Град Леђан

.

Град Леђан, Леден(ац) или Леген се често помиње у србским народним песмама. Најпознатији је онај Леђан „латински“ из песме „Женидба Душанова“, у коме на прстеновању невесте Росе “Латини” питају Тодора (< ариј. тода, сунчева нарав) везира:

Кад ће царе доћи по девојку

У које ли доба године?

Када се зна да је цар митско поређење за Сунце, онда, ово календарско питање уз 12 000 царских сватова, очигледно упућује на циклус и митолошко одређење “Леђана града”. Поготово, што мотив сусрета Јава и Нава народни певач увек драмски пресликава као свадбу.

Један Леђан из друге србске народне песме сведочи да је у питању епски „град“ мртвих, а то значи Нава. Како би услишио молбу девојке удаваче без рода, Бог шаље анђеле на гроб њеног најстаријег брата да га оживе за сестрину свадбу:

Ајде Јово секи у походе,

до суботе буди код сестрице,

у недељу ајде у ледину!

Семантика Леђана је овде митолошки потпуно оправданo по „ледини“, ариј. лунт’а, травњак, травната површина (ливада). Ледина је необрађена земља, а она је митолошки невидовне или нарави Нава, за разлику од обрађене земље која је место азила.

Неки од оних који мисле да је Леђан географска одредница, сматрају да је то име за Венецију, али Срби имају назив Млеци као и архаизам Венет (= Млечанин). Постоји тумачење, да је у питању Ђенова а њу са Млецима повезује једино израз „Склавини“, како су Ђеновљани погрдно звали Млечане (< ариј. млечч’а, неаријац, странац) који су старином Срби. Копитар је мислио, да је то неки град у старој Србији или Арбанији. Руварац ово епско име види као земљописно за Литву и Литавце, а Стојан Новаковић је сматрао да су Срби ову реч примили од Мађара (?) и да она значи Ленђел, Пољак, а стоји у вези пољског краља Владислава који се у Хроници Ђурђа Бранковића назива „Леђанин“.

Руски професор М. Е. Халански из 19. века, истакао је једнакост песме о женидби Душановој у одласку Срба у град Леђен, са сличним мотивом у Нибелунзима и одласком Бургунда на Исланд(ију). Отуда, Халански тумачи етимолошки Леђан преводом од немачког епског облика Is’ant, за Eisland, Исланд, као последицу директног утицаја немачког песништва на србску народну поезију (?). Халански још каже, да је из србске народне песме ово име прешло у једну руску билину где се помиње „град Леденац“(1) из кога је Соловеј Будимировић који се жени нећаком кнеза Владимира (Славяанское Обозръние).

Немачки певачи-путници и пеливани непрестано су долазили у србске земље, а немачки филолози држе да је песма о Нибелунзима настала у Тиролу. Чињенице сведоче, да постоје сличне епизоде у Женидби Душаној и Нибелузима, али тај песнички утицај може да буде само обрнут: са србске на немачку поезију. Поготово, што, што су Немци барем 80% понемчени Срби или Венди. Необориви доказ су митолошки елементи народне песме Женидба Душанова, који недвосмислено приказују Леђан као град Нава. У песми је град Леђан „латински“, а по мнењу народа сви његови непријатељи митолошки припадају „другом свету“, коме пристаје црна боја и лажљивост: Латини су старе варалице. Такође, из тога града је „троглави Балачко војвода“, оличење ноћног Огња с три главе, семантички од ариј. или архаично србског балахака, име змијоликог злодуха.

Роксан(д)у девојку из Леђана изводе на прстеновање по мраку, што је очигледно песничка слика њене невидовне нарави. Ово епско име је јелински облик изговора за персијско женско име по роси, ариј. раса, роса. Епска Ро(к)сана је тројни облик росе која је митолошки симбол Нава: вечерњи, поноћни и јутарњи. Отуда, пред Милоша митско оличење Месеца изводе три једнолике девојке. Да вода граничи поље сила веома лепо пресликава једна србска космогонијска загонетка: Минда, Миндалина кључе изгубила нашао их Месец, отело му Сунце? Роса. Минда је семантички оличење росе од ариј. манда, посебан облик воде, а још је руски научник Николајевич-Мар установио да је ономастика вода најстарија, а имена река и вода изворно женског рода.

Милош је у песми “црно Бугарче” у “бугар-кабаници”, што је само плеоназам за чобанина, јер Месец је у миту јунак (зато је Војиновић), путник и чобанин. У србском језику реч „бугар(ин)“ значи прасац, крмак, семантички од √букк, звук, значи по гроктању, а реч је у преносном смислу добила значење чобанина или погрдно „простак“. Милош је месечеве нарави као и његов кулаш (< кулаха, коњ црвенкасто-браон боје) или златни шестоперац којим бије три шићарџије и Балачка војводу кога је сачекао када су отишли кићени сватови:

Оста Милош у гори зеленој

и са њиме три стотине друга.(2)

Уосталом, месечеве нарави је и његов цар-ујак Србљанин, коме је Стефан титула а име Душан од ариј. душјанта, принц месечеве лозе.

Митолошки елеменати песме „Женидба Душанова“ сведоче, да „Леђан град“ није географска већ митска одредница народне песме која припада Наву или „доњем свету“. Само, треба истаћи да је србски мит изворан. То значи, да он чува митску свежину стварности, јер се заснива на циклусима и налази потврде у савременој науци.

—————————————————————–

(1) Гилфрединг је сматрао да се руски Леденац односи на Кодолско острво.

(2) Милош је бог Месец, гора је божанска планина а зелено боја Нава и бесмртности. Број 300 у овом стиху, може да буде песнички број године или је (приближан) број дана у години када је месец видљив на небу.

Слободан М. Филиповић