Легенда о краљу Нимроду и Абрахаму

Муслимани приповедају ову легенду које нема међу библијским причама.

Био једном један силни краљ, а име му је било Нимрод.

Краљ Нимрод (Немрут или Неброд) је владао големом и пребогатом земљом Вавилонијом, а био је и градитељ чувене Вавилонске куле. Живео је у прекрасној палати у главном граду краљевине, у Уру.

Једне је бесане ноћи седео на тераси и посматрао небо засуто безбројним звездама. У сјајном мору звезданог бескраја, изненада уочи једну звезду која се стаде издвајати из свог јата, па стаде треперити и крупњати. Блистала је попут малог сунца! Од њезина бљештавила постидеше се звезде па и сами Месец – те се склонише у рубне делове неба.
Тај неописиви и несхватљиви догађај потресао је краљеву душу, увукао у њу силан страх,  јер човјек се плаши само оних догађаја које никако разумети не може.

Краљ Нимрод хитро сазва Сабор астролога вавилонских, тумача небеских појава, а придода им, најпослије и чаробњаке којих није било мало у његовој силној држави.
И дођоше још тумачи снова и гаталице, а и за произвођаче лажнога злата нађе се места на краљевом Сабору. Краљ Нимрод, бог на земљи, како су сви веровали, опише уваженом скупу шта је видео с терасе своје палате.
Најпослије, дода: „Који су разлози том чуду, тој појави небеској који је узрок?“

Мудре се главе сјатише једна до друге. Дуго су већали мудраци, постављали потпитања, па опет већали, па опет стидљиво питали краља за неки, као, важан детаљ у чуду невиђену.

На крају, најпаметнији звездознанац овако протумачи загонетку:

„У земљи ће се родити човек и он ће друкчије гледати на ствари и на појаве него што их сви ми данас проматрамо. Биће узрок променама у схватању читавог нашег света.
То ће, о краљу, бити крај једног царства а почетак новог царства.
Бојимо се рећи, краљу наш, наше Светло Божанско, да је најављен твој пад и рађање сјаја…“

Али краљ не хтеде слушати! Ужас који су му предочили као будућност одмах је покушао спречити: позвао је џелате и изручио им лажљиве звездознанце. Кад је остао сам, из главе му није излазило њихово блесаво тумачење. А, опет, стално му се јављало и питање: Шта ћеш предузети?

Нимрод смисли да напусти своју престоницу УР, град чувени, и да престоље из Доње пренесе у Горњу Месопотамију, у претпотопни и заборављени град УРФУ (данашња Турска).

Послао је неимаре у Урфу и они обновише град, а на приградском брежуљку подигоше краљу нову палату која се и дан данас, мада је више нема, зове Немрут-тахта, Немрутово ( Нимродово) престоље.
 Друго што је смислио било је да одмах забрани рађање мушке чељади! Његов је опрез био тако велики, да једноставно из Ура није довео ни једног мушкарца! Ожењене је оделио од њихових супруга, младиће бацио у удаљене крајеве на јавне радове и свим силама спречавао женидбе. А ако би нека жена ипак родила, под претњом смрћу је морала да убије мушко дете, а у животу остављала женско.

Осим самог Нимрода, у Урфу је пропуштен само један једини мушкарац, краљев верни пријатељ, његов поузданик и његов свештеник високе части. Њему је било име Азер, а у неким изворима се звао и Терах.
Азер је имао лепу супругу, нежну и милу Нуну. И деси се, наравно, да лепа Нуна занесе и осети дете под срцем. Дуго је крила трудноћу, а најпосле се ипак повери свом мужу, часном Азеру. Како је трудноћа напредовала, растао је и мајчин страх. Растао је тако силно, будио је и гушио у сну. У бесаним је ноћима шапатом потражила савет свога супруга:
„Што да урадим? Зар да убијем своје дете које ће, ако богови допусте, личити на тебе?“
Једном она предложи мужу Азеру:
„Родит ћу га и нико неће знати!“
Описала је супругу да на падини, у подножју брега на који је уздигнут двор, има једна тајна, заклоњена и ником позната пећина. Азер је ћутао. Само је климнуо главом у знак пристанка.
Пошто је Нуна родила дечака, наденула му је име Абрахам (Аврам). Пуних је петнаест година мајка скривала тајну о његовом рођењу. Дању се дечак задржавао у пећини, а за ведрих је ноћи излазио испред ње и посматрао големо небо подупрто брдима. Мајка се неретко задржавала с њим у игри и у нежном разговору: тумачила му је свет који га је чекао. Она је знала да је свака сила за времена, да жив човек мора умрети, па таман био и сами божански краљ Нимрод!

Али Нимрод није умирао!
Чак је и заборавио на давно предсказање, страх га напустио, па је поверовао да су све оно у прошлости биле тлапње, сновиделице и глупости. Укинуо је старе забране и обновио светишта крцата киповима Идола (Кумира). Тако је на лице земље изашло и лепо лице дечака Абрахама. Азер га је представио краљу и открио му тајну његовог рођења. Нимрод је волео поштеног Азера и опростио му што је поступио противно његовој забрани.

Абрахам је и даље задржао неке навике из најранијег дечаштва. Радо се осамљивао у подножју брда, испред пећине, које је наређењем Нимродове кћери претворено у предивни ружичњак.
Једне је ноћи млади Абрахам лежао међу бокорима ружа и гледао у звездано небо. Размишљао је. Поред ушију му је шујело биље и мирисао вресак.
А горе, у немерљивим висинама – Јупитер. Ибрахим је помислио: „Како је крупан! Он је сигурно Господар, голем је и недодирљив!“
А кад Јупитер стаде залазити, рече: „Не волим оне који залазе!“ Тада на небу изађе пуни Месец.
Абрахам рече сам себи: „Ово је Господар мој!“
А пошто и Месец зађе, снуждено помисли: „Ако ме Господар мој на прави пут не изведе, бит ћу сигурно један од оних који су залутали.“
Тако, задубљен у мисли, дочека зору. Па кад спази Сунце како рађањем постаје све веће и веће, кликну потпуно сретан: „Ово је Господар мој, ово је највеће!“
А када дан прође, Абрахам схвати да и Сунце залази, нестаје и да је само тело које је Велики господар светова створио као и све друго, закључи: „Ја окрећем лице своје, као прави верник, према Ономе који је небеса и Земљу створио, ја нисам од оних који Њему друге равним сматрају.“
Зар могу БОГУ бити равни Сунце, идоли у светиштима или краљ-човек?! ОН је изнад свега и све је створио. Не може му, дакле, бити ништа слично – од онога што је сам створио! – тако је изненада дохватио мисао за коју се чврсто ухватио и више је никада није напуштао.

Једном је приликом отац му Азер предводио молитву у светишту, и у тишини што је пливала изнад глава окупљених људи, ненадано се зачу младићев глас:
- Зар Кумире сматраш боговима, оче!? Видим да сте и ти и народ у очитој заблуди!
Пренеражени људи се згледаше, окренуше се према Абрахаму, па његову оцу Азеру, запањеном и пренераженом. У гробној тишини један је ситни човек рекао:
- И наши преци су им се клањали.
- И ви сте, а и преци ваши били су у очитој заблуди – одговори Абрахам.
- Говориш ли то озбиљно или се само шалиш? – упитао је неки глас и лако је могао припадати његову оцу.
- Не – одлучно рече Абрахам – Господар ваш је Господар небеса и Земље.
Он је њих створио, и ја ћу вам то доказати!
Па се окрену према излазу ис светишта, и прије него ће изаћи, осврну се и каза:
- Тако ми Бога, ја ћу чим се удаљите, ваше Кумире удесити!
Они који су били близу њега, могли су разговетно чути шта је рекао, али нису ни у сну веровали да он то мисли и озбиљно.

Једнога је дана краљ Нимрод позвао свеколики свој народ на јавну прославу… Сви су похитали на место гдје се певало и частило, само је Абрахам, изговором да је болестан, остао у кући.
Кад су сви отишли и кад је остао потпуно сам, уђе у онај Храм с Идолима и секиром их стаде ломити да су им делови летели на све стране! Полупао их је све до једнога, све – осим једнога и то највећег. Уз његове ноге прислони држак секире, изађе из храма, врати се дому, па настави „боловати“.
Не прође дуго, људи се стадоше разилазити с прославе. Неки се, по обичају, хтедоше помолити пред каменим киповима, кад – имали су што и видети! Хрпе полупаних крхотина, гомиле камена, разваљена камена трупла, покидане руке и главе древних богова! Истрчаше на трг и галамећи рекоше каква их је несрећа задесила.
- Ко уради то с боговима нашим? – повикаше људи запењени од беса и стида.
- Чули смо једног момка како их, неки дан, хули! – рече један. – Име му је Абрахам.
Одједанпут се гомила раствори, па у створени круг ступи краљ Нимрод, љут као рис.
- Доведите га да га људи виде. Да посведочи.
Доведоше га и посадише пред краљеве ноге. Краљ га више није желео познавати. Као да је слутио да му је баш он онај љути непријатељ из давнашњег призора за који се више не би могао заклети ни је ли био стваран или опсена…
- Јеси ли ти урадио оно с нашим боговима, о Абрахаме?
- Не! То је учинио онај највећи од њих, питајте га ако уме говорити! – рече Абрахам спремно, па показа прстом на највећег идола којем је била, до ногу, прислоњена дршка секире.
- Ти знаш да наши богови не могу говорити – рече краљ Нимрод мирним гласом, али с љутим, прикривеним гневом који само што није букнуо.
А Абрахам то једва дочека па ће казати:
- Па зашто се онда уместо Богу јединоме, клањате онима који вам не могу ни користити нити од вас какву штету отклонити?… Тешко вама и онима који се, умјесто Богу, њима клањате! Зашто се не опаметите?

Краљ Нимрод је био пренеражен дрскошћу младог човека! Истог га трена даде ухапсити, па позва судије да га посаветују којом казном треба казнити најгоре хуљење које је икада чуо! Тражио је највећу казну, па му је све што би му судије предложиле – било благо, чак и смрт изгладњавањем.
Желео је казну коју ће памтити време и коју ће препричавати по целом свету. Каква би то требала бити казна – е, то није могао смислити.
Али, има један који никада не спава кад треба на зло навести, на зло посаветовати. Ђаво приђе краљеву уху и шапне му како да га казни, да би се о казни причало до смака света.
Краљ се одушеви, те изда заповести све по упутама самог ђавола.
С врха зидина своје утврде на брегу показа прстом место у подножју, уз ружичњак: „На оном месту наслажите дрва за ватру какву свет никада досад није видео! Изидајте ломачу наспрам овој тврђави!
- Пођите скупљати дрва! – нареди краљ свим људима.

Дрва за ломачу била су наслагана и уздизала се у висину што је премашивала и саму тврђаву краља Нимрода. Краљ, у недоумици како сад бацити кажњеника на такву висину, затражи савет што да уради. Али му нико није могао дати паметна савета. Дакако, нико осим ђавола: „Утакни два камена дирека. За њих затегни праћку, а у праћку…“
Потпалише ватру.

Абрахама ставише у ту голему праћку и – пустише… према смрти у стравичном пламену огња.

Али Бог узвишени, нареди:
- О ватро, постани хладна и спаси Абрахама!
У истом трену обилна киша и ледени ветар угасише ватру.
Ружичњак се напуни водом. Пламтећа дрва претворише се у рибе, које до дана данашњег пливају у језеру…

Отад Абрахам у народу доби назив божји пријатељ. У Курану је познат као Ибрахим, божји посланик.

И дан-данас изнад града Урфе постоје остаци Нимродове тврђаве, а покрај града је и Абрахамова пећина.

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.