СРБИ И НЕМЦИ

Сима Лукин-Лазић:

,,Они Срби у некадашњој Сараматији, данашњој Русији, Пољској и Галицији основаше ВеликуСрбију, која се звала још Бијела Србија. или Бојка.

Они тамо даље на западу, иза Висле и Одре и око ријеке Лабе, Сале и Мулде основаше Полапску Србију.

Ниже њих, у данашњој Баварској и Чешкој, остали Полапски Срби основаше другу Бијелу Србију,

која се такође звала Бојка по српском племену Бојки или Боји.

А од те Бојке српске касније Швабе створише своју Бојарију (Баварску) и Бојемију (Чешку), коју Швабе и данас зову: Бемен.

Они најсјевернији Срби дуж Балтичког Мора основаше Балтичку Србију.

Временом, Балтички Срби продријеше чак у Данску, па тамо основаше Данску Србију.

Од тих Срба одвоји се велико племе Рујанци и населише се још сјеверније у самом Балтичком Мору на великом острву, које се по њима зове Рујан, а Швабе га данас зову Риген. Рујанци бијаху врло велики јунаци, те једно вријеме и сва остала племена српска признаваху њихово првенство и власт.”

”Сви ови сјеверни Срби дијељаху се у многа племена. Најглавнија бјеху: Полапски Срби, Лужички Срби, Љутице, Бодрице, Рујанци и Боји илити Бојки. Ови Срби живљаху одвојено сваки за се у својим племенским државицама, али сви држаху једне обичаје и говораху једним истим језиком, тако да им је ‘готово свака ријеч једнака била’…

”Дуго времена сјеверни Срби живљаху мирно и дивно напредоваху у просвјети и радиности. И тек негдје у другом или трећем стољећу по Христу дођоше они у ближи додир са Ђерманима (Нијемцима). Нијемци се лукаво лагацко увукоше међу Србе, па како бијаху у свему слабији од Срба, дуље вријеме живљаху са Србима у љубави. У тој слози затече их и четврто стољеће.

КАДА СУ ЊЕМЦИ ,,ПОМОЛИЛИ РОГОВЕ” ПРОТИВ БАЛТИЧКИХ СРБА?

Чим је за Нијемце и Данце прошла прва опасност од хунске најезде, одмах они ,,помолише рогове” против Срба, и упињаху се свом силом, да их одроде. У томе им много поможе и само Хришћанство, које Нијемци донијеше међу сјеверне Србе.

”Балтички и Полапски Срби ни за живу главу не шћедоше да се одрекну старе своје вјере многобожачке јер новом вјером (хришћанском) њемачки попови убијаху стару народност српску, а уз то чињаху над Србнма и многа нечовјештва. Из тога се изродише дуги и крвави ратови на живот и смрт.
Силна српска племена Бодрице и Љутице највећма се одликоваше у тим ратовима против Данаца, Саксонаца и Франака. (Данци су огранак скандинавских Шведа, а Саксонци су њемачко племе као и Франци).”

”Још у првом рату Срби страшно поразише Саксонце, а у другом потукоше и Саксонце и Данце, па убише и самог краља данског. Славне српске војсковође Звјездодраг, Бјелослав и Дерван потукоше много пута војску франачку, а Дерван освоји цијелу Саксонску и Тирингију и опустоши их.

Тако и Лужички Срби (Сораби) одржаше многе побједе у борбама против Карла Великог, краља франачког, те само у једиом боју паде 32.000 Франака. Бодрички вођа Драшко погибе у боју против Данаца, а затим Бодрићи три пута застопице разбише Данце и освојише велики дио њихове земље. За тим опет у три битке потукоше 50.000 франачких војника.

Једном приликом Срби Љутице Богдана ( Љутићи) под својим краљем Рашком  превалише преко мора, и завојштише чак на Енглеску.

.                                                                         

КАКО СУ ЊЕМЦИ  УНИЈЕЛИ  НЕСЛОГУ  МЕЂУ СРБЕ?                                                                                 .

Након описа ових српских витештава – у одбрани свога имена, старог вјеровања, језика и опстанка на земљи на којој вјековаху, Сима Лукин-Лазић, који се својим сазнањима спустио у дубину давнине, открива нам и отровну клицу српске неслоге и одрођивања . Како каже, она се заче баш међу јуначким и силним племенима Балтичких и Полапских Срба.
”Ту ђаволску неслогу међу ове Србе донесоше Нијемци и то баш међу Љутиће и Бодриће”, јетко казује Лукин-Лазић, а онда додаје:
”И нигдје братска неслога није починила толико зла, колико међу тим Балтичким и Полапским Србима”.

”Нијемци су”, наставља он, ”за вријеме док су Бодрице и Љутице међу собом водиле ратове – пустошили њиховим земљама и најзад их ставили под своју власт”.
”Тако сав пређашњи отпор њихов и све муке јуначке поруши – неслога српска… Велики број оних Србаља изгибе у безбројним бојевима са Нијемцима и Данцима, али још веће мноштво претворило се у праве Нијемце, и баш то су најжешћи противници Словенства”..

Сима Лукин-Лазић нам казује да су ”ђаволску неслогу” међу Балтичке и Полапске Србе Нијемци унијели преко Хришћанства и српске господе:
(Хришћанство, тј. католицизам је ”отровно сјеме” са којим Германи уз помоћ Ватикана вјековима разарају Словене и одрођавају од свога коријена).
”Хришћанство међу њима (Балтичким и Полапским Србима) бјеше захватило коријена, те покрштена господа, одличници и вође народне, почеше пријaњати уз туђинштину: примати њемачки језик и обичаје, а одбацише све своје српске особине. Временом и дугом навиком ова одродска зараза пређе са српске господе и на сам народ, те тако ово некада несавладиво Српство сваким даном падаше у суноврат. Већ у XII стољећу готово сасвим нестаде тог силног ‘урлајућег лава’, од кога некада ‘погибоше војске њемачке и дрхтијаше читава држава римско-њемачка‘ – како веле сами Нијемци.”
”Тако на преснажним српским костима” рећи ће, као да допуњује Лукин-Лазића, Милош С. Милојевић, ”никну данашња Германија, Белгија, Данија, Холандија, већи део Француске, Шпаније, сва Аустрија, Пруска, Италија…

Сама несрећа гонила је непрестано српски народ, да целог свог века, колико се зна, долази у додир све са најужаснијим н најсебичнијим народима…”

Мисли се да су Германи у току покрштавања и поњемчавања Балтичких и Лужичких Срба истријебили више милиоиа житеља.

ПОКРШТАВАЊЕ СЛОВЕНА

КАДА ЋЕ СЕ ПРОБУДИТИ СЕДАМ ЛУЖИЧКИХ КРАЉЕВА И УЗЕТИ МАЧ У РУКЕ?

. Када ће Бог и хоће ли ”скинути мрак с душа Лужичких Срба” не зна се, али кажу да и данас у Лужици живи предање које каже: ”Седам краљева у пећинама Лубина има зачаран гроб. Они се у одређеним временским размацима дижу из гробова и тада им златне круне бљеште на главама. У тим тренуцима њиховог буђења, они гледају доље на српске равнице, заплачу и опет се враћају у своје пећине, падајући у сан. Али – доћи ће дан, када ће ових седам српских краљева васкрснути усред Лужица, узети мач у руке, узбуркати крв у српским жилама и опрати некадашњу српску срамоту”. Тако каже предање.

.
ПОЈАВА ИМЕНА  СЛОВЕНИ

.
Очаравајући нас сазнањима о српској вјековјекости, расијању, славности и много чему другом што се догађало у току дуга времена – Лукин-Лазић наше ограничено знање о нашим праоцима употпуњава и казивлњем о појави имена.: СЛОВЕН.
”Још почетком шестог стољећа”, вели он, ”прво се појави име Словен у сјеверној Русији око Иљменског Језера, а касннје име Словен пређе и на све оне Дачке, Панонске и Корушке Србе.
”У то доба бјеше у Великој Србији једно горштачко племе, које живљаше хрбатом Бабијих Гора, те се по томе назваше Хрбати, што ће рећи: Горани или Планинци. По њима се и Бабије горе назваше Хрбати, а затим Карпати. Касније од тих Срба Горана постаде посебно српско племе Бијели Хрбати, а то су данашњи Хрвати. Затим се појави име Чех, па Моравац, Пољак и Рус…”

Добар део оних Срба у галичко-пољској Бојки сачува своје име српско.  Један велики огранак ових Срба Бодрица, потиснут њемштином, сађе у Бачку и Банат, па ту осташе за навијек.  То су праоци данашњих Срба Бачвана и Банаћана”.

”И тако из оног остатка прастарих Србаља, поникоше нови народи: Чеси, Моравци, Пољаци, Руси, Словенци, Хрвати и Блгари. Са постанком тих нових имена народних, нестадоше и она премнога племенска имена српска, а тек за тим, сва ова племена, која се некад називаху опћим именом СРБИ, усвојише ново опште име: СЛОВЕНИ.
”Тиме се круниса оно најубитачније доба српске прошлости, које заслужује да се назове: доба одродско – доба одрођавања”.

А историјски факти говоре, да су Словени, у оним државама, за које Милош Милојевић каже да су ”никле на преснажним српским костима”, постали мањина у односу на владајући народ. Током средњовјековља, у тим државама – државама западне Европе – дошло је до немилосрдног гушења словенских особитости, посебно до потирања словенских језика. Као доказ, наводи се језик Полапских Срба:
”У долини Лабе у средњем веку живели су Полапски Словени који су говорили полапским језиком. Одвојени од осталих словенских језика, а под притиском јаке германизације, овај језик је изумро у XVIII веку”.
О изумирању тог словенског језика свједочанство је оставио Јан Парум Шулце, полапски сељак.
Он је 1725. године записао:
”Мој деда је у своје време добро говорио вендски, и мој отац је такође знао вендски, а обојица су, исто тако, добро говорили немачки. Неки стари људи говорили су пола вендски, пола немачки… Мени је 47 година. Кад умрем ја и још троје у нашем селу – више нико неће знати како се на вендском каже пас…”
Године 1756. забиљежена је у црквеним књгама смрт посљедњег житеља који је говорио вендски .
Језик Полапских Срба називан је вендски, по томе што су Њемци тај народ називали Венедима.

…

Од тог доба, па и до данас, а то ће чинити и у будућим временима, Њемци не престају да сију отровно сјеме неслоге и раздора у свеколиком Српству – Словенству. Вјековне циљеве, у потчињавању Словенства и заузимању њихових територија, које не успијевају да остваре у ратовима које сами изазивају – остварују, бар дјелимично, на овај начин.

Докле ће још тако? – већ би било вријеме да се запитамо.
По свим знацима, и небеским и земаљским, то вријеме долази. Доноси га XXI вијек. То ће бити вијек Словенства, у којем ће васкрснути древни дух Сораба и учинити их јединственим и у свему доминантним.

(Сима Лукин Лазић: Кратка повјесница Срба, одломак )

Извор:

https://dzonson.files.wordpress.com/2011/02/povjesnica-srba.pdf