ВЕЛЕСОВА КЊИГА

Има оних који су у заблуди,
Који Пребројавају Богове и тако деле Сваргу.
Род ће се њих, као безбожника, одрећи.
Зар Вишњи, Сварог, и други Богови Представљају мноштво?
Бог је један, и Бројан.
И нека се нико не усуди да то Мноштво одваја
и при том тврди да ми Имамо много богова.

( Велесова књига )

https://tolkien.rs/publikacije/VelesovaKnjiga.pdf

 

Велесова књига  представља данас један од најстаријих писаних докумената о Словенима, писан словенским језиком и писмом. То је корпус од четрдесет и две брезове дашчице које су обострано урезивањем исписане такозваном “велесовицом”. Иако нам је познато да се некада давно писало на дрвету, ово су прве дашчице за које је сазнала наша историја (друге су пронађене у пустињи Такламакан 60-тих година 20. века). Ниједан историјски докуменат до данас није написан овим писмом, које је у основи веома блиско ћирилици. Ово капитално дело словенске историје и цивилизације предхришћанска  је Ведско-Аријевска света књига  Словена.

.

Велесова књига – опис палеоисторије на евроазијским пространствима

.
Проучавање Велесове књиге не представља само разматрање писмености, већ и проблем настанка, постојања и кретања читавог словенског народа, који званична наука стриктно ставља у извесне оквире и датира на већ познат начин. Велесова књига даје широку слику настанка, развоја и сеоба словенских племена и њихове улоге у историји. То није летопис у класичном смислу, нити хронолошко набрајање догађаја, већ један општи зборник религиозно-поучног карактера у који су, истовремено са слављењем словенских најстаријих богова и описима верских обичаја, укључени и крупни одломци посвећени историји. Тако на страницама Велесове књиге налазимо описе обичаја наших древних предака, читаво устројство свакодневног живота, пантеон свих словенских богова, већ заборављених, а блиских Ведизму. Изворност овог дела његова је основна вредност у поређењу са сличним делима других цивилизација.
Предговор српског издања овог дела обавештава нас да “Велесова књига“ пружа аутентичну слику аријевско-словенске цивилизације и може се поредити са индуском Рг-ведом и иранском Авестом, као књига словенског огранка истог Аријевског стабла. Све три књиге узајамно се потврђују и употпуњују, представљајући доказ заједничке етногенезе ових народа, осветљавајући заједничку палеоисторију на евроазијским пространствима. Колико год је значајна аутентично сачувана та заједничка Ведска основа у тој књизи, толико су драгоцена прасловенска оваплоћења у њој, инкарнације истих богова уз нова обележја, изведена из истоветне доктринарне основе и дата овог пута под словенским називима.

Књига је потпуно сачувана од утицаја и прерада других цилилизација и религија, са којима је словенски свет био у додиру у разним историјским епохама, па се у њој снажно одређује и брани изворна ведско-аријевска религија, поглед на свет, друштвено уређење и јединствени је документ времена великих сукоба народа у последњем миленијуму старе ере и првом миленијуму нове ере. Слична сведочанства словенске историје у каснијим прерадама избрисана су и “варваризована”. У том смислу слична је великим делима древних америчких цивилизација, светим књигама Маја, “Ћилам Балам” и “Попол Вух”. За разлику, међутим, од изворно сачуване Велесове књиге, коју су писали ведско-словенски свештеници, оне нису изворна дела, већ су их писали домороци, познаваоци Маја религије, под редакцијом окупаторских, католичких свештеника. Древне књиге предака скандинавских народа, Млађе и Старије Еде само су средњовековни одјеци прерађених старијих изворника и пројектовања у то време националних интереса у прошлост. (Примера ради, Млађу Еду обрадио је С. Стурлусон у 12. веку, а Старију један исландски бискуп 1643. године). Стога су Еде под великим утицајем средњовековног хришћанства, данских и немачких митова, англо-саксонске и ирске литературе. Најзначајније дело светске цивилизације Библија, као и Свето писмо, нису до нас дошли у изворном облику, већ су претрпели бројне обраде. Данашња верзија Вулгате потиче из 4. века, Илијада и Одисеја, значајна дела европске цивилизације, до нас такође нису дошла у изворној верзији својих твораца, на изворном писму. Данас позната верзија једна је од последњих хеленских обрада, које су почеле у време Пизистрата (7. век старе ере), када се догодио први превод на грчки језик са “непознатог језика”, више векова по настанку оригиналне верзије. Још од тада датира мистерија, ко су заправо били Тројанци, где се налазила Троја, ко су творци тако моћне цивилизације, у ком је историјском периоду она цветала итд… На та питања дати су одговори још у хеленско доба, наравно, сликовито речено “прекривени хеленском митолошком маглом”. Иако је још од античког доба остало нерешено питање Хомера, у међувремену је митолошка верзија прихваћена као веродостојна.

.
Словени – главни актери историјских збивања

.
Велесова књига, пак, отвара могућности неких сасвих нових, неочекиваних истраживања европске прошлости, пре свега за ауторе који изнова покрећу питање словенске мистерије, јер пружа нови смисао појмовима попут “тројанска земља”, “тројанско време”, “тројанске стазе”, “тројанска вера” (Триглав, Тројно, Тројанско божанство…). Ови термини запажени су и у старим руским летописима из 11. и 12. века (Прича о прошлим временима, Прича о Игоровом пуку) и легендама. Они су, додуше, стварали забуну и били везивани за римског цара Трајана и слично, и пре изучавања Велесове књиге нису се доводили у везу са областима (“тројанске стазе”) које су насељавали Словени, од Уралске постојбине широм Европе, ширећи “тројанску веру”, култ ведског тројног божанства Триглава у свим његовим оваплоћењима, у “тројанско време” историјски дефинисано као период од почетка 2. миленијума старе ере до 368. године (тј. од времена оца Арија до Буса Белојара). Овај период истовремено се поклапа са зодијакалним циклусом Овна, по ведско-словенском календару – Коледару.
Свестрано мултисдисциплинарно изучавање Велесове књиге тек предстоји, јер овај документ доноси обиље непознатих и непризнатих података предантичке и античке Европе и ширих евроазијаских простора, посебно у току последњег миленијума старе и првог миленијума нове ере, управо у најдискутабилнијем периоду Словена, што се тиче званичне историографије. У овом периоду су, како нам то Велесова књига саопштава језиком чињеница, а не митологијом, Словени главни актери историјских збивања, што потврђују посебно прецизни подаци о разним ратовима. Сукоби са Грцима, плаћеницима у служби грчких при-црноморских колонија, почињу у 7. веку старе ере, затим су ту Персијанци, па дуготрајни ратови са Римљанима као Ромејима из времена античких освајања словенских земаља, поново са Грцима, овог пута везаним за појам Византије… Наилазимо и на сукобе са Хунима, Аварима, Хазарима, Варјазима (Скандинавци), али и на повремене савезе у борби против главног непријатеља – Римљана и Германа, који се воде од 2. века. Врло сликовито истичу се високе етичке вредности словенске цивилизације, али се не крију ни познате слабости, међусобна неслога и суревњивост, тзв. “међусобице” међу родовима, које непријатељи највише користе.

.
“Веће” ( Сабор) – основно обележје словенске саборне демократије

.
Дајући предност духовном у односу на материјално, одбрани светог тла у односу на освајање туђег, врло је честа употреба речи “сеча”, као појма жестоког сукоба са непријатељем. Такође и предност словенског друштвеног уређења које почива на институцији “већа” (сабора), као основног обележја словенске саборне демократије, насупрот робовласничком поретку.
Импресивно је високо астрономско календарско знање које прожима Велесову књигу, посебно прецизирање временских циклуса везаних не само за сунчева и планетарна, него и за звездана кретања. Палеоисторијски термини коришћени у овом документу попут:
Дан Сварога од 27000 година, Арктичка препотопска постојбина Аријеваца, зодијакални циклуси од 2160 година, итд, нису произвољна машта новгородских жреца, нити митологија, већ егзактно знање које потврђују и примери других цивилизација, попут египатске, древне америчке, месопотамске, кинеске, индуске, али и археолошка открића (Аркаим на Уралу, дуга листа степских пирамида и древних мегалитских споменика од Урала до Атлантика).”
Судећи по тексту Велесове књиге, она је стварана неколико векова, почев од 3. века пре Христа, док су њене последње странице исписане у 8/9. веку, у древном Новгороду, за време кнеза Бравлина, а затим у време Варјага и Рурика и коначно у Кијеву, у време владавине Асколда. Писали су их жреци, или свештеници – класа упућених у писмо, историју и религију. Пошто су последњи текстови Велесове књиге настајали већ у време покрштавања и крвавих обрачуна са древном словенском ведском вером, стара словенска култура је темељно разрушена поступцима које је спровео Владимир 988. године.

.
На словенском Јеванђељу, француски краљеви при устоличењу, полагали заклетву

.
Али, древне књиге су се још сачувале, и ондашњи кнежеви су их изучавали. Док су у Кијеву оне биле уништене од стране Владимира и византијских свештеника који су са њим заједно дошли, дотле у Новгороду, где је владао његов син Јарослав 978-1054., ове књиге су наставиле да изучавају кнежевске породице. Јарослава су у народу прозвали Мудрим, јер је волео књишку мудрост и када је постао кијевски кнез основао је велику библиотеку. његова кћи, Ана Јарославна, наследила је од оца страст према књизи и када се удала за француског краља Анрија Првог Капета, пренела је у Француску многе старе рукописе, међу њима и рунске књиге и свитке. То је био врло цењен мираз. Управо тако је и Марија, кћи визнатијског императора Константина Мономаха, удата за сина Јарослава Всеволда, донела грчке античке рукописе.
У Француској су ове књиге чуване у Краљевској библиотеци. Познато је да су на словенском Јеванђељу, писаном глагољицом, из библиотеке Ане Јарославне, такозваном Реимском јевађељу, полагали заклетву при устоличењу француски краљеви. Овај обичај је био устоличен од Аниног доласка. Треба претпоставити да су словенски предхришћански рукописи вршили известан утицај на француску и немачку поезију тога времена. Могуће је да је Ана преводила неке од ових сижеа, који су касније ушли у културни живот западне Европе. Ана Јарославна је касније основала Опатију св. Лис и тамо су чувани древни рукописи, међу њима и Велесова књига. Историју странствовања ових рукописа могуће је установити на основу података из краљевског архива Француске. Истраживач А.П. Ладински је више година радио на тим архивама и затим написао рад о Ани Јарославној, у коме је такође изложио историју Анине рунске библиотеке, чуване скоро 800 година у Опатији св. Лис, све до почетка француске револуције.
Значајни удео у судбини Анине библиотеке има сарадник руског посланства у Паризу, Петар Петрович Дубровски. Он је искористио ситуацију када су се ризнице француских старина нашле у расулу, када су њихови власници бежали пред револуционарним метежом, па је било могуће за мале паре откупити рукописе који нису имали цену. Дубровски је скупио све што је било драгоцено од древних рукописа, почев од античких египатских свитака, византијских старо-француских књига, писама француских краљева, до библиотеке Ане Јарославне.

.
Процват норманске теорије, и стварање мишљења да су Словени варвари

.
Године 1800. Дубровски се вратио у Русију, поневши са собом ово непроцењиво благо и доласком на власт цара Александра I, 1801. основао је Музеј старина и уметности, у коме су се окупљали највиђенији људи оног времена. Један од њих, Ф.П. Аделунг, саставио је списак библиотеке Дубровског и објавио га у Лајпцигу 1805. године, а у овом списку биле су књиге из библиотеке Ане Јарославне и Велесова књига. Касније, Дубровски је део своје колекције продао највећем колекционару с почетка 20-ог века, А.И. Сукаладзеу из разлога што су у државним депоима ови рукописи тешко могли остати читави, јер су у њима радили немачки професори, који су их извозили. То је било време највећег процвата норманске теорије, до дана данашњег присутне у званичној историографији а која је за Словене заступала мишљење да су били варвари, без посебног утицаја на цивилизацију уопште.
До нас је дошао Каталог библиотеке Сукаладзеа, такозвани Књигорек, читава колекција словенских ведских рукописа, заједно са Велесовом књигом. По смрти Сукаладзеа, његова удовица Софија Фон Гоч, распродала је многе рукописе, од којих су део откупили колекционари, део је доспео у депо императора у Ермитаж, а дашчице Велесове књиге купио је гроф Некљудов са имања Задонски. Примера ради, велики део императорске библиотеке, практично цела библиотека Николаја II, био је распродат касније 1931. године од стране совјетске владе познатом њујоршком букинисти Перлу Штајну.

.
Шума архаичног текста

.
Дашчице Велесове књиге – предмет нашег интересовања, међутим, настављају своју авантуру, нашавши се у дворцу Задонских. Федор Артурович Изенбек, пуковник царске руске војске је у време повлачења своје војске 1919. доспео на имање Задонски где је пронашао домаћине убијене, кућу опустошену и дашчице Велесове књиге. Као образован човек, (Изнебек  је био члан Руске Академије наука), схвативши вредност открића, дашчице је понео са собом и од њих се није одвајао ни када је после коначног пораза “белих” напустио Русију.
Животни пут је Изнебека, као многе Русе тога времена повео у избеглиштво. После Турске, Југославије, Француске, он се дефинитивно настанио у Белгији. Постоји податак, да је боравећи у Београду 1923. године, Изенбек нудио на експертизу брезове дашчице појединим меродавним установама, попут Музеја и Народне библиотеке. “Ново време”, руски емигранстки лист који је у то време излазио у Београду, бележи ове податке.
У Белгији је, у исто време живео још један руски емигрант, чувени научник Јуриј Мирољубов, са којим је Изенбек дошао у контакт и коме заправо дугујемо захвалност за све што данас знамо о дашчицама Велесове књиге. Он 1939. године започиње свој петнаестогодишњи рад на текстовима дашчица, тумачећи како сам каже “шуму архаичног текста”, преписујући их, снимајући и транскрибујући азбуку дашчица на нама познату азбуку. О свом раду нас обавештава: “Моја је улога у целој ствари са “дашчицама” мала. Ја сам их нашао код Изенбека који их је пре мене нашао, а потом сам их преписивао током 15 година. Зашто сам се ја толико везао за то истраживање? Очекивао сам више или мање тачну хронологију из древности Словена, јер сам у то време писао о словенској историји и религији…” Даље, описујући изглед самих “дашчица” каже: “Биле су приближно једнаких димензија 38 x 22 цм и дебљине око пола центиметра. Ивице су биле неравне, а површина која је вероватно била стругана пре писања са удубљењима. Текст је писан урезивањем оштрим предметом, затим фарбан нечим мрким што је временом потамнело, а касније прекривено лаком или машћу. Неке од дашчица су биле поломљене или натруле, лепио сам их силикатним лепком. На неким дашчицама су биле представљене главе бика, на другима је било сунце, на трећима разне животиње, могуће лисица, пас или овца, тешко је било разазнати те фигуре. Мислим да су то били симболи месеца у години. Свуда је за редове била извучена линија, доста неравна, а текст исписиван испод ње. Сва слова нису била једнаке величине, било је ситних и крупних редова. Одмах се уочавало да их није написала једна иста особа. Прве дашчице сам читао с великим напором, али сам се касније привикао и читао брже. Прочитано сам записивао. Слово по слово. То је био паклени посао. Требало је избећи грешке, правилно прочитати, правилно преписати… једна дашчица ми је односила по месец дана. Па и после тога сам прегледао текст, што је тражило пуно времена…”
На материјалима Мирољубова су касније радили бројни научници и своје радове објављивали у Америци, Канади, Русији, Европи…

Наш научник, палеолингвиста Радивоје Пешић, превео је дашчице из рукописа Мирољубова на српски језик и дао своје коментаре који су објављени под називом Велесова књига. •

https://tolkien.rs/publikacije/VelesovaKnjiga.pdf

…
JOŠ  O ,, VELESOVOJ KNJIZI“ …

,,Velesova knjiga“,  daje široku sliku nastanka razvoja i seoba slovenskih plemena, posmatrano sa istorijskog aspekta, obuhvata period približno od 650 godina pre nove ere pa do kraja devetog veka. Pored istorijskih podataka, na ovim brezovim daščicama su opisani i verski običaji sa slavljenjem bogova.

Jedan broj daščica je poslužio da se na odnos bogova i ljudi gleda sasvim drugačije nego što je to bilo u svetskoj sakralnoj istoriji. Prema svemu sudeći, bogovi praskozorja slovenske praistorije bili su veoma dobro ukomponovani u svakodnevni život pojedinaca slovenskog bratstva. U tom tumačenju slovenskih bogova, koji su u nauci već identifikovani, umnogome je pomogao i pokojni profesor Radivoje Pešić.

Taj skup daščica je nazvan knjigom posvećenom bogu Velesu, velikom ocu naroda, koji je Slovenima dao dragocena znanja: ratarstvo, pčelarstvo i grnčarstvo. On štiti šume, ptice i zveri. Prema njemu je i knjiga dobila ime.

Potvrda na daščici

Da je Veles bio jedan od najpoštovanijih bogova kod starih Slovena i da je s pravom knjiga dobila naziv prema njegovom imenu, nalazimo potvrdu na daščici obeleženoj kao 16A/îî. „Velesovu knjigu ovu posvećujemo bogu našem koji nam je utočište i snaga.“

Religioznom životu Slovena nikada nije bila posvećivana dovoljna pažnja, iako je ona imala veliki značaj, pa je i to jedan od razloga što su nastale mnogobrojne praznine u tumačenju naše prošlosti. To znači da ni sadašnjost ne razumemo dovoljno jer se drevno, arhaično nasleđe proteže sve do našeg vremena iako toga obično nismo svesni.

Mnogo stvari razjasnila je ova knjiga. Zahvaljujući njoj došlo se i do nekih novih saznanja, kao i do pomeranja granica. Sloveni nisu, na primer, sebe smatrali božjom tvorevinom i delom već božjim potomcima. Činjenica da su sebe smatrali Dajbogovim unucima, određivala je prirodu odnosa prema Bogu. To znači da se pred svojim praocem nisu unižavali, već su se, uz uvažavanje njegove nadmoći, osećali u prirodnom srodstvu s njim. Profesor Pešić u svojoj knjizi „Velesova knjiga“ na jednom mestu kaže kako je upravo takav odnos prema božanstvima dao poseban pečat slovenskoj religiji, pa otuda i nema hramova za molitvu i umilostivljavanje bogova. Bogu koji je bio svuda obraćalo se direktno. Posebna religijska mesta postojala su radi zajedničke molitve, a ne zato što su smatrana posebno svetim. Stari Sloveni su smatrali da postoje tri osnovne kategorije: Jav, Prav i Nav.

Jav je predstavljao vidljivi, materijalni, realni svet. On je otelotvorenje zemaljskog bitisanja, čovekovog postojanja u zemaljskom životu i opredeljenje buduće duše posle smrti. Kao sušti svet, on je i sam nebeski svet iz kojeg se pod raznim imenima javljaju bogovi. To su otac neba Svarog, Dajbog, Perun i drugi.

Nav je svet onostrani, nematerijalni, svet mrtvih. Duša čoveka koji se odvojio od moralnih načela određena je na večno stradanje i udaljena od duša predaka da se sa njima nikada ne sjedini. O tome brine Marmora ili Mara, vladarka Nava.

Prav je istina ili zakon Svaroga koji upravlja čitavim svetom. U Pravu se određuje sudbina ljudi i označavaju budući događaji. Prav je savet i sud bogova.

Ipak, samo jedan Bog

U traganju za korenima naših predaka profesor Pešić je postavio teoriju suprotnu opšteprihvaćenoj. Za razliku od važeće, da je religija drevnih Slovena bila politeistična, on je smatrao da je u religiji vladao monoteizam. Bog je predstavljen kao jedno, svemoguće biće, a predstava o mnogoboštvu je zasnovana na netačnom poimanju osnova religije. Prisustvo drugih bogova nije nikako narušavalo taj čvrsti princip monoteizma. Kao što hrišćanstvo, pored Boga Tvorca, priznaje i Bogorodicu, anđele i svece, tako su i kod naših predaka postojali drugostepeni bogovi koji su, pre svega, održavali mnoštvo prirodnih sila.

Bog se nazivao Triglav, što je ukazivalo na trojedinstvo, gde je umesto trojica korišćena reč Triglav. Reč je, zapravo, o svojevrsnoj analogiji sa hrišćanstvom – jedan bog, ali u tri lica.
U isto vreme religija drevnih Slovena bila je i panteistična. Naime, bogovi nisu razdvajani od prirodnih sila. Svaka pojava u prirodi predstavljala je sveprisutnog boga. Svetlost, toplota, munja, kiša, izvor, reka, vetar – sve je bio Bog koji je davao hranu, plodnu zemlju, vodu i sve što je održavalo život. Živeći u potpunom skladu sa prirodom, stari Sloveni su sebe smatrali njenim neraskidivim delom i potpuno se sa njom stapali.

A evo šta je na daščici D-11/A(îî) zapisano. „Molimo se i klanjamo prvom Triglavu i njemu veliku slavu pojemo. Hvalimo Svaroga, deda božjeg, koji je svemu rodu božjem začetnik i tvorac je svega živog, večni izvor koji teče leti i svuda, a zimi i nikada ne mrzne… A bogu Perunu, gromovniku, bogu bitke i borbe govorimo: ti oživljavaš nas neprestanim okretanjem kruga i vodiš stazom prava kroz bitke do Velike Trizne… Bogu Svetovidu slavu uznosimo, jer on je bog Prava i Java i njemu pojemo jer je svetlost kroz koju vidimo svet. Gledamo i u Javu opstajemo, a on nas od Nava čuva i stoga mu hvalu pojemo. Slava sva Svetovidu, bogu našem što otvara srca naša da priznamo loše postupke i dobru se okrenemo. Dva bića u nebu sadržana Belobog i Crnobog su, a nji oba Svarog drži i zapoveda.“

Nasuprot Grcima i Rimljanima, slovenska religija je vrlo malo personifikovala svoje bogove. Na njih nisu prenošene ljudske osobine, niti su predstavljani kao nadljudi. Nisu se ženili, nisu imali dece, nisu se sukobljavali, već su prvenstveno bili simboli prirodnih pojava, koje su na čoveka delovale bilo dobro, bilo loše. Zbog takvog stanja priroda je bila puna sila – bogova i drevni Sloveni su sa njima neposredno opštili.

Već je rečeno da Sloveni nisu gradili posebno hramove, ali su postojala mesta za prinošenje žrtava i praznovanja. Ono što je specifično jeste da u njima nije bilo ničeg tajanstvenog niti misterioznog, već su to bila mesta osvećena vekovima i pogodna za okupljanje mnogih ljudi.

Drevnim Slovenima nisu bili potrebni posrednici između ljudi i bogova. Sebe su smatrali božjim unucima, pa su se bogovima obraćali u svim životnim prilikama. Jurij Miroljubov, Rus, koji je preveo najveći deo Velesove knjige, navodi da je knjiga kod istočnih Slovena koji nisu uvažavali hramove predstavljala svojevrstan dokument tih vremena. Nad njom su se sklapali brakovi, bila je simbol bračne zajednice, što je za Slovene bio osnov, odnosno temelj opšteg opstanka i napretka.

,,Jasna knjiga“

Da o religiji Slovena ima još nepoznanica, pokazala je i Ruskinja Luiza Sotnikova. Ona je 1983. godine naučnicima ponudila još jedno objašnjenje Velesove knjige. Prema njenom mišljenju knjiga je svojevrstan dokument kojim se potvrđivalo i rođenje, odnosno krštenje. Molitve uz prateće obrede čitane su iz nje prilikom krštenja novorođenčeta što je simbolizovalo prihvatanje u zajednicu i prvo duhovno povezivanje sa poreklom kao sa korenom života. Novorođenče je uvođeno u život tako što su mu upućivane reči njegovih drevnih predaka kao poruka hrabrosti za ulazak u život. Otuda još jedan njen naziv Jasna (svetla) knjiga. Jasna: svetlost, vedrina, čestitost sublimacija je suštinskog smisla pripreme na ispravan život i sam život. Veza između Velesa, boga plodnosti i roda i Apolona, dokazivana je još u radovima Pavela Filipeva. Prema njegovom mišljenju Veles je bio poznat i pod imenom Apulo, odnosno Apolon, kao bog svetlosti. Filipev kaže da je Veles, odnosno Apolon, bio učitelj zemljoradnje i stočarstva, pokrovitelj nauke i umetnosti, čuvar domaćeg ognjišta i zaštitnika brakova.

Religija starih Slovena je bila religija radosti. Praznici živih, kao i oni organizovani za mrtve, uvek su obeležavani gozbama, takmičenjima, pesmom i igrom. Često su i nesreće proslavljane kao veliki srećni događaj. Najčešće se to dešavalo kada je poginuli junak ispraćan u irij (raj). To je činjeno uz pesmu, jer je postojalo uverenje u onostrani svet koji se posle ovozemaljskog provodi u raju. Irij je simbolično doživljavan kao livada Svaroga, odnosno mesto gde se umrli sastajao sa svojim precima u večnom životu.

Filozofski stav prema svetu Sloveni su iskazivali u odnosu između kategorija dobra i zla. Pored Belih Bogova postojali su i Crni Bogovi koji su označavali mrak i zlo. U Velesovoj knjizi stoji zapisano da vrhovni bog Svarog večno bdi nad neprestanom borbom ovih bogova, trudeći se da Beli bog nikada ne bude poražen od Crnog boga.

Molitve tri puta dnevno

Tumačenjem Velesove knjige nauka je dopunila sliku o religiji naših predaka. Primera radi, jasno je izražen stav prema prinošenju ljudskih žrtava bogovima. Iz ove knjige saznajemo da su to činili Normani i Alani, a da Sloveni kao unuci Dajboga taj primer ne mogu slediti. U to ime oni su bogovima zahvalni na istinskoj veri i prinose im žrtve isključivo svoga rada kao što su plodovi, mleko, med…

Iz daščica saznajemo da je jutro počinjalo molitvom bogu i radom, a zatim su izvodili stoku na pašu. Sloveni su se molili tri puta dnevno: ujutro bogu Perunu, u podne Horosu, odnosno Suncu, a uveče Dajbogu. Pred molitvu je bio upražnjavan običaj pranja i umivanja što je bio deo rituala. To znači da je religija podrazumevala ne samo duhovnu već i fizičku čistotu.

Još jedna zagonetka je rešena posle tumačenja Velesove knjige. Kada se povede reč o ratu, obavezno se pominje čudesna ptica koja sija svim duginim bojama. Ona oglašava početak pohoda i daje savete ratnicima za vreme bitke. Ona im iz roga nudi živu vodu, poginule vodi u raj i peva pobedničke pesme. Ovu veliku boginju, kosmičku majku, nazivaju Majka svih Slovena (Mater Sva, Mater Slava, Mater Sva Slava). Mater Sva Slava odgovara Materisvani kod Indo-Iranaca, odnosno Vedejaca.

Vim je jedno polubožanstvo na koje nas podseća Velesova knjiga. Sebo ili Vsebog imao je tri lica: Sebo, Vim i Dim. Ovo trojstvo nalazimo kod Jurija Miroljubova koji je predanja iz drevne Rusije pretočio u knjigu „Zaharkine priče“. Svevišnji ili Višnji je jedan vid označavanja boga u hrišćanstvu. On je sa Perunom (Varunom) čuvar nebesa i budući da je nebo iznad svega vidljivog, samim tim bog je Višnji. U slovenskom skupu bogova, kao i u vedizmu, on je vrhovno biće iznad svega vidljivog i nevidljivog.

Opšti pogled na svet kod Slovena je estetski i u njihovoj religiji nema odnosa prema božanstvima koji imamo kod Grka i Rimljana. Svojom slobodnom voljom ljudi su se mogli na različite načine da opredele prema nebeskim darovima, a slovenski svet je izabrao svoj put.
(Ognjan Radulović)

Na 7. daščici Velesove knjige piše:

,,Tamo gde je pala naša krv, tamo je naša zemlja.                                                          To dobro znaju naši očevi, ali i naši neprijatelji to znaju”
http://www.politika.rs/ilustro/2148/5.htm

…

Kompletna ,,Velesova knjiga“ –

https://www.scribd.com/document/186541274/Velesova-knjiga