ТОР И АРТУР ( АРТОР )

.

Гластонбершко брдо Тор на југу Енглеске, где је смештено геомантско келтско (галско, гетско, хетско) светилиште и мегалитска опсерваторија, чува Легенду о краљу Артуру.

То је лавиринт, са седам тераса на седам нивоа (хетитски свети број или рај седмог неба у србском предању), где је некада на врху био округли камени храм са 12 стубова за који предање каже да је улаз у Нав (доњи свет) или Авалон (гел. Аnnwn, Валхала).

Ова концепција градње је идентична Вавилонској кули (Зигурат), гробници Кира II краља Персије и њеној копији Споменику незнаном јунаку на београдској Авали. Митолошки је упоредна дугодневици, за коју А. Бајић наводи једну велшку легенду, у којој краљ Артур лови јелена на летњу дугодневицу (вел. sul gwin, “дан светог (белог) Сунца).

У Вавилону постоји Иштар-тор капија која семантички стоји у вези имена Артур, односно АРТОR са једне глинене посуде из Гластонберија, на протописму Лепенског Вира које се у Британији назива “староенглеске руне”, иако Енглези тада нису постојали. Очигледно је “тор” овде израз за капију у асирско-келтском “дур”, тврђава, од ариј. двара, препрека, РВ 1,52 (србски дувар, зид), па је име Артор кованица од ариј. ару, Сунце + двара, препрека, у значењу “сунчана врата”, која су представљала улаз у Зверокруг (Звездокруг) земаљске констелације Кола небеског у астралној архитектури Тора.

Тор етимолошки стоји у вези аријског тавура, сазвежђе Бик, одакле је лат. Taurus и нордијско Thor, име за Громовника. Почетна астрална архитектура Тора у циклусу године потврђена је открићем Катарине Мелтвуд, која је у области Тора открила 1929. године огромне земљане конфигурације Кола небеског, појединачно представљене астролошким знацима хороскопа у обиму круга од 50 километара (С. Османагић)!

За Тор је везана легенда о краљу Артуру, где је он по предању имао утврђење, али Хришћанство је на Тор доселило Исуса и Св. Патрика, за кога кажу да је овде проводио време у посту и молитви. Црквена прича даље износи, да је Исус као дечак (од 12 година) посетио Гластонбери, са својим ујаком Јосипом од Ариматеје и тамо направио прву хришћанску цркву изнад земље. Након распећа, ујак се вратио са светом посудом, из које је Исус пио на последњој вечери, а у њој донео његову крв са распећа, те закопао на улазу у Нав.

Тако је света посуда Грала која је нестала „због људског греха“, доспела на Тор, а Артур је „кренуо“ у потрагу за светом посудом, заједно са 12 витезова „округлог стола“ (оличења 12 месеци године) који су се придружили своме краљу.

.

Свето брдо Тор и легенда о краљу Артуру очигледно су мистеријски, хиљадама година старији од распећа које симболише крст Кола небеског, али се може помоћу симболике српског мита, делимично реконструисати христијанизована тројанска прича о Артуру, јер, потомци Келта или Гала имају легенду о свом тројанском пореклу.

У историји Велсa стоји да је Артур погинуо у боју код Кампуана 537. године, а појављује се у ирским и велшким сагама из VII века у вези мистерија и чуда. Историјски подаци за „краља Артура“ кажу да је по одласку “Римљана” он био вођа Брита против англо-саксонских освајача (Ненијус, 9 век). До 1600. године сви писани извори о Артуру су из Галије, на старофранцуском (гaлски, енг. galic) или келтском (хетском, гетском) језику.

Етимологија имена Артур везује се за келтску реч „медвед“, што има директну аналогију са сазвежђем Медведа, у коме се налази пупак неба, од кога почиње небески рај. На аријском грахад’āра је пупак неба < грáха, хватач, Велика змија (= Змај) + д’āра, ношење, подупирање, на врху митске планине Алатир, која је по изговору идентична имену Артур. Ова кованица је име за Грал свету посуду, која је уствари поређење за златно васељенско јаје, из кога проистиче животни принцип који је повезан са пупком неба и распећем Исуса, симболом за Коло небеско. Велики Медвед је митолошки чувар улаза у рај и стоји у директној вези са новим даном у ротацији земље. То га карактерише као божанство Рата (Арата, Арета), чија је постојбина Рашка (Тракија), а један од његових бројних облика је Ован, енг. Aries.

Он је главно и опште божанство свих античких Срба, а његово обележје је мач, који је приношен у паљеницу. Отуда се чудесни Артуров мач, Екскалибур, „вади из камена“, јер, небески свод је у српској митологији од камена, као што је то и престо божији.

Духовни мач има две оштрице, које симболишу јутарњу и вечерњу светлост, па Артур добија чудесни мач Госпе од Језера, односно богиње Зоре, јер, вода граничи поље сила делећи Јав од Нава. То је исти онај мач који Девана даје Велесу (А. Бајић).
Сада је сасвим јасно пророчанство чаробњака Мерлина, да ће британски престо (Пендрагона) добити онај ко „извади мач из камена“, који је горео као 30 бакљи, што је дванаести део круга или једна ротација сунца. Вађење мача симболизује рађање јутарње светлости у ротацији земље, а митску потврду ове песничке слике даје сам Артур, који враћа свој легендарни мач поново у језеро (вечерња светлост).

Други Артуров атрибут је штит са крстом. Света посуда Grail (Sangreal) Артурове митологије (=сумерски грахл, симбол Змаја), описана је у мисирском, феничком и јеврејском предању као суд са водом, украшен црвеним крстом у кругу, па се она пореди са извором Тора који даје црвекасту боју воде. Како је крст магнетни фокусатор и симбол вечности, он је у микро свету поређење, замена и једнакост за човека, посуду у коју Господ „улива воду живота“. Месец је краљ Медведа, а последње Артурове речи биле су да иде у Авалон, у црном чамцу, како би се излечио од задобијених рана а пратиле су га три даме (виле). Црни чамац очигледно припада Наву, јер се у њему возе ноћно Сунце или мртве душе. Три виле су тројна Зора или богиња Месеца, која је тројака и у изведеним митовима. Артур је сахрањен на острву Авалону (< аријски áвара, богиња Нава), које је „окружено ланцем плавих вода“, што одговара опису рајских степа Сварогових, „на небу плавом“ (Велесова књига).

Етимологија имена аријске богиње подупире претпоставку сер Џона Риса у Студијама, који је повезао Авалон са Abalach келтском богињом Нава. Један облик њеног имена носи сестра Артурова, Морган ла Феј или Морана, један од облика имена српске богиње Смрти.

У сумерским таблицама стоје кругови као магијски симболи, чија величина одговара значају појединих богова, у којима је Апсолут обележен тачком. Пупак неба наше галаксије је митско оличење тачке небеског пола, у лику „краља Артура“, аналогно нордијском Тору и громовнику Перуну господару сва три света, који у пупку неба окреће Сварогов точак или Коло небеско. Отуда, на Артуровом споменику пише: „Овде лежи Артур, краљ који је био, краљ који ће бити“.

С. Филиповић и Н. Миливојевић