Аталанта, легенда о храбрости

ATALANTA

.

Постоји предање да се у Калидонији једне године за време владавине краља Енеја, појавио страшни вепар великих чекиња и кљова, који је помахнитало газио и упропаштавао усеве, нападао стоку, а кљовама би растргао свакога ко би се усудио поћи на рад у поље. Краљ Енеј очајнички је тражио помоћ и нудио кљове и кожу ономе ко убије вепра. Дакако, позиву су се одмах одазвали највећи ратници, ловци и јунаци, а међу њима су били: Тезеј, Јасон, Нестор, Мелегар и једна одважна дјевојка имена Аталанта.

Аталанту су родитељи напустили одмах по рођењу, јер су силно жељели сина, а не кћер. Управо Аталанту спасила је богиња Артемида, која је послала медведицу која ће дојити и подигнути напуштену девојчицу. Под строгим надзором Артемиде лакостријеле, Аталанта је израсла у предивну девојку, храбру и одважну, врло вешту у баратању луком и стрелом. Да ли зато, што је била боља од свих обучених у руковању стрелама, неки од мушких учесника никако се нису слагали с учешћем Аталанте.

Под своју заштиту узео ју је особно велики јунак Мелегар (иако је био сретно ожењен с Клеопатром (није она египатска). Мелегара је Аталанта једноставно задивила и очарала. Након многих бучних и дугих препирки, Мелегар је ипак устрајао и лов је могао почети.

Но, вепар се показао сувише тешким противником. Тако је неколико ловаца одмах растргао, а чак је и величанствени Нестор морао потражити спас на дрвету. Јасон је бацио своје копље, али је и промашио, други ловац бацио је своје копље, али ни оно није погодило вепра.

Тада је Аталанта напела свој лук и вепра погодила точно између ушију, вепар се на тренутак затетурао, то је искористио сам Мелегар, па је вепра пробио својим копљем.

Вепар је подлегао ранама. Кљове и кожу Мелегар је дао Аталанти, јер је она прва погодила вепра, но, то тако силно увредило Мелегарове ујаке (браћу Алтеје, мајке Мелегарове ) који су од самога почетка завидели вештини Аталанте.

.

.

Мелегарови ујаци на њега су потегнули оружје, али их је Мелегар свладао и у окршају убио. То ће пак сада расрдити Алтеју, мајку Мелегарову која одлучи убити властита сина. Наиме, када је Мелегар имао само седам дана, појавиле су се Мојре и, показујући Алтеји цепаницу која је догоревала у камину, предвиделе да ће Мелегар умрети кад цепаница изгори до краја. Алтеја се одмах снашла и залила цепаницу водом, ватра се угасила, а Алтеја заувек сакрила цепаницу.

Но, сада се предомислила и намерно је запалила, па кад је цепаница изгорјела, Мелегар је пао мртав. Алтеја се није ни снашла и уопште се није надала да ће цепаница тако брзо изгорјети, па се скхрвана болом за сином једноставно обесила, а то је готово истовремено учинила и Клеопатра жена Мелегарова. Сви који су жалили за Мелегаром једноставно су се касније претворили у малене птице које су древни Грци назвали Mелеагриде.

.

Аталанта се хрва са грчким борцем Пелејом, док остали Грци посаматрају ( цртеж са грчке вазе из 6.века пне)

Занимљиво је да је Атланта представљена као бела Аријевка, као што се увек представљају и Амазонке на вазама, док су Грци представљени као црни…

…
У миту о Аталанти су првобитно биле две особе истог имена – Аталанта из Аркадије и Аталанта из Беотије, уз које су везане разне згоде и напокон и борба са фтиским краљем Пелејем и суделовањем у походу Аргонаута. Ти митови и особине су их потпуно изједначили и сасвим их спојили.

Први је то учинио, средином 2 века пре нове ере, песник Аполодор, а неке елементе мита о Аталанти (лов на вепра) налазе се и код Хомера. Најстарији помен о Аталантиним такмичењима са просцима налазе се у песми из 7. века пре нове ере која се приписује Хесиоду.

Према античким изворима, драму Аталанта написао је Есхил, а наводно и Софокле. Од римских песника истоимену драму је написао у 2 веку пре нове ере Пакувије. Прича о Аталанти је раширена и позната до данашњих дана по Овидијевим Метаморфозама.

.

Верзија из Беотије

Аталанта је била кћерка беотијског краља Шенеја и његове жене Климене.
Одмах након рођења су је однели у шуму јер је њен отац Шенеј желео само синове.
У шуми је Аталанту пронашла медведица и спасла је. Одгојена у шуми и препуштена самој себи, израсла је у лепотицу и стекла невероватну окретност и снагу, да је у свему могла надјачати многе мушкарце. Због те своје особине је било разумљиво што је сваки мушкарац желео да му Атланта буде жена.

Аталанта је редом одбијала све своје просце, а онога који је био упоран у својим настојањима да је испроси себи за жену, Аталанта је позивала да се са њом такмичи у трчању. И тако је, победивши свакога, дуго чувала своју слободу. Победио је једино предивни Хипомен, коме је богиња Афродита притекла у помоћ.
Афродита је Хипомену дала три златне јабуке и посаветовала га да у току трке, с времена на време испусти по једну јабуку, и то у часу када га Аталанта у трчању сустигне.

Аталанта није могла одолети испуштеним златним јабукама, и сваки пут се сагнула да их узме, и тако је на циљ дошла после Хипомена.  Хипоменова победа није растужила Аталанту и она се, јер јој се он допао, са њим упутила у Онхест. Док су чекали на венчање, Аталанта је у шумском храму изјавила Хипомену љубав, а Зевс, за казну што су својим понашањем оскрнавили место боравка богова, претвори их обоје у шумске животиње.

.

ATALANTA, rad slikara John William Godwarda (1861–1922)

.

Верзија из Аркадије

Аталанта је била кћерка аркадскога краља Јасиона.
Аталанта из Аркадије је имала сличну судбину као и Аталанта из Беотије, и након свих тих догађања је постала чувени ловац и била је позвана, као и сви јунаци тог времена у опасном лову на калидонског вепра, који је организовао Мелеагар, син калидонског краља.

Аталанта је надмашила све јунаке и прва је, стрелом погодила великог вепра, кога је затим убио Мелеагар, а кожу вепрову је поклонио Аталанти. како су и сви остали учесници лова желели да имају вепрову кожу, настало је велико крвопролиће из кога је Аталанта изашла као победник.

Аталанта из Аркадије се удала за јунака Меланиона и са њим имала сина Партенопеја, који је учествовао у рату Седморица против Тебе , и у тој борби погинуо.

.

,,Atalantа ubija vepra u Kalodoniji”

(obratite pažnju na Srbski simbol u donjem levom uglu)

Fol. 107. Ovidius ,,Metamorphoseon” libri, XV (traduction anonyme),

Belgique, Flandre, XV century