Аутор: Борис Над
Догађај је редак… мало ко га је видео, али описује се на много места у средњовековној литератури, где је познат као „Cуд врана“.Иркиња Мери Волш прича да је њен отац имао прилике да га види на планинама Кери у југозападној Ирској. Једну врану опкољава мноштво других. Оне се скупљају по околним гранама, у све већем броју и гласно гракћу; призор подсећа на оне који се виђају у судовима, са оптужбом и поротницима, са судијама, судским послужитељима и адвокатима, у црним оделима. Исход је увек исти: окривљена врана без изузетка бива осуђена на смртну казну, коју извршавају остале, кљуцајући је немилосрдно до смрти. Суд се потом распушта. Шта је смисао овог поступка, чији је исход познат унапред а улоге подељене, и о коме, како изгледа, савремени природњаци и биолози не знају ништа? Треба рећи да овде уопште није реч о чину милосрђа, о убијању слабих или болесних, за живот неспособних јединки. Барем за око посматрача, оптужена се врана ни по чему не разликује од својих судија и поротника. Ништа слично није описано међу вуковима или медведима, рецимо; појава има аналогије само у људској заједници.Описана је у Јеванђељу, где светина кличе Бараби а тражи крв Христову, и у Одбрани Сократовој. Наставља се с хришћанством, са прогонима јеретика и инквизицијом, са безобзирним прогонима католика у Ирској и Валпургијском ноћи, са пуританским истрагама безбожника и вештица у пустим просторима Новог света. Са преким судовима Кромвела и свих потоњих револуција: са револуционарним судовима Дантона и Робеспјера, са гиљотинирањем краља и покољима почињеним у Вандеји. Са „моралном већином“ у периодима просперитета. С истребљењем становништва и геноцидом народа, током ХIХ а напосе ХХ века. Са фашизмом и комунизмом, са либерализмом и демократијом уопште. Са НАТО-ом. Са Бриселом, Мастрихтом и Рамбујеом. Са Хагом. „Суд врана“, то је општи ход историје, прогреса који не оклева да жртвује десетине или стотине зарад среће милиона. Ко уопште може да му се супротстави? Покреће га сумњива и непрекидна људска потреба да прописује, ограничава и нормира. Шта чинити кад се једном нађете на погрешној страни историје? као што се то, како примећује један безимени енглески дипломата, непрекидно дешава Србима, али не само њима? Једна врана, ма колико била смела, не може да победи читаво јато. Оне ће, после првог ударца, наставити да је кљуцају све до смрти. „Дивно је припадати земљи која је увек на правој страни историје“, рекао је тај исти енглески конзул у Београду Волшовој, са мирном савешћу човека који не зна за иронију и коме никад у животу није било дозвољено да начини погрешан избор, и који зато никад неће бити изложен „суду врана“. ( Објављено у „Правди“, 15. 12. 2009. ) |