Шопи, старинци Хелма (Балкана)

Шоп(ов)и су стариначки народ Хелма и потомци Срибала („грчки“ Трибала), које Кедрин сврстава у Србе а Халкокондил у илирске Србе и најстарији народ на свету. Шопи су као и Срибали сродници медских Рашана, али их етимолошки изводе од Сапеја, назива за једно егејско племе које је само облик рашанског народног и античког имена Сапаи, данас познатог под именом Шопи, Шопови, које семантички долази од исквареног облика назива Со(р)би, Са(р)би или (Се(р)би. Под овим именом на Балтику постоји србско племе Саби, док на Истоку у Петоречју постоје србски Соби, по којима је читава Индија добила име Софир (< Собир) како бележи Свето писмо.

Границе Шоплука нису сасвим јасне, нити су икада биле чврсто одређене, али се под овим именом подразумева заједнички назив за прилично велику област предоминантно планинског карактера, која се пружа на југу од Атоса у Грчкој, преко Плачковице и Малешких планина, даље, од белопаланачко-власинско-пчињског предела на западу, до Искера, Дупнице и Струме укључујући и софијски простор на истоку, па на север планинским венцем Балкана (Стара планина) до Јужних Карпата и даље на север, закључно с Лужичким Србима.

Још је бугарски просветни радник Филаретов, писао Вуку Караџићу да се они разликују од Шопова:Бугари источне Бугарске, западну Бугарску називају Шоплуком. По наречју и карактеру, они и данас имају више србске него бугарске карактеристике. Шопи се разликују од осталих Бугара, како карактером тако оделом и обичајима. Код Бугара, за Шопе постоји назив „белодрешковци“, за разлику од Бугара који носе црну одећу. Јиричек (Путовања по Бугарској) наводи, да без обзира на етнографску неопредељеност имена Шоп, не може се порећи да становници око софијског, брезничког и радомирског поља чине засебну целину, људи високог раста у белим оделима, „белодрешковци“, који се разликују од “црнодрешковаца” из источне Бугарске са својим узаним „чачкали чакширама“ и сурим долактицама.

Све до пре Балканских ратова, па и данас, обични Бугари су сматрали Шопе за нешто посебно разликујући их од осталиих Бугара. Aнтон Страшимиров наводи, да потпуни бугарски тип не постоји, вероватно због тога што су Бугари настали од мешавине различитих народа. Високе, танке, плавокосе и плавооке људе срећемо ближе ка србско-бугарској граници, док у другим деловима Бугарске углавном су ниски, тамнокоси и тамнооки. П. Славејков у свом популарном чланку о Шопима („Неколко думи за Шопите“), путујући по западној Бугарској, сматра све западно од Вита и Искера са пиротским, алексиначким и књажевачким крајем за територију са једним дијалектом којој је центар пиротски крај. У својим лингвистичким расправама даље пише: По наречју и по наравственој бити, Шопи имају сличност са Србима…

Када су 1836. године тражили прикључење Србији, Шопи су се определили по осећању припадности србском роду, па се у централним деловима Шоплука не може наићи на џамије. Према извештају за нишку епархију из 1878. године, поред цркава у скоро сваком селу било је чак 13 манастира у пиротском округу: Суковски, Темски, Погановски, Ржански, Изатовски, Смиловски, Дивљански… Отуда, Србска православна црква признаје преко 30 светитеља шопског порекла, већином великодостојника међу којима је и шест испосника земљорадника: Јован Рилски, Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски, Јоаким Сарандинопољски, Петар Коритски, Јанићије из планине Дивеч и мученик занатлија Ђорђе Кратовац. Крсна слава у Шоплуку је веома поштована, а поред верских обичаја, Слава има и улогу мирења међу родбином и пријатељима.

Шопи по Цвијићу, спадају у централни тип који се у његово време простирао од Дунава, долином Мораве и реке Ихтиман између Софије и Црног мора, па све до Егеја у дужини од 1200 километара. На овај снажан антроплошки тип утицала је планиска изолованост и оскудица, која је ове људе научила трезвености, скромности, једноставности и умерености. Телесно добро развијени и темељни, Шопи се одликују великом издржљивошћу у раду и упорном истрајношћу у постизању циља. Осећају се особине сличне шумадијским, има не само духовне живости већ веселости и смисла за шалу.

Један француски дипломата, који је за време Милоша дуже боравио у Србији, забележио је како је породица носилац друштвеног статуса за разлику од Француске где је то појединац. У старо време презимена су се завршавала на „ин“, „ев“ и „ов“ а то су патронимични додаци: Антин, Котин, Стојин, Тодоров… у смислу фамилијарне припадности, јер су у средњем веку постојала само имена а уместо презимена служиле су титуле. У пиротском крају презимена су уведена тек после ослобођења од Турака, али поред њих постоје надимци или „прекори“, за које М. С. Лаловић каже: И данас се дешава, да дошљак или гост лакше нађе некога по прекору него по презимену. Цвијић је врло добро запазио вредност хумора у вези прекора: То је смисао за комичност која потиче од интелигенције и финог посматрања туђих акција, нарочито њихових побуда… када умеју да процене људе, њихове особине и страсти.

Испитујући дијалекте источне и јужне Србије, филолог Александар Белић, пропутовао је део Шоплука, где је обишао многа села и градове слушајући изворни говор становништва. Дијалекте је груписао у тимочко-лужнички, сврљишко-заплањски и јужноморавски говор. Утицаја на шопске дијалекте од стране бугарских говора није било много. Белић даље наводи, да је тимочко-лужнички говор врло добро сачувао свој стари фонетски и морфолошки склоп. Његове фонетске црте и то све, од прве до последње представљју црте старог србског језика или измене које су се извршиле специјално у овом говору.

Шопи су стариначки или рашански народ са Хелма, па је бесмислено изједначавати их етнички са новопридошлим туранским Булгарима. А. Белић закључује, да шопски дијалекти нису прелазни у смислу мешаних говора, они у основи представљају своје србске корене за које се несумњиво може утврдити, да се један њихов део одвојио и од 13-ог века почео самостално развијати. На шопском језику су писала и два великана србске књижевности. „Ивкова слава“ и „Зона Замфирова“ Стевана Сремца писани су на сврљишко-заплањском под-дијалекту, а „Коштана“ и „Нечиста крв“ Боре Станковића на моравско-вардарском (врањском) дијалекту.

Кроз историју је утицај свих цивилизацијских промена код Шопа био најслабији због њихове антропогеографске специфичности. Из тог разлога, Шоплук као област најчистије патријархалне културе централног типа недри потребу, да се испитају трагови архаичне србске културе која постоји у континуитету од неолита Хелма.

 Из књиге ,,Шопски речник”  Танасија Тасева