Грци и Набатејци (Хелени и Арабљани)

 

.

Антигон I Монофталм  “Једнооки” (382. п. н. е.– 301. п. н. е. ) био је први међу наследницима Александра Великог, и прогласио се краљем 306. п. н. е.. Антигон је намеравао да поново уједини цело Александрово царство, али није успео у том покушају.

 Када је краљ Антигон освојио целу Сирију и Феникију, решио је да зарати на земљи Арабљана познатих под именом Набатејци или Неботејци. Проценивши да овај народ смета његовим плановима, изабрао је војсковођу Атенеја, дао му четири хиљаде лако наоружаних војника и шест стотина коњаника способних за брзи марш, и наредио да изненада нападне варваре и отме им сву ситну стоку.

2. За оне који ο томе нису обавештени, корисно би било рећи нешто ο обичајима ових варвара, који им, како се верује, трајно обезбеђују слободу:

Они живе на отвореном, називајући домовином пустињу без реке и обилних избора са којих би непријатељска војска могла да се снабдева водом. 3. Код њих је закон да не сеју жито нити саде икакво дрво које носи плод, да не користе вино, нити граде куће. За кога се нађе да поступа супротно овом закону, кажњава се смрћу. 4. Увели су овај закон зато што верују да они који све ово чине лако пристају да се покоравају јачима од себе, само да би задржали оно што имају. Неки међу њима гаје камиле, други овце, напасајући их у пустињи. Многа арапска племена користе пустињу за испашу, а ови су много богатији од других, иако их нема много више од десет хиљада. 5. Многи међу њима превозе на море тамјан, мирту и најскупље мирисе, преузимајући их од трговаца из такозване „Срећне Арабије” 6. Изузетно воле слободу, а када им се приближи јака непријатељска војска, беже у пустињу, користећи је као тврђаву: она је безводна и за остале непремостива, а њима, захваљујући томе што су испод земље ископали резервоаре за воду и обложили их смолом, јединима пружа безбедност. 7. Тле је на неким местима глинасто, а на другима саздано од меког камена, погодног за копање великих резервоара: отвори резервоара су сасвим мали, а како иду у дубину, све су шири, да би на крају достигли величину од једног плетра на свакој страни132.

8. Ове резервоаре напуне кишницом, затворе им отворе и поравнају их са околним тереном, остављајући знаке које само они знају, а који другима не значе ништа.

9. Стоку напајају свака три дана, да им у бегу кроз безводне области не би стално била потребна вода. Хране се месом, млеком и корисним биљкама које саме успевају на земљи: 10. код њих успевају бибер и у изобиљу такозвани дивљи мед са дрвећа, који помешан са водом користе за пиће. Има и других арапских племена: нека обрађују земљу, мешајући се са људима који гшаћају порез и у свему поступају исто као Сиријци, осим што не живе у кућама.

 Такви су, дакле, арапски обичаји.

Како се приближавало време за вашар на који околно становништво долази да продаје разну робу и да купи нешто од корисних ствари, Набатејци су се упутили у том правцу, пошто су претходно на једној стени оставили своју имовину, старце, децу и жене. 2. Ово је место изузетно чврсто, премда неутврђено, а од насељене територије удаљено је два дана хода.

Атенеј је чекао да дође време за вашар, а онда је са растерећеним трупама кренуо према стени. Изашавши из Идумејске епархије, стигли су за три дана и три ноћи, преваливши две хиљаде шест стотина стадија. Пошло им је за руком да остану неопажени и да око поноћи заузму стену. 3. Од људи које су тамо затекли, једне су одмах убили, друге заробили, а неке оставили рањене; узели су већи део тамјана и мирте и око пет стотина таланата сребра. Задржали су се само до ране јутарње страже и одмах истим путем брзо кренули натраг, очекујући да ће их варвари гонити. Прешавши две стотине стадија, подигли су логор, уморни и нерасположени да обезбеде праву стражу, као да су мислили да непријатељи могу стићи тек за дватри дана.

 4. Арабљани су од неких људи сазнали да је на њиховој територији примећена војска, па су се одмах сакупили, напустили вашар и дошли до стене: од рањеника су чули шта се одиграло и сместа кренули у потеру за Хеленима.

  1. Атенејеви људи су се улогорили без посебног обезбеђења и дубоко су спавали опхрвани умором, тако да су неки заробљеници успели да се неопажено искраду. Набатејци су од њих сазнали каква је ситуација у логору и напали су га око треће страже; било их је најмање осам хиљада. Већину војника су побили на спавању, а оне који су се пробудили и потрчали ка оружју изболи су копљима. На крају су страдали сви пешаци, а спасло се само педесет коњаника, већином рањених. Тако је Атенеј прво постигао победу, а онда због сопствене несмотрености на описани начин пропао.

 Уопштено говорећи, небрижљивост и несмотреност прате победе, па зато неки исправно мисле да је лакше спретно се извући из несреће него мудро издржати велику срећу. Заиста, несрећа страхом од будућности приморава људе да буду опрезни, док успеси због претходне добре среће наводе на општи немар.

 Набатејци су мушки казнили непријатеље и са својом имовином се вратили на стену. Антигону су написали поруку Сиријским писмом, оптужујући Атенеја и правдајући своје поступке. 2. Антигон им је одговорио и потврдио да су били у праву што су се бранили од Атенејевог напада извршеног мимо добијених наређења. Овим поступком је прикривао свој наум и покушавао да отупи оштрицу њихове опрезности, да би их онда неочекивано напао и остварио оно што смера: без неке варке није било лако савладати људе који воде номадски живот и као прибежиште користе неприступачну пустињу. 3. Арабљани су били презадовољни при помисли да су се ослободили велике опасности, али нису у потпуности веровали Антигоновим речима: не знајући тачно шта могу очекивати, поставили су извиднике на планинама са којих су из даљине лако могли посматрати улазе у Арабију; сами су потом предузели одговарајуће мере и чекали развој догађаја.

  1. Антигон је неко време са Арабљанима поступао као са пријатељима, а када је помислио да су потпуно преварени и да му се пружа права прилика да их нападне, одабрао је из целе војске четири хиљаде лако наоружаних пешака способних за брзо марширање и преко четири хиљаде коњаника, и наредио им да понесу суву храну за више дана.

  2. Команду је поверио свом сину Деметрију и послао их је око прве страже, наредивши им да казне Арабљане на било који начин.

 Деметрије је три дана водио војску по беспућима, трудећи се да га непријатељи не примете, али су извиђачи уочили да је непријатељска војска ушла у земљу и обавестили Набатејце раније договореним сигналима ватром. Помисливши да ће се Хелени одмах појавити, варвари су своју имовину пренели на стену и обезбедили је одговарајућом стражом, јер је постојао само један прилаз уклесан људском руком. Стада су поделили и отерали у пустињу, водећи их у разним правцима. 2. Дошавши до стене, Деметрије је видео да је стока склоњена; одмах је почео са сталним нападима. Браниоци су се храбро бранили и лако излазили као победници, захваљујући свом вишем положају; тог дана, након целодневне борбе, Деметрије је трубом опозвао своје војнике.

3. Сутрадан, док је прилазио стени, један варварин је повикао:

 „Краљу Деметрије, зашто и због какве присиле ратујеш са нама, људима који живе у пустињи, на местима где нема ни воде ни жита ни вина, нити било чега другог што је код вас неопходно за живот? 4. Пошто ми никако не пристајемо да будемо робови, побегли смо у земљу сиромашну свиме што је корисно за друге људе: одабрали смо да живимо усамљеничким, потпуно дивљим животом, не наносећи вам никакву штету. Тражимо зато од тебе и твог оца да нам не чините неправду, већ да од нас примите дарове, повучете војску и од сада Набатејце сматрате пријатељима. 5. Наиме, ни да желиш, овде не можеш дуже остати: оскудеваш у води и свим осталим потрепштинама, а не можеш нас присилити на другачији живот, него ћеш само стећи нешто заробљеника, потиштених робова који неће пристати да се повинују туђим обичајима.”

6. Када је чуо ове речи, Деметрије је повукао војску и наредио Арабљанима да пошаљу изасланство на преговоре ο свим питањима. Арабљани су послали своје најстарије људе, који су износећи сличне разлоге убедили Деметрија да прими на дар оно што су имали највредније, и да склопи мир.

 Деметрије је добио таоце и договорене дарове, и убрзо је напустио стену Набатејаца.

 Аутор:

Диодор  Сицилијски,  рођен око 100. године п. н. е. а своја дела је писао између 60. и 30. године п. н. е.

 ( Одломак из ,,Историјске библиотеке” Диодора Сицилијског)

Римска анексија

За вријеме владавине римског цара Трајана, 106. године, умро је последњи набатејски владар Рабел II Сотер. Овај догађај је могао значити званичну анексију Набатеје од стране Римског царста, иако формални разлози и тачан начин анексије није познат.

Неки епиграфски докази говоре о војној кампањи коју је споровео Корнелије Палма римски гувернер Сирије. Римске снаге су могле доћи из Сирије или из Египта. Јасно је да су римске легије биле смештене у околини Петре и Босра, 107. године, што доказују папируси пронађени у Египту.  Набатеја коју је анектирало Римско царство, постала је провинција Арабија.

.

Опширније о Набатејцима и  граду Петри:

http://vesna.atlantidaforum.com/?p=1315

 

Image result for nabatejci

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.