Blog Archives

Филистинци, перасти ратници…

 

Пре око 120 година, швајцарски египтолог  Едуар Навил (Edouard Naville), ископао је, око 32 км северно од Каира, рушевине палате Рамзеса III. Зидови те палате некада су били украшени бојеним иглеђосаним плочама. Те печене плоче биле су богато украшене – већином цвећем, док су неке од њих носиле хијероглифскe натписe . Jедан од тих натписа био је и реч ПРСТ.

Међутим, када чак и једно српско дете види овако написано ПРСТ, оно не може да помисли ни на једно властито име,  будући, да је ПРСТ у српском језику заједничка именица, која означава  “ПРСТ” на руци,  или “ПРСТ” на нози.

Од именице “ПРСТ” пак изводи се придев ПРСТАСТ”… Између осталог ,”зракаста круна” (Strachlenkrone), која, како је приказују  египатски барељефи, на српском језику може да се назове “ПРСТАСТА”,  јер има форму- у нашем случају – испружених  и раширених прстију.

Међутим, захваљујући Великовском,који даје свој коментар о “feather crowns”,можемо да проширимо наше тумачење, додајући овде још један придевски облик – српског језика -овога пута – направљен од именице ПЕРО, коју он употребљава на енглеском. Тај придев би на српском – гласио ПЕРАСТ……-Интерпретирајући текст Великовског, ми долазимо управо до тог закључка,тј. да је египатски запис “ПРСТ” био, како се то у граматици каже -“субстантивирани придев”, уз који – у српском језику -иде и промењена интонација, тако да би тај придев, претворен у именицу, звучао у изговору као права именица: дакле – ПЕРАСТИ.

http://olgalukovic.wetpaint.com/page/%C5%A0panut+i+Velikovski+o+pismu

Од назива ПЕРАСТИ (са перјем) настао је назив ПЕРСИЈАНЦИ.
Такође, даљом аналогијом, ПЕРАСТИ-ПЕЛАСТИ, ПАЛЕСТИ-ПАЛЕСТИНЦИ (ФИЛИСТИНЦИ).

И дан-данас постоји варошица Пераст у Боко-Которском заливу.

Свима је заједничко да су им ратници носили перје и перјасте украсе

Поређења ради, перје и перасте украсе украсе носе Cрпски витезови у 16.веку нове ере, као и Хусари.

Nicolasde Nicolay, Discours et histoire véritable des navigations, pérégrinations et voyages, faicts en la Turquie, Anvers, 1586.

http://lcweb2.loc.gov/cgi-bin/ampage?collId=rbc3&fileName=rbc0001_2008rosen1207page.db&recNum=184

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

SUD VRANA

Аутор: Борис Над

Догађај је редак… мало ко га је видео, али описује се на много места у средњовековној литератури, где је познат као „Cуд врана“.Иркиња Мери Волш прича да је њен отац имао прилике да га види на планинама Кери у југозападној Ирској.
Једну врану опкољава мноштво других. Оне се скупљају по околним гранама, у све већем броју и гласно гракћу; призор подсећа на оне који се виђају у судовима, са оптужбом и поротницима, са судијама, судским послужитељима и адвокатима, у црним оделима. Исход је увек исти: окривљена врана без изузетка бива осуђена на смртну казну, коју извршавају остале, кљуцајући је немилосрдно до смрти. Суд се потом распушта.
Шта је смисао овог поступка, чији је исход познат унапред а улоге подељене, и о коме, како изгледа, савремени природњаци и биолози не знају ништа?
Треба рећи да овде уопште није реч о чину милосрђа, о убијању слабих или болесних, за живот неспособних јединки. Барем за око посматрача, оптужена се врана ни по чему не разликује од својих судија и поротника.
Ништа слично није описано међу вуковима или медведима, рецимо; појава има аналогије само у људској заједници.Описана је у Јеванђељу, где светина кличе Бараби а тражи крв Христову, и у Одбрани Сократовој.
Наставља се с хришћанством, са прогонима јеретика и инквизицијом, са безобзирним прогонима католика у Ирској и Валпургијском ноћи, са пуританским истрагама безбожника и вештица у пустим просторима Новог света.
Са преким судовима Кромвела и свих потоњих револуција: са револуционарним судовима Дантона и Робеспјера, са гиљотинирањем краља и покољима почињеним у Вандеји. Са „моралном већином“ у периодима просперитета.
С истребљењем становништва и геноцидом народа, током ХIХ а напосе ХХ века.
Са фашизмом и комунизмом, са либерализмом и демократијом уопште. Са НАТО-ом. Са Бриселом, Мастрихтом и Рамбујеом. Са Хагом.
Суд врана“, то је општи ход историје, прогреса који не оклева да жртвује десетине или стотине зарад среће милиона.
Ко уопште може да му се супротстави?
Покреће га сумњива и непрекидна људска потреба да прописује, ограничава и нормира.
Шта чинити кад се једном нађете на погрешној страни историје? као што се то, како примећује један безимени енглески дипломата, непрекидно дешава Србима, али не само њима?
Једна врана, ма колико била смела, не може да победи читаво јато. Оне ће, после првог ударца, наставити да је кљуцају све до смрти.
„Дивно је припадати земљи која је увек на правој страни историје“, рекао је тај исти енглески конзул у Београду Волшовој, са мирном савешћу човека који не зна за иронију и коме никад у животу није било дозвољено да начини погрешан избор, и који зато никад неће бити изложен „суду врана“.

( Објављено у „Правди“, 15. 12. 2009. )

http://www.tvrdjava.org

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Гобекли Тепе

.

Археолошка истраживања налазишта Гобекли Тепе, на територији данашње Турске, за сада покривају само 5% целокупног комплекса, па научници не могу ни да претпоставе какве се још мистерије крију испод наслага земље, песка и прашине, где су пре доласка Турака живели Словени-Аријевци.

Гобекли Тепе, археолошко налазиште поред града Урфа у данашњој југоисточној Турској, крије једну од највећих мистерија човечанства. Иако се не зна ко га је и зашто градио, прецизно исечени камени блокови упућују на то да су на том месту постојали насеље и храм, а многи тврде да се ради о Едену – рајском врту описаном у Библији. Радиокарбонска анализа утврдила је да је старост налазишта око 12.000 година! То значи да је Гобекли око 7.000 година старији од Стоунхеџа и 5.500 година од првих сумерских градова. Мистерију још више компликује откриће да је читав комплекс мегалита, стубова и резбарија намерно закопан 8.000 година пре н.е.
Једна од теорија је и да су га изградили и АТЛАНТИЂАНИ

.

ОТКРИЋЕ ПАСТИРА

Мистериозни град-храм у Турској откривен је случајно. Наме, 1964. године група америчких и турских археолога прегледала је подручје у близини древног града Урфа у југоисточној Турској. Запазили су да је један брежуљкасти део прекривен мноштвом камених блокова, што је указивало на Ијудску активност на том подручју. Међутим, амерички археолози са Универзитета из Чикага нису овом открићу придавали посебну важност, сматрајући да се ради о гробљу из средњег века. Неколико деценија касније, један пастир приметио је чудне камене обрисе који су вирили из земље. Прича о његовом открићу дошла је до службеника музеја у оближњем граду Санлиурфу, а затим и до огранка немачког археолошког института у Истанбулу. Истраживања на овом подручју, која трају и данас, започео је 1994. године тим немачких и турских археолога предвођених др Клаусом Шмитом, а налазиште је названо Гобекли Тепе – што на турском значи „брдо са удубљењем“..

.

ЉУДИ-БЛОКОВИ

Гобекли Тепе састоји се од камених блокова у облику слова“Т“ високих око шест метара и поређаних у круг. Интересантно је да археолози нису нашли алат којим су тако прецизно исечени монолити чија је тежина од 10 до 50 тона. На њима су уклесане животиње попут дивљих гусака и свиња, које сигурно нису могле опстати у каменој пустоши, без шума и ливада. Многи монолити садрже и рељефе инсеката и птица, те стилизовне фигуре жена, а археолози сматрају да представљају људе. До сада је пронадено око 40 камених блокова око којих су ископани зидови направљени од цигле. Прелиминарно скенирање оближњег терена показало је да се у околини налази бар још 20 оваквих формација са слично украшеним каменим стубовима.

НЕОБЈАШЊИВА ИЗГРАДЊА

За сада нема конкретних објашњења како је изграђен Гобекли Тепе. Археолози нису пронашли доказе да је подручје било насељено великим бројем људи, а нешто каменог алата (чекић и длето), не указује на то да је у изградњи комплекса учествовало много радника. Конструкција сваког дела мање више је иста: два камена мегалита у облику слова „Т“ постављени су у средини и окружени нешто мањим блоковима окренутим према унутрашњости. Уколико археолози и открију да је шире подручје било насељено, мистерија настанка комплекса Гобекли Тепе неће ни тада бити објашњена, већ се питања даље надовезују – како су људи у неолитском периоду били у стању да организују и прехране велики број радника? Пошто је Гобекли Тепе изграден око 10.000 година пре н.е., то значи да је старије од људских заједница настањених на једном подручју и да датира из времена Иовачких заједница неолита, када Ијуди нису користили ни посуђе. Питање које се намеће гласи: како су пећински Ијуди могли да изграде овакав комплекс? Клаус Шмит сматра да се ради о ловачким хордама, које су се спорадично окупљале у току вишедеценијске конструкције комплекса. Камени врхови стрела које су пронађене унаоколо, свакако потврдују ову тезу.

.

ЖИВИ ЗАКОПАНИ

Др Шмит тврди да на налазишту постоје многи докази који упућују на то да је у питању библијски Еденски врт, који је, да све буде још чудније, након неколико хиљада година из непознатог разлога закопан. Археолошки налази сугеришу да су и људи, и то живи, покопани у великим јамама. Децу су живу бацали у јаме, а одрасли су се међусобно борили до смрти. Будући да су се људи плашили богова јер су због греха били избачени из раја, вероватно је ово жртвовање представљало начин да се измире са боговима.

.

 

Izvor:

Izvor: Magična ZONA, 15.02.2011.

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Proročanstvo nepoznatog nemačkog monaha iz XVIIveka

SLAVIJA ĆE SE PONOVO UZDIĆI IZ PEPELA…

Slika

( Iz knjige Pavla Matića, Tajne proroka, Biblioteka “Karibi” (Dereta), 1988., Beograd )

“Ipak jedno vrhunsko proročanstvo , bolje reći vizija, nema autora a smatra se da ga je izrekao neki nepoznati nemački monah u XVII veku. U tom proročanstvu može se naći sledeće:

Dvadeseti vek biće doba straha i velike bede. U tom veku dogodiće se sve što je zlo. U većini zemalja deca će se podići protiv svojih roditelja, građani protiv vlasti, vernici protiv Boga, čitavo čovečanstvo boriće se protiv uspostavljenog poretka. Doći će do velikog rata u kojem će smrtonosno oružje padati s neba, na način koji još nije viđen. Doći će do privremenog zastoja a zatim do još žešćeg produžetka tog rata kada će se čitav svet preokrenuti naglavačke. Doći će do velikih novčanih slomova (slom Berze?) i do uništavanja dobara. Ljudi će biti kao bez razuma i malo poštovanja čak i prema najbližima.

Otrovna isparenja i zraci koji mogu da progore jače od ekvatorijalnog sunca; marširaće gvozdene armije, nebom će leteti lađe pune strašnih bombi i strela. Fatalne leteće zvezde i sumporna vatra uništiće mnoge gradove.

Taj vek najizopačeniji od svih, zbog toga što će ljudi koji se budu izdigli iznad ostalih misliti da su bogovi (NATO?), ali narod će se dići protiv njih u svim zemljama. Istovremeno, oni će se i međusobno uništavati jer će želeti da svaki od njih bude vladar…

Najznačajniji dio proročanstva odnosi se na zemlju koja tada, u XVII veku, uopšte nije postojala niti je iko i pomislio da će takva zemlja i u tom obliku ikada postojati u Evropi!

Jednu sjajnu zemlju, zvanu SLAVIJA, koja će se nalaziti ili na jugu Evrope ili na Bliskom istoku, pokušaće mnogi da unište. Ta će zemlja pred kraj vremena biti jedna od najvažnijih i preko nje će se lomiti mnoga koplja. Zbog te zemlje mnogi narodi će ratovati, a narod koji naseljava tu zemlju biće u nekoliko navrata pred totalnim uništenjem. Stvoriće se iz jednog strašnog rata a ponovo će se roditi posle još većeg rata. Kad bude prošao taj rat iz kog će se  SLAVIJA nanovo roditi, vodiće je jedan kralj koji će prvo biti najomraženiji čovek a posle će ga svi toliko voleti da će mu, kad bude umro, svi kraljevi i carevi doći na poklonjenje.

Tu zemlju mnogi neće voleti, jer se zna da je Bog u njoj stvorio Adama i tu je, u davna vremena, bio Rajski vrt. Đavo će pokušati da tu zemlju uništi na više načina, ali nikada to neće biti uz pomoć oružja! Uvek će koristiti zlato. Ljudi su tamo jako pohlepni i zbog zlata će mnogo krvi biti proliveno. U toj zemlji već su se dogodila dva najveća rata u davnoj prošlosti i oba puta ti ljudi su preživeli. Neprijatelji koji ih budu napadali uvek će biti nošeni na krilima orlova, ali uvek će biti uništeni od strane KRSTA, koji štiti tu zemlju.

Kad dođe Poslednje vreme, i kada svi narodi budu ratovali jedan protiv drugog, u tu zemlju spustiće se sa neba Božiji hram. Od tada će ta zemlja biti najpoštovanija na svetu, zato što će u njoj živeti sam Bog. To će pokušavati da kaže Devica, ali niko je neće slušati, jer će u to vreme biti okupirani borbom za vlast…

Preuzeto sa sajta :
http://www.duhovnaizgradnja.com

SLAVIJA

Category: Drevni spisi  Comments off

Srbograd (Sorbiodunum) u Engleskoj

Srbograd, Dun Sorvio, Sorbiodunum in England

.

The outer defence was first made, it appears, in the Early Iron Age, and its British namein its genitival form was

Sorvioduni or Sorbioduni.

.

With the advent of the Saxons itsname underwent a change, and the ending — dunum (as the genitive is commonlyextended) was replaced by

burg or burh , each meaning a defensive place.The name appears as Searobyrg in the Anglo-Saxon Chronicle, and is Sarisberi e in Domesday Book. (fn. 2

The use of the abbreviation Sar’ was common; it is discussed elsewhere. (fn. 3)http://www.british-history.ac.uk/report.aspx?compid=41775

.

.

 

http://www.british-history.ac.uk/source.aspx?pubid=371

 

http://books.google.co.uk/books?id=RmgEAAAAQAAJ&pg=PA141&dq=Old+Sarum+serb&hl=sr&ei=8GFETbKZBKeAhAeFt4SjAg&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=3&ved=0CC8Q6AEwAg#v=onepage&q=Old%20Sarum%20serb&f=false

THE  PRIMITIVE  RACES  OF  DEVON ( PART in)

.

I. Tthree legions which can be proved to have been stationed in Britain, viz., thesecond, sixth, and twentieth, were composed of Roman citizens, and therefore their  prevalent language must have been Latin.  (Vide “Whitaker, Hist. Manchester, bk. i., c. 6.)

II. Two other legions, portions of which might have brought in a non-Latin element,viz., the seventh and tenth, were probably composed of Frisians and Batavians.

III. The Dalmatian cohort stationed at Brandon, under the command of the Count of the Saxon Shore, is the principal Slavonic corps of whose presence we find any trace in  Britain.  (Vide Latham, Eng. Lan. p. 3.)*

I am indebted for the stove details to a learned member of the Plymouth Institution, who like myself is by no means inclined to laugh at the theory of the Eastern origin of the ancient inhabitants of Devon.

IV. Even supposing, what is most improbable, that a Dalmatian, Pannonian or other legion speaking an Eastern dialect of Arya to have been stationed in South Devon, thiswould not suffice to explain either the antiquarian or philological phenomena on whichthe Oriental theory rests.

The name Beltor is usually regarded as connected with the Hebrew and Semetic Bayal or Baal, a lord, applied to the sun and, in an idolatrous sense, very frequent in Holy Writ. The Slavonic accepts this same root in both its secondary meanings —1 st, as anidolatrous term, hence Balwan an idol; 2 nd, as a name of the sun, hence Biala white. In both these senses we may see traces of it in our ancient British names. The former mythicterm is possibly connected with that fabulous personage, king Belinus, from whom Billingsgate was said to be called, and it is possible that some words now corrupted into”well” or “val ” may have anciently been Bel or Baal, used in an idolatrous sense.

The other use of  Baal as a symbol of light or brightness is more important. The two principal tribes or nationalities of the east and centre of England of whom we read, wererespectively called Cymri or Kymri, and Belgae. The former of these names Welsfordderives, and probably with truth, from the Hebrew Chum, and the Arabic Kahm, black, which root becomes in Servian Kara, hence Cymri means “dark men” in the Slavonic and Semetic languages. Now

in Slavonic, Belgae means just the opposite, deriving from a Hebrew root,  Baal, Biala “white,” “fair”— Belgae “the fair men.”

So the difference of  Kymri (Cymri) and Belgae seems to sink into that of dark men and fair men.

The hut circle and rock pillar as well as the characteristic Danmonian names are ever found near ancient and exhausted tin-workings, the number and extent of which mustastonish every traveller over Dartmoor, who does not reflect that this region suppliedmost of the tin of the ancient world. Thus is the idea of mining brought home to us inconnection with that mysterious nation whose traces we have been endeavouring tofollow both in philology and antiquities, and it would be strange if the word “mining”never occurred in eastern Aryan forms in our local names. It does occur, however, and ina remarkable manner. The chief mining town of the Moor is yet called by the most un-English name, Horra-bridge. Now the word Horraln in the Bohemian form or Goraln in the Polish form of  Slavonic means “a miner.” It is but a slight corruption of thatuniversal word Hor, a hill which the  Slavonians, being a nation mostly dwelling in plains, associated with the idea of mines.

Nor is Horrabridge the only place where we find traces of this word  St. Gorran,  in Cornwall, is the Polish form of the same word, and by it we may be afforded a new keyto one of the great problems of English history. Even the  “I” in the  Slavonic Goralny, “aminer,”  is to be found in the old Gornish name for the miners of the west of the county Gorleuen and it is highly probable that the same name was originally connected withthat mysterious race of the east of England, of Leicestershire, and the adjacent counties : the ancien Goranians (Gorani-Brđani).

Such are but a very few instances of the many names scattered over the south of  Devonand the adjacent county, that seem to bear the impress of  an Oriental or Venedic origin.  The circumstances of their deposition, if we may use the geological term, and the tribesto which they originally belonged are at present very difficult for us te discover; but their existence at all seems to invest with a semblance of truth the ancient and despised Welshtraditions, and to give a kind of certainty to the vague theories long entertained byantiquaries on most unsatisfactory bases. The dreams of Polwhele and his fellowlabourers become almost inductive realities. The vague conjectures of the antiquary andthe fables of the mythologists concerning the Oriental population of our southern coasts become altered into a very high probability. There is much, however, that remains to be done. That this mysterious nation was of Aryan origin, we have no reason to doubt, nor that they spoke the ancient Arya in its Eastern purity, free from the complexities that havecorrupted the Celtic and the Gothic tongues. At the same time the question may arisewhether they were as Polwhele supposed, Asiatic tribes direct from the regions of the East; or as the traditions affirm, for I cannot but think that the Trojan myth refers to this people, an Asiatic colony from Italy, a doctrine which the strong Latin influence in Cornish would seem to favour; or merely some wandering  Venedic tribes from Eastern Europe, driven perhaps before the Cymri (Cymerians) in their Western march.

This latter theory (except in the name Bud being applied anciently to the Slavonians, and in the use of  Horra, Gorran, Gorleuen for mountaineers), has not so much basis inthis district as in others where similar names occur. The region of South Devon is by nomeans the only locality of these traces of extinct Aryan races. The whole of the south of  England contains them from the great trilithic temple of  Stonehenge, itself evidently thework of a race similar to that which raised our Devonian cromlechs and rock-circles. That marvellous work is generally believed to have been the national temple of theancient population of southern England. If anywhere then, in Wilts should we expectstriking Oriental words, and such we find. The very name of the county is Slavonic. The Wilty were a Slavonic tribe who lived on the borders of Saxony during the middle ages, whose name was probably derived from the Slavonic Wilk a wolf,

a widely extended Aryan word. The term Wilseten may be Saxon, and the Wilty have come over with Cerdic, as adventurers and conquerors of  Wessex; but the application of the name to thecounty of  Stonehenge and the name of the river Willy, seem to point to a greater antiquity. The name of  Wiltshire’s ancient capital,  Sarum, is especially important  SzafFarzik gives :  Sarum as the name of an old Sarmatian city of the Don !

The spellingis the same in both and seems to give Sarum in Wilts a similar relation to the Euthenian Sarum that New Plymouth has to Plymouth.

The word Sarum is not however Slavonic, though Severnoi is still used for Northern, but Persian.

.

Sara in Zend, Szaffarzik says, means ” the desert or steppe,” an epithet peculiarly applicable to Salisbury Plain, on the border of which old Sarum was built. No place in England more deserves the sameepithet as Zahara (for Zahara is of the same root) than Salisbury Plain. Whoever hastraversed it on a dark winter’s day will have felt itsloneliness, as near as anything English can be, to the sameness of the Russian steppe or African desert.

In Dorsetshire we do not find many of these Oriental names till we reach the frontiersof  Devon where two occur;  Sherborne ( Serbona) in Dorset, and Chard

in Somerset.

.

Sherb or SERB is still the name of an entire nationality of  Eastern and Sauthern Europe, the Servians, whoonce had several large tribes near the Elbe on the Saxon frontier, from whence they were driven south or into Poland, by the Germans. This name Serb may be of still greater antiquity and connected with Sarum, for even till late years the ancient population of  Cornwall were called Sarazin (Saracen), by the Cornish, and their deserted stream-works Atal  Sarazin. From this, I imagine that this word was the real name of our ancient population, perhaps from their capital being the “City of the Desert” near Stonehenge. The word Sara-zin would mean “Man of the Desert” .  Sara,  Zendic for Desert,  In or Jin,  being an Oriental termination for man. Of course this theory has its weak side, as  Saracen mighthave been brought by the Crusaders into Cornwall; but we may ask why should the Cornishmen think those ancient miners were the Moslem foes of Christendom, unlessthey had a tradition of their Eastern origin?

Of the Cornish name Sarazin we find little trace in the Roman Itineraries, at least in Devon. From Richard of Cirencester, we read that Devon and Cornwall were people during the Roman dominion by three tribes greater antiquity and connected with Sarum, for even till late years the ancient population of  Cornwall were called.

I. The Cimbri, Kimri (a branch of the Welsh Cymri probably), who peopled the borders of Devon and Somerset, and probably most of North Devon. These may have been a purely Cymrian tribe, and to their descendants possibly we might owe the strong predominant Celtic influence in Cornish, in which most of the Oriental elements of our Devonian names seem absorbed. The more resolute of the other Britons joined this tribe on the Saxon invasion and thus formed the Cornish nationality, spreading west from the Exe, until the reign of Athelstan, when the Celtic element was pushed back to the Tamar, and the Saxon influence infused into our Devonian nationality. This Cymrian element hassince become so strong in Cornwall as almost to demolish the remains of all non-Celtic population.

II. The Danmonii, whom the Romans found the most powerful people of the West, inhabiting the south coast of Devon and Cornwall, a nation of laborious miners, to whomit may be that we owe much of our Dartmoor antiquities and the Aryan names of  South Devon.

II. The Carnabii, or the Gorleuen of the west, perhaps our oldest Aryan population, or the driven to the far west by the tide of successive invasions.  The name Carnabii as I have said, would mean, ” the miners ” in Venedic.

 

Now from my slight acquaintance with what remains of the old Cornish, I should be byno means inclined to class it with the Oriental forms of Aryan.

Of course, all languages of the same family have more or less similarity to each other, and so we must expect to findin the Cornish several words common to all the languages of Europe. There are indeed some few Cornish words that have a striking similarity to Slavonic (of which I haveformed a list), but the mass of the language like the other Celtic tongues is either sui generis or else showing close affinity to the Latin, and to the Latin only of continental languages. I cannot but think, however, that a careful philological analysis of the Cornish;  an examination of its divergencies from the other tongues in the Celtic family, andespecially of those words which appear entirely distinct from all the continental forms of Aryan; the elimination of such words as seem to be of a recent Saxon or Latin derivation; an inquiry into the origin of the few, but yet important Venedic forms. an explanation of the strong Latin tendency of the language in general, might, if carefully conducted, leadto the most important results in illustrating the aboriginal ethnology of the West of England.

(W. S. Lach Sztrma)

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Drevni Altaj i njegove tajne

.

U planinama Altaja otkriveni crteži na stenama, nastali 35.000 god. pne

Planinski lanac Altaj prostire se na području od približno 2.000 kilometara od pustinje Gobi do zapadnog Sibira i prolazi kineskom, mongolskom, ruskom i teritorijom Kazahstana.
Otkriveni crteži u planinama Altaj u autonomnoj pokrajini Ksinjiang, severno od Tibeta, “prikazuju ljude koji love dok skijaju, na osnovu čega areheolozi smatraju da je područje Altaja bilo mesto na kome se skijalo pre 200 do 300 vekova“.

Crteži lovaca na stenama u pokrajini na severozapadu Kine, mogli bi biti dokaz da su ljudi skijali još u starijem kamenom dobu ( 35.000 godina pre nove ere ), piše kineska štampa.
Vang Bo, istaknuti istraživač iz Pokrajinskog muzeja Ksinjiang tvrdi da su na slici prikazane četiri osobe kako gone stoku i konje, od kojih troje na nogama imaju duge daske i motke u rukama, pa iz toga zaključuje da su to “skije i skijaški štapovi”.
“Stručnjaci smatraju da su crteži na stenama u Altaju najraniji arheološki dokaz koji pokazuje da su ljudi skijali u davnim danima i govori da je skijanje izmišljeno u Altaju“, piše štampa.

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Заборављењо сећање на Бога, Првог и Јединог (3)

Бог Сабаот (Саваот) и  Бог Бел (Бал) …

Саваот – у преводима:   Господар  Над  Војскама
У хебрејском оригиналу се пише: ТСхБ`аВТх
Усвојен начин изговора: Сабаот
У  Вуковом преводу Новог Завета Његово име је Саваот (Рим. 9:29), како се зове и у грчком тексту. Треба нагласити, а видећемо то у још неким примерима касније, да се В лако меша са Б и П. Јевреји ово име читају као Сабаот. Па од туда и седми дан у славу Богу зову Његовим именом, Сабат.
Јевреји тумаче имена Сабаот као Господар Над (Небеским) Војскама. Са друге стране ако је тумачимо у духу нашег језика, Саваот је опис још једне важе улоге Илијине у устројству света. Саваот = Сав-Отац = Све-Отац.  Отац свега постојећег!
Као што је и записано у Постању, на вјек и вјекова!
Симеон Кончар у својој књизи „Прадомовина Срба“ наводи да римски извори помињу код Словена поштовање Бога Сабадиоса.
Дакле, Словени су знали за Саваота још пре Хиршћанства. Ту треба тражити и значење нашег мушког имена Сава. И данас се на литургијама пева предивна песма, сећање на Саваота: „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот, пуни су небо и земља славе твоје!“
Али тумачења наше цркве доказује да ни она није свесна правог значења речи Саваот. Ево шта они кажу:  Ове три речи “Свјат, Свјат, Свјат” указују на тројичност Божанства, а реч “Господ Саваот” указује на његово јединство (!?).
Даћемо и један пример помињања Саваота у 1 Самуилова 17:45 :  “А Давид рече Филистеину: Ти идеш на ме с мачем и с копљем и с штитом; а ја идем нате у име Јединог, Саваота Илије, Бога војске Израилове, ког си ружио.
Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Свети Илија Громовник, Перун Силни (2)

( Аутор Данко Јовановић )


Илија Громовник, Перун Силни
Читајући задње Исусове речи на крсту у Јеванђељу по Матеји 27:46 :
Или! Или! Лама савахтани?  То јест:  ,,Боже мој! Боже мој! Зашто ме остави?“
увек сам се питао: Како је могуће да Исус Бога зове Илијиним именом?
Јер наши су стари славили Бога Илију Громовника и пре Исуса. Па зашто се онда Илија са Хришћанством изгуби, када Га је и сам Исус тим именом дозивао?
Да не буде никакве недоумице о овим задњим Исусовим речима и Јеванђелист Марко исто сведочи, само што у његовом Јеванђељу пише: „Елои! Елои!“, што се опет преводи на наш језик као Илија.
Не треба ни наглашавати да оба Јеванђелиста потврђују да је Елои – Илија име Бога! Ако је то истина, како је могуће да ми данас славимо дан нашег Илије Громовника као дан Светог Илије? Свети Илија је био човек – светац, не Бог. На жалост, у даљем тексту ћемо видети да Свети Илија чак није ни достојан толике славе.
Где и како се изгубио Илија Громовник, Перун Силни, Бог кога наши стари највише поштоваше? Зашто Га ми данас не видимо и не препознајемо?
Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Заборављењо сећање на Бога, Првог и Јединог (1)

Извориште Светог Тројства

Свети Илија Громовник, Перун Силни


На Илиндан, 2. августа 2011,  Данко Јовановић:

Заборављењо сећање на Бога, Првог и Јединог
и Извориште Светог Тројства

Садржај:

1. Увод………………………………………………………………………………………….. 2

2. Аријевци и њихова религија ………………………………………………………….. 2

3. Оригинална имена Бога у Старом Завету…………………………………………. 3

4. Судар Првога и Јединога………………………………………………………………. 6

5. Лепа заборављена реч Рави ………………………………………………………….. 8

6. Извориште Светог Тројства…………………………………………………………… 9

7. Тројанска култура ……………………………………………………………………… 10

1. Увод

Читајући задње Исусове речи на крсту у Јеванђељу по Матеји 27:46 :

Или! Или! Лама савахтани? То јест: Боже мој! Боже мој! Зашто ме остави?“

увек сам се питао: Како је могуће да Исус Бога зове Илијиним именом?  Јер наши су стари славили Бога Илију Громовника и пре Исуса. Па зашто се онда Илија са Хришћанством изгуби, када Га је и сам Исус тим именом дозивао?

Да не буде никакве недоумице о овим задњим Исусовим речима и Јеванђелист Марко исто сведочи, само што у његовом Јеванђељу пише: „Елои! Елои!“, што се опет преводи на наш језик као Илија.

Не треба ни наглашавати да оба Јеванђелиста потврђују да је Елои – Илија име Бога! Ако је то истина, како је могуће да ми данас славимо дан нашег Илије Громовника као дан Светог Илије? Свети Илија је био човек – светац, не Бог. На жалост, у даљем тексту ћемо видети да Свети Илија чак није ни достојан толике славе.

Где и како се изгубио Илија Громовник, Перун Силни, Бог кога наши стари највише поштоваше? Зашто Га ми данас не видимо и не препознајемо?

Да би смо открили тајну Бога Илије, морамо се окренути Старом Завету, али не према нашем преводу Старог Завета који прикрива Илију, већ према хебрејском оригиналу где је истина још увек видљива.

Свакако да Даничић, када је радио наш превод Старог Завета, није намерно скривао имена Бога. Он је једноставно следио друге преводе који су у латинском, а вероватно и у старословенском (преписаном са Грчког) преводили Његова имена као Бог, Господ или Господар Над Војскама, јер оригинална имена њима нису ништа значилa. А управо та оригинална имена Његова, као што ћемо у овом тексту видети, нама пуно говоре о вези српског језика са језиком којим је писан Стари Завет.

Под овим не мислим тенденциозно да тврдим да смо ми, Срби Балкана, „народ најстарији“, већ да смо на жалост бледи остатак, одјек старине, више сећање на велику аријевску масу народа која је себе радо препознавала под српским именом. А ти Срби (Сораби) јесу сигурно били „народ најстарији“, како је написао византијски историчар Лаоник Халкокондило.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

ЧИЈА ЈЕ СРБСКА КУЛТУРНА БАШТИНА ?

Грачаница

Хрвати и Шиптари због српског порекла – подсвесно везани за српску културну баштину

Најjедноставније познавање психологије, упућује на закључак да Шиптари на Косову и Метохији имају неки разлог – због којег српску културну баштину пријављују УНЕСКО-у као шиптарску (све српске верске манастире из Средњег века). Не може се претпоставити, да би политичари и интелектуалци неке од нација у свету могли да се тако обрукају пред светском јавношћу – захтевајући за себе културну баштину друге нације.

Из тог истог разлога, то чине и хрватски политичари и интелектуалци. Они су пријавили српске народне песме „ојкаче“, које се певају у Републици Српској Крајини, као хрватске – и УНЕСКО их је регистровао као хрватске, а српске државе (Србија и Република Српска) нису пружиле УНЕСКО-у податке, да је реч о српској културној баштини. Хрвати су сад и „банатски бећарац“, типичне српске народне песме из Славоније, Срема и Барање у Републици Српској Крајини и из Срема, Бачке и Баната у Србији, пријавили УНЕСКО-у као хрватске народне песме.

Шиптари и Хрвати не схватају, да се овим брукају пред светском јавношћу, научницима и државницима. То чине подсвесно – зато што је огромна већина данашњих Шиптара и Хрвата српског порекла.

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off