
.
У београдÑкој Политици од 21. авгуÑта 2015. године, у рубрици “Међу намаâ€, текÑÑ‚ под наÑловом “Излизане флоÑкуле Ј. И. Деретића†потпиÑао је Радивоје Радић из Београда.
• То је онај који Ñе предÑтавља као иÑторичар, по обраÑцу “ја Ñам иÑторичар твој и немој имати других иÑторичара оÑим менеâ€.
• Онај који разговор (или препиÑку) Ñа неким започиње речју “нонÑенÑâ€, еда би Ñвима (а не Ñамо Ñвоме Ñаговорнику) Ñтавио на знање да неће причати о теми, већ да ће читаоце (или Ñлушаоце) замајавати ÑопÑтвеним незнањем.
• Онај који је, по ÑопÑтвеном признању, “произвољним тврдњама, грубим незнањем и неразумевањем методологије†толико ограничен да Ñвоја знања не уме иÑказати, због чега ће Ñе, тако ограничен, ограничити на избацивање којекавих доÑетки прикладних за кафанÑку раÑправу.
•Онај који доказ о поÑтојању “византологије†темељи на податку да таква “иÑторијÑка диÑциплина†поÑтоји у целоме Ñвету и да Ñе на Ñвим језицима тако зове, али и на правилу које је 1974. године поÑтавио његов друг и друг његових другова ÐлекÑандар Стипчевић: “Прошло је више од шеÑÑ‚ година од дана када је у Милану (Италија)… објелодаÂњеÂна моја књига »Gli Illiri«… Од тог времена до Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ (за циглих шеÑÑ‚ година, дакле! – ИП) илиÂрологија је веома узнапредовала: извршена Ñу многа уÑпјешна арÂхеолошка иÑкапања, одржано је неÂколико значајних тематÑких Ñимпозија и конгреÑа поÑвећених ИÂлирима, напиÑан је велик број радова о разним питањима илироÂлогије. ПоÑебно је много узнаÂпрÂеÂдовало познавање културе Илира у Ðлбанији, која је Ñве донеÂдавно била врло Ñлабо позната Ñтручњацимаâ€.
• Онај који каже да Ñу Илири неÑтали у III. веку, а позива Ñе на “мишљење Ñвих мериторних Ñтручњака који Ñе баве њиховом иÑторијомâ€, али Ñамо због тога да би Ñе ÑрпÑка Ñтарина Ñвела на јуче или, најдаље, прекјуче. Он ће “мудро†признати да “византијÑки иÑторичари Илирима називају разне народе који Ñу током Ñредњег века живели на територији коју је некада, у антици, наÑтањивао овај древни народâ€, али не зна, на пример, за Ðпијанов Ð·Ð°Ð¿Ð¸Ñ Ð¸Ð· 2. века по ХриÑту да “Грци зову Илирима оне народе који обитавају изнад Македоније и Тракије… до ријеке ИÑтроÑа (ДунÂаÂва). Ово је дуљиÂна Илирије, а ширина јој је од македонÑких и трачÂких брда Ñве до Пеона (Панона!), до ЈонÑког (ЈадранÑког!) мора и до почетка Ðлпаâ€. И не зна да Ñе из ÑпиÑа ПовеÑÑ‚ древних времена ÐеÑтора КијевÑког (1056-око 1111), калуђера и летопиÑца, чита да Ñу Илири били Словени “који Ñу од најÑтаријих времена живели у Илирији, на Дунавуâ€. И не зна да је за Казимира Шулца одредница “на Дунаву†значила не Ñамо â€œÑ Ð¾Ð±Ðµ Ñтране Дунаваâ€, већ и на БалканÑком полуоÑтрву, да Шулц изједначује Илире и ТраÂчаÂне, те да Ñу “илиро-трачка племена не Ñамо била и оÑтала у Ñвојим Ñедиштима (што значи да Ñе ниÑу ни “бавила†Ñеобама из VI. и VII. века – ИП), не Ñамо да Ñу Ñачувала језик, веру и Ñлободу… већ Ñу Ñе још у петом веку називали Словенимаâ€. И не зна да је више деÑетина Ñтраних аутора, које је ШаÂфарик навео “без Ñвих набрајања или решетања доÑадаÂшњих виђеÂњаâ€, почев од 11. века па до његовог времена (до 1833, кад је то напиÑао), ÑведочиÂло о дубокој Ñтарини ÑловенÑкој, везујући их, на приÂмер, за ИлиÂре, а Панонију одређуÂјући као њихову прадомовину. И не зна за Шафарикову тврдњу да је произвољна “наука†многих иÑторичара о такозваном иÑторијÑком илиризму. “Јер да Ñу Ñтари Илири били Ñтварно иÑтребљени, те да Словени неÂмају ништа друго до »разорене градове по целој Илирији«, или да Ñу нашли пуÑтињу без људи, како би онда дошло до тога, да још и Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¿Ð¾Ñтоје Ñва имена која Ñу Ñпоменули Ñтари географи и иÑторичари у Илирији и Тракији, уз незнатне измене?†Рта имена поÑтоје и опÑтају Ñамо захваљујући непоÑредном језичком наÂÑлÂеÂђу Срба који Ñу тамо некада живели и Срба који у иÑтим тим крајевима живе данаÑ. То, да Ñу Илири уиÑтину били Срби, Шафарик је Ñтално иÑтицао, оÑобито у Ñвојој ИÑторији ÑлоÂвенÑког језика и литературе Ñа Ñвим дијалектимаâ€.
• Онај који, од “тона материјала†Ñпремљеног “за Ñледећу годинуâ€, није Ñтигао да прочита поруку коју Ñу му његова хрватÑка Ñабраћа поÑлала пре двадеÑетак година, у време док Ñу пиÑане књиге о хрватÑком карактеру Бачке, Срема и Барање: “Од године 1990. напиÑане Ñу многобројне књиге, раÑправе и чланÂци Ñадржајно већином иÑпуњене подацима о наÑртајима (ÑербÑким – ИП) на хрватÂÑко народно бићеâ€, Ñа “византолошком поуком†да ће Ñе убудуће многе њихове назови-иÑтине преноÑити из књиÂга у раÑправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанÂÑтвену†лаж.
•Онај који ће Ñвоје “византолошко†иÑкуÑтво завештати (за Ñлучај да не буде беÑмртан) некоме од Ñвојих младих другова или другова Ñвојих другова да, једнога дана, на пример, на оÑнову онога што Ñу током претходних година ÑрпÑки непријатељи измишљали о наводном геноциду у Сребреници, заÑнује “науку†названу аргентологија.
• Онај који Ñвоје читаоце уверава да Ñе одлуке БерлинÑког конгреÑа (1878) ниÑу тицале Срба, иако је Ð¾Ð´Ð½Ð¾Ñ â€œÐ¸Ð½Ñ‚ÐµÐ»ÐµÐºÂтуÂалне елите†у Срба преÂма ÑербÑком културном и иÑторијÑком наÂÑлеђу, ÑербÑким предањима и ÑербÑком завештању уÑпоÑтављен баш тада, када је, да би Србији била призната (додељеÂна) ÑамоÂÑталÂноÂÑÑ‚, кључни заÂхтев западних европÂÑких Ñила био да Ñе ÑербÂÑки народ одрекне Ñвоје националне иÑÂтоÂрије и приÂÑ…ÂвÂаÂти “наÂучна†правила уÑпоÑтављена у берлинÑкоÂ-бечÂкој иÑторијÂÑкÂој школи, званој и норÂдијÑка, правила којима Ñу и до тада “увођени у реÂд†Срби школовани на западној Ñтрани.
• Онај који не зна да Ñу Ñе баш у непоÑредној вези Ñа тим, не би ли обавезе преузете (намеÂÑ‚ÂнуÂте) на БерлинÑком конгреÑу могле бити иÑÂпуÂњене до краја, на “ноÂвом таÂлаÂÑу трезвеÂноÑти и политике реалиÂзма†морали наћи не баш бројни тадаÂшњи ÑербÑки интелектуалци, те да је најиÑтакнутији предводник и најзначајнији затоÂчник те нове “научне†логике био СтоÂјан ÐоваÂкоÂвиÂÑ› (1842-1915), у енциклопедијама познат као иÑторичар, филолог, књижевник и поÂлитичар.
• Онај који не жели да зна да је, по Ðоваковићевом рецепту, нова “ÑербÑка наÂука†кренула Ñа ÑвÂе новијим “критичким†причама о ÑербÑкој проÂшлоÑти, причама у којима није било меÑта ни за она знања коÂја Ñу до тада била позната у ÑербÑкој иÑÂтоÂријÑкој науци, ни за народно предаÂње,. Под утицајем те и такве школе, у делу ÑербÑког народа окренутог такозвÂаÂним европÑким вредноÑтима почела је тада да Ñе неÂгује логика доÂказаних ÑербÑких неприÂјатеља Ñа Ñтране, по коÂјÂој ÑербÑки народ нÂе треба да Ñе бави националном прошлошћу, већ треба да Ñе окÂÑ€Âене будућноÑти. Ту иÑту лоÂгиÂку, и у нашем времеÂну, нарочито од Дејтона (21. новембар 1995) наовамо, када је избачена парола, и потом понављана, годинама, у разним приликама, да Срби треба да Ñе оканe прошлоÑти и да Ñе окрену будућноÑти, ÑаÂда још жешће“препоручују†иÑти ти ÑербÂÑки непријатељи, а интеÂлектуалци, нарочито они који тако Ñебе радо зову, потекли из иÑтог тог наÂрода здушно Ñе труде да је наÂметну ÑопÑтвеном народу, нешто кроз школÑки ÑиÑтем (и “византолошку наукуâ€) а нешто пуÂтем најразлиÂчитиÂјих “теоријÑких†притиÑака на подÑвеÑÑ‚ ÑербÂÑкиÂÑ… људи, нарочито пуÂтем ÑредÑтава маÑовÂног општења.
•Онај који заиÑта не зна да је Стојан Ðоваковић, у журби, док проÑторије у којима је одржаван БерлинÑки ÐºÐ¾Ð½Ð³Ñ€ÐµÑ Ð½Ð¸Ñу биле добро ни проветрене, да та нова логика буÂде предÂÑÑ‚ÂавÂљена тадашњем малоÂбројном ÑербÑком интелектуалÂном Ñлоју (највећим деÂлоÂм шкоÂлоÂваном на европÑком Западу, по већ разрађеÂној реÂцеÂпÂтури ноÂÑ€ÂдијÑке школе) коÂме је оÑтавÂљено да га пренеÑе будуÂћим ÑербÑкиÂм ђацима и ÑтуÂдентима, Ñео и напиÂÑао Ñтудију под наÂÑловом СербÂÑкÂе облаÂÑти X и XII века пре владе Ðемањине. Да би оно што је напиÑано одмах добило на тежини, али и да би могло поÂÑлужити као оÑнова новој “науциâ€, тај ÑÐ¿Ð¸Ñ Ð¾Ð±Ñ˜Ð°Ð²Âљен је већ 1879. године, у БеÂограду, у ГлаÑнику СрбÑког ученог друштва, претече СербÑкÂе краљевÑке акаÂдемије, данашње СербÂÑке академије наука и уметноÂÑти.
.Онај који није могао ни знати да ћу на овом меÑту навеÑти Ñамо некоÂлико појединоÑти (изложених на првим двема Ñтранама те “Ñтудијеâ€) које одÑликавају “научну†вредноÑÑ‚ ÐоваÂкоÂвићеве логике :
“Извори, по којима нешто знамо о ÑербÑкој географији пре Ðемање, Ñачувани Ñу нам у запиÑима КонÑтантина ПорфирогеÂниÂта (који је међу 949-952 пиÑао Ñвоју књигу Де админиÑтрандо империо) и у летопиÑу попа Дукљанина, који је у приморју зетÑком на лаÂтинÑки преведен у првој половиÂни XII века, из некаква ÑловенÂÑког, никад поÑле ненађеног рукопиÑа. КонÂÑтантин ПорфироÂгеÂнит казује нам Ñвоје знање о нашим земљама тек у општим цртаÂма, ретко Ñе упуштајући у појединоÑти. Ð›ÐµÑ‚Ð¾Ð¿Ð¸Ñ Ð´ÑƒÐºÑ™Ð°Ð½Ñки негде Ñе Ñлаже Ñ Ð½Ð°Ñ‡Ð¸Ð½Ð¾Ð¼ казивања КонÑтантиновим, негде тек од њега одÑтупа, упуштајући Ñе већма у Ñитнице. КонÑтантин ПорфирогеÂнит је, по Ñвоме положају већ, црпао из најбољих извора, до којих Ñе у Цариграду доћи могло; поп дукљанин је живео у приморју тих земаља, радио је Ñвоје дело у ÑтароÑти… и био је у прилици, да поÂÑ‚Âпуно познаје земљу, о којој пише. Јер и ако Ñу приче летопиÑа њеÂгова о многима догађајима Ñметене или очевидна појезија – геоÂграÂфијÑко његово казивање Ñвагда је доÑледÂно и верно, и у мноÂгим појединоÑтима, о којима говори, Ñачувало је и за данашње доÂба реалне доказе о Ñвојој иÑтинитоÑтиâ€.• Онај који је можда чуо да Ñе мудар Ñвет чеÑто поштапа латинÑком изреком timeo hominem unius libri, бојим Ñе човека који из једне књиге учи, није ни очекивао да Ðоваковић, ÑамоÑвеÑно надмоћан, изјаÂви да Ñу нам “извори, по којима нешто знамо о ÑрпÑкој геоÂгрÂаÂфији пре Ðемање, Ñачувани у запиÑима КонÑтантина ПорфирогеÂниÂтаâ€, поменувши при томе и врло Ñумњив Ð›ÐµÑ‚Ð¾Ð¿Ð¸Ñ Ð¿Ð¾Ð¿Ð° ДукљаÂнина у латинÑком преводу “некаква ÑловенÂÑког, никад поÑле неÂнаÂђеног руÂкопиÑаâ€. Стога, поÑебно забавним треба процењивати ÐовакоÂвиÂћево разматрање шта Ñе пре ÐеÂмање Ñматрало СрбиÂјоÂм, нарочиÂто због тога што њеÂгово размиÂшљÂање не нуди одгоÂвоÂÑ€ на питање како је то једна Србија, Ñабијена у неке планине данаÂшње ÑредиÂшње Србије, одÂједÂном, из чиÑта мира, моÂгла доÑтићи држаÂвÂне, поÂлитичке, војÂне, културне, градитељÑке и Ñваке друге врÂедноÑти неÂмањићÂког времена. Ðли, зато, он тамо каже :
“И Дукљанин и Порфирогенит, а нарочито поÑледњи, говоре о догаÂђаÂјима политичким, и помињу племена и облаÑти, која Ñу ÑамоÑтално учеÂÑÑ‚Âвовала у иÑторијÑкој борби за ÑамоÑтални живоÂÑ‚. Видеће Ñе, да је проÂÑтор таких облаÑти мањи не Ñамо од оне етноÂграфÑке раширеноÑти наÂшеÂга плеÂмена, коју Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð²Ð¸Ð´Ð¸Ð¼Ð¾ као реÂÑултат Ñредњевековне наше иÑторије, него да је нешто мањи и од онога проÑтора, за који Ñе може миÂÑлити, да Ñу га СрÂби одмах заÂузели. (Срби Ñу, дакле, заузели тај проÑтор, што би знаÂчило да Ñу га другоме отели – ИП). Зна Ñе да је Србија очеÂвиÂне ÐеÂмањине хваÂтала Ñамо оно клупко планина, које Ñе почиње на јужÂниÂм граниÂцама Ñадашње СрÂбије. Мали народи, кад хоће да у облаÑти веÂћих отпочну мучну борбу за Ñвоје ÑамоÑтално народно и политично биÂће, обично почињу тај Ñвој поÑао из планина. Планине Ñу у Ñвако доба таким народима и колевка и поÑледње уточиште Ñлободи… Ðко је ÑербÑких наÑеÂља и било још онда око Београда, у равном ПоÑављу, на доњој Дрини, на КоÂÑоÂву пољу, по Метохији, по питоÂмом Колубарју, она Ñу била Ñувише на дохваÂту уређеној Ñили виÂзантијÑких војничких Ñредишта, да би могла или развиÂти заÑебан народни живот, или да би уз развијен могла приÑтати… СербÑка плÂемена, дакле, пре Ðемање воÂдиÂла Ñу двојак живот: једна Ñу биÂла непоÑреÂдÂно потчињена Ñредиштима виÂзаÂнÂтијÑким, и њих нити поÂмиње ПорфирогеÂнит, нити о њима има шта пиÑаÂти поп ДукÂљаÂнин, она Ñу изгубљеÂна била за наÂродни живот; друга Ñу, заклоÂњена згоÂдÂним земљиштем, ÑвагÂда чувала ма и Ñенку Ñвоје ÑамоÑталÂноÂÑти. Њихов рад је поÑтао оÑноÂва раду Ðемањином; њима припада иÑÂторија до Ðемањића… Тако на Ñтр. 274 читамо цитат из глаÂве 32 деÂла De administrando imperio, да је цар дао СрÂбима на наÑељавање зеÂмÂље које Ñе Ñад зову Србијаâ€).
• Онај који је, по природи Ñвога “византолошкога учења†знао да је “цар дао Србима на наÑељаÂвање земље које Ñе Ñад зову Србијаâ€, није знао да Стојан Ðоваковић Ñвој “науку†темељи и на ÑопÑтвеном “знаÂњуâ€, ваљда Ñтеченом раније, “да је Србија пре Ðемање хваÂтаÂла ÑаÂмо оно клупко планина, које Ñе почиње на јужним границама ÑаÂдашње Србијеâ€. Ðоваковићево је разматрање по Ñвему произвољно, јер из њега Ñамог израња и питање због чега Ñу Ñе Срби, по наводном прелаÑку преко Дунава, запутили тако далеко, а ниÑу Ñе зауÑтаÂвиÂли у неком ближем пределу, прикладнијем за живот, макар и плÂаÂнинÑком. Одговор који нуди и Ñеби и Ñвојим читаоцима, да “мали народи, кад хоÂће да у облаÑти веÂћих отпочну мучну борбу за Ñвоје ÑамоÑтално наÂродно и политично биÂће, обично почињу тај Ñвој поÑао из планинаâ€, те да Ñу “планине у Ñвако доба таким народима и колевка и поÑледÂње уточиште Ñлободиâ€, није оÑобито уверљив ни њему Ñамом; види Ñе то и из његовог невољног признања да је ÑербÂÑких наÑеÂља “било још онда око Београда, у равном ПоÑављу, на доњој Дрини, на КоÑоÂву пољу, по Метохији, по питоÂмом КолубарÂјуâ€, одноÑно по целој данашњој Србији. Мада он тај Ñвој Ñтав уÑловљава речју “акоâ€, у наÑтавку без икаквог околишења признаје да Ñу та ÑрпÑка племена “биÂла непоÑреÂдÂно потчињена ÑредиштиÂма византијÑким, и њих ниÂти поÂмиње ПорфирогеÂнит, нити о њима има шта пиÑати поп ДукÂљаÂнинâ€. Мимо тога, мора данашњи читалац поÑтавити питање како Ñе то ÐовакоÂвиÂћу омакло да напише нешто што није иÑтекло из ПорфироÂгеÂнитовог извора, нарочито кад Ñе онда знало “да је Србија очеÂвиÂне Ðемањине хваÂтала Ñамо оно клупко планина, које Ñе почиње на јужÂниÂм граниÂцама Ñадашње Србијеâ€.
• Онај који Ñе чврÑто држи Ðоваковићеве приче о ÑербÑким племенима да ли “изгубљеÂнима за народни животâ€, да ли Ñа “ма и Ñенком Ñвоје ÑамоÑталÂноÂÑтиâ€, у Ñваком Ñлучају оних племена која Ñу поÑтала “оÑноÂва раду Ðемањиномâ€, још није Ñтигао да у оним Ñвојим “тонама материјала†запази тврдњу Милоша Благојевића (1930-2012), иÑторичара ÑрпÑкога Ñредњег века (на 42. Ñтрани Ñвоје књиге Србија у доба Ðемањића – Од кнежевине до царÑтва : 1168-1371, Београд 1989), да Ñу земље тих племена ÐемаÂњина дедовина, те да је Ðемања “Ñамо обновио, учврÑтио и уздигао Ñвоју пропалу дедовину тиме што је изнова Ñтекао Ñве те територијеâ€.
• Онај који у беÑпримерној ÑамозаљубљеноÑти није ни чуо за француÑког иÑторичара ФиÑтела де КуланÂжа (1830-1889) који Ñе у Ñвојој Ñтудији о праву у државама Ñтарог века бави и извеÑним етнолошким катеÂгоријама, и који највећи део Ñвојих закључака изводи из неких појава каракÂтериÑтичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етрураца Ñ ÐпеÂниÂна и Ðријаца Ñ Ð˜Ñтока; у овом поÑледÂњеÂм Ñлучају позивајући Ñе на Мануове законе и химне из ВеÂда и иÑтичући да “књига Закона МаÂнуових говори о богопоштоÂваÂњу умрлих као најÑтаријем, које Ñу љуÂди икад ималиâ€. Ðе упуштајући Ñе у раÑправу о ÑтавоÂвиÂма да Ñу “Срби народ који је ÑтвоÂрио Ведеâ€, те да “по Ñвоме филозофÑком ÑиÑтему, митолошком, као и другим мотивима, наша (ÑербÑка) наÂродна пеÑма Ñилази у најÂдубÂљу ведÑку прошлоÑÑ‚â€, овде ће Ñе ипак конÑтатовати да Сабињани и Етрурци јеÂÑу Срби, иÑто као и индијÑки ÐриÂјевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зване Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð“Ñ€Ñ‡Âка и Италија, пороÂбÂљавањем многоÂбројÂнијих ÑрпÑких ÑтариÂнаÂца поÑтеÂпено Ñу преузиÂмаÂли највећи број њихових култова, пре Ñвих култ умрÂлих, култ брака (породице) и култ Ñвојине; на њима Ñу градили теÂмеÂље Ñвоје будуће цивилизације и Ñвоје наводно прÂвенÂÑтво на оÑвојеним територијама.
• Онај који не зна да је западноевропÑка наука (међу њима, како Ð½Ð°Ñ ÑƒÑ‡Ð¸ Шафарик, и германÑка) за ÑвоÂје изÂворе имала претпоÑтављене облике друштвеног жиÂвÂоÂта изван пиÑане иÑторије, уверен је, као и многи “иÑторичарÑки†другови његових другова, да ÑрпÑкој науци, у одÑуÑтву “Ñпоменика од гвожђа, камена или перÂгаментаâ€, не припада право да поштује предања ÑаÂчуÂвана у ÑопÑтвеном народу. Ðе, наравно, пошто они, као “овлашћени научнициâ€, на предања гледају као на проÑтачку и безвреÂдÂну причу неуког Ñељачког Ñвета; оÑлањајући Ñе на “вредноÑне†замиÑли нордијÑке школе, они Ñва Ñвоја “знања†подређују Ñтаву да Ñу Срби, за ту прилику наÂзвани Словенима, дошли на Балкан тек у 6. и 7. веку по ХриÑту.
• Онај који није био “на чаÑу†кад је Учитељица Живота (Маgistra Vitae) подÑећала Ñвоје Ñлушаоце на Ð·Ð°Ð¿Ð¸Ñ Ð Ð°Ð½ÐºÐµ Куић, Ранке Велшанке, из 1974. године: “ЗадеÑила Ñам Ñе у Призрену, баш у тренутку, када је река БиÑтрица одвалила део Ñвоје обале. Пред мојим очима појавио Ñе троделни Ñпоменик, део некрополе. Видим Ð½Ð°Ñ‚Ð¿Ð¸Ñ Ð½Ð° иÑквареном латинÑком, а на трећем делу Ñпоменика уочим реч PRAOTCEM! Кажем Ñеби: Мајко моја, па то је ÑтароÑловенÑки Ñа TC. ОÑтале речи Ñу на келтÑком и хебрејÑком. Ја Ñе занебеÑила! Можете миÑлити, наћи ÑрпÑку реч из тог периода? По епиграфÑком уређењу Ñпоменика, он датира од првог до трећег века нове ере. Какав Ñедми век! Словени Ñу дошли овде много раније него што то тврди такозвана немачка школаâ€.
По неÑрећи, “званични†ÑербÑки иÑторичари, лингвиÑти и други научењаци окупљени по разним “научним†инÑтитутима, универзитетима и академијама ниÑу у Ñтању да Ñе отму глупоÑтима (грешка: нонÑенÑима) о “долаÑку СлоÂвена на Балкан у шеÑтом и Ñедмом векуâ€, ниоткуд, а глуви Ñу, неми и Ñлепи пред бројним доказима о ÑербÑкој Ñтарини одвајкада не Ñамо на данашњој СербÑкој Земљи, већ и јужно и Ñеверно од ње, и иÑточно и западно од ње. Они “не воле†да знају за такве доказе, иначе добро познате и читавом низу озбиљних научењака Ñа Ñтране. Они као да не желе “да Ñе мешају у Ñвој поÑао†и да Ñтану у одбрану ÑопÑтвеног народа и ÑопÑтвене државе.
Како то једном рече антрополог Србољуб Живановић, “научници у Србији не воле да читајуâ€.
Због тога Ñмо ту где Ñмо, и у невољама какве јеÑу.
Ру Ñвему томе ниÑу мале заÑлуге ни онога за кога Ñмо у наÑлову питали да ли ико зна како Ñе он зове.
Онај који би волео да нема Срба, да је Ñве “византологијаâ€.
Илија Петровић
Извор: vaseljenska.com
…
ОДГОВОРJОВÐÐРДЕРЕТИЋРРÐДИВОЈУ Ð ÐДИЋУ -Â
„ЕВОЛУТГ ОБЈÐВИЛРЛÐВЕЖ ПОКРÐЈ ПУТÐ