ВЕЛЕСОВА КЊИГА

Резултат слика за велесова књига

.

Има оних који су у заблуди,
Који Пребројавају Богове и тако деле Сваргу.
Род ће се њих, као безбожника, одрећи.
Зар Вишњи, Сварог, и други Богови Представљају мноштво?
Бог је један, и Бројан.
И нека се нико не усуди да то Мноштво одваја
и при том тврди да ми Имамо много богова.

( Велесова књига )

 

Velesova knjiga predstavlja danas jedan od  najstarijih pisanih dokumenata o Slovenima, pisan slovenskim jezikom i pismom. To je korpus od četrdeset i dve brezove daščice koje su obostrano urezivanjem ispisane takozvanom “velesovicom”. Iako nam je poznato da se nekada davno pisalo na drvetu, ovo su prve daščice za koje je saznala naša istorija (druge su pronađene u pustinji Taklamakan 60-tih godina 20. veka). Nijedan istorijski dokumenat do danas nije napisan ovim pismom, koje je u osnovi veoma blisko ćirilici. Ovo kapitalno delo slovenske istorije i civilizacije predhrišćanska je vedsko-arijevska sveta knjiga Slovena.

Velesova knjiga – opis paleoistorije na evroazijskim prostranstvima

Proučavanje Velesove knjige ne predstavlja samo razmatranje pismenosti, već i problem nastanka, postojanja i kretanja čitavog slovenskog naroda, koji zvanična nauka striktno stavlja u izvesne okvire i datira na već poznat način. Velesova knjiga daje široku sliku nastanka, razvoja i seoba slovenskih plemena i njihove uloge u istoriji. To nije letopis u klasičnom smislu, niti hronološko nabrajanje događaja, već jedan opšti zbornik religiozno-poučnog karaktera u koji su, istovremeno sa slavljenjem slovenskih najstarijih bogova i opisima verskih običaja, uključeni i krupni odlomci posvećeni istoriji. Tako na stranicama Velesove knjige nalazimo opise običaja naših drevnih predaka, čitavo ustrojstvo svakodnevnog života, panteon svih slovenskih bogova, već zaboravljenih, a bliskih vedizmu. Izvornost ovog dela njegova je osnovna vrednost u poređenju sa sličnim delima drugih civilizacija.

Predgovor srpskog izdanja ovog dela obaveštava nas da “Velesova knjiga“ pruža autentičnu sliku arijevsko-slovenske civilizacije i može se porediti sa induskom Rg-vedom i iranskom Avestom kao knjiga slovenskog ogranka istog arijevskog stabla. Sve tri knjige uzajamno se potvrđuju i upotpunjuju, predstavljajući dokaz zajedničke etnogeneze ovih naroda, osvetljavajući zajedničku paleoistoriju na evroazijskim prostranstvima. Koliko god je značajna autentično sačuvana ta zajednička vedska osnova u toj knjizi, toliko su dragocena praslovenska ovaploćenja u njoj, inkarnacije istih bogova uz nova obeležja, izvedena iz istovetne doktrinarne osnove i data ovog puta pod slovenskim nazivima. Knjiga je potpuno sačuvana od uticaja i prerada drugih cililizacija i religija, sa kojima je slovenski svet bio u dodiru u raznim istorijskim epohama, pa se u njoj snažno određuje i brani izvorna vedsko-arijevska religija, pogled na svet, društveno uređenje i jedinstveni je dokument vremena velikih sukoba naroda u poslednjem milenijumu stare ere i prvom milenijumu nove ere. Slična svedočanstva slovenske istorije u kasnijim preradama izbrisana su i “varvarizovana”. U tom smislu slična je velikim delima drevnih američkih civilizacija, svetim knjigama Maja, “Ćilam Balam” i “Popol Vuh”. Za razliku, međutim, od izvorno sačuvane Velesove knjige, koju su pisali vedsko-slovenski sveštenici, one nisu izvorna dela, već su ih pisali domoroci, poznavaoci Maja religije, pod redakcijom okupatorskih, katoličkih sveštenika. Drevne knjige predaka skandinavskih naroda, Mlađe i Starije Ede samo su srednjovekovni odjeci prerađenih starijih izvornika i projektovanja u to vreme nacionalnih interesa u prošlost. (Primera radi, Mlađu Edu obradio je S. Sturluson u 12. veku, a Stariju jedan islandski biskup 1643. godine). Stoga su Ede pod velikim uticajem srednjovekovnog hrišćanstva, danskih i nemačkih mitova, anglo-saksonske i irske literature. Najznačajnije delo svetske civilizacije Biblija, kao i Sveto pismo, nisu do nas došli u izvornom obliku, već su pretrpeli brojne obrade. Današnja verzija Vulgate potiče iz 4. veka, Ilijada i Odiseja, značajna dela evropske civilizacije, do nas takođe nisu došla u izvornoj verziji svojih tvoraca, na izvornom pismu. Danas poznata verzija jedna je od poslednjih helenskih obrada, koje su počele u vreme Pizistrata (7. vek stare ere), kada se dogodio prvi prevod na grčki jezik sa “nepoznatog jezika”, više vekova po nastanku originalne verzije. Još od tada datira misterija, ko su zapravo bili Trojanci, gde se nalazila Troja, ko su tvorci tako moćne civilizacije, u kom je istorijskom periodu ona cvetala itd… Na ta pitanja dati su odgovori još u helensko doba, naravno, slikovito rečeno “prekriveni helenskom mitološkom maglom”. Iako je još od antičkog doba ostalo nerešeno pitanje Homera, u međuvremenu je mitološka verzija prihvaćena kao verodostojna.

Sloveni glavni akteri istorijskih zbivanja

Velesova knjiga, pak, otvara mogućnosti nekih sasvih novih, neočekivanih istraživanja evropske prošlosti, pre svega za autore koji iznova pokreću pitanje slovenske misterije, jer pruža novi smisao pojmovima poput “trojanska zemlja”, “trojansko vreme”, “trojanske staze”, “trojanska vera” (Triglav, Trojno, Trojansko božanstvo…). Ovi termini zapaženi su i u starim ruskim letopisima iz 11. i 12. veka (Priča o prošlim vremenima, Priča o Igorovom puku) i legendama. Oni su, doduše, stvarali zabunu i bili vezivani za rimskog cara Trajana i slično, i pre izučavanja Velesove knjige nisu se dovodili u vezu sa oblastima (“trojanske staze”) koje su naseljavali Sloveni, od Uralske postojbine širom Evrope, šireći “trojansku veru”, kult vedskog trojnog božanstva Triglava u svim njegovim ovaploćenjima, u “trojansko vreme” istorijski definisano kao period od početka 2. milenijuma stare ere do 368. godine (tj. od vremena oca Arija do Busa Belojara). Ovaj period istovremeno se poklapa sa zodijakalnim ciklusom Ovna, po vedsko-slovenskom kalendaru – koledaru.
Svestrano multisdisciplinarno izučavanje Velesove knjige tek predstoji, jer ovaj dokument donosi obilje nepoznatih i nepriznatih podataka predantičke i antičke Evrope i širih evroazijaskih prostora, posebno u toku poslednjeg milenijuma stare i prvog milenijuma nove ere, upravo u najdiskutabilnijem periodu Slovena, što se tiče zvanične istoriografije. U ovom periodu su, kako nam to Velesova knjiga saopštava jezikom činjenica, a ne mitologijom, Sloveni glavni akteri istorijskih zbivanja, što potvrđuju posebno precizni podaci o raznim ratovima. Sukobi sa Grcima, plaćenicima u službi grčkih pricrnomorskih kolonija, počinju u 7. veku stare ere, zatim su tu Persijanci, pa dugotrajni ratovi sa Rimljanima kao Romejima iz vremena antičkih osvajanja slovenskih zemalja, ponovo sa Grcima, ovog puta vezanim za pojam Vizantije… Nailazimo i na sukobe sa Hunima, Avarima, Hazarima, Varjazima (Skandinavci), ali i na povremene saveze u borbi protiv glavnog neprijatelja – Rimljana i Germana, koji se vode od 2. veka. Vrlo slikovito ističu se visoke etičke vrednosti slovenske civilizacije, ali se ne kriju ni poznate slabosti, međusobna nesloga i surevnjivost, tzv. “međusobice” među rodovima, koje neprijatelji najviše koriste.

“Veće” ( Sabor) – osnovno obeležje slovenske saborne demokratije

Dajući prednost duhovnom u odnosu na materijalno, odbrani svetog tla u odnosu na osvajanje tuđeg, vrlo je česta upotreba reči “seča”, kao pojma žestokog sukoba sa neprijateljem. Takođe i prednost slovenskog društvenog uređenja koje počiva na instituciji “veća” (sabora), kao osnovnog obeležja slovenske saborne demokratije, nasuprot robovlasničkom poretku.

Impresivno je visoko astronomsko kalendarsko znanje koje prožima Velesovu knjigu, posebno preciziranje vremenskih ciklusa vezanih ne samo za sunčeva i planetarna, nego i za zvezdana kretanja. Paleoistorijski termini korišćeni u ovom dokumentu poput:

Dan Svaroga od 27000 godina, Arktička prepotopska postojbina Arijevaca, zodijakalni ciklusi od 2160 godina, itd, nisu proizvoljna mašta novgorodskih žreca, niti mitologija, već egzaktno znanje koje potvrđuju i primeri drugih civilizacija, poput egipatske, drevne američke, mesopotamske, kineske, induske, ali i arheološka otkrića (Arkaim na Uralu, duga lista stepskih piramida i drevnih megalitskih spomenika od Urala do Atlantika).”

Sudeći po tekstu Velesove knjige, ona je stvarana nekoliko vekova, počev od 3. veka pre Hrista, dok su njene poslednje stranice ispisane u 8/9. veku, u drevnom Novgorodu, za vreme kneza Bravlina, a zatim u vreme Varjaga i Rurika i konačno u Kijevu, u vreme vladavine Askolda. Pisali su ih žreci, ili sveštenici – klasa upućenih u pismo, istoriju i religiju. Pošto su poslednji tekstovi Velesove knjige nastajali već u vreme pokrštavanja i krvavih obračuna sa drevnom slovenskom vedskom verom, stara slovenska kultura je temeljno razrušena postupcima koje je sproveo Vladimir 988. godine.

Na slovenskom Jevanđelju, francuski kraljevi pri ustoličenju, polagali zakletvu

Ali, drevne knjige su se još sačuvale, i ondašnji kneževi su ih izučavali. Dok su u Kijevu one bile uništene od strane Vladimira i vizantijskih sveštenika koji su sa njim zajedno došli, dotle u Novgorodu, gde je vladao njegov sin Jaroslav 978-1054., ove knjige su nastavile da izučavaju kneževske porodice. Jaroslava su u narodu prozvali Mudrim, jer je voleo knjišku mudrost i kada je postao kijevski knez osnovao je veliku biblioteku. njegova kći, Ana Jaroslavna, nasledila je od oca strast prema knjizi i kada se udala za francuskog kralja Anrija Prvog Kapeta, prenela je u Francusku mnoge stare rukopise, među njima i runske knjige i svitke. To je bio vrlo cenjen miraz. Upravo tako je i Marija, kći viznatijskog imperatora Konstantina Monomaha, udata za sina Jaroslava Vsevolda, donela grčke antičke rukopise.
U Francuskoj su ove knjige čuvane u Kraljevskoj biblioteci. Poznato je da su na slovenskom Jevanđelju, pisanom glagoljicom, iz biblioteke Ane Jaroslavne, takozvanom Reimskom jevađelju, polagali zakletvu pri ustoličenju francuski kraljevi. Ovaj običaj je bio ustoličen od Aninog dolaska. Treba pretpostaviti da su slovenski predhrišćanski rukopisi vršili izvestan uticaj na francusku i nemačku poeziju toga vremena. Moguće je da je Ana prevodila neke od ovih sižea, koji su kasnije ušli u kulturni život zapadne Evrope. Ana Jaroslavna je kasnije osnovala Opatiju sv. Lis i tamo su čuvani drevni rukopisi, među njima i Velesova knjiga. Istoriju stranstvovanja ovih rukopisa moguće je ustanoviti na osnovu podataka iz kraljevskog arhiva Francuske. Istraživač A.P. Ladinski je više godina radio na tim arhivama i zatim napisao rad o Ani Jaroslavnoj, u kome je takođe izložio istoriju Anine runske biblioteke, čuvane skoro 800 godina u Opatiji sv. Lis, sve do početka francuske revolucije.
Značajni udeo u sudbini Anine biblioteke ima saradnik ruskog poslanstva u Parizu, Petar Petrovič Dubrovski. On je iskoristio situaciju kada su se riznice francuskih starina našle u rasulu, kada su njihovi vlasnici bežali pred revolucionarnim metežom, pa je bilo moguće za male pare otkupiti rukopise koji nisu imali cenu.Dubrovski je skupio sve što je bilo dragoceno od drevnih rukopisa, počev od antičkih egipatskih svitaka, vizantijskih staro-francuskih knjiga, pisama francuskih kraljeva, do biblioteke Ane Jaroslavne.

Procvat normanske teorije, i stvaranje mišljenja da su Sloveni varvari

Godine 1800. Dubrovski se vratio u Rusiju, ponevši sa sobom ovo neprocenjivo blago i dolaskom na vlast cara Aleksandra I, 1801. osnovao je muzej starina i umetnosti, u kome su se okupljali najviđeniji ljudi onog vremena.Jedan od njih, F.P. Adelung, sastavio je spisak biblioteke Dubrovskog i objavio ga u Lajpcigu 1805. godine, a u ovom spisku bile su knjige iz biblioteke Ane Jaroslavne i Velesova knjiga. Kasnije, Dubrovski je deo svoje kolekcije prodao najvećem kolekcionaru s početka 20-og veka, A.I. Sukaladzeu iz razloga što su u državnim depoima ovi rukopisi teško mogli ostati čitavi jer su u njima radili nemački profesori, koji su ih izvozili. To je bilo vreme najvećeg procvata normanske teorije, do dana današnjeg prisutne u zvaničnoj istoriografiji a koja je za Slovene zastupala mišljenje da su bili varvari, bez posebnog uticaja na civilizaciju uopšte.
Do nas je došao Katalog biblioteke Sukaladzea, takozvani Knjigorek, čitava kolekcija slovenskih vedskih rukopisa, zajedno sa Velesovom knjigom. Po smrti Sukaladzea, njegova udovica Sofija Fon Goč, rasprodala je mnoge rukopise, od kojih su deo otkupili kolekcionari, deo je dospeo u depo imperatora u Ermitaž, adaščice Velesove knjige kupio je grof Nekljudov sa imanja Zadonski. Primera radi, veliki deo imperatorske biblioteke, praktično cela biblioteka Nikolaja II, bio je rasprodat kasnije 1931. godine od strane sovjetske vlade poznatom njujorškom bukinisti Perlu Štajnu.

Šuma arhaičnog teksta

Daščice Velesove knjige – predmet našeg interesovanja, međutim, nastavljaju svoju avanturu, našavši se u dvorcu Zadonskih. Fedor Arturovič Izenbek, pukovnik carske ruske vojske je u vreme povlačenja svoje vojske 1919. dospeo na imanje Zadonski gde je pronašao domaćine ubijene, kuću opustošenu i daščice Velesove knjige. Kao obrazovan čovek, (Iznebek je bio član Ruske Akademije nauka), shvativši vrednost otkrića, daščice je poneo sa sobom i od njih se nije odvajao ni kada je posle konačnog poraza “belih” napustio Rusiju.

Životni put je Iznebeka, kao mnoge Ruse toga vremena poveo u izbeglištvo. Posle Turske, Jugoslavije, Francuske, on se definitivno nastanio u Belgiji. Postoji podatak, da je boraveći u Beogradu 1923. godine, Izenbek nudio na ekspertizu brezove daščice pojedinim merodavnim ustanovama, poput Muzeja i Narodne biblioteke. “Novo vreme”, ruski emigranstki list koji je u to vreme izlazio u Beogradu, beleži ove podatke.
U Belgiji je, u isto vreme živeo još jedan ruski emigrant, čuveni naučnik Jurij Miroljubov, sa kojim je Izenbek došao u kontakt i kome zapravo dugujemo zahvalnost za sve što danas znamo o daščicama Velesove knjige. On 1939. godine započinje svoj petnaestogodišnji rad na tekstovima daščica, tumačeći kako sam kaže “šumu arhaičnog teksta”, prepisujući ih, snimajući i transkribujući azbuku daščica na nama poznatu azbuku. O svom radu nas obaveštava: “Moja je uloga u celoj stvari sa “daščicama” mala. Ja sam ih našao kod Izenbeka koji ih je pre mene našao, a potom sam ih prepisivao tokom 15 godina. Zašto sam se ja toliko vezao za to istraživanje? Očekivao sam više ili manje tačnu hronologiju iz drevnosti Slovena, jer sam u to vreme pisao o slovenskoj istoriji i religiji…” Dalje, opisujući izgled samih “daščica” kaže: “Bile su približno jednakih dimenzija 38 x 22 cm i debljine oko pola centimetra. Ivice su bile neravne, a površina koja je verovatno bila strugana pre pisanja sa udubljenjima. Tekst je pisan urezivanjem oštrim predmetom, zatim farban nečim mrkim što je vremenom potamnelo, a kasnije prekriveno lakom ili mašću. Neke od daščica su bile polomljene ili natrule, lepio sam ih silikatnim lepkom. Na nekim daščicama su bile predstavljene glave bika, na drugima je bilo sunce, na trećima razne životinje, moguće lisica, pas ili ovca, teško je bilo razaznati te figure. Mislim da su to bili simboli meseca u godini. Svuda je za redove bila izvučena linija, dosta neravna, a tekst ispisivan ispod nje. Sva slova nisu bila jednake veličine, bilo je sitnih i krupnih redova. Odmah se uočavalo da ih nije napisala jedna ista osoba. Prve daščice sam čitao s velikim naporom, ali sam se kasnije privikao i čitao brže. Pročitano sam zapisivao. Slovo po slovo. To je bio pakleni posao. Trebalo je izbeći greške, pravilno pročitati, pravilno prepisati… jedna daščica mi je odnosila po mesec dana. Pa i posle toga sam pregledao tekst, što je tražilo puno vremena…”
Na materijalima Miroljubova su kasnije radili brojni naučnici i svoje radove objavljivali u Americi, Kanadi, Rusiji, Evropi… Naš naučnik, paleolingvista Radivoje Pešić, preveo je daščice iz rukopisa Miroljubova na srpski jezik i dao svoje komentare koji su objavljeni pod nazivom Velesova knjiga. •

http://www.dejanlucic.net/Lat/VELESOVA_KNJIGA_.html


JOŠ  O ,, VELESOVOJ KNJIZI“ …

,,Velesova knjiga“,  daje široku sliku nastanka razvoja i seoba slovenskih plemena, posmatrano sa istorijskog aspekta, obuhvata period približno od 650 godina pre nove ere pa do kraja devetog veka. Pored istorijskih podataka, na ovim brezovim daščicama su opisani i verski običaji sa slavljenjem bogova.

Jedan broj daščica je poslužio da se na odnos bogova i ljudi gleda sasvim drugačije nego što je to bilo u svetskoj sakralnoj istoriji. Prema svemu sudeći, bogovi praskozorja slovenske praistorije bili su veoma dobro ukomponovani u svakodnevni život pojedinaca slovenskog bratstva. U tom tumačenju slovenskih bogova, koji su u nauci već identifikovani, umnogome je pomogao i pokojni profesor Radivoje Pešić.

Taj skup daščica je nazvan knjigom posvećenom bogu Velesu, velikom ocu naroda, koji je Slovenima dao dragocena znanja: ratarstvo, pčelarstvo i grnčarstvo. On štiti šume, ptice i zveri. Prema njemu je i knjiga dobila ime.

Potvrda na daščici

Da je Veles bio jedan od najpoštovanijih bogova kod starih Slovena i da je s pravom knjiga dobila naziv prema njegovom imenu, nalazimo potvrdu na daščici obeleženoj kao 16A/îî. „Velesovu knjigu ovu posvećujemo bogu našem koji nam je utočište i snaga.“

Religioznom životu Slovena nikada nije bila posvećivana dovoljna pažnja, iako je ona imala veliki značaj, pa je i to jedan od razloga što su nastale mnogobrojne praznine u tumačenju naše prošlosti. To znači da ni sadašnjost ne razumemo dovoljno jer se drevno, arhaično nasleđe proteže sve do našeg vremena iako toga obično nismo svesni.

Mnogo stvari razjasnila je ova knjiga. Zahvaljujući njoj došlo se i do nekih novih saznanja, kao i do pomeranja granica. Sloveni nisu, na primer, sebe smatrali božjom tvorevinom i delom već božjim potomcima. Činjenica da su sebe smatrali Dajbogovim unucima, određivala je prirodu odnosa prema Bogu. To znači da se pred svojim praocem nisu unižavali, već su se, uz uvažavanje njegove nadmoći, osećali u prirodnom srodstvu s njim. Profesor Pešić u svojoj knjizi „Velesova knjiga“ na jednom mestu kaže kako je upravo takav odnos prema božanstvima dao poseban pečat slovenskoj religiji, pa otuda i nema hramova za molitvu i umilostivljavanje bogova. Bogu koji je bio svuda obraćalo se direktno. Posebna religijska mesta postojala su radi zajedničke molitve, a ne zato što su smatrana posebno svetim. Stari Sloveni su smatrali da postoje tri osnovne kategorije: Jav, Prav i Nav.

Jav je predstavljao vidljivi, materijalni, realni svet. On je otelotvorenje zemaljskog bitisanja, čovekovog postojanja u zemaljskom životu i opredeljenje buduće duše posle smrti. Kao sušti svet, on je i sam nebeski svet iz kojeg se pod raznim imenima javljaju bogovi. To su otac neba Svarog, Dajbog, Perun i drugi.

Nav je svet onostrani, nematerijalni, svet mrtvih. Duša čoveka koji se odvojio od moralnih načela određena je na večno stradanje i udaljena od duša predaka da se sa njima nikada ne sjedini. O tome brine Marmora ili Mara, vladarka Nava.

Prav je istina ili zakon Svaroga koji upravlja čitavim svetom. U Pravu se određuje sudbina ljudi i označavaju budući događaji. Prav je savet i sud bogova.

Ipak, samo jedan bog

U traganju za korenima naših predaka profesor Pešić je postavio teoriju suprotnu opšteprihvaćenoj. Za razliku od važeće, da je religija drevnih Slovena bila politeistična, on je smatrao da je u religiji vladao monoteizam. Bog je predstavljen kao jedno, svemoguće biće, a predstava o mnogoboštvu je zasnovana na netačnom poimanju osnova religije. Prisustvo drugih bogova nije nikako narušavalo taj čvrsti princip monoteizma. Kao što hrišćanstvo, pored Boga Tvorca, priznaje i Bogorodicu, anđele i svece, tako su i kod naših predaka postojali drugostepeni bogovi koji su, pre svega, održavali mnoštvo prirodnih sila.

Bog se nazivao Triglav, što je ukazivalo na trojedinstvo, gde je umesto trojica korišćena reč Triglav. Reč je, zapravo, o svojevrsnoj analogiji sa hrišćanstvom – jedan bog, ali u tri lica.
U isto vreme religija drevnih Slovena bila je i panteistična. Naime, bogovi nisu razdvajani od prirodnih sila. Svaka pojava u prirodi predstavljala je sveprisutnog boga. Svetlost, toplota, munja, kiša, izvor, reka, vetar – sve je bio Bog koji je davao hranu, plodnu zemlju, vodu i sve što je održavalo život. Živeći u potpunom skladu sa prirodom, stari Sloveni su sebe smatrali njenim neraskidivim delom i potpuno se sa njom stapali. A evo šta je na daščici D-11/A(îî) zapisano. „Molimo se i klanjamo prvom Triglavu i njemu veliku slavu pojemo. Hvalimo Svaroga, deda božjeg, koji je svemu rodu božjem začetnik i tvorac je svega živog, večni izvor koji teče leti i svuda, a zimi i nikada ne mrzne… A bogu Perunu, gromovniku, bogu bitke i borbe govorimo: ti oživljavaš nas neprestanim okretanjem kruga i vodiš stazom prava kroz bitke do Velike Trizne… Bogu Svetovidu slavu uznosimo, jer on je bog Prava i Java i njemu pojemo jer je svetlost kroz koju vidimo svet. Gledamo i u Javu opstajemo, a on nas od Nava čuva i stoga mu hvalu pojemo. Slava sva Svetovidu, bogu našem što otvara srca naša da priznamo loše postupke i dobru se okrenemo. Dva bića u nebu sadržana Belobog i Crnobog su, a nji oba Svarog drži i zapoveda.“

Nasuprot Grcima i Rimljanima, slovenska religija je vrlo malo personifikovala svoje bogove. Na njih nisu prenošene ljudske osobine, niti su predstavljani kao nadljudi. Nisu se ženili, nisu imali dece, nisu se sukobljavali, već su prvenstveno bili simboli prirodnih pojava, koje su na čoveka delovale bilo dobro, bilo loše. Zbog takvog stanja priroda je bila puna sila – bogova i drevni Sloveni su sa njima neposredno opštili.

Već je rečeno da Sloveni nisu gradili posebno hramove, ali su postojala mesta za prinošenje žrtava i praznovanja. Ono što je specifično jeste da u njima nije bilo ničeg tajanstvenog niti misterioznog, već su to bila mesta osvećena vekovima i pogodna za okupljanje mnogih ljudi.

Drevnim Slovenima nisu bili potrebni posrednici između ljudi i bogova. Sebe su smatrali božjim unucima, pa su se bogovima obraćali u svim životnim prilikama. Jurij Miroljubov, Rus, koji je preveo najveći deo Velesove knjige, navodi da je knjiga kod istočnih Slovena koji nisu uvažavali hramove predstavljala svojevrstan dokument tih vremena. Nad njom su se sklapali brakovi, bila je simbol bračne zajednice, što je za Slovene bio osnov, odnosno temelj opšteg opstanka i napretka.

,,Jasna knjiga“

Da o religiji Slovena ima još nepoznanica, pokazala je i Ruskinja Luiza Sotnikova. Ona je 1983. godine naučnicima ponudila još jedno objašnjenje Velesove knjige. Prema njenom mišljenju knjiga je svojevrstan dokument kojim se potvrđivalo i rođenje, odnosno krštenje. Molitve uz prateće obrede čitane su iz nje prilikom krštenja novorođenčeta što je simbolizovalo prihvatanje u zajednicu i prvo duhovno povezivanje sa poreklom kao sa korenom života. Novorođenče je uvođeno u život tako što su mu upućivane reči njegovih drevnih predaka kao poruka hrabrosti za ulazak u život. Otuda još jedan njen naziv Jasna (svetla) knjiga. Jasna: svetlost, vedrina, čestitost sublimacija je suštinskog smisla pripreme na ispravan život i sam život. Veza između Velesa, boga plodnosti i roda i Apolona, dokazivana je još u radovima Pavela Filipeva. Prema njegovom mišljenju Veles je bio poznat i pod imenom Apulo, odnosno Apolon, kao bog svetlosti. Filipev kaže da je Veles, odnosno Apolon, bio učitelj zemljoradnje i stočarstva, pokrovitelj nauke i umetnosti, čuvar domaćeg ognjišta i zaštitnika brakova.

Religija starih Slovena je bila religija radosti. Praznici živih, kao i oni organizovani za mrtve, uvek su obeležavani gozbama, takmičenjima, pesmom i igrom. Često su i nesreće proslavljane kao veliki srećni događaj. Najčešće se to dešavalo kada je poginuli junak ispraćan u irij (raj). To je činjeno uz pesmu, jer je postojalo uverenje u onostrani svet koji se posle ovozemaljskog provodi u raju. Irij je simbolično doživljavan kao livada Svaroga, odnosno mesto gde se umrli sastajao sa svojim precima u večnom životu.

Filozofski stav prema svetu Sloveni su iskazivali u odnosu između kategorija dobra i zla. Pored belih bogova postojali su i crni bogovi koji su označavali mrak i zlo. U Velesovoj knjizi stoji zapisano da vrhovni bog Svarog večno bdi nad neprestanom borbom ovih bogova, trudeći se da Beli bog nikada ne bude poražen od Crnog boga.

Molitve tri puta dnevno

Tumačenjem Velesove knjige nauka je dopunila sliku o religiji naših predaka. Primera radi, jasno je izražen stav prema prinošenju ljudskih žrtava bogovima. Iz ove knjige saznajemo da su to činili Normani i Alani, a da Sloveni kao unuci Dajboga taj primer ne mogu slediti. U to ime oni su bogovima zahvalni na istinskoj veri i prinose im žrtve isključivo svoga rada kao što su plodovi, mleko, med…

Iz daščica saznajemo da je jutro počinjalo molitvom bogu i radom, a zatim su izvodili stoku na pašu. Sloveni su se molili tri puta dnevno: ujutro bogu Perunu, u podne Horosu, odnosno Suncu, a uveče Dajbogu. Pred molitvu je bio upražnjavan običaj pranja i umivanja što je bio deo rituala. To znači da je religija podrazumevala ne samo duhovnu već i fizičku čistotu.

Još jedna zagonetka je rešena posle tumačenja Velesove knjige. Kada se povede reč o ratu, obavezno se pominje čudesna ptica koja sija svim duginim bojama. Ona oglašava početak pohoda i daje savete ratnicima za vreme bitke. Ona im iz roga nudi živu vodu, poginule vodi u raj i peva pobedničke pesme. Ovu veliku boginju, kosmičku majku, nazivaju Majka svih Slovena (Mater Sva, Mater Slava, Mater Sva Slava). Mater Sva Slava odgovara Materisvani kod Indo-Iranaca, odnosno Vedejaca.

Vim je jedno polubožanstvo na koje nas podseća Velesova knjiga. Sebo ili Vsebog imao je tri lica: Sebo, Vim i Dim. Ovo trojstvo nalazimo kod Jurija Miroljubova koji je predanja iz drevne Rusije pretočio u knjigu „Zaharkine priče“. Svevišnji ili Višnji je jedan vid označavanja boga u hrišćanstvu. On je sa Perunom (Varunom) čuvar nebesa i budući da je nebo iznad svega vidljivog, samim tim bog je Višnji. U slovenskom skupu bogova, kao i u vedizmu, on je vrhovno biće iznad svega vidljivog i nevidljivog.

Opšti pogled na svet kod Slovena je estetski i u njihovoj religiji nema odnosa prema božanstvima koji imamo kod Grka i Rimljana. Svojom slobodnom voljom ljudi su se mogli na različite načine da opredele prema nebeskim darovima, a slovenski svet je izabrao svoj put.
(Ognjan Radulović)

Na 7. daščici piše:

“… Tamo gde je pala naša krv, tamo je naša zemlja. To dobro znaju naši očevi, ali i naši neprijatelji to znaju”
http://www.politika.rs/ilustro/2148/5.htm

Kompletna ,,Velesova knjiga“ –

https://www.scribd.com/document/186541274/Velesova-knjiga

Category: Drevni spisi
You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.