Мавија, непобедива ратница Сарацена

.
Повест о Мавији (375–425), данас готово непознатој арапској владарки хришћанске вере, која се сама водећи ратнике у бој, супротставила тада још увек моћном Риму, делује нестварније од многих сачуваних прича о славним античким краљицама, предводницама војски.

Крајем 377. године римском цару Валенсу (328–378) стизале су само лоше вести: Готи су некажњено харали по Тракији, увек ратоборни Исавријанци подигли су буну у Малој Азији, пустињска номадска племена пљачкала су Сирију, Феникију, Палестину и Египат… Ове за Римско царство стратешки важне провинције наслањале су се на широке пустињске просторе које су одвајкада насељавали Арапи, односно Сарацени, како су их називали позноантички историчари.

„Код ових племена сви су подједнако ратници. На брзим коњима и жилавим камилама пребацују се на разна места, у рату и у миру непрестано лутају, без огњишта, без сталних насеља и без закона. Њихов живот пролази у непрекидном кретању. И тако, докле год су живи, они лутају.”, записао је о Сараценима римски историчар Амијан Марцелин, који је и сам боравио у тим крајевима.

Иако је увек постојала извесна сарадња, сукоби и међусобна нетрпељивост били су стално присутни у римско-арапским односима. Сараценским племенима традиционално су владали шеици, племенске поглавице. Крајем 3. и почетком 4. века појавили су се утицајнији владари који су себе називали краљевима или поглаварима и који су предводили лабаве савезе неколико територијално блиских племена. Иако су љубоморно чували независност и номадски начин живота, ови владари често су склапали савезничке споразуме било са Римљанима, било са њиховим заклетим непријатељима, Персијанцима.

Муња испод копита

„Некако у то време умро је краљ Сарацена, и мир који је владао између овог народа и Римљана, нестао је. МАВИЈА, удовица почившег владара, пошто је преузела власт над својим народом, повела је ратнике у поход на Феникију и Палестину све до египатских крајева на левој страни, за оне који плове узводно Нилом, који се уопштено називају Арабијом.

”Овај рат ни у ком случају није био за презирање, иако га је предводила једна жена.” записао је Ермије Созомен, правник и црквени историчар.

Номадска племена којима је владала краљица Мавија  насељавала су јужне делове провинције Палестине, одакле су се као римски савезници старали о безбедности пустињских граница Царства. Преузевши власт, Мавија је наследила и споразум склопљен са Римљанима, који је подразумевао да одређени број арапских коњичких одреда учествује у римским ратним походима. Држећи се слова овог споразума, цар Валенс захтевао је од Мавије да му пошаље коњанике неопходне за нови ратни поход. Сараценска поглаварка разумела је његов исхитрен захтев као ултиматум, чак можда и као увреду. Мавијини саплеменици већ су имали лоша искуства учествујући у ратним походима у њима далеким, страним и непознатим земљама. Њихово неповерење и неспретна царска дипломатија омогућили су Мавији да учврсти свој владарски положај тако што је објавила рат Римљанима.

„Мавијини ратници опустошили су суседне провинције, док је она сама поразила римску војску у низу окршаја, побивши многе, преостале натеравши у бег.“ огорчено је запазио учени Руфин из Аквилеје. Нагла промена која је донедавне чуваре пустињске границе претворила у непријатеље, ставила је локалне римске војне заповеднике пред готово нерешив проблем. Номадски начин ратовања, у коме су се ослањали на брзину својих коња, давао је Арапима предност, било да су нападали, или да су се повлачили пред противником. На другој страни, они нису имали престоницу, насеља, или утврђења која су се могла попалити или освојити. Римски погранични одреди били су немоћни да се супротставе побуњеним Арапима. Мавијини коњаници кретали су се муњевито од места до места, лако избегавајући римске утврђене постаје.  Зато је Комес Феникије и Палестине затражио помоћ од Јулија, главнокомандујућег римском војском на Истоку, који је боравио у Антиохији.

Римљани на коленима

Ермије Созимен детаљно је описао шта се потом догодило. „Јулије је исмејао овај позив и одлучио да сам (без помоћи осталих заповедника) заподене битку. Када је распоредио трупе у борбени поредак и сукобио се са Мавијом, која је лично предводила своју војску, би потучен. Једва се спасио захваљујући Комесу Феникије и Палестине и његовим војницима. Уочивши велику погибељ, Комес је сматрао као излишно наређење да се држи подаље од окршаја. Он је, дакле, напао варваре и тако пружио прилику свом надређеном да се повуче из боја, одбијајући стрелама непријатеље који су наваљивали на њега.”

Иако је место овог окршаја остало непознато, то свакако није била мала, нити безначајна битка. Присуство највишег римског војног заповедника источног дела Царства на бојном пољу, само је потврдило величину кризе, коју је срамни Јулијев пораз учинио још сложенијом.
Како више није било организоване војне силе која би се супротставила сараценским коњаницима, они су неометано пљачкали свако место које им се учинило довољно богатим.

Немоћни да сузбију устанак, Римљани су упутили снисходљиво посланство Мавији, нудећи мир.  Један од њених услова, без којег није намеравала ни да отпочне преговоре, био је да цар дозволи постављење извесног испосника Мојсија, који је подучавао хришћанску веру у оближњој пустињи, за Епископа њеним поданицима. Овај Мојсије је водио чедан живот и одраније је био познат по богоугодним и чудесним делима. Цар Валенс је одобрио ово постављење, па се Мојсије запутио у Александрију, где га је дочекао патријарх Лукијан. Правоверни испосник је након разговора одбио да га патријарх рукоположи зато што је Лукијан, попут цара Валенса, подржавао тада раширену аријанску јерес. Мојсија је напокон рукоположио данас непознати православни епископ, који је у Египту живео као прогнаник. Потом се Мојсије, као први црквени пастир Сарацена, вратио међу Мавијине саплеменике, чиме је овај кратки рат окончан.

Да би додатно учврстила мир, Мавија је своју кћер удала за истакнутог римског војсковођу сарматског порекла Виктора, заповедника царске коњице на Истоку. Успешно окончавши преговоре Мавија се пред саплеменицима доказала као способна владарка, војсковођа и дипломата. Не треба занемарити и јасно истакнуту религијску страну ове побуне. Занимљиво је да се Мавија, заједно са епископом Мојсијем, залагала за исповедање Никејског симбола вере, супротно јереси коју су заступали цар Валенс и патријарх Лукијан.
Вековима касније, папа Гргур III (731–741) говорио је с поштовањем о тада већ Светом Мојсију „Апостолу Сарацена, који је за кратко време већину тог окрутног народа преобратио у хришћане. ”

Нож под грло

После свега што је Мавија постигла, више није постојала ниједна препрека да римском цару, напокон пошаље тражене коњичке одреде. Када је у рано лето 378. године Валенс пристигао у Константинопољ, Готи су већ нападали насеља у непосредној околини источне престонице Царства. Римски историчар Зосим описао је како је Валенс решио ову тешкоћу: „Он је пустио одреде који су га пратили са истока, које су чинили искусни коњаници, да учине први напад на готске коњанике. Ови су, дакле, добивши наређење од цара, изашли из Константинопоља подељени у мале одреде и убијали раштркане Готе.

Сарацени су копљима направили такву пустош међу Готима да су ови, одуставши од жеље за било каквим успехом, пожелели да пређу Дунав и предају се Хунима, пре него што их Сарацени побију. Када су се тако повукли из околине Константинопоља, цар је могао да развије сву своју војску.”

Битка у коју је потом Валенс повео своје легије завршила се као једна од највећих војних катастрофа у целокупној историји Римског царства. У околини Хадријанопоља, 6. августа 378. године војска источне половине Царства била је готово сасвим уништена. Цар Валенс погинуо је заједно са бројним високим заповедницима.

Мавијини ратници још једном су се појавили као спасиоци, сада већ озбиљно угрожене римске престонице. Понесени победом Готи су дошли под зидине Константинопоља, осорнији но икада, али их је тамо дочекало непријатно изненађење. „Одред Сарацена био је способнији за нападе из потаје, него за борбу прса у прса, а недавно је био позван да дође у град; у жељи да се сукоби са групом непријатеља, коју су изненада спазили, смело су излетали из града. Но, после дуге, упорне борбе, разишли су се са нерешеним исходом. Ипак, источни одред имао је успеха због једног новог, дотле невиђеног догађаја. Наиме, један њихов војник, дуге косе, наг, осим око бедара, промукло и злокобно вичући, извукао је бодеж, улетео усред готске војске и, убивши непријатеља, принео уста његовом грлу и напио се крви која је шикљала. Престрављени овим чудовишним призором, (Готи) више нису по обичају дивљали, када би на нешто наваљивали, већ су напредовали опрезније.” забележио је Амијан Марцелин. * * * Мавија, владарка ових сурових ратника, не помиње се више у античким списима, иако је владала још дуго година.

Повест о данас готово непознатој арапској владарки хришћанске вере која се, сама водећи ратнике у бој, супротставила тада још увек моћном Риму, делује нестварније од многих сачуваних прича о славним античким краљицама, предводницама војски. О њеној слави сведочи Созоменов запис настао деценијама након рата из којег је Мавија изашла као победница. Он је забележио да се многи Сарацени још увек живо сећају ових догађаја опеваних у јуначким песмама, у којима се Мавија велича као никад побеђена ратница.
…
Поглавље из књиге: ,,Ратнице антике’’ Николе Керавице