БИВШИ СРБИ

.

Да бисмо схватили детаље тренутног противсрпства у Црној Гори, прилажемо Вам изврсни предговор Звонимира Трајковића, написаног о књигама Слободана Јарчевић: „Бивши Срби римокатолици, муслимани, Румуини, Црногорци“ и „Бивши Срби Црне Горе“.

Слободан Јарчевић

БИВШИ СРБИ 

 Књи­га  Бив­ши Ср­би  Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа је по­пут књиге за основ­це – не­пу­них сто стра­на ма­лог обима. Но, иза­зов је пр­вог ре­да. Кр­ца­та је по­да­ци­ма из срп­ске повјести, али по­дацима за које као да никад нисмо чули. Можда смо их наслућивали, али, онако, како се то каже – под­све­шћу. Ма­да ова на­ја­ва де­лу­је не­ствар­но, чи­та­лац ће се, чим Бив­ше Ср­бе  бу­де имао у ру­ка­ма, са мном сло­жи­ти. Схва­ти­ће, да је о то­ме о че­му се пи­ше учио то­ком свих сте­пе­на обра­зо­ва­ња, да се о то­ме оба­ве­шта­вао из стручних књига, новина, часописа, на радију и телевизији, али да су сва та об­ја­шње­ња о дав­ној и но­вој срп­ској повјести, у по­ре­ђе­њу с ту­ма­че­њи­ма у Бив­шим Ср­би­ма Црне Горе, без ика­квог разумног осно­ва. Писац нас ла­ко при­до­би­ја и ми му при­зна­је­мо, да смо о повјести свог на­ро­да, сво­јих др­жа­ва, те и о повјести Евро­пе, сте­кли пот­пу­но по­гре­шне пред­ста­ве.

Кроз че­ти­ри це­ли­не у књи­зи – пре­та­па­ње Ср­ба у ри­мо­ка­то­ли­ке, му­сли­ма­не, Ру­му­не и Цр­но­гор­це, писац нам, на јед­но­ста­ван на­чин и ла­ким изражавањем вр­сног но­ви­на­ра, по­би­ја око­шта­ле повјесне дог­ме из на­ших уџ­бе­ни­ка и на­уч­них де­ла нај­по­зна­ти­јих ју­го­сло­вен­ских повјесничара и високообразованих званичника. Пред записима из Бив­ших Ср­ба, бле­ди мно­го оно­га што је у из­да­њи­ма Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти це­ње­но као не­на­ру­ши­ва исти­на о повјести и кул­ту­ри бал­кан­ских и европ­ских на­ро­да.

Се­ти­ће­мо се ко­ли­ко је би­ло око­шта­ло у на­шој све­сти уверење, да је хри­шћан­ска Евро­па ра­то­ва­ла про­тив моћ­не тур­ске ислам­ске царевине, кад је Тур­ска, пре­ко Бал­ка­на, по­че­ла да осва­ја Ма­ђар­ску и угро­жа­ва Аустри­ју.

Али, у Бив­шим Ср­би­ма, пи­ше друкчије – хришћанска Европа је (Француска, Енглеска, Пољска, Млетачка Република и Ватикан с па­пом Кли­мен­том Сед­мим) чи­ни­ла тур­ски савез у 16. сто­ле­ћу и омо­гу­ћи­ла је Су­леј­ма­ну Ве­ли­чан­стве­ном да по­ко­ри Ма­ђар­ску. За­што? Па, вр­ло јед­но­став­но – да би Тур­ска, од та­да, сва­ке го­ди­не угро­жа­ва­ла не­мач­ке зе­мље. Опет, за­што? Па да Нем­ци не би има­ли сна­ге да осва­ја­ју зе­мље на дру­гим кон­ти­нен­ти­ма и да тај „ци­ви­ли­за­циј­ски“ по­сао оста­не, углав­ном, Ен­гле­зи­ма и Фран­цу­зи­ма. А кад су Ср­би, устан­ци­ма и уз по­моћ Аустри­је, три пу­та прог­на­ли Тур­ке из срп­ских зе­ма­ља, Ен­гле­зи и Фран­цу­зи су на­па­да­ли Аустри­ју на за­па­ду и сла­ли Тур­ци­ма у помоћ сво­ју војску пре­ко со­лун­ске лу­ке.

За овом исти­ном, по­ма­ља се и дру­га. Ни­су Хр­ва­ти би­ли бе­дем и за­шти­та хри­шћан­ске Евро­пе пред Тур­ци­ма, јер су угар­ски племићи у За­гор­ју, по на­го­во­ру па­пе Кли­мен­та Сед­мог, при­шли тур­ском са­ве­зу и по­ста­ли тур­ски ва­за­ли: Иван и Кр­сто Фран­ко­пан, за­гре­бач­ки би­скуп Ши­мун Ер­де­ди и хр­ват­ски бан Фра­њо Ба­ћа­ни.

У ве­зи с Хр­ва­ти­ма, са­зна­је­мо да ни­је Дри­на би­ла гра­ни­ца пра­во­сла­вља и ри­мо­ка­то­ли­ци­зма, чи­ме су нас за­си­па­ле ју­го­сло­вен­ске исто­риј­ске књи­ге и Кр­ле­жи­не ен­ци­кло­пе­ди­је. Јар­че­вић нам про­сти­ре сред­ње­ве­ков­на до­ку­мен­та о срп­ском пра­во­слав­ном ста­нов­ни­штву у Кра­ји­ни, Ви­но­до­лу и Ис­три. За­ми­сли­мо, ста­нов­ни­штво Ис­тре је до по­чет­ка се­дам­на­е­стог сто­ле­ћа би­ло срп­ско и пра­во­слав­но. А крат­ко­трај­на сред­ње­ве­ков­на др­жа­ва Хр­ват­ска је би­ла, та­ко­ђе, с пра­во­слав­ном ре­ли­ги­јом и Хр­ва­ти ће пре­ла­зи­ти у ри­мо­ка­то­лич­ку ве­ру тек кад их по­ко­ре Ма­ђа­ри – 1097. го­ди­не.

Украт­ко, ни­су Тур­ци из Кра­ји­не прог­на­ли Хр­ва­те, ка­ко то пи­ше у на­шим ен­ци­кло­пе­ди­ја­ма, па та­мо пре­се­ли­ли Ср­бе из Ср­би­је и Цр­не Го­ре, не­го су Тур­ци прог­на­ли део срп­ског ста­нов­ни­штва, а ако су та­мо сти­гли но­ви Ср­би с Тур­ци­ма, са­мо су сти­гли на срп­ску зе­мљу. Јер, европ­ски на­уч­ни­ци су у 19. сто­ле­ћу на­ци­ју по­и­сто­ве­ћи­ва­ли с је­зи­ком, а исти­на је да је у Сред­њем ве­ку у Ду­бров­ни­ку, Дал­ма­ци­ји и оста­лим де­ло­ви­ма Вој­не Кра­ји­не био у упо­тре­би са­мо срп­ски је­зик – ни­кад хр­ват­ски. Део књи­ге о бив­шим Ср­би­ма ри­мо­ка­то­ли­ци­ма, аутор за­вр­ша­ва по­да­ци­ма о ва­ти­кан­ском, аустриј­ском, мле­тач­ком и чи­јом не све др­жав­ном при­си­лом у ка­то­ли­че­њу и кро­а­ти­зо­ва­њу срп­ског пра­во­слав­ног ста­нов­ни­штва од Дри­не – до Ис­тре.

Део о исла­ми­зи­ра­ним Ср­би­ма је, без об­зи­ра што смо то ре­ал­ни­је учи­ли, ве­о­ма за­ни­мљив, јер нас аутор упо­зна­је ко­ли­ко су му­сли­ман­ски ин­те­лек­ту­ал­ци би­ли срп­ски ор­јен­ти­са­ни у дру­гој по­ло­ви­ни де­вет­на­е­стог сто­ле­ћа и по­чет­ком два­де­се­тог. Он нам пред­ста­вља ро­до­љу­би­ве пе­сме му­сли­ма­на и од­јед­ном схва­та­мо да та­кве љу­ба­ви пре­ма срп­ству и срп­ској ба­шти­ни не­ма у пе­сма­ма Ср­ба пра­во­слав­не ве­ре. А он­да, из­не­на­ђе­ње. Му­сли­ма­ни су тра­жи­ли од Аустро­у­гар­ске да она не мо­же да ме­ња име срп­ском је­зи­ку – и да га зо­ве „зе­маљ­ским“ или „бо­шњач­ким“. Шта би на то ре­кли да­на­шњи ин­те­лек­ту­ал­ци и др­жав­ни­ци из ре­до­ва Ср­ба му­сли­ма­на? Оних у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, Ра­шкој и Цр­ној Го­ри? Али, ка­ко ће­мо и ми Ср­би пра­во­слав­ни оправ­да­ти сво­је др­жав­ни­ке и ин­те­лек­ту­ал­це по­след­ња два сто­ле­ћа, ко­ји су нам укла­ња­ли из обра­зов­ног про­гра­ма па­три­от­ска књи­жев­на де­ла Ср­ба му­сли­ма­на? Да то ни­су чи­ни­ли, не би би­ло она­квог ме­ђу­вер­ског по­ко­ља у Дру­гом свет­ском ра­ту и не би би­ло се­па­ра­ти­ста ме­ђу Ср­би­ма му­сли­ма­ни­ма и ри­мо­ка­то­ли­ци­ма у Ју­го­сла­ви­ји кра­јем два­де­се­тог сто­ле­ћа.

Тре­ћи део књи­ге о бив­шим Ср­би­ма – Ру­му­ни­ма, за­препашћу­је. Са­зна­је­мо оно што нам ни­је ни на­слу­ћи­ва­но у ли­те­ра­ту­ри. Пре­ци да­на­шњих Ру­му­на су у Сред­њем ве­ку би­ли Ср­би! За­па­њу­ју­ће! Грч­ка и рим­ска до­ку­мен­та о њи­ма го­во­ре као о Сло­ве­ни­ма, о сло­вен­ским Да­ча­ни­ма, о дач­ким Сло­ве­ни­ма. На­ши исто­ри­ча­ри су ци­ти­ра­ли та­кве тек­сто­ве, али ни­су ни­шта об­ја­шња­ва­ли. Пи­са­ли су као да је био не­ки „ро­ман­ски на­род“. А чи­ње­ни­це су: да је сред­ње­ве­ков­на књи­жев­ност у Ру­му­ни­ји би­ла срп­ска – у др­жа­ви је слу­жбе­ни је­зик био срп­ски. У цр­кви, та­ко­ђе. От­куд ру­мун­ски је­зик да­нас? Јед­но­став­но. Био је то у Сред­њем ве­ку срп­ски с при­лич­ним бро­јем ро­ман­ских ту­ђи­ца – он­да, од 16. сто­ле­ћа, по ин­же­ње­рин­гу за­пад­но­е­вроп­ских др­жа­ва, укла­ња­не су по­је­ди­не срп­ске ре­чи и до­да­ва­не, уме­сто њих, ре­чи из ро­ман­ских је­зи­ка. Та­ко је ру­мун­ски је­зик ро­ђен у де­вет­на­е­стом сто­ле­ћу, ма­да и да­нас у ње­му има 25% срп­ских ре­чи. По­мо­ћу но­вог је­зи­ка су Ср­би у Вла­шкој и на Кар­па­ти­ма убе­ђе­ни да ни­су Сло­ве­ни, или Ср­би. За­пад­но­е­вроп­ским др­жа­ва­ма и Ва­ти­ка­ну је ус­пе­ло да пре­ки­ну сло­вен­ску нит од Пе­тро­гра­да до Ја­дра­на.

Че­твр­то по­гла­вље књи­ге је о ра­ср­бљи­ва­њу Цр­но­го­ра­ца. Ово по­гла­вље је нај­за­ни­мљи­ви­је. Аутор нас упо­зна­је да су Ср­би у Цр­ној Го­ри ра­ср­бљи­ва­ни од по­чет­ка се­дам­на­е­стог сто­ле­ћа. Чи­ни­ли су то Ва­ти­кан, Аустри­ја, Мле­тач­ка Ре­пу­бли­ка, ка­сни­је: Фран­цу­ска и Ен­гле­ска, па опет Аустри­ја и Аустро­у­гар­ска – али, сви у до­го­во­ру с Тур­ском! Не­ве­ро­ват­но, али је та­ко. Чи­ње­но је то и за вре­ме Ње­го­ша, али нај­ви­ше и нај­штет­ни­је за вла­де Кра­ља Ни­ко­ле и у то­ку Пр­вог свет­ског ра­та. Оно што су ура­ди­ли ко­му­ни­сти на че­лу с Ми­ло­ва­ном Ђи­ла­сом и Ми­лом Ђу­ка­но­ви­ћем, са­мо је по­след­ња фа­за тог че­ти­ри­сто­го­ди­шњег раз­би­ја­ња срп­ства у Цр­ној Го­ри. По­кра­ји­ни ко­ја је би­ла пре­сто­на срп­ска зе­мља, јер је пре­сто­ни­ца Ср­би­је би­ла у Ска­дру – од 492. до 1171. го­ди­не. То се у на­шој исто­ри­о­гра­фи­ји кри­ло, па је Ср­би­ја би­ла опи­са­на у уџ­бе­ни­ци­ма као је­ди­на сред­ње­ве­ков­на др­жа­ва у Евро­пи ко­ја ни­је има­ла пре­сто­ни­цу – пре ди­на­сти­је Не­ма­њи­ћа. О Цр­ној Го­ри је још мно­го из­не­на­ђе­ња. Њу су осло­бо­ди­ли од Ту­ра­ка Ср­би Дал­ма­ци­је, што ни­кад ни­смо мо­гли про­чи­та­ти у ли­те­ра­ту­ри Ју­го­сла­ви­је. То се кри­ло, као и то да су Ср­би са­ми осло­бо­ди­ли Дал­ма­ци­ју, па су европ­ске си­ле од­лу­чи­ле да је та­ко осло­бо­ђе­ну по­кло­не Мле­ци­ма!

Нај­у­жа­сни­ји су по­да­ци из вре­ме­на Пр­вог свет­ског ра­та. Са­зна­је­мо да је краљ Ни­ко­ла Пе­тро­вић био по­бор­ник ра­ср­бљи­ва­ња – а пи­сао је про­срп­ске пе­сме, да би сво­је на­ме­ре при­крио. Ни­је ра­то­вао про­тив Аустро­у­гар­ске с ви­ше од по­ло­ви­не цр­но­гор­ске вој­ске. Кад је Јан­ко Ву­ко­тић био пред осло­бо­ђе­њем Са­ра­је­ва, краљ Ни­ко­ла је на­ро­дио да се цр­но­гор­ска вој­ска по­ву­че на де­сну оба­лу Дри­не! За то је до­био од аустриј­ског ца­ра 15 ми­ли­о­на фра­на­ка, јер су би­ли тај­ни са­ве­зни­ци. Краљ Ни­ко­ла је спре­чио град­њу пу­та од Пе­ћи до Ан­дри­је­ви­це, куд је Путник на­ме­ра­вао да изведе срп­ску вој­ску и на­род и да превезе ар­ти­ље­ри­ју и хра­ну. Без тог пу­та, за ко­ји је Ср­би­ја да­ла но­вац кра­љу Ни­ко­ли, усле­ди­ла је стра­шна гол­го­та срп­ске вој­ске и на­ро­да. По­ред тог зла, краљ Ни­ко­ла је пла­тио да се ор­га­ни­зу­је сто­пе­де­сет ар­ба­на­шких бан­ди – са за­дат­ком да оне уби­ју што ви­ше Ср­би­ја­на­ца! Ужа­сна исти­на.

Те и дру­ге не­по­зна­те чи­ње­ни­це, на­ла­зи­мо у овом ма­лом, а вред­ном делу Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа.

Београд, 7. 2. 7515 (2007).

Зво­ни­мир Трај­ко­вић, по­ли­ти­ко­лог