ЛУЖИЧКИ СРБИ ( 6.део )

КАКО ЈЕ ГУШЕНА КУЛТУРА ЛУЖИЧКИХ СРБА

Оспоравање и забрањивање језика Лужичких Срба имало је сличну судбину оспоравања и негирања језика и писма балканских Срба.
Године 1934, Лајпцишки парламент је донео пропис да се свако онај ко проговори лужицкосрпским језиком кажњава смртном казном. То је било време када су лужичкосрпски писци из протеста писали на латинском а не и на немачком језику.

Доласком Хитлера на власт, 1936. и 1937. године, донети су следећи прописи:

“Што је могуће више ограничавање вендског (србског) језика, подизање немачких дечјих вртића, да би се Немство градило одоздо и да би се пре свега спречила изградња вендског политичког врховног штаба”.

Година 1937. означила је прогон и хапшења најугледнијих Лужичких Срба, укидање свих културних и националних организација, одузимање имовине и прогон сваке врсте.

Тада су донете следеће мере за јачање Немства:
1) Никаквих предавања не сме бити о вендском народу и обичајима.
2) За време читања наставе, али нарочито на одморима, говори се немачки.
3) Богатство немачких игара и песама преноси се деци.
4) У познавању завичаја, стара српска имена дају се на немачком и уносе на немачком.
5) Запошљавају се само немачки учитељи по крви.
6) Морају се подизати немачки вртићи за предшколски узраст, да би се деца најзад одвојила од својих бака које говоре само вендски.
7) Са свих одговорних места мора се говорити само о немачким обичајима, нарочито у школама.
Реч “Венди” мора да нестане…
Борба за немство је борба за немачки језик.

У односу на то могло би да се учи од немачког ритерског реда. “
Као што се види, све је чињено да Лужицки Срби постану народ другог реда и да нестану. Баш као што је за време Калајевог режима у Босни донета забрана свих српских културних и националних институција. Српски језик је био строго забрањен, а Калај је чак забранио своју властиту књигу објављену на том језику.

После рата и поред снажне асимилације од стране велике немачке културе (уверио сам се да поједини значајни лужичкосрпски писци данас почињу писати на немачком језику).

Лужички Срби су успели да добију своја национална права, да обнове културне институције и окупе најинтелектуалније снаге око културних центара и националних института у Бауцену-Будишину. Тако је овај народ, иако претежно земљораднички и занатски, успео да обнови многе уништене културне и националне вредности, да обнови своју баштину.
.

И неки старији и млади писци у својим текстовима као најзначајнија и најкрупнија имена лужичкосрпске културе помињу имена Јакубице, Смолера Вјеле, Мука (важи за најзначајнијег научника овог народа), Зејлера, Цисинског, Скале, све до стваралаца из поратног доба, као што је то један Јуриј Брезан – зачетник модерне лужичко српске прозе (њему се придружују Марија Млинкова, Ангела Страхова, Јуриј Кравза, и др.) до Кита Лоренца, прворазредног интелектуалца и песника, или Јурија Коха, једног од водећих песника новије генерације.

У рукама сам држао и Лужичкосрпски Биографски Лексикон, у који је унето око 800 лужичко српских аутора из неколико векова, и то не рачунајући данашње савремене ствараоце. Ти подаци најбоље говоре о виталности овог бројчано малог али стваралачки одрживог народа.
.

Тако од прилике завршава историја Лужичких Срба казана у неколико редова, за чије се порекло каже да су из Милзица и Лужица, са прапостојбином истоцно од река Елбе и Сале. Историја народа који је после Првог светског рата желео своју политичку аутономију али му Вајмарска република ни велесиле нису признале статус националне мањине.
.
А какав је однос Немаца тог времена према овом народу најбоље се види у тексту објављеном у једном немачком листу 1921. године:
“По истеку једног људског века од народа Лужичких Срба, које данас називају погрдно Вендима, неће остати ништа више до сећање, а вендски језик ће разумети само филозофи. Венди се приближавају свом крају… Највећи део ових Венда у округу Бауцена (Будишина) само још пригодно говори вендски, или чак уопште не. “
…

Бацимо сада кратак поглед на неке од значајних писаца који су заступљени у тематском броју часописа “Кораци” из 1984. године који је посвећен лузичкосрпској књизевности.
…

Јан Рак, писац који је зивео у 15-16. веку, декан на Краковском, потом професор на Франкфуртском универзитету, друговао је са Лутером, а у својим радовима жестоко шибао немачки шовинизам и зато био трн у оку власти. Подсмевао се Немцима како с муком говоре латински језик, а веће силе, меду којима Пољаке, Мађаре и Британце називао је варварима. Протерали су га сколастицари и забранили му повратак у Лајпциг (Љубић).
.
Каспар Пеукер, такоде зивео на размеду измеду 16. и 17. века, предавац на лекарским студијама и лични кнежев лекар цесто је хапсен и осудиван на робију. Објавио је низ радова из математике, астрономије, те лекарске и теолошке списе. Сматрао је да чешки као језик припада Лужичким Србима. Дужа песма “Похвала отаџбини” настала је за време његовог дужег тамновања. То је стихована хроника града Бауцена (Будишина) и хроника лужичкосрпских племена.

Јан Бок, који живи у другој половини 16. и почетком 17. века био је докторант филозофије, дипломата и велики хуманиста. Говорио је шест језика. Цар Рудолф II доделио му је почасно звање и примио га у Угарско племство. Био је судија и градоначелник у Касану (словачке Косице), многе песме испевао у затвору, углавном на латинском језику.

Хандрос Тара, савременик Јана Бока, радио је као парох и преводилац, писао филолоске расправе из лузичкосрпског језика. Аутор је “Лужичкосрпског приручника” која садржи Лутеров Мали катехизам, молитве и псалме, који су били забрањени од стране Кнеза. Борио се за увођење матерњег србског језика у школске програме. У песми унетој у овај избор, Тара прекорева све оне који до свог језика не држе.

Јуриј Лудовици, који је живео у 17. веку, био је парох и изузетан познавалац лужичкосрпског језика. Објављивао је своје приповести које представљају најраније стваралаштво лужичкосрпске уметничке прозе, За свој језик каже: “Није наш језик туп, нити гвоздена звука!”

Кито Фрицо Стемпел је живео у 18. и 19. веку и први је доњолужички песник. Значајан је као преводилац античке књижевности и сакупљач народних умотворина. У прилогу овом часопису пева о Федрусовим баснама и позива сваког српског сељака да их пажљиво по земљи посеје, јер ће тако с њива уклонити коров.
.

Хандриј Зајлер, живео у деветнаестом веку, сматра се оцем поезије лужичкосрпског националног препорода. Његова песма “Сербска невеста” унета у овај избор, уврштена је у збирку народних песама. Једна од његових песама постала је лужичкосрпска химна.

Један од најпознатијих лужичких Срба, писац Хандриј Зејлер 1842. год. је написао ову песму:

Где је Србима родни завичај?

Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах…
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је – Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај…!
…

Михал Френцел, оснивач и уредник првих новина на овом језику, живео је на размеђи 17. и 18. века, а превео је и Нови завет. Већи део свог рада посветио је руском цару Петру Великом који је 1697. године посетио Саску област.
Абрахам Френцел, савременик свог презимењака Михала, објавио је измеду осталог први упоредни Етимолошки речник.
Јан Богувјер Рихтар, живео у 18. веку, први је писац књижевне историје на доњолужичком дијалекту. Свој текст из овог избора започеће рецима: “Можда неко сувише потцењује лужичкосрпску нацију сматрајући је приглупом… Али ја неког лужичкосрпског сељака ценим као бољег физичара од понеких учењака, иако први није физику учио као други.”

Лужицкосрпски Доситеј Обрадовић, Јан Хорцански, живео у 18. веку, био је жесток борац против германизације Лужичких Срба. У прилогу овог часописа ће рећи: “Признајем: ја сам Лужички Србин, и свог се порекла не стидим”
.
Веома је занимљива прича Јурија Пилка, који је живео крајем 18. и почетком 19. века, сакупљача народних прича и бајки. Михаил Навка, умро 1968. године, зачетник је модерне критичко-реалистичке приче на свом језику. У прилогу из овог избора пажњу посвећује женском лику.

Мерцин Новак-Њехорнски, рођен 1900, зачетник је националне ликовне традиције и познат по својим књигама путописа, а меду њима и ,,Путопис из Југославије”, објављен 1936. године. Одмах је књига забрањена…

Јер Арност Смолер, живео у 19. веку, који по песмама подсећа на нашег Војислава Илића, урадио је за Лужичке Србе много тога што је код нас урадио Вук Караџић.
Најплоднији лужичкосрпски писац 19. века, Јан Радисерб Вјела, умро 1907. године, сакупио је огромно фолклорно богатство и писао басне и песме за децу.
Мато Косик, умро 1940. године био је свештеник, песник и емигрант у САД.  У својим песмама тугује за Лужицама без којих се осећа као изгубљена птица.
Јакуб Барт Цисински, умро 1909, класик је лужичкосрпске књижевности. Писао је значајне романе и драме и спада међу најкрупнија имена ове књижевности.

Нина Виткојиц, умрла 1975. године, имала је значајан удео у стварању стандарда доњолужичког књижевног језика, У прилогу овог избора опомиње свој успавани народ да се тргне.

Јуриј Бреза, роден 1916, зачетник је модерне прозе и соц. реализма у стваралаштву Лужицких Срба. То је најуспешнији и најчитанији и писац овог народа.

Јуриј Чешка, 1944. године је погинуо на путу да се прикљуци партизанима у Југославији. Увео је модерну поезију у своју књижевност.

Марија Млинкова, умрла 1971, изузетан познавалац науке о књижевности и књижевни критичар. Одличан је прозни писац и стилиста.

Јуриј Кох, роден 1936. године, један је од најзначајнијих аутора своје генерације и добитник високих књижевних награда.

Јан Ворнар, Кохов исписник, познат је као писац хумористичких кратких прича, књига за децу, аутор који негује хумор и језик лужичкосрпских сељака.

Јуриј Кравза, Ворнаров годишњак, успешно се огледао у свим књижевним родовима. Бено Будар, роден 1946. године, објавио је више изузетно хваљених песничких књига, а један је од главних стубова издаваштва у издавачкој кући “Домовина“.

Судећи по броју оволиких имена и њиховом успешном стваралаштву, Лужички Срби су народ који уме да чува своје културно богатство, и гледајући то благо намеће се јасан закључак – да Мефисто није добио Фаустову душу…

Извор:

www.objave.com