Илирска религија

.

Илирска религија подразумева религијска схватања, култове и ритуале индоевропских племена која су у I миленијуму пре н. е. насељавала југозападне делове Балканског полуострва, односно источне обале Јадранског мора, од Истре до Валонског залива. Именом Илири називало се најпре једно мало племе између Скадарског језера и реке Мати, а тек од средине IV. в. пре н. е. под тим именом подразумевала су се и остала њима блиска племена на Балканском полуострву. Илирска племена била су разједињена и само је једном од њих, Ардиејима, пошло за руком да остваре државу, са краљем на челу, коју су Римљани разбили 168. г. пре н. е.

Извори за илирску религију изузетно су оскудни. Грчки писци већ од VII в. пре н. е. (Алкман, Хекатеј из Милета, Псеудо Скилакс) помињу поједина племена која се касније убрајају у Илире, али не дају никакве податке о њиховој религији и митологији. Каснији грчки и римски аутори (Плиније Млађи, Помпоније Мела, Апијан, Страбон, Диодор и др.) описују илирске земље и сукобе појединих илирских племена са суседима и Римљанима, али ни они не говоре о веровањима Илира. Археолошка грађа са илирских територија веома је богата, посебно она која је откривена на некрополама. Разноликост ове граде показује, међутим, да Илири никада нису остварили јединствену културу нити конзистентну религију. Јасно се уочавају извесне разлике у духовној и материјалној култури између јужноилирских и северноилирских племена. Археолошки налази са јужних илирских територија указују на култ Земље и ЗМИЈЕ, док они са северних територија насељених Илирима упућују на астралне култове, првенствено на култ Сунца.

Ни начин сахрањивања није јединствен: на југу се покојници готово искључиво сахрањују у опруженом положају под тумулима, за средишње области су карактеристични гробови у виду камених сандука у које су полагани покојници у згрченом ставу, док су у северним областима они спаљивани и сахрањивани у урнама. Како су мртви редовно сахрањивани са великим бројем прилога, може се закључити да је код свих илирских племена постојало веровање у живот после смрти. Велике и сложене гробне конструкције које се уочавају на некрополама из VI—IV в. пре н. е. указују да је култ мртвих у то време прерастао у култ хероса. На некрополама у Истри (Незакцијум, Пула) нађене су камене плоче са удубљењима на којима су приношене жртве. За гробове у Незакцијуму вероватно се везују и камене скулптуре (нага женска фигура са дететом, итифалични коњаници) с краја VI в. пре н. е. које су надахнуте идејом о сталној обнови живота. На либурнским некрополама уочени су над гробовима остаци даће. Посебну групу чине такозване камене јаподске урне из V—VI в. пре н. е., са представама које су свакако повезане са култом мртвих. На њима је најчешће приказана сцена либације, и то редовно две жене или два мушкарца који заливају течне жртве у једну велику посуду. Представљене су и поворке коњаника и жена, вероватно при церемонији сахране, као и хероизиран покојник на престолу. Фигуре бика, дивљег вепра, рибе и птице показују да су те животиње имале одређену улогу у веровањима о свету мртвих и подземним силама. Из нешто каснијег времена (III—II в. пре н. е) потичу металне појасне плочице које су откривене у гробовима са шире илирске територије, од Лике до Албаније (Прозор, Ошанићи, Гостиљ, Доње Селце), а на којима су представљени различити религиозни симболи и копље са Медузином главом пободено у земљу, грифони, делфини, птице или хероизирани покојник на коњу, који са змијом иза себе уништава непријатеља.

.

ИЛИРСКИ БОГОВИ

Причало се да су тебански краљ Кадмо и његова супруга Хармонија дошли у земљу Енхелејаца – народа јегуља, да им помогну у борби против суседа.

После победе, Кадмо је постао краљ освојене територије, а Хармонија му је ту родила сина Илирија, рођеног као ЗМИЈА, по коме је названа та земља ИЛИРИЈА, а народ је назван ИЛИРИ- народ змија.

Ту су Кадмо и Хармонија дочекали дубоку старост, а после смрти су преображени у ЗМИЈЕ (в. Кадмо).

Према каснијем предању, Илирије је син дива Полифема и његове жене Галатеје. Они су имали су три сина: Илирија, Келта и Гала.

Илиријеви синови Антариеј, Енхелеј, Перхаиб, Тауло, Дарто, Дисаро и Парто постали су епонимни хероји илирских племена.

.

.

Илири нису имали једно заједничко божанство, већ је свако веће племе поштовало своје традиционалне богове, најчешће под римским именом. На ужем илирском подручју као велики бог поштован је Медаур, заштитник Рисна, који је представљен као коњаник са копљем у руци. Натпис из логора у Ламбези (северна Африка) показује да је бог МЕДАУР поштован као домаће божанство, као бог лекар (Медаур – МЕД-медицина, медовина). Са источне периферије илирских територија познати су надгробни споменици са представом коњаника и даћа, које указују на то да је и у овим крајевима можда поштован бог на коњу. На натпису из околине Ужица помиње се Јупитер Партински, вероватно врховни бог племена Партина. На подручју Далмата веома су чести заветни споменици посвећени Силвану и Дијани, на којима је тај божански пар редовно представљан у друштву нимфи. На подручју Јапода највеће поштовање је уживао Бинд Нептун, чије је светилиште, са многим заветним споменицима, нађено на извору речице Привилице код Бихаћа. Бинд је извесно био бог вода и извора, а представљан је наг, са веслом или трозупцем у десној руци. Њему је био близак и Видас, који је поштован заједно са богињом Таном. Жртвеници посвећени том божанском пару откривени су у Топуском, покрај једног топлог извора, и то заједно са олтарима посвећеним Силвану. На територији Либурна позната су углавном женска божанства, и то Венера Анзотика, Ика и Јутосика, док су у Истри поштовани Еја, Мелесокус, Борија, Ирија и друга божанства, о чијим функцијама није ништа поуздано познато. У римском Илирику сваке девете године бацана су у море по четири коња као жртва неком локалном божанству, идентификованом са Нептуном, који је називан Хипиус, било зато што је Сатурну уместо Нептуна било дато ждребе да га прогута или што је Нептун ударцем трозупца из земље створио коња. У процесу романизације, традиционални ликови илирских богова и хероја, као и локални обичаји, постепено су се потпуно стопили са римским.

Библиографија

О илирској религији још није написана студија заснована на критичном разматрању релевантне историјске и археолошке грађе. Расположива града из праисторијског раздобља најчешће је сасвим слободно интерпретирана, на пример А. Стипчевић, Култни симболи код Илира(Сарајево, 1981). Знатно су поузданији закључци који се односе на култове локалних божанстава у време римске доминације, видети: Р. Марић, Антички култови у нашој земљи (Београд, 1933) и многи чланци Д. Рендића- Миочевића, сакупљени у књизи Илири и антички свет(Сплит, 1989).

Одреднице из Лексикона религија и митова древне Европе, саставили Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић, Савремена администрација, Београд, 1992.

              Извор:  http://www.rastko.org.rs/antropologija/iliri_c.html