Греси прелепе Евдокије

Евдокија, прва протерана принцеза са двора Немањића

.

Звала се Евдокија, синовица цара Исака Другог Анђела и кћерка потоњег цара Алексија Трећег, cтрана принцеза која је доведена у Србију из Византије (Ромеје), да се уда за наследника Немањиног, средњег сина Стефана.

Брак Стефана и Евдокије склопљен је по свој прилици, 1191. године у складу са политичким циљевима земљаља – Византије и Србије. Евдокија је, са својом пратњом, пошла из Цариграда пут Србије познатим римским путем Вија Егнација. Идући према северу, дошла је до Скопља и ту ју је дочекао млади Стефан.

Држава коју је наследио Стефан, још за владе свог оца Стефана Немање (1166-1196), знатно је узнапредовала, како у територијалном тако и у политичком и државотворном смислу. Иако још „варварска“ за Византинце, постала је фактор на који се мора рачунати.
Стефан је био је мудар и даровит државник, васпитан у византијском духу. Као сналажљив дипломата и обазрив и срачунат војсковођа, ктитор велелепне Жиче, важио је за једног од најдаровитијих Немањића.

Однос Стефана и Евдокије у почетку је био идиличан и поред тога што је византијској принцези било потребно времена да се навикне на скромне услове живота.
Док је кормило Рашке држао њен свекар Немања, Евдокија није покушавала да се меша у послове државе , била је повучена принцеза, која се највише занимала за одгајање својих синова Радослава и Владислава и ћерке Комине. Са ступањем њеног супруга на престо, она је решила да учествује у владању Србијом.

Током година проблеми у браку су се само гомилали. Према неким тврдањама, Стефану је сметало што је лепа Евдокија привлачила превише мушке пажње, а и он сам био је врло неверан.

Од тренутка када је постала велика жупанка, Евдокија је почела да користи своје право да учествује у владању српском државом. Чак су, изгледа, Срби морали пристати, стоји забележено, да Евдокија буде учесница највише власти у Рашкој као што су биле августе у Византији. Евдокија је имала јак утицај на васпитање деце, посебно сина Радослава, који је учен и научен да се више осећа као Грк него као Србин. То ће га касније скупо коштати.

Да би се осветила мужу за наводна неверства, Евдокија се и сама упустила у брачне преваре. Постоје извори који кажу да ју је Стефан ухватио у неверству, па је због тога наредио да јој се скину хаљине, и нагу, само у кошуљи, отерао је из Србије. Има и оних записа у којима се тврди да је Евдокија била болесна. Наводи се да је имала шугу.

Било како било, тек, Евдокија је, не рачунајући њену свекрву Ану, била прва византијска принцеза на двору Немањића, али и прва жена која је морала да напусти Србију.

Суштина њеног краха је била и политичке природе. Зашто? Евдокија, принцеза с Босфора, била је потребна у време склапања мира с Византијом. То је одговарало и једној и другој страни. Али, углед и моћ Византије нагло су опадали, а Латини су се приближавали Цариграду. Евдокија је сада постала сметња за нове односе с Латинима.

Након десет година заједничког живота, Стефан је, 1201. године, отерао Евдокију. Цариградска црква разрешила је њихов брак 1201/1202.

Неверство Евдокијино, без обзира на све друге околности, оставило је трага на Стефановој души. Да није лако поднео срамоту због жениног неверства, потврђују речи које је касније записао: Часна жена у дому мужа свога дража је од свакога бисера и драгога камена.

Стефан се три пута женио, али су све три његове жене биле само велике жупанке, ниједна краљица.

Евдокија се удавала још два пута, али јој се те удаје нису посрећиле. Последњи траг о њој датира из 1219. године, када је, у Никеји, присуствовала устоличењу свог бившег девера, монаха и архимандрита Саве у чин архиепископа.

( Аутор: Томислав Симић Калпачки )

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.