ЕрнеÑÑ‚ Ренан – Интелектуална и морална реформа
.Ðозеф ЕрнеÑÑ‚ Ренан ( ФранцуÑка: [Êәнɑ] ; 28 Фебруар 1823 – 2. октобар 1892 ) је био француÑки Ñтручњак за БлиÑки ИÑток, древних језика и цивилизација, филозоф и пиÑац, поÑвећен његовoj родноj провинцији Британи.Ðајпознатији је по Ñвојим иÑторијÑким и утицајним радовима раног хришћанÑтва и његових политичких теорија, поÑебно у вези национализма и националног идентитета
,,…Sous pretexte dune etymologie germanique ,vous prenez pour la Prusse tel village de Lorraine.Les noms de Vienne (Vindibona),de Worms(Borbitomagus),de Mayence (Mogontiacum) sont gaulois ; nous ne vous reclamerons jamais ces villes ; mais,si un jour les Slaves viennent revendiquer la Prusse proprement dite,la Pomeranie,la Silesie,Berlin,par la raison que tous ces noms sont slaves,s’ils font sur l’Elbe et sur l’Oder ce que vous avez fait sur la Moselle,s’ils pointent sur la carte les villages obotrites ou velatabes,qu’arez-vois a dire?’’
Поглавље/део: Nouvelle lettre a M. Strauss – Paris, 15 septembre 1871.
Страна књиге: 201-202
Ðутор: Joseph Ernest Renan (1823-1892), иÑторичар, археолог и оријенталиÑта
Ðационална припадноÑÑ‚ аутора дела: Мада је пореклом (по оцу) био Ðемац, он је је Ñебе Ñматрао Французом
Издавач: Michel Lévy Frères
МеÑто штампања: Paris (Troisième République: 1870-1940)
Година издања: 1871
Језик: француÑки
ПиÑмо: латиница
Др Душан-ВладиÑлав ПажђерÑки[2], ÑлавиÑта и лингвиÑта Ñа Универзитета у ГдањÑку[3] (Република ПољÑка[4]), Ñматра да изворни назив ХемÑког полуоÑтрва потиче од имена облаÑти Хум.
Следећи овај логичан закључак, јаÑно је да је изворни назив полуоÑтрва могао бити једино – „ХумÑко полуоÑтрво“.Код Ñтарих Серба, реч „хум“ означавала је брдо (планину), док је „хумка“ предÑтављала брежуљак.
Ðазив „Захумље“[5], за облаÑÑ‚ у данашњој западној Херцеговини и јужној Далмацији, наÑтало је од изворне речи „Хум“, или на Ñтаром ÑербÑком језику – Хлъмъ (za + Hum: „иза Хума“), што је транÑкрибцијом на латинÑки језик дало форму – Zachlumia[6], одноÑно у латинизованом облику базичне речи „Хум“: Chelmania, Chelm, Chulmorum, Chulmia и „terra de Chelmo“ (ХумÑка земља).
ПоÑредно Ð½Ð°Ñ Ð½Ð° иÑто подÑећају и наводи, које Ñу у Ñвојој књизи „Michael of Zahumlje“[7], изнели њени аутори ÐеÑи РаÑел[8] и Роналд Кон[9], када Ñу пиÑали о ÑербÑком владару Михајлу Вишевићу (880/890-950), кнезу Захумља (владао: 910-950) и Ñтарој ÑербÑкој облаÑти – Захумље.Грци ниÑу имали ни раније, а немају ни Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¾Ð±Ñ˜Ð°ÑˆÑšÐµÑšÐµ за њихов деформиÑани негрчки термин „Хем“ (у ÑмиÑлу брда/планине), јер га кориÑте за Ñеверне негрчке облаÑти у Тракији, а што нам тек штуро и магловито бележе кроз Ñвоје митове о трачком краљу ХаемоÑу[10], одноÑно да би потом (каÑније) помињали и ХемÑко полуоÑтрво[11].
Израз Балкан, први пут помиње 1490. године, италијанÑки пиÑац и дипломата Филип Калимах[12] (1437-1496), када говори о подвизима ВладиÑлава III од Варне[13] (1424-1444), краља ПољÑке[14] (владао: 1434-1444) и краља УгарÑке[15] (владао: 1440-1444) у једном Ñвом меморанду који је адреÑирао на Ватикан[16].
Том приликом Филип Ñе обраћа Ђованију БатиÑти[17] (1432-1492), одноÑно тадашњем римÑком папи Иноћентију VIII[18] (владао: 1484-1492) и у Ñвом пиÑму пише да људи у том крају, „гору“ називају Балканом (quem incolae Bolchanum vocant).
Ова реч је тек почетком 15. века Ñтигла Ñа турÑким окупатором на ХемÑко полуоÑтрво и означавала је шумовиту планину или планинÑки ланац, одноÑно иÑта нема никакве везе Ñа локалним (аутохтоним) Ñтановништвом.
Иначе, данашњи (општеприхваћени) назив „Балкан“ (за ХумÑко полуоÑтрво), креирао је 1808. године немачки географ Јохан Цојне[19] (1778-1853) у Ñвом делу „Gea. Versuch einer wissenschaftlichen Erdbeschreibung“[20] (Berlin, Königreich Preußen: 1701-1918), употребивши назив „Balkanhalbinsel“ (инÑпириÑан планином Балкан, која БугарÑку[21] хоризонтално дели на два дела).
Ðакон овог догађаја, реч „Балкан“ почиње да Ñе кориÑти, као име регије, тј. за ХемÑко полуоÑтрво.
Овим чином Цојне је одбацио хиљадугодишњу традицију ÑтароÑеделаца, пошто је научним круговима пропагирао Ñвој новокомпоновани израз, мада никада (до тада) Ñтановници овог дела Европе (или било ког дела Европе) ниÑу њиме означавали ову регију.
[2] Пољ. Duszan-Władysław Paździerski.
[3] Пољ. Uniwersytet Gdański.
[4] Пољ. Rzeczpospolita Polska.
[5] Лат. Zachlumia.
[6] Грч. ΖαχλοÏμων χώÏα: земља Захумљана.
[7] „Michael of Zahumlje“ (Norderstedt: Book on Demand GmbH, 2013).
[8] Енг. Jesse Russell.
[9] Енг. Ronald H. Cohn.
[10] Грч. Αἷμος.
[11] Грч. ΧεÏσόνησος τοῦ Αἵμου.
[12] Лат. Philippus Chalimachus.
[13] Пољ. Władysław III Warneńczyk.
[14] Лат. Regnum Poloniæ (1025-1385), одноÑно мађ. Królestwo Polskie.
Извор за мапу (назив атлаÑа): „Die Welt der Antike“ (Atlas antiquus)
.
БРИГИ Ñу живели у БРИГИЈИ, земљи БРИГОВÐ. БРИГ је БРИЈЕГ или БРЕГ. Ту земљу БРИГОВРРимљани Ñу каÑније назвале Ñвојим именом Ð¥ÐЕМУС што није ништа друго до латинÑки изговор праÑловенÑке реци “ÐъІмъ”,Ñ Ñ‚Ð¾ је каÑнија реч ХУМ, БРДО, БРИГ. Са Ñвоје БРИГРБРИГИ Ñу Ñе раширили широм Европе, а неки и у Малој Ðзији оÑноваше Ñвоју државу. БРИГИ припадају времену ткз. ЛуÑатијÑке културе ( ЛуÑатиан културе).Кажу да је археолог Рудолф Вирцхоw одбио да “Ñпекулише” о етничкој припадноÑти ноÑилаца ЛуÑатијанÑке културе. Да ли је он то одбио Ñвојом вољом или му је Ñтрого забрањено? Забрањено, наравно, јер БРИГИ Ñу СРБИ БРЂÐÐИ, ÑтароÑедиоци БРИГИЈЕ, потоњег ХЕЛМÐ, данашњег БÐЛКÐÐÐ.Цитат Ñа Википедије:“ЛуÑатијанÑка култура Ñе развила по претходној Трзциниц (Тржинић) култури која доживљава утицаје из Ñредњег бронзаног доба ТумулуÑа, бронзаног доба, у Ñуштини, укључује локалне заједнице у друштвено-политичке мреже гвозденог доба Европе. Она предÑтавља део ÑиÑтема Урнфиелда нађеног у иÑточној ФранцуÑкој, јужној Ðемачкој и ÐуÑтрији , МађарÑкој и у ÐордијÑком бронзаном добу у Ñеверозападној Ðемачкој и Скандинавији. Следи Ñтарије гвоздено доба БиллендорфÑка култура на Западу. У ПољÑкој, ЛуÑатиан култура је уведена као део гвозденог доба, (поÑтоји Ñамо терминолошка разлика) и уÑпела је Ñе наћи у Montelius VIIbc(веома рано доба) затим Ñе у Ñеверним крајевима креће око ушћа ВиÑле, Ñа померанÑком културом, шири Ñе ка југу.
‘ЛауÑит-Тип’ Ñахрањивања, први је опиÑао немачки патолог и археолог Рудолф Вирцхов (1821-1902).Име Ñе одноÑи на облаÑÑ‚ Лужица у иÑточној Ðемачкој (Бранденбург и СакÑонија) и ПољÑкој. Вирцхов је идентификовао грнчарију као “пред-германÑку”, али је одбио да Ñпекулише о етничком идентитету њихових одлика.”
“The Lusatian culture developed as the preceding Trzciniec culture experienced influences from the middle Bronze Age Tumulus Bronze Age, essentially incorporating the local communities into the socio-political network of Iron Age Europe. It forms part of the Urnfield systems found from eastern France, southern Germany and Austria to Hungary and the Nordic Bronze Age in northwestern Germany and Scandinavia. It is followed by the early Iron Age Billendorf culture in the West. In Poland, the Lusatian culture is taken to span part of the Iron Age as well (there is only a terminological difference) and is succeeded in Montelius VIIbc in northern ranges around the mouth of Vistula by the Pomeranian culture spreading south.
‘Lausitz-type’ burials were first described by the German pathologist and archaeologist Rudolf Virchow (1821–1902). The name refers to the Lusatia area in eastern Germany (Brandenburg and Saxony) and Poland. Virchow identified the pottery as ‘pre-Germanic’ but refused to speculate on the ethnic identity of their makers.”Â
“каже да Ñу Панонци, одноÑно Ñтановници ПанонÑке Ðизије, говорили иÑтим језиком као и Илири. Ти Панонци Ñу за време румејÑке владавине научили латинÑки језик, али ниÑу никада прихватили румејÑке обичаје, јер Ñу имали Ñвоје”.
—–
Извор и назив дела :
Velleius Paterculus [Historiæ romanæ] book II, chapters XLI-CXXXI; (1893)
Author: Velleius Paterculus, ca. 19 B.C.-ca. 30 A.D; Rockwood, Frank Ernest, 1852-1935, ed
Publisher: Boston, New York [etc.] Leach, Shewell & Sanborn
Ðутор: Jean-Baptiste Evariste Charles Pricot de Sainte-Marie (1843-1899)
Издавач: Armand Le Chevalie
Година издања: 1874
МеÑто штампања: Paris (République française[4]: 1870-1940)Језик: француÑки
ПиÑмо: латиница[1] Auguste Viquesnel (1803-1867): „Voyage dans la Turquie d’Europe: description physique et géologique de la Thrace“, Tome secondo (Paris: Arthus Bertrand, 1868, ÑÑ‚. 484).[2] Грч. ΙοÏδάνης (ΙοÏδάνης ο Αλανός) или лат. Iordanes (Iornandes, Iordanis, или Iordanis). У његовом делу: „О пореклу и делима Гета/Гота“ (лат. De origine actibusque Getarum, или грч. ΠεÏί της αÏχής και των Ï€Ïάξεων των Γετών).
[3] Грч. Î Ïοκόπιος ὠΚαισαÏεÏÏ‚, или лат. Procopius Cæsarensis. У његовом делу: „О ратовима“ (грч. á½™Ï€á½²Ï Ï„á¿¶Î½ πολÎμων λόγοι, или лат. De Bellis). Дело је напиÑано у оÑам књига (оÑма књига Ñадржи допуне првих Ñедам).
Author: Latham, R. G. (Robert Gordon), 1812-1888
Subject: Ethnology
Publisher: London : Van Voorst, Printed by S. & J. Bentley and H. Fley)
Year: 1850
Део текÑта који је у фокуÑу (Ñерб.):
(Ñтрана 301)»Код Румуна, Серби је име за Ñве Славене, име које Ñе примењује за целу групу народа, јер у Румунији Бугари Ñу такође Сeрби. УоÑталом, није познат начин говора шкеи[1], већ Ñамо ÑeрбÑки (Ñарбеште).« Оригинални текÑÑ‚ (фр.):
(Ñтрана 301)„Chez les Roumains, « Serbe » signifie l’adoption d’un second nom pour les Slaves, nom qui est appliqué à toute la race, car, en Roumanie, les Bulgares sont des Serbes aussi. Du reste, on ne connaît pas une façon de parler des « Åžchei », mais seulement celle des Serbes (sârbeÅŸte).“
Страна: 301
Ðутор: Nicu N. Iorga (1871-1940), тј. Nicolae Iorga, румунÑки иÑторичар
Издавач: AcadeÌmie Roumaine
МеÑто штампања: BucureÅŸti (Regatul României: 1881-1947)
Година издања: 1937
Језик: француÑки
ПиÑмо: латиница[1] Рум. Åžchei (ÑлавенÑки говор).
Ðазив дела: Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthums Syrmien: sowol nach ihrer natürlichen Beschaffenheit, als auch nach ihrer itzigen Verfassung und neuen Einrichtung in kirchlichen, bürgerlichen und militarischen Dingen. (Band II) Mit untermischten Nachrichten von den angränzenden Ländern und von den Illyrien, welche sich in denselben stark ausgebreitet haben. Aus eigener Beobachtung und im Lande selbst gemachten Wahrnehmungen entworfen von Friedrich Wilhelm von Taube.
Ðутор: Ðемац Friedrich Wilhelm von Taube (1728-1778)
МеÑто штампања: Leipzig (Königreich Preußen: 1701-1918)
Издавач: Kaiserl. Königl. wirkl. Regierungsrathe
Година издања: 1777
Језик: немачки
ПиÑмо: латиница (готица)
P.S.
Обратите пажњу на Ñтране: 43-46.
[1] Лат. Imperium Romanum Sacrum Nationis Germanicæ, тј. нем. Heiliges Römisches Reich Deutscher Nation.
[2] Ðем. Friedrich Wilhelm von Taube.
ТекÑÑ‚ у фокуÑу :
.
Славонци у ЕнглеÑкој (3rd S. vii. 181.)
Дозволите ми да иÑправим Ñледећу erratu у Ñвом упиту на Ñтрани 181:умеÑто Welehes треба да Ñтоји Weletes; умеÑто Thafarzik, Shafarzik; умеÑто nation, nations.
Морам да додам, да није било даљих доказивања о ÑлавонÑким коренима ВелетеÑа, некадашњих Ñтановника Вилшира, изгледа да уÑпешно нервира чињеница да је древни Сарум од Ñтране Брита зван Сорбиодунум; да је то је град Сорба. Сада Сорби, Серби, Сиерби, Сирби, Срби, Сарби чије је име било аутохтоно име древних Славонаца; и чак до Ñада више од 7.000.000 Славонаца под ауÑтијÑком и турÑком влашћу зову Ñебе Срби; и означавају, по Шафарику, Ñународника, рођака, и повезано је Ñа индијÑким термином Ñерим (нација). Извор и назив дела :
ÐаÑлов : Notes and Queries
Сарадник : Oxford Journals (Firm)
Издавач : Oxford University Press, 1865
Оригинал из : Универзитет у Мичигену
Оригинални текÑÑ‚ (енг.): (Ñтрана 125)
1. »The people were divided into the Red and White Serbi; they remained for some time in Macedonia, where the town of Servitza is still a monument of their…«
2. »The Red Servians not only occupied the whole of Servia, of which a part was called Rascia, but founded in Dalmatia the dutchy or zupania of Zacholmia, the petty states of Terbun and Narenta, and the town of Dioclea…«
3. »The White Servians possessed the whole of Bosnia to the banks of the Verbaz…«
Извор (назив дела): „Universal geography; or, A description of all the parts of the world on a new plan, according to the great natural divisions of the globe, accompanied with analytical, synoptical and elementary tables.“ (Volume 4)
Стране: 61 и 125
Ðутор: Malthe Conrad Bruun (1775-1826), данÑки географ, који је познатији у Свету по Ñвом француÑком имену Conrad Malte-Brun
Издавач: John Laval and S. F. Bradford
МеÑто штампања: Philadelphia, Pennsylvania (United States of America: 1776-)
Година издања: 1829
Језик: енглеÑки
ПиÑмо: латиница
Књига M. Malte-Brun, A system of universal geography, Vol. 2, Boston, 1834, (str. 390).БиблиографÑки подаци
ÐаÑлов : A system of universal geography: or A description of all the parts of the world, on a new plan, according to the great natural divisions of the globe
A System of Universal Geography: Or A Description of All the Parts of the World, on a New Plan, According to the Great Natural Divisions of the Globe, Conrad Malte-Brun
Том 2 књиге : A System of Universal Geography, Or A Description of All the Parts of the World, on a New Plan, According to the Great Natural Divisions of the Globe ; Accompanied with Analytical, Synoptical, and Elementary Tables, Jean-Jacques-Nicolas Huot
Ðутори : Conrad Malte-Brun, Jean-Jacques-Nicolas Huot
Уредник : James Gates Percival
Издавач : S. Walker, 1834
Оригинал : из Универзитет у Мичигену
Део текÑта који је у фокуÑу (Ñтрана 125)»За познатије РуÑке, ПољÑке и БохемијÑке пиÑце, Словени Ñу дошли наиме Ñа југа, тачније Ñа Дунава, Ñа Балкана[1].«»Код Далмила, праотац Чех долази из ХрватÑке, из земље која припада ÑербÑком народу: V srbském jazyku jest zemÄ›, jiež Charvátci est jmÄ›.[2] Под „ÑербÑким народом“ овде Ñе очигледно подразумевају Ñви Славени. Тендеција да Ñе изједначе Серби Ñа Славенима, такође наилазимо код других Ñредњовекних пиÑаца, као што је Ð›Ð°Ð¾Ð½Ð¸ÐºÐ¾Ñ Ð¥Ð°Ð»ÐºÐ¾ÐºÐ¾Ð½Ð´Ð¸Ð»Ð¸Ñ[3], који о Сербима такође каже да Ñу „најÑтарије и највеће племе целе земаљÑке кугле“.«Оригинални текÑÑ‚ (нем.): (Ñтрана 125)
»Für die namhaftesten russischen, polnischen und böhemischen Schrifteller kamen die Slaven nämlich aus dem Süden von der Donau, vom Balkan.«
»Bei Dalimil kommt Urvater Cech aus Kroatien, aus einem Land, das zum serbischen Volk gehörte: srbském jazyku jest zemÄ›, jiež Charvátci jest jmÄ›. Unter „serbischem Volk” sind hier offenbar alle Slaven zu verstehen. Die Tendenz, Serben mit Slaven gleichzusetzen, begegnet auch bei anderen mittelalterlichen Schriftstellern, beispielsweise bei Laonikos Chalkondylas, der von den Serben außerdem sagt, sie seien „der älteste und größte Stamm des ganzen Erdenkreises”«
Извор (назив дела/књиге): „Die Slaven: Ihr Name, ihre Wanderung nach Europa und die Anfänge der russischen Geschichte in historisch-onomastischer Sicht“
Страна књиге: 125
Ðутор: Хајнрицх КунÑтман[4] (1923-2009), немачки ÑлавиÑта и профеÑор на Лудвиг МакÑимилијан Универзитету у Минхену[5]
Издавач: Franz Steiner Verlag
Година издања: 1996
МеÑто штампања: Штудгарт[6] (Савезна Република Ðемачка[7]: 1945-)
Језик: немачки
ПиÑмо: латиница



















































