Наследници Атлантиде из Агарте

.

Током једне совјетске експедиције у Монголском Алтају, у близини реке Амил, једно монголско племе пронашло је улаз у подземље. На неприступачној стени, био је уклесан древни натпис који није нико умео да протумачи. Тек много касније, један лама пред крај свог живота схватио је његово право значење. Тамо је, словима ватанан азбуке, било исписано: ,, Ово су двери Агарте`.“

Ово је прича коју је лама испричао маладом археологу Јефремову:

„Пре извесног времена (а реч је о десетинама хиљада година, не о столећима)“, наставио је лама спокојним гласом, „после катастрофе која је погодила ондашње човечанство, потонућа Атлантиде, неки древни народи су нашли уточиште дубоко испод површине земље. Предање каже да је то било после потопа, најстрашнијег од свих који су погодили Земљу, праћеног разорним земљотресима и пожарима. То је онај потоп о коме говори филозоф Платон.“

„Они су се сасвим разликовали од данашњих људи, отприлике онако како се данашњи људи разликују од животиња; ти древни људи беху више налик на богове, или беху њихови потомци: `Кћери земаљске`, кажу свете књиге, `у то давно доба мешаху се са боговима и с њима изродише синове и кћери`. Узалуд је трошити речи на њихову физичку снагу, која им је омогућавала да се носе и са најснажнијим зверима; а у то доба, постојале су звери које су својом величином надмашивале све што данас корача земљом.

Њихов животни век био је неизмерно дуг, неупоредиво дужи од века модерног човека. Шта могу да кажем о снази њиховог ума? Сваки од њих беше обдарен за нас управо непојмљивим моћима. Телепатија је била једна од њих – у то време тако обична као што је за нас дар говора. Они су познавали и заборављени језик птица, којим се данас служе једино анђели. Језик који и данас живи у поезији, поезији у њеном најузвишенијем значењу, и наслућује се у ритмовима и сазвучјима речи светих књига.“

„Али, изнад свега, ти људи су поседовали ЗНАЊЕ, које их је чинило много мудријим од наших савременика. Дубоко у подземљу, наставили су да негују науке које су данас највећим делом изгубљене. Колико год то чудно звучало савременицима, све данашње науке извиру из Агарте, макар у свом изобличеном, профаном виду. Нешто од тог знања још се може пронаћи у разноврсним предањима и тајним учењима на површини земље, учењима које ми називамо традицијом. Кажем: тајним учењима, не због тога што су она намерно скривена од данашњег човечанства, већ зато што данас велика већина људи више није у стању да их препозна и разуме. То су они бисери бачени пред свиње који се помињу у Јеванђељу. Не говори ли о томе и апостол Павле у својој Посланици Јеврејима: ‘О тој ствари морамо још пуно тога рећи и многе потешкоће објаснити јер сте постали спори у разумijевању’ ?

Агарта и народи који је настањују и сада располажу високоразвијеном технологијом, наслеђем цивилизације Атлантиде, која је ишчезла пре више од десет хиљада година.“

„Агарта, међутим, није само краљевство, већ и спиритуални Центар – центар који је постојао одувек, премда је данас тај центар постао скривен. Предање каже да је сада скривен негде на Истоку, у неприступачним и удаљеним пределима, у забити до које не води ниједан пут. Тај пут могу пронаћи само одабрани.

Археолог му на том месту постави једно питање:

„Како је све то остало непознато данашњем човечанству, које не престаје да говори о напретку науке и увећању својих знања? Како то да су толике древне и сакралне цивилизације без трага ишчезле са лица Земље, не остављајући за собом барем неку ископину која би била доступна научницима Запада и најзад постала предмет њиховог интересовања?“

„Откривајући древне цивилизације, извлачећи њихове остатке на светлост дана“, одговори лама осмехујући се. „данашњи археолози ослобађају силе којима су у сваком погледу недорасли. Они и не знају ништа о њиховом постојању. Силе којима се обраћају надилазе њихове скромне моћи; они нису свесни значаја оног што поново износе на светлост дана. То нису само артефакти старих цивилизација, мртви остаци претходних историјских епоха; то су и душе мртвих, мртвих предмета и људи, које могу постати моћно магијско средство, поготову у рукама чаробњака, оних који су упућени у магију. Чак и када их скривају или уништавају, они служе циљевима који их надилазе.“

„Нажалост, данашњи научници тога нису уопште свесни, као што немају никакво знање о томе шта су заправо пронашли. Пирамиде се, на пример, упорно приписују египатској цивилизацији, а савремени научници у њима виде једино њихове краљевске гробнице. Ништа није неистинитије и погрешније од тога. Пирамиде су сакрални објекти древне цивилизације Атлантиде и расејане су по готово читавом свету. Они и не слуте да се под шапама Сфинге крију кључеви заборављене историје човечанства.“

„Сфинга, тајанствени чувар надљудске снаге, звер са телом лава и главом човека, не престаје да нам се осмехује и да нам задаје своје загонетке; њен злокобни смех је својевремено зачуо краљ Едип. Мало је познато да се она јавља и у хиндуизму, у храмовима посвећеним богу Шиви, где је знана као `пурусхамрига`, као `људска звер`. Њене шапе сакривају подземне одаје у којима се налазе у гранит уклесане библиотеке, књиге које разоткривају најстарију прошлост човечанства. То је тајна Дворана Записа. Чудно је да је то промакло свим наводним истраживачима древног Египта и мистерија старог света…“

„Како је то уопште могло да се догоди? Треба имати на уму да је од најдавнијих времена до данас свет неколико пута променио своје обличје. То није случајна промена на површини, узрокована некаквим спољашњим узроцима, како верују научници Запада, већ промене у дубини, нешто што задире у само устројство света. Променили су се не само његови спољашњи услови, већ се мењао свет у самој својој основи. Исто можемо рећи и за људе; и једно и друго стоји у непосредној вези. Припадници старих раса нимало не личе на модерно човечанство. Чак и у физичком смислу, модерни човек је само жалосна карикатура древних. Грешка модерних је у томе што свуда траже, а на концу и проналазе сличне себи.“

„Отуда се на прошлост спушта непровидна завеса. Шест хиљада година – то је, отприлике, граница иза које поглед научника више не продире. То је почетак завршног периода четврте и последње југе, гвозденог или мрачног доба. Над човечанством се данас надвија уништење. То је епоха владавине Антихриста, о којој говоре хришћанске свете књиге, ваше Свето писмо, које смо изучили с највећом пажњом.“

Лама на час застане, прекривајући високо чело кошчатим длановима, а онда дода још неколико необичних напомена:

„Некад, у давно доба, тврде легенде, драго камење беше расуто свуда по земљи, а дијаманти беху нешто посве обично, баш као што је данас најгрубљи шљунак. Али, те исте легенде нас упозоравају да се благо у рукама непозваног претвара у угаљ, ђубре или обичан камен, и да му доноси најстрашнију несрећу.“

„Народи Агарте ће једном изаћи на површину. Да би се то догодило, да би народи Агарте опет изашли на површину, свет се мора променити, и то променити у својој најдубљој основи. Уосталом, када би данас изашли на површину, становници Агарте би били развејани у прах и пепео. Свет је, наиме, у међувремену огрубео, док су њихова тела остала суптилна и финотварна. Драго камење је ишчезло са површине земље, преостао је тек најгрубљи шљунак; ипак, оно није нестало и у њеној дубини. Само огрубели човек модерног доба може поднети услове који моментално владају на Земљи, на њеној површини.“

Поглавље књиге „Свет Агарте“ Максимилијана Руперта Дитриха Сикорског, Москва, „Демијург“, 1994.

Link:  https://hiperboreja.blogspot.rs/2015/10/razgovor-s-ucenim-lamom-boris-nad.html