КРАЉИЦА ТАМАРА

.

Кад је била мала девојчица, Тамара се изгубила у шетњи по литици препуној шупљина. Много година касније, на том месту је изграђен најнеобичнији град-црква у Грузији, Вардзија, који је највећим делом изградила управо та девојчица, касније краљица Тамара. То је најпознатија грузијска владарка, коју Грузијци изузетно воле и поштују.
На хиљаде просторија и монашких ћелија ископани су у литици и смештени у природним шупљинама стена на левој обали реке Мтквари. За време ратова са Турцима овде се налазио Тамарин двор.

Краљица Тама́ра (груз. თამარი, транскрибовано као T’amar, Thamar или Tamari; 1166—1212) је била краљица средњовековне грузијске државе, кћерка Георгија III који ју је довео на престо још за свога живота.

Грузијски летописи наводе да су лепота, доброта, мудрост, храброст и војничка слава ове владарке привлачиле многе европске и азијске великаше. Међу њима се спомињу син византијског цара Манојла I, антиохијски кнез Боемунд III.
Два осетинска кнеза су обојица умрли од туге пошто је Тамара одбила њихову љубав, а син једног калифа из Шпаније се одрекао своје исламске вере ради Тамаре, православне хришћанке. Због тога га је његов отац затворио у тамницу у којој је и преминуо.

Тамара је била велика заштитница и покровитељка многих цркава и манастира, чиме је привукла калуђере са свих страна. У летописима се спомиње да су они пристизали из Александрије, Антиохије, Хеладе, Македоније, па чак из Зете.

Владавина краљице Тамаре сматра се златним столећем Грузије. Након њене смрти, зашло је, како сами Грузини говоре, њихово сунце.
…

Војислав Илић је 1883. године написао песму о Грузијској , средњовековној краљици Тамар’… Тамари…

Бурни Терек шуми, тече,
И срдито игра вал,
Па пред собом земљу сече
Кроз неравни Даријал.
По обали росно цвеће
Чаролијски вије сплет,
Ал’ где орô небу леће,
Лепши тамо ниче цвет!
Над обалом, небу горе,
Тамарин се диже двор,
Сваке ноћи, сваке зоре,
Ту је шала, смеј и збор
Ту се свако жељом слади,
Да угове само њој,
И царица, шале ради,
Диже једном пехар свој.
Бурни Терек јури брже,
Бруји, тутњи Даријал
И Тамара пехар врже
У срдити, мутни вал:
„Гле! Кô златни пехар јàко,
Над ким влада моја моћ,
Нека смело пође тако,
За насладе једну ноћ,
Па нек љуби моје очи,
Нека грли вити стас;
Нека зора са истока
Загрљене нађе нас!“
Што у њеном беше гласу,
То подсмешљив тврди лик,
И све стаде у ужасу,
Игра, шала, смех и клик.
Ал’ се диже спрам престола
Дагестански млади кан,
Око му је пуно бола,
Кô јесенски, мутни дан.
Он се нагло из сна трже,
Отуривши чибук свој,
Па на срце руку врже,
И овако рече њој:
„Алах знаде шта је стварô.
Његова је света моћ!
Ја те љубим, ох Тамаро!
Буди моја једну ноћ.“
Опет жагор разви крила,
И сантура звони с њим,
И свечано са наргила
Дизао се хладни дим.
А кад сутра на висини
Милозрачни сину дан,
Хладној реци, у дубини,
Лежао је млади кан.
И Терек се чисто жури,
Па срдито баца вал,
И са пеном даље јури
Кроз неравни Даријал…”
…
Pronađeno blago iz riznice gruzijske kraljice Tamare:
https://hr.sott.net/article/19226-Pronadeno-blago-iz-riznice-gruzijske-kraljice-Tamare