Зна ли ико како се зове Радивоје Радић?

“Извори, по којима нешто знамо о сербској географији пре Немање, сачувани су нам у записима Константина Порфироге­ни­та (који је међу 949-952 писао своју књигу Де администрандо империо) и у летопису попа Дукљанина, који је у приморју зетском на ла­тински преведен у првој полови­ни XII века, из некаква словен­ског, никад после ненађеног рукописа. Кон­стантин Порфиро­ге­нит казује нам своје знање о нашим земљама тек у општим црта­ма, ретко се упуштајући у појединости. Летопис дукљански негде се слаже с начином казивања Константиновим, негде тек од њега одступа, упуштајући се већма у ситнице. Константин Порфироге­нит је, по своме положају већ, црпао из најбољих извора, до којих се у Цариграду доћи могло; поп дукљанин је живео у приморју тих земаља, радио је своје дело у старости… и био је у прилици, да по­т­пуно познаје земљу, о којој пише. Јер и ако су приче летописа ње­гова о многима догађајима сметене или очевидна појезија – гео­гра­фијско његово казивање свагда је дослед­но и верно, и у мно­гим појединостима, о којима говори, сачувало је и за данашње до­ба реалне доказе о својој истинитости”.• Онај који је можда чуо да се мудар свет често поштапа латинском изреком timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи, није ни очекивао да Новаковић, самосвесно надмоћан, изја­ви да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској гео­гр­а­фији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфироге­ни­та”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукља­нина у латинском преводу “некаква словен­ског, никад после не­на­ђеног ру­кописа”. Стога, посебно забавним треба процењивати Новако­ви­ћево разматрање шта се пре Не­мање сматрало Срби­јо­м, нарочи­то због тога што ње­гово разми­шљ­ање не нуди одго­во­р на питање како је то једна Србија, сабијена у неке планине дана­шње среди­шње Србије, од­јед­ном, из чиста мира, мо­гла достићи држа­в­не, по­литичке, вој­не, културне, градитељске и сваке друге вр­едности не­мањић­ког времена. Али, зато, он тамо каже :

“И Дукљанин и Порфирогенит, а нарочито последњи, говоре о дога­ђа­јима политичким, и помињу племена и области, која су самостално уче­ст­вовала у историјској борби за самостални живо­т. Видеће се, да је про­стор таких области мањи не само од оне етно­графске раширености на­ше­га пле­мена, коју данас видимо као ре­султат средњевековне наше историје, него да је нешто мањи и од онога простора, за који се може ми­слити, да су га Ср­би одмах за­узели. (Срби су, дакле, заузели тај простор, што би зна­чило да су га другоме отели – ИП). Зна се да је Србија оче­ви­не Не­мањине хва­тала само оно клупко планина, које се почиње на јуж­ни­м грани­цама садашње Ср­бије. Мали народи, кад хоће да у области ве­ћих отпочну мучну борбу за своје самостално народно и политично би­ће, обично почињу тај свој посао из планина. Планине су у свако доба таким народима и колевка и последње уточиште слободи… Ако је сербских насе­ља и било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Ко­со­ву пољу, по Метохији, по пито­мом Колубарју, она су била сувише на дохва­ту уређеној сили ви­зантијских војничких средишта, да би могла или разви­ти засебан народни живот, или да би уз развијен могла пристати… Сербска пл­емена, дакле, пре Немање во­ди­ла су двојак живот: једна су би­ла непосре­д­но потчињена средиштима ви­за­н­тијским, и њих нити по­миње Порфироге­нит, нити о њима има шта писа­ти поп Дук­ља­нин, она су изгубље­на била за на­родни живот; друга су, закло­њена зго­д­ним земљиштем, сваг­да чувала ма и сенку своје самостал­но­сти. Њихов рад је постао осно­ва раду Немањином; њима припада ис­торија до Немањића… Тако на стр. 274 читамо цитат из гла­ве 32 де­ла De administrando imperio, да је цар дао Ср­бима на насељавање зе­м­ље које се сад зову Србија”).

• Онај који је, по природи свога “византолошкога учења” знао да је “цар дао Србима на насеља­вање земље које се сад зову Србија”, није знао да Стојан Новаковић свој “науку” темељи и на сопственом “зна­њу”, ваљда стеченом раније, “да је Србија пре Немање хва­та­ла са­мо оно клупко планина, које се почиње на јужним границама са­дашње Србије”. Новаковићево је разматрање по свему произвољно, јер из њега самог израња и питање због чега су се Срби, по наводном преласку преко Дунава, запутили тако далеко, а нису се зауста­ви­ли у неком ближем пределу, прикладнијем за живот, макар и пл­а­нинском. Одговор који нуди и себи и својим читаоцима, да “мали народи, кад хо­ће да у области ве­ћих отпочну мучну борбу за своје самостално на­родно и политично би­ће, обично почињу тај свој посао из планина”, те да су “планине у свако доба таким народима и колевка и послед­ње уточиште слободи”, није особито уверљив ни њему самом; види се то и из његовог невољног признања да је серб­ских насе­ља “било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Косо­ву пољу, по Метохији, по пито­мом Колубар­ју”, односно по целој данашњој Србији. Мада он тај свој став условљава речју “ако”, у наставку без икаквог околишења признаје да су та српска племена “би­ла непосре­д­но потчињена средишти­ма византијским, и њих ни­ти по­миње Порфироге­нит, нити о њима има шта писати поп Дук­ља­нин”. Мимо тога, мора данашњи читалац поставити питање како се то Новако­ви­ћу омакло да напише нешто што није истекло из Порфиро­ге­нитовог извора, нарочито кад се онда знало “да је Србија оче­ви­не Немањине хва­тала само оно клупко планина, које се почиње на јуж­ни­м грани­цама садашње Србије”.

• Онај који се чврсто држи Новаковићеве приче о сербским племенима да ли “изгубље­нима за народни живот”, да ли са “ма и сенком своје самостал­но­сти”, у сваком случају оних племена која су постала “осно­ва раду Немањином”, још није стигао да у оним својим “тонама материјала” запази тврдњу Милоша Благојевића (1930-2012), историчара српскога средњег века (на 42. страни своје књиге Србија у доба Немањића – Од кнежевине до царства : 1168-1371, Београд 1989), да су земље тих племена Нема­њина дедовина, те да је Немања “само обновио, учврстио и уздигао своју пропалу дедовину тиме што је изнова стекао све те територије”.

• Онај који у беспримерној самозаљубљености није ни чуо за француског историчара Фистела де Кулан­жа (1830-1889) који се у својој студији о праву у државама старог века бави и извесним етнолошким кате­горијама, и који највећи део својих закључака изводи из неких појава карак­теристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етрураца с Апе­ни­на и Аријаца с Истока; у овом послед­ње­м случају позивајући се на Мануове законе и химне из Ве­да и истичући да “књига Закона Ма­нуових говори о богопошто­ва­њу умрлих као најстаријем, које су љу­ди икад имали”. Не упуштајући се у расправу о ставо­ви­ма да су “Срби народ који је ство­рио Веде”, те да “по своме филозофском систему, митолошком, као и другим мотивима, наша (сербска) на­родна песма силази у нај­дуб­љу ведску прошлост”, овде ће се ипак констатовати да Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и индијски Ари­јевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зване данас Грч­ка и Италија, поро­б­љавањем много­број­нијих српских стари­на­ца посте­пено су преузи­ма­ли највећи број њихових култова, пре свих култ умр­лих, култ брака (породице) и култ својине; на њима су градили те­ме­ље своје будуће цивилизације и своје наводно пр­вен­ство на освојеним територијама.

• Онај који не зна да је западноевропска наука (међу њима, како нас учи Шафарик, и германска) за сво­је из­воре имала претпостављене облике друштвеног жи­в­о­та изван писане историје, уверен је, као и многи “историчарски” другови његових другова, да српској науци, у одсуству “споменика од гвожђа, камена или пер­гамента”, не припада право да поштује предања са­чу­вана у сопственом народу. Не, наравно, пошто они, као “овлашћени научници”, на предања гледају као на простачку и безвре­д­ну причу неуког сељачког света; ослањајући се на “вредносне” замисли нордијске школе, они сва своја “знања” подређују ставу да су Срби, за ту прилику на­звани Словенима, дошли на Балкан тек у 6. и 7. веку по Христу.

• Онај који није био “на часу” кад је Учитељица Живота (Маgistra Vitae) подсећала своје слушаоце на запис Ранке Куић, Ранке Велшанке, из 1974. године: “Задесила сам се у Призрену, баш у тренутку, када је река Бистрица одвалила део своје обале. Пред мојим очима појавио се троделни споменик, део некрополе. Видим натпис на исквареном латинском, а на трећем делу споменика уочим реч PRAOTCEM! Кажем себи: Мајко моја, па то је старословенски са TC. Остале речи су на келтском и хебрејском. Ја се занебесила! Можете мислити, наћи српску реч из тог периода? По епиграфском уређењу споменика, он датира од првог до трећег века нове ере. Какав седми век! Словени су дошли овде много раније него што то тврди такозвана немачка школа”.

По несрећи, “званични” сербски историчари, лингвисти и други научењаци окупљени по разним “научним” институтима, универзитетима и академијама нису у стању да се отму глупостима (грешка: нонсенсима) о “доласку Сло­вена на Балкан у шестом и седмом веку”, ниоткуд, а глуви су, неми и слепи пред бројним доказима о сербској старини одвајкада не само на данашњој Сербској Земљи, већ и јужно и северно од ње, и источно и западно од ње. Они “не воле” да знају за такве доказе, иначе добро познате и читавом низу озбиљних научењака са стране. Они као да не желе “да се мешају у свој посао” и да стану у одбрану сопственог народа и сопствене државе.

Како то једном рече антрополог Србољуб Живановић, “научници у Србији не воле да читају”.

Због тога смо ту где смо, и у невољама какве јесу.

А у свему томе нису мале заслуге ни онога за кога смо у наслову питали да ли ико зна како се он зове.

Онај који би волео да нема Срба, да је све “византологија”.

Илија Петровић

Извор: vaseljenska.com

…

ОДГОВОР JОВАНА ДЕРЕТИЋА РАДИВОЈУ РАДИЋУ - 

„ЕВОЛУТА“ ОБЈАВИЛА ЛАВЕЖ ПОКРАЈ ПУТА

На сајму књига рекоше ми да је Радивој Радић објавио нову књигу против мене. Отишао сам до штанда „Еволута“ и купио књигу која се зове „Клио се стиди“. Имао сам шта и да видим – гомила лажи и подметања. Иако сам ја главна мета на коју он пуца, нисам једини, нападнути су бесомучно сви истраживачи и писци који су било шта рекли у корист Срба. То што он пише нема никакве везе са историјом, науком уопште, па ни здравим разумом. Служи се измишљањима, подметањима и обманама. У његовој књизи сам нашао податак да сам ја давао објашњење за име планете Марс, а што ја нисам никада и нигде поменуо. Ту су још низ будалаштина као Мухамед – мува и мед, Фуџијама, Орање, што сам све први пут чуо у његовој књизи.

Када не би знали позадину свега тога запитали би смо се шта је том човеку, је ли он луд. Зар се такав човек може назвати научни радник и професор универзитета? Из ове књиге се види да он болује од патолошке мржње према свему што је србско и што је својствено само Хрватима. Он у својој књизи крије место рођења и национално порекло. Познато је да је рођен у Ливну и да је школован у Србији. Крије и то да је постао члан Византолошког института САНУ док је био студент. Која је то моћна рука која га је тамо увела и зашто? Његовим поступцима и делима он се отворено представља као чувар и заштитник антисрбске завере. У томе не бира средства. Када сам се ја вратио у Србију, тражио је да полиција забрани мој научни рад. То би се и десило да је „друг маршал“ био још на власти. Нека сви кажу да завера не постоји, Радић је доказ да постоји.

Јасно се препознаје која места у мојим радовима, по задатку, треба посебно да напада. Под бројем један је порекло и историја Арбанаса. Копља се лоне око Косова и Метохије па се он и његови сарадници труде да убеде Србе да је то шиптарска земља и да ми Срби ту немамо никаквог права. Није само у питању Космет, ту је и Скадар, Београд под Тимиром, Москопоље и србско Поморје. Да би Шиптари стекли историјско право на све то, треба их угурати међу античке народе Балкана па макар и на главачке. Радић каже: „Деретић наводи и већи број „аргумената“ да су Срби староседеоци Балкана. Све и да је то истина, та теза не доказује да су Албанци придошлице.“ Затим каже: „За албански језик меродавни стручњаци (који су то? Ј.Д) истичу да је као и грчки, аутихтон, балкански језик, да има 2000 речи изворног старобалканског порекла, да је његово старобалканско порекло несумљиво.“ Пошто је ставио грчки као упореедни са шиптарским који је то, неки други, старобалкански језик. ОСТАО ЈЕ САМО СРБСКИ.

Шиптарски језик има највећи број туђица од свих познатих језка и највише из србског језика. Према доказивању професора Радића, србски језик заузима место старобалканског језика из кога су Шиптари највише узели. Доказао је супротно од онога што је желео да докаже! „Истина је вечита и непобедива“ – говорили су стари Римљани. А баш на основу језика се најбоље доказује кавкаско порекло Шиптара. Поодавно сам утврдио да шиптарски језик припада групи кавкаских језика. Накнадно сам установио да шиптарски језик има широке везе са јерменским, чеченским и утским. Што све непобитно доказује његово кавкаско порекло. Џабе ти је прича Радићу, изгубио си битку за порекло Шиптара – јединица. Друго болно питање за Радића су Аријевци, о којима он готово незна ништа. Он каже:“Нино градитељ Ниниве“. Седи доле Радићу – јединица! Нино је градитељ Вардуна, а Ниниву је градио Сербо Макеридов и дао јој име Нинива у част свог великог претходника.

Радић каже за србски календар који почиње 5508 г. с.е. да је то од времена када је Бог створио свет? ХА, ХА, ХА. И да је то византински календар. Седи дрво на дрво – чиста јединица. Византија, као појам, постоји тек од 16. века. Стари Јулијански календар који је у употреби у нашој цркви, узео је Јулије Каесар од Лагића из Александрије. Почетак хришћанског времена, стара и нова ера, установио је србски калућер Дионисије Мали 529. године. Сви календари су србског порекла.

Радић каже: „Браћа Константин и Методије су изумели глагољицу, а тек неколико деценија касније ученици, Климент, пре свега, саставили су азбуку коју су по своме учитељу назвали ћирилица“. Е где си ти кренуо Радићу, ти баш не знаш ништа, опет јединица. У нашој азбуци, погрешно названој ћирилица, има 27 слова из Винче! Константин је узео глагољицу од Руса са Крима. До 16. века звали су је „кириловица“, а тада је називају глагољица, а србицу кириловица. Познато ми је да је један од налога завере да се Србима оспори давање писмености Европи и свету. Али више не пролази, ако лаже коза не лаже рог.

За Велесову књигу Радић каже да је написао инжињер Јуриј Мирољубов. Велесову књигу је нашао руски белогардијски официр Федор Изенбек у Украјини 1919. године. Донео је у Београд и понудио овдашњем музеју да је откупи. Неке будале у музеју нису хтеле да је купе. Однео је у Белгију где је до ње дошао Јуриј Мирољубов и објавио је. Настала је препирка измећу црвених и белих Руса око те књиге. Радићу, опет јединица. Теби мозак не ради. Иди код папе да ти опрости грехове да би био нормалан човек. Оцима завере не иде чињеница да су Словени писали књиге од првог века на србском језику и србици винчанског стила. Верујем Радићу да ту књигу ниси читао, па и ако си покушао ниси је могао разумети јер немаш довољно предзнања да би је могао разумети.

Ова незналица и шарлатан што се зове Радивој Радић назива мене „самозваним“ академиком и покушава да исмејав Петровску Академију Наука и Уметности, ПАНИ. Ја сам с поносом члан Петровске Академије, једне од најугледнијих академија у свету, а ти Радићу ниси нигде. Покушао си да уђеш у ту бедну САНУ коју су преименовали у АНУС, па те ни ту нису примили. Мислиш да ћеш ући у историју као неко ко је критиковао Јована Деретића. Нећеш Радићу, јер ти ниси дорастао да будеш мој критичар, могу само да те помињу као некога ко је лајао на Јована Деретића. Иако је завера још јака на Филозовском факултету у Београду, све ће то да попуца, истина је победила. Наћиће те се сви где вам је место – на буњишту историје. Истина се доказала кроз писану историју, археологију, лингвистику и генетику и ПОБЕДИЛА!
Кажеш да те презиме Деретић подсећа на „дератизацију“. Види, види, ти знаш нешто и да погодиш. „Де“ је као Деретић, а „ра“ је као Радић – пацов. Деретић чисти Србију од пацова, оних из смрдљивих пацовских канала.

Извор – ,,Слободна Србија”