.
1307. godine desetak brodova reda Templara napustilo je Francusku da bi izbegli progon kralja Filipa 4. Više nikada nisu viđeni, a njihova sudbina do danas nastavlja da intrigira istoričare.
Red je osnovan, zvanično od strane Svete Stolice, 1118. godine kako bi se se zaštili hodočasnici koji su išli u Svetu zemlju. Od tada, Templari su bili okruženi aurom misterije. Legende oko njih počele su da se pojavljuju posle skoro dva veka postojanja. Red je bio proganjan i uništen, navodno kao rezultat ljubomore među evropskim monarsima i sveštenicima zbog njihove moći i bogatstva.
Iako je značajan deo toga samo fikcija, vitezovi su ostavili u istoriji niz zagonetki koje stručnjaci još uvek ne mogu da reše. Jedna od njih je od 13. oktobra, 1307, kada je, bežeći od progona francuskog kralja Filipa 4., mnogo članova Reda pošlo iz luke La Rošel (Francuska) na dvanaest brodova, kako bi izbegli da budu uhvaćeni. Ova flotila krenula je preko Atlantika pod jedrima, na kojima su bili crveni krstovi Reda vitezova Templara, nestali su bez traga, a njihova sudbina je ostala nepoznata. Veruje se da su čak stigli u Ameriku pre Kolumbove ekspedicije.
U određenom periodu, mnogo pre nego što je oko templara stvoreno mnogo legendi i glasina, oni su bili samo “jednostavni vitezi, spremni da štite hodočasnike u Svetoj zemlji”, po zvaničnoj verziji.
Hajde da vidimo šta kaže zvanična verzija:
Rođenje Reda vitezova Templara
Sveti grad Jerusalim, gde je Hrist umro i ponovo ustao, bio je pod muslimanskom vlašću (oni su takođe verovali da je to sveti grad). Međutim, sledbenici Muhameda, po pravilu, nisu dozvoljavali hodočasnicima drugih vera da posete grad i svoje svetinje obožavanja.
Ipak, sa širenjem Turaka Seldžuka, ova očigledno mirna situacija počela je da se menja, a Evropljanima je postalo sve teže da dođu do granice savremenog Izraela. Seldžuci Turci nisu propuštali priliku da pljačkaju i ubijaju putnike hodočasnike. Pored toga, oni su na taj način pokušavali da uvrede kraljevstva koja ispovedaju hrišćansku veru.
Svi ovi faktori, kao i agresivna dejstva (i teritorijalna i politička) doveli su do toga da 1095. Papa proglašava krstaški rat za oslobođenje Svete zemlje. Zaneti idejom pohoda i plana da uzdignu svoju veru iznad verovanja onih koje zovu “nevernici”, stotine vitezova se ujedinilo u vojne jedinice, da bi osvojili Jerusalim silom. I to je namera doživela ostvarenje 15. jula 1099, kada je vojska, koja se zasnivala na teškoj konjici (Evropa je poslala više od četiri hiljade vojnika), sa istim brojem pešadije, upala u grad.
Ubrzo, mesni žitelji su ih zamrzeli. Razloga za to je bilo dosta. Preplavljeni željom za osvetom, krstaši su počinili brojne zločine – uopšte, široko su bili rasprostranjeni pljačkanja i ubistva. To je izazvalo dosta problema sa hrišćanima koji su ostali u gradu nakon što su njihovi naoružani branioci otišli. Bez pouzdanog vojnog štita, kao zaštite od napada Saracena, stotine hrišćana je ubijeno i podvrgnuto svim vrstama uznemiravanja. “Nakon masakra vitezovi su prisiljavali vojnike da se vrate svojim kućama, ostavljajući u ozbiljnim problemima braću, koja su odlučili da se tamo nasele i koji su zatim bili podvrgnuti teškim progonima.”, piše popularni hroničar istorije Viktor Kordero Garsija u svojoj knjizi” Istinita istorija o vitezovima Templarima od 12. veka do današnjih dana »(« Historia real de la Orden del Temple: Desde el S XII hasta hoy » ).
U nastojanju da zaštite hodočasnike od konstantnih napada, nekoliko grupa vitezova, koja je živela u Jerusalimu, otišla je sa oružjem na “nevernike”. Jedna od njih, koji se sastojala od devet članova, 1118. godine je obećala da će zaštiti put, i život hrišćana od napada muslimana. Oni su postali osnova Reda vitezova Templara. Od tog trenutka, sačuvali su imena svoja dva osnivača: Pajenski Hugo (Hugo de Payens), koji je kasnije postao prvi Veliki Majstor Reda, i Gotfrid Sent Omerski (Godofredo de Saint-Aldemar). “To je bilo vreme vladavine kralja Baldvina 1, koji je priredio toplu dobrodošlicu” jadnim vojnicima Hristovim “, kako su sebe nazivali. Oni su proveli na Svetoj zemlji devet godina, boraveći u jednoj od palata, koju im je namenio Boldvin 1., koja se nalazila neposredno iznad nekadašnjeg Solomonovog hrama (otuda i ime Vitezovi Hrama), “napisao je istraživač Rohelio Uvale (Rogelio Uvalle) u svojoj knjizi “Kompletna istorija vitezova Templara» ( «Historia completa de la Orden del Temple»).
Uspon i pad Templara
U narednim godinama, Hugo Pajenski pretvorio je Templare u jednu od najznačajnijih institucija svoga doba. Nakon nekoliko putovanja u Evropu, bio je u stanju da obezbedi finansije, i kao posledicu toga, priliv novih snaga u Red. A 1139. godine je dobio je niz poreskih olakšica. “Pored velikodušnih donacija, razne beneficije su obezbeđene od Pape. Templari su dobili pravu autonomiju u odnosu na episkopa, bili su podređeni samo Papi. Oni nisu podpadali pod normalnu građansku i crkvenu nadležnost. Oni su dobili pravo da prikupljaju i primaju novac na razne načine, uključujući i pravo da primaju donacije za crkvu jednom godišnje, ” kaže hroničar Jose Luis Hernandez Garvi (José Luis Hernández Garvi) u svom radu “krstaši u kraljevstvima Iberijskog poluostrva » (« Los Cruzados de los reinos de la Península Ibérica »).
Kao rezultat toga, kako autor ističe, njima je takođe odobreno ekskluzivno pravo da grade crkve i zamkove, gde su to smatrali neophodnim, bez prethodne dozvole od strane državnih i crkvenih vlasti. Iako na prvi pogled takva privilegija ne izgleda značajno, ona je doveli do toga da su Templari koncentrisali u svojim rukama velika finansijska sredstva i imovinu u Jerusalimu i Evropi. Tome mora da se doda značajno bogatstvo u vlasništvu vitezova koji su se pridružili Redu, kao i sredstava dobijena od prodaje viška poljoprivrednih proizvoda, koje su akumulirali iz godine u godinu. Sve ovo dovelo je do toga da je u 13. veku Templarski Red postao neka vrsta države. Do 1250 je brojao, prema Uvalu, 9000 zemljišta i kuća po selima, trideset hiljada vojnika (ne uključujući one sa puškama, službenike i zanatlije), više od pedeset zamaka, sopstvenu flotu i prvu međunarodnu banku.
Njihovo bogatstvo je bilo toliko veliko, da su neki vladari, posebno, francuski kralj Filip 4., tražili novac od reda i postali njegovi dužnici. Na kraju, to je, nažalost, zapečatilo sudbinu Templara. Umoran od velike vojne i finansijske moći, koja je bila koncentrisana u rukama “jadnih vojnika Hristovih” (kao i zbog sopstvenog duga), 1307. monarh je odlučio da završi sa njima. “Filip 4. je verovao da je prvobitna ideja za povratkom svetih mesta hrišćanstva izgubila svoju aktuelnost, s obzirom na to kako se ukorenio položaj islama na Istoku. Pored toga, on je dugovao mnogo Templarima.
Filip 4. je naredio raspuštanje Reda, kao i hapšenje članova, koje je teretio za bogohuljenje, jeres, sodomiju, kao i klanjanje demonu BAFOMETU … “, kaže pisac i nastavnik na Madridskom Otvorenom univerzitetu (UDIMA) Marija Lara Martinez, dobitnik Nacionalne nagrade za diplomski rad iz istorije i autor knjige “Enklave Templara” ( «Enclaves templarios»).
A SAD NEŠTO INTERESANTNO O DEŠIFROVANJU REČI ,,BAFOMET”:
Reč Bafomet dešifrovana je uz pomoć Atbaske šifre. Atbaska šifra je sistem u kome poslednje slovo predstavlja prvo, a pretposlednje slovo drugo. Atbasku šifru je otkrio dr Hju Sonfild koji je bio jedan od izvornih istraživača koji su radili sa ‘Rukopisima sa Mrtvog mora’. On je primenio Atbasku šifru na neke svitke koji su inače bili nečitljivi njegovim kolegama istraživačima. Ona je korišćena da se SAKRIJU IMENA u tekstovima Esena, Zadokita i Nazarena u prvom veku. U stvari, prvi su je koristili pisari iz petog veka p.n.e. koji su pisali ,,Knjigu proroka Jeremije”. Ona je jedan od nekoliko sistema šifrovanja koji se koriste u jevrejskom jeziku.
Kako je Sonfild bio fasciniran Bafometom koga su obožavali vitezovi Templari, primenio je Atbasku šifru i na reč ‘Bafomet’. Na svoje iznenađenje, otkrio je da se reč ‘BAFOMET’ pretvorila u ‘SOFIJA’, sto na grčkom znači ‘MUDROST’.
Rec ‘Bafomet’ se na hebrejskom piše na sledeći način, imajući u vidu da Jevreji pisu s desna na levo: (taf)(mem)(vav)(pe)(bet). Kad je primenio Atbasku šifru na to, Sonfild je otkrio sledeće: (alef)(jod)(pe)(vav)(sin), što je grcko ‘Sofia’ napisano na jevrejskom s desna na levo. ‘Sofia’ ne znači samo ‘Mudrost’. Sofija je takodje Boginja koja bi trebalo da bude Božija nevesta. Mnogi veruju da su vitezovi Templari obozavali tu Boginju, i da je ona ustvari Eon Sofia Pistis, Božanstvo iz Gnostickih tekstova.
…
Ali Filip 4. je shvatio da bez verske podrške neće moći protiv snažnog Reda. “Pošto je upravo umro papa, on je počeo da traži neodlučnog kardinala, koji bi u potpunosti poštovao njegovu volju. I on je našao pravog kandidata u licu nadbiskupa Bordoskog. U modernoj epohi, kao i u prvim vekovima hrišćanstva, izbor glave Svete Stolice predavao se u ruke Svetoga Duha. I u srednjem veku i u modernim vremenima oko Rimske stolice isprepletana je mreža interesa. Francuskom monarhu je pošlo za rukom da ga stavi na čelo Rimokatoličke crkve pod imenom Kliment 5., i započeo sa njim plan protiv Templara “, nastavio je ekspert. Sedam godina kasnije, 1314. godine, oni su doneli odluku u vezi sa templarima, a odlučeno je da sva njihova imovina postane prihod francuske blagajne. Nakon toga, više od 15 hiljada vitezova je uhapšeno. Veliki majstor Žak de Mole (Jacques de Molay) je uhapšen, ispitivan i spaljen živ sa svojim najbližim saradnicima ispred crkve Notr Dam. Posle 200 godina Veliki Red je likvidiran na najrigoroznije načine.
Bez obzira na legende, možemo sa sigurnošću tvrditi da je sa povećanjem kupovne moći Red stekao veliki broj brodova, koji su mogli da plove od Evrope do Svete zemlje. “Ovi brodovi su učestvovali u trgovini i u borbi. Templari su kontrolisali morske komunikacije, a osnove navigacije su naučili od Feničana. Oni su imali na raspolaganju veliku armadu koja je plovila u Mediteranu i na Atlantiku (francuski deo).
Prema Mariji Lari, Templari su uspeli da uspostave kontrolu nad lukama Flandrije, Italije, Francuske, Portugala i Severne Evrope. Najznačajniji je bila La Rošel (glavna tačka Templara na Atlantiku), kao i Marsej i Koliur u Sredozemnom moru. Treba napomenuti da su ratnici monasi pažljivo proučiavali luke, u koje su odlazili njihovi brodovi da bi mogli da ih zaštite u slučaju napada.
A ipak, kada su počeli da grade flotu?
Prema nekim istraživačima, posebno, istoričaru Huan G Atienci (Juan G. Atienza), red Templara je počeo da pravi posle nekoliko decenija nakon što su dobili poseban tretman od Pape. Dokaz za to je da su Templari ponudili Ričarud Lavljeg Srca svoje brodove, da bi se vratili kući posle krstaškog pohoda na muslimane, na čijem je čelu bio 1191.godine (u toku njega, nisu uspeli da povrate Jerusalim od neprijatelja hrišćanstva). Nešto slično se desilo sa Džejmsom 1. Osvajačem, kome su vitezovi dali brodove, koje su imali u Barseloni i Koliuru, na početku borbe za Svetu zemlju.
Transport robe i hodočasnika, flota je radila do 1307. godine, kada je počeo progon Reda. Onda su brodovi (prema mnogim izvorima, bilo ih je 13) napustili luku La Rošel pre nego što su francuske vlasti poslali iza rešetaka njihove kapetane i posadu. Taj dan se rodila Velika Tajna, jer, istorijski dokumenti i tvrde da su brodovi plovili iz francuske luke pod zastavom Reda, i do danas je još uvek nepoznato gde su se usidrili.
“Kada je na petak, 13. oktobra 1307, Filip 4. započeo progon Templara, flota je nestala bez traga. Ova misterija i dalje obavija istoriju Templara. Nije jasno da li su se raspršili po moru ili su grupisani u drugu luku. Postoji hipoteza da su Templari napustili Sredozemno more u nastojanju da nađu nepoznato i sigurno mesto kao svoj azil. Ali gde? ”
Gde se flota uputila ?
Nestanak te izgubljene flote iznedrio je decenijama kasnije špekulacije o tome gde su mogli otići vitezovi sa svojim teretom. Neki teoretičari zavere ukazuju na to da su Templari ukrcali na ove brodove veliki bogatstvo, skupljano decenijama, tako da ne padnu u ruke Filipa 4. Neki izvori čak tvrde da se na njima krio Veliki Majstor Žak de Mole (Jacques de Molay), koji je uhapšen tek kada se vratio u Evropu u tajnoj misiji. Šta god da je, jasno je da su samo upozorenjem Templarski (verovatno iz Vatikana ili pripadnika francuskog dvora) brodovi mogli izbeći ono što će se dogoditi.
Šta škripi u zvaničnoj verziji?
Pa, rekao bih više stvari. Na prvom mestu, priče i legende o Templarima koje potkrepljuju zvaničnu verziju pojavile su se tek 200 godina posle njihovog nestanka. Do tada nisu živele, ili nisu živele u obliku koji je odgovarao Svetoj stolici. Onda, poznato je da je Sveta Stolica volela vlast i bogatstvo. Nepoznat je neki drugi primer takvog velikog dobrovoljnog odricanja bogatstva bez upravljanja crkve nad njim. Takođe je poznato da je crkva prepravljala istoriju i pisala sebi odgovarajuću. Za prepravljanje istorije i istinitih podataka, angažovali su se tokom istorije crkve ogromni resursi, koji u tim situacijama nisu šteđeni, a kako bi se i preko “istorijskih” izvora potvrđivao autoritet i ispravnost crkve. Zašto to i ovde ne bi bio slučaj. Najefikasnije su one verzije kada se neke stvari naprave misterioznim, kao što je slučaj ovde. A kada se da neko tumačenje van zvanične verzije, onda ono dobija prizvuk razotkrivanja i tada počinjemo da smatramo kako smo najzad saznali istinu. Nažalost, istinu koja je opet u funkciji prikrivanja.
Ono što mi je najverovatnije kao realno, a na osnovu podataka vezanih za Radomira je, da je jedini Jerusalim koji su Templari videli bio Carigrad koji su napustili posle njegovog raspeća, da su proširili svoj red prvo u Francuskoj pa zatim sve dalje, da su redu prilazili i mnogi drugi plemići, da jesu gradili zamkove i da su širili znanja u učenja koja nisu bila vezana za hrišćansku crkvu i da su ljudi koji su prihvatali ta učenja nazivali sebe Katarima. Ne bi me čudilo, čak sam i sklon da pomislim tako, da je čuveni Petak Trinaesti kao baksuzan dan, ne delo i volja crkve, već da crkva nije mogla da izbriše pamćenje i sećanje ljudi na taj progon Templara koji se zaista i desio, a da mu se morala dati sasvim nova dimenzija odgovarajuća crkvi. Sa druge strane, možda je to zaista žalostan dan za crkvu, jer ogromno blago Templara nije stiglo u njen trezor, već je nestalo zajedno sa brodovima Templara. Čak nije nemoguće da su oni zaista štitli puteve hodočasnika, kao i njih same, samo ne do Jerusalima Izrelskog, već do onoga kojeg su oni tako posmatrali, do Carigrada gde je njihov učitelj i prijatelj bio razapet. Vrlo je verovatno, da se isplela cela jedna nova verzija istine o templarima, data nam od strane Svete Stolice, koja je njoj najzgodnija…
…