Скривене десетерачке песме

Слободан Јарчевић:

СКРИВЕНЕ  ДЕСЕТЕРАЧКЕ  ПЕСМЕ

       Андрија Качић Миошић је у 18. веку, у књизи ”Разговор угодни народа словинског”, унео своју песму о Србима средњег века – ,,ПИСМА О БОШЊАЦИМА”, који су, у своје време, били најзначајнији српски краљеви, државници, војсковође и вође устанака против окупатора. Они су, једноставно речено, најпознатије личности повјести (историје) свог времена. Уз ову чињеницу, најједноставније је закључити, да би ова Качићева јуначка песма (у прилогу је) морала бити у садржају школских и универзитетских уџбеника, у енциклопедијама…

Но, ова песма не ужива научну и државничку пажњу, па је уклањана, тако да је ни на српским народним свечаностима, гуслари никад не певају. А она опева најславније Србе. Нико не може да каже да ти опевани нису Срби: Краљевић Марко, Ђорђе Кастриотић Скендербег, Милош Обилић, Ђурађ Бранковић, Реља Крилатица, Јанковић Стојан, Илија Смиљанић… Качић пише да су они, и многи други славни Срби, пореклом из Босне, или Херцеговине и да други српски завичаји на Балкану нису имали толико значајних људи.

Јасно је зашто се ова десетерачка песма не налази у научним и културним делима. Јер, ако би сваки појединац на српској земљи знао – да су толики људи српске народности (а најславнији у Средњем веку), старином, из Херцеговине и Босне, онда се не би могла кривотворити историја (повјест), па се не би могли ови делови српског народа у Херцеговини и Босни проглашавати несрбима и представљати за припаднике две вештачке нације (народа) – ”Хрвате” и ”Бошњаке”. А у званичним књигама друштвених наука се православни Срби у Херцеговини, Босни и Крајини означавају као придошлице из Србије, које су, наводно, Турци доселили на ”хрватску” и ”бошњачку” земљу.

Колонијалним државама (Турској, Аустрији, Млетачкој Републици) је успело да православне Србе староседеоце Херцеговине и Босне присиле на прелаз у католичку и муслиманску веру, па су прве прозвали ”Хрватима”, а друге ”Бошњацима”, стално додавајући измишљотине да им преци нису били православни Срби. Нажалост, кратковиди српски државници и у Краљевини Југославији и у комунистичкој Југославији су, државним мерама, помогли ово расрбљивање и стварање вештачких народа од Срба, а непријатељ је увек користио појединце тих расрбљених и наоружавао им следбенике – да ратују против преосталих православних Срба и српске државе, што се обавило и у време разбијања Југославије од 1990. до 1995, па и приликом НАТО агресије на Србију и Црну Гору – 1999. године.

А то прелажење групе народа из једне у другу веру и из једне нације у другу, условљава код преверених особа мржњу према браћи која су остале у својој вери и у свом народу (српском, или влашком), те ту наказност (ђаволство) описује, у осамнаестом столећу, Андрија Качић Миошић – у својој ”Писми о Бошњацима”:

”… Сви су ово старином Бошњаци,

Ол Бошњаци оли Ерцеговци,

Којино се тада истурчише

Када Босну Турци освојише,

И остали без броја јунаци,

Који влашке одсицаше главе,

Више нег’ је у Приморју траве…“

            Види се, да су толико глава потурчењаци (данашњи ”Бошњаци”) одсекли православним Србима (Власима), да окупаторска Турска није морала друкчије бринути о задржавању српског народа у ропству, него тако – чинили су јој то исламизирани Срби. Ако је Андрија Качић Миошић, у осамнаестом столећу, био свестан те превратничке ћуди код исламизираних (па и покатоличених) Срба, онда би тога требало да буду свесни данашњи српски државници, научници, уметници, новинари… и да не дозвољавају да се тај колонијални учинак исламизације и католичанства православних Срба данас подржава и да се, једноставно закључено, негује и дограђује. То се чини на тај начин што се исламизирани Срби називају посебним народом – бошњачким, чиме се исламизираним Србима и даље нарушава свест и у подсвест им се уграђује закључак (државни и културолошки) да нису Срби муслиманске вере – а то управо јесу.

            Значи, државници и стручњаци друштвених наука у Србији, Републици Српској и Црној Гори би морали да престану звати Србе муслимане Бошњацима и да организују међународни научни скуп о њиховој припадности СРПСКОМ НАРОДУ. Тиме би се отклониле све измишљотине о вештачким нацијама – створеним од припадника Срба православне вере (један пример: деда Алије Изетбеговића је био /завичајно/ Србијанац, а не Босанац, јер је родом из Београда, где је исламизиран – значи, потомци деде Алије Изетбеговића могу бити завичајно само Србијанци, а не Бошњаци, а народносно САМО СРБИ).

            А Качићеви подаци о највећим Србима из Средњег века у Србији – да су родом из Херцеговине и Босне, такође, обавезују српске државнике, стручњаке друштвених наука, књижевнике, новинаре… да се позабаве тиме и да истражују податке о њиховим племићким породицама, местима порекла, потомству, итд, итд. Тако би се оспорило и тврђење Шиптара, да је Ђорђе Кастриотић Скендербег Шиптар. Био је чисти српски племић – пореклом из Босне! Неки српски самостални истраживачи су установили и место у Босни – где је сахрањен Милош Обилић са десет својих витезова, који су продрли у центар турске војске, скинули турског султана с коња и усмртили га, у Боју на Косову, 1389. године.

Зато је обавеза српских државника и академика, да Качићеву песму ”Писма о Бошњацима” више не уклањају из ђачких и универзитетских књига, него да је унесу у уџбенике – обавезно. И зато што Качић наводи – да су књиге о српским (словенским) владарима сачуване и приступачне, а данас српски (и словенски) стручњаци друштвених наука немају појма о њима.

Погледајмо Качићево сведочанство о њима:

”… Po naravi je čovika svakoga svoj narod faliti, uzdizati i uzveličavati, i zato vide se mnoge knjige na svitlost iznesene, u kojim se Å¡tiju kralji, duke, markeži, knezovi, gospoda, vitezovi, junaci i njiova junaÅ¡tva…”

            Зар ће српски државници и научни радници и даље уклањати истине о свом народу и колонизаторским мерама против православних Срба – градњи вештачких нација од његових исламизираних и покатоличених делова?!

• Андрија Качић Миошић:

  ПИСМА О БОШЊАЦИМА

  .

  Пробуди се Босно земљо славна,

  Којано си заспала одавна,

  Тер ми кажи босанске јунаке,

  На оружју витезове јаке,

  Нека могу и њи’ запивати,

  Част и дику славној Босни дати.

  Али Босна липо одговара,

  Мејлована тер жестоко кара –

  Јер си брежан, старче полудио,

  Путујући памет изгубио?

  Највеће си пиво од Бошњака –

  Ко је био Марко Краљевићу,

  Ко ли витез Милош Кобилићу?

  Ко бијаше витез Бошњанине –

  Омучевић јунак од старине?

  Ко је био Бранковићу Вуче,

  Ко старином Кастриотић Јуре?

  Ко ти јунак Зриновићу бане,

  Ко л’ делија Косарић Стјепане –

  Него млади старином Бошњаци,

  Ол Бошњаци оли Ерцеговци,

  Који биху босанска господа,

  Од славнога мојега народа?

  Оклен бише Сењанин Иване,

  И делија Макар Капетане,

  Оклен ли је Новак и Радивој

  И делија Томићу Мијате,

  Већ од Босне и Ерцеговине –

  Косарића старе бановине?

  И остали ускоци јунаци –

  Сви су, старче, старином Бошњаци!

  Ко бијаше Јанко Митровићу,

  И Илија сердар Смиљанићу,

  Ко ли бише Сурић дон Стипане

  И кавалир Јанковић Стојане,

  Већ ускоци – старином Бошњаци,

  Ол Бошњаци оли Ерцеговци –

  И одзсли козстдки дртрфсти,

  Капетани – алај барјактари?

  Одклен беше Старина Накића,

  Синобада и млада Раднића,

  Већ од Босне и Ерцеговине?

  Вируј мени, старче од истине,

  Одклем јесте Вучковићу Зече,

  И кавалир Грчић дон Иване,

  Одклем ли су остали сердари

• И на гласу цетински главари,

  Нег’ од Босне и Ерцеговине,

  Витезови значи од старине?

  Ко је био Марко Синовчићу,

  Силни витез Петре Кулишићу,

  Нег’ Бошњаци старином јунаци,

  Ерцеговци ол млад Унгарци?

  Одколем је Дели – Марковићу,

  Силни јунак млади Милетићу,

  Нег’ ускоци млади Ерцеговци,

  А старином сви јесу Босанци?

  Ко бијаше Николићу Бајо,

  Ко ли витез Ивановић Марко,

  Него млади старином Босанци,

  Ол Бошњаци, оли Ерцеговци?

  То ти пиваш Посавске јунаке,

  То ти пиваш старином Бошњаке.

  Откуда су Домазетовићи,

  Љуте змије кано Јанковићи,

  Већ старином од Босне кнезови,

  Којино су свуда војевали,

  Још и турске главе одсицали,

  Од Кандије рата жестокога,

  Под барјаком цезара бечкога?

  А камо ти паше Атлагићи,

  Атлагићи и Кулиновићи,

  Дугалићи и Соколовић?

  Камо теби силе Бакотићи,

  Косарићи и Филиповићи?

  Ди су теби Капчићи јунаци,

  Љубовићи ди су Ерцеговци,

  Сулагићи , а и Месновићи,

  Лопужићи и Вазлиновићи

  И остали по избор јунаци,

  Далмацију који поробише,

  На стотине глава одсицаше?

  Камо теби Куна Асан-ага,

  Који много однесе мегдана,

  Ди је јунак Попрженовићу –

  На оружју Марко Краљевићу?

  Камо ли ти Бабићу Асане,

  Ди ли ти је Лопужић Ћемале?

  Камо теби Цукариновићи,

  Ножиновић и Нанокавићи?

  Ди је теби Фирдусовић беже,

  Топаловић ди ти је витеже?

  Камо ли ти Злојић Омер-ага,

  Ди ли ти је Шарић диздар-ага,

• Ди су сила Тостарановићи,

  Дуратовић и Табаковићи,

  Који свуда чете четоваше,

  На стотине глава одсицаше?

  Сви су ово старином Бошњаци,

  Ол Бошњаци оли Ерцеговци,

  Којино се тада истурчише

  Када Босну Турци освојијше,

  И остали без броја јунаци,

  Који влашке одсицаше главе,

  Више нег је у Приморју траве.

  И да си ми здраво Мејловане,

  Бога моли, остави мејдане,

  Све је ништа, све ће у прах поћи,

  Грије – плачи, воља к Богу доћи.