.
Да бисмо схватили детаље тренутног противсрпства у Црној Гори, прилажемо Вам изврсни предговор Звонимира Трајковића, написаног о књигама Слободана Јарчевић: „Бивши Срби римокатолици, муслимани, Румуини, Црногорци“ и „Бивши Срби Црне Горе“.
Слободан Јарчевић
БИВШИ СРБИ
Књига Бивши Срби Слободана Јарчевића је попут књиге за основце – непуних сто страна малог обима. Но, изазов је првог реда. Крцата је подацима из српске повјести, али подацима за које као да никад нисмо чули. Можда смо их наслућивали, али, онако, како се то каже – подсвешћу. Мада ова најава делује нестварно, читалац ће се, чим Бивше Србе буде имао у рукама, са мном сложити. Схватиће, да је о томе о чему се пише учио током свих степена образовања, да се о томе обавештавао из стручних књига, новина, часописа, на радију и телевизији, али да су сва та објашњења о давној и новој српској повјести, у поређењу с тумачењима у Бившим Србима Црне Горе, без икаквог разумног основа. Писац нас лако придобија и ми му признајемо, да смо о повјести свог народа, својих држава, те и о повјести Европе, стекли потпуно погрешне представе.
Кроз четири целине у књизи – претапање Срба у римокатолике, муслимане, Румуне и Црногорце, писац нам, на једноставан начин и лаким изражавањем врсног новинара, побија окоштале повјесне догме из наших уџбеника и научних дела најпознатијих југословенских повјесничара и високообразованих званичника. Пред записима из Бивших Срба, бледи много онога што је у издањима Српске академије наука и уметности цењено као ненарушива истина о повјести и култури балканских и европских народа.
Сетићемо се колико је било окоштало у нашој свести уверење, да је хришћанска Европа ратовала против моћне турске исламске царевине, кад је Турска, преко Балкана, почела да осваја Мађарску и угрожава Аустрију.
Али, у Бившим Србима, пише друкчије – хришћанска Европа је (Француска, Енглеска, Пољска, Млетачка Република и Ватикан с папом Климентом Седмим) чинила турски савез у 16. столећу и омогућила је Сулејману Величанственом да покори Мађарску. Зашто? Па, врло једноставно – да би Турска, од тада, сваке године угрожавала немачке земље. Опет, зашто? Па да Немци не би имали снаге да освајају земље на другим континентима и да тај „цивилизацијски“ посао остане, углавном, Енглезима и Французима. А кад су Срби, устанцима и уз помоћ Аустрије, три пута прогнали Турке из српских земаља, Енглези и Французи су нападали Аустрију на западу и слали Турцима у помоћ своју војску преко солунске луке.
За овом истином, помаља се и друга. Нису Хрвати били бедем и заштита хришћанске Европе пред Турцима, јер су угарски племићи у Загорју, по наговору папе Климента Седмог, пришли турском савезу и постали турски вазали: Иван и Крсто Франкопан, загребачки бискуп Шимун Ердеди и хрватски бан Фрањо Баћани.
У вези с Хрватима, сазнајемо да није Дрина била граница православља и римокатолицизма, чиме су нас засипале југословенске историјске књиге и Крлежине енциклопедије. Јарчевић нам простире средњевековна документа о српском православном становништву у Крајини, Винодолу и Истри. Замислимо, становништво Истре је до почетка седамнаестог столећа било српско и православно. А краткотрајна средњевековна држава Хрватска је била, такође, с православном религијом и Хрвати ће прелазити у римокатоличку веру тек кад их покоре Мађари – 1097. године.
Укратко, нису Турци из Крајине прогнали Хрвате, како то пише у нашим енциклопедијама, па тамо преселили Србе из Србије и Црне Горе, него су Турци прогнали део српског становништва, а ако су тамо стигли нови Срби с Турцима, само су стигли на српску земљу. Јер, европски научници су у 19. столећу нацију поистовећивали с језиком, а истина је да је у Средњем веку у Дубровнику, Далмацији и осталим деловима Војне Крајине био у употреби само српски језик – никад хрватски. Део књиге о бившим Србима римокатолицима, аутор завршава подацима о ватиканском, аустријском, млетачком и чијом не све државном присилом у католичењу и кроатизовању српског православног становништва од Дрине – до Истре.
Део о исламизираним Србима је, без обзира што смо то реалније учили, веома занимљив, јер нас аутор упознаје колико су муслимански интелектуалци били српски орјентисани у другој половини деветнаестог столећа и почетком двадесетог. Он нам представља родољубиве песме муслимана и одједном схватамо да такве љубави према српству и српској баштини нема у песмама Срба православне вере. А онда, изненађење. Муслимани су тражили од Аустроугарске да она не може да мења име српском језику – и да га зове „земаљским“ или „бошњачким“. Шта би на то рекли данашњи интелектуалци и државници из редова Срба муслимана? Оних у Босни и Херцеговини, Рашкој и Црној Гори? Али, како ћемо и ми Срби православни оправдати своје државнике и интелектуалце последња два столећа, који су нам уклањали из образовног програма патриотска књижевна дела Срба муслимана? Да то нису чинили, не би било онаквог међуверског покоља у Другом светском рату и не би било сепаратиста међу Србима муслиманима и римокатолицима у Југославији крајем двадесетог столећа.
Трећи део књиге о бившим Србима – Румунима, запрепашћује. Сазнајемо оно што нам није ни наслућивано у литератури. Преци данашњих Румуна су у Средњем веку били Срби! Запањујуће! Грчка и римска документа о њима говоре као о Словенима, о словенским Дачанима, о дачким Словенима. Наши историчари су цитирали такве текстове, али нису ништа објашњавали. Писали су као да је био неки „романски народ“. А чињенице су: да је средњевековна књижевност у Румунији била српска – у држави је службени језик био српски. У цркви, такође. Откуд румунски језик данас? Једноставно. Био је то у Средњем веку српски с приличним бројем романских туђица – онда, од 16. столећа, по инжењерингу западноевропских држава, уклањане су поједине српске речи и додаване, уместо њих, речи из романских језика. Тако је румунски језик рођен у деветнаестом столећу, мада и данас у њему има 25% српских речи. Помоћу новог језика су Срби у Влашкој и на Карпатима убеђени да нису Словени, или Срби. Западноевропским државама и Ватикану је успело да прекину словенску нит од Петрограда до Јадрана.
Четврто поглавље књиге је о расрбљивању Црногораца. Ово поглавље је најзанимљивије. Аутор нас упознаје да су Срби у Црној Гори расрбљивани од почетка седамнаестог столећа. Чинили су то Ватикан, Аустрија, Млетачка Република, касније: Француска и Енглеска, па опет Аустрија и Аустроугарска – али, сви у договору с Турском! Невероватно, али је тако. Чињено је то и за време Његоша, али највише и најштетније за владе Краља Николе и у току Првог светског рата. Оно што су урадили комунисти на челу с Милованом Ђиласом и Милом Ђукановићем, само је последња фаза тог четиристогодишњег разбијања српства у Црној Гори. Покрајини која је била престона српска земља, јер је престоница Србије била у Скадру – од 492. до 1171. године. То се у нашој историографији крило, па је Србија била описана у уџбеницима као једина средњевековна држава у Европи која није имала престоницу – пре династије Немањића. О Црној Гори је још много изненађења. Њу су ослободили од Турака Срби Далмације, што никад нисмо могли прочитати у литератури Југославије. То се крило, као и то да су Срби сами ослободили Далмацију, па су европске силе одлучиле да је тако ослобођену поклоне Млецима!
Најужаснији су подаци из времена Првог светског рата. Сазнајемо да је краљ Никола Петровић био поборник расрбљивања – а писао је просрпске песме, да би своје намере прикрио. Није ратовао против Аустроугарске с више од половине црногорске војске. Кад је Јанко Вукотић био пред ослобођењем Сарајева, краљ Никола је народио да се црногорска војска повуче на десну обалу Дрине! За то је добио од аустријског цара 15 милиона франака, јер су били тајни савезници. Краљ Никола је спречио градњу пута од Пећи до Андријевице, куд је Путник намеравао да изведе српску војску и народ и да превезе артиљерију и храну. Без тог пута, за који је Србија дала новац краљу Николи, уследила је страшна голгота српске војске и народа. Поред тог зла, краљ Никола је платио да се организује стопедесет арбанашких банди – са задатком да оне убију што више Србијанаца! Ужасна истина.
Те и друге непознате чињенице, налазимо у овом малом, а вредном делу Слободана Јарчевића.
Београд, 7. 2. 7515 (2007).
Звонимир Трајковић, политиколог
You can follow any responses to this entry through the
RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.