ЗВЕЗДОЗДРАГ  И  БЕЛОСЛАВ

Први навод који остављам је о извесном вођи северних Сорба (Срба) , ЗВЕЗДОДРАГУ:

,, Године 590.г, Саски војвода настојао је свим снагама да се одупре Словенима, те он окупи војску од педесет три хиљаде бораца. Ухвативши се у коштац с непријатељима, код града Луште у Саској, претпе пораз (према извјештајима Карла из Вагриена у 3. књизи). Та словенска победа ули такав страх свим Сасима, да њихов војвода беше присиљен обратити се краљу Данске заклињући га за помоћ у тим злокобним временима, те да удружи своје снаге са Сасима. Успије му с лакоћом то постићи, будући да дански краљ бијаше у страху да би Славени након побједе над Сасима могли окренути војску и на њега. Поређаше стога своје људе, којих (према Карлу из Wагриена) бијаше око осамдесет седам хиљада бораца. Ухватише се у коштац с непријатељем у околини Лаупена, те заметнуше смели и крвави бој који потраја од јутра па све до двадесет и другог сата у дану. Победа се на крају приклони Словенима, којима тада заповиједаше војсковођа ЗВЕЗДОДРАГ. Дански краљ изгуби у тој бици живот, а војвода од Саске, нашавши се у невољи, баци с коњем у ријеку и тако спаси. Словени се потом окренуше против Франака, те харајући њиховим краљевством показаше сву своју освету.

…

БЕЛОСЛАВ, достојни наследник храброг Звездодрага:

Тадашњи франачки краљ Килдеберт посла Адулфа, једнога од понајбољих својих војсковођа, да се супротстави Белославу (јер тако се зваше Кнез словено-србски) који се, затекавши се у непријатељској земљи и увидевши како мало има Словена у поређењу с бројним франачким снагама, поколеба у свом науму.

Опазивши то, Адулф му препречи пут и затвори све пролазе.

Белослав се на то повуче са својима у подножје једног брда, те се оваквом бесједом обрати својим људима:

,,Видите, борци и судрузи моји верни, да нас је непријатељ тако опколио да се не можемо друкчије него снагом својих руку спасити. Побећи се не може; па све и кад би се могло, закони предака наших нам не допуштају то. Будући, дакле, да спас и сву наду своју полажемо у снагу руку наших, кренимо дакле добровољно у борбу за спас и част себе самих. Не треба да нас уплаши бројност непријатеља, кад знамо да смо више но једном надјачали најсилније саске, данске и франачке војске. Ако нам је сада у борби с Францима погинути, погинимо СЛАВНО, да се непријатељ има мало чему радовати, а да синовима и потомцима својим, штавише и читавоме свету, пружимо редак пример снаге и срчаности.”

Изговоривши то, наложи да се сви построје у борбене редове… Адулф пак не почека дуго, него одмах даде знак за почетак битке у коју се Франци, поуздајући се у своју бројност, радо упустише. Словени им, настојећи се окористити својим положајем, с једнаком храброшћу одолеваху; штавише, готово без наде у спас, један другога подстицаху на освету… На крају се тако разјарише у свом бесу, да се Франци почеше повлачити и гинути један за другим. Видевши шта се догађа, Адулф се покаја што се уопште бијаше упустио у битку, но ни за кајање му не оста много времена, јер паде и он с великим делом своје војске.

Погинуше такођер и многи Словени, а војсковођа њихов

БЕЛОСЛАВ  беше смртно рањен, те недуго затим, на повратку кући, напусти овај свет…”

…

Дерван, кнез словенски и брат Болеславов, у жељи да освети братову смрт, крену на краља Дагоберта, који беше наследио Килдеберта на франачком пријестољу; потукавши се с Дагобертом и с његовом бираном војском Франака, потуче их до ногу. Ушавши потом у Тирингију и у крајеве уз франачке границе (како извештава монах Аимон у 4. књизи, поглављу 23.), нанесе им велике штете и однесе са собом неизмеран плен.

Словени Сораби, осокољени том победом, упадоше такођер у осветничком походу у Тирингију и Саску, те опљачкавши те две земље, на крају све уништише и спалише. Ти Сораби припадају онима које Лаоник Халкокондил смешта у древну покрајину Трибала, крај Дунава, у северној Мезији.

…

Занимљиво је да се у наставку говори и о пореклу С(о)рба: