Истраживања Крсте Крцуна Драговића

Â

Текст који је у фокусу, стр.201,202 :Срб. :„Изговарајући се германском етимологијом, тврдите да то Лоренско село припада Пруској. Имена Вин (Беч), Вормс и Мајнц су Галска. Никад вам нећемо тражити те градове; али, шта ако једног дана Словени затраже натраг своју Пруску у правом смислу, Померанију, Шлезију, Берлин, због тога што су сва та имена словенска… Ако на карти означе села Ободрита или Венеда, шта бисте на то казали?“Фра. :

,,…Sous pretexte dune etymologie germanique ,vous prenez pour la Prusse tel village de Lorraine.Les noms de Vienne (Vindibona),de Worms(Borbitomagus),de Mayence (Mogontiacum) sont gaulois ; nous ne vous reclamerons jamais ces villes ; mais,si un jour les Slaves viennent revendiquer la Prusse proprement dite,la Pomeranie,la Silesie,Berlin,par la raison que tous ces noms sont slaves,s’ils font sur l’Elbe et sur l’Oder ce que vous avez fait sur la Moselle,s’ils pointent sur la carte les villages obotrites ou velatabes,qu’arez-vois a dire?’’

Извор (назив дела/књиге): „La réforme intellectuelle et morale“
Поглавље/део: Nouvelle lettre a M. Strauss – Paris, 15 septembre 1871.
Страна књиге: 201-202
Аутор: Joseph Ernest Renan (1823-1892), историчар, археолог и оријенталиста
Национална припадност аутора дела: Мада је пореклом (по оцу) био Немац, он је је себе сматрао Французом
Издавач: Michel Lévy Frères
Место штампања: Paris (Troisième République: 1870-1940)
Година издања: 1871
Језик: француски
Писмо: латиница

.

Хемско полуострво (лат. Haemonia classica или Paeninsula Haemonia)Хем или Хелм је стари назив за Балканско полуострво[1].
Др Душан-Владислав Пажђерски[2], слависта и лингвиста са Универзитета у Гдањску[3] (Република Пољска[4]), сматра да изворни назив Хемског полуострва потиче од имена области Хум.
Следећи овај логичан закључак, јасно је да је изворни назив полуострва могао бити једино – „Хумско полуострво“.Код старих Серба, реч „хум“ означавала је брдо (планину), док је „хумка“ представљала брежуљак.
Назив „Захумље“[5], за област у данашњој западној Херцеговини и јужној Далмацији, настало је од изворне речи „Хум“, или на старом сербском језику – Хлъмъ (za + Hum: „иза Хума“), што је транскрибцијом на латински језик дало форму – Zachlumia[6], односно у латинизованом облику базичне речи „Хум“: Chelmania, Chelm, Chulmorum, Chulmia и „terra de Chelmo“ (Хумска земља).
Посредно нас на исто подсећају и наводи, које су у својој књизи „Michael of Zahumlje“[7], изнели њени аутори Џеси Расел[8] и Роналд Кон[9], када су писали о сербском владару Михајлу Вишевићу (880/890-950), кнезу Захумља (владао: 910-950) и старој сербској области – Захумље.Грци нису имали ни раније, а немају ни данас објашњење за њихов деформисани негрчки термин „Хем“ (у смислу брда/планине), јер га користе за северне негрчке области у Тракији, а што нам тек штуро и магловито бележе кроз своје митове о трачком краљу Хаемосу[10], односно да би потом (касније) помињали и Хемско полуострво[11].

Израз Балкан, први пут помиње 1490. године, италијански писац и дипломата Филип Калимах[12] (1437-1496), када говори о подвизима Владислава III од Варне[13] (1424-1444), краља Пољске[14] (владао: 1434-1444) и краља Угарске[15] (владао: 1440-1444) у једном свом меморанду који је адресирао на Ватикан[16].
Том приликом Филип се обраћа Ђованију Батисти[17] (1432-1492), односно тадашњем римском папи Иноћентију VIII[18] (владао: 1484-1492) и у свом писму пише да људи у том крају, „гору“ називају Балканом (quem incolae Bolchanum vocant).
Ова реч је тек почетком 15. века стигла са турским окупатором на Хемско полуострво и означавала је шумовиту планину или планински ланац, односно иста нема никакве везе са локалним (аутохтоним) становништвом.

Иначе, данашњи (општеприхваћени) назив „Балкан“ (за Хумско полуострво), креирао је 1808. године немачки географ Јохан Цојне[19] (1778-1853) у свом делу „Gea. Versuch einer wissenschaftlichen Erdbeschreibung“[20] (Berlin, Königreich Preußen: 1701-1918), употребивши назив „Balkanhalbinsel“ (инспирисан планином Балкан, која Бугарску[21] хоризонтално дели на два дела).
Након овог догађаја, реч „Балкан“ почиње да се користи, као име регије, тј. за Хемско полуострво.
Овим чином Цојне је одбацио хиљадугодишњу традицију староседелаца, пошто је научним круговима пропагирао свој новокомпоновани израз, мада никада (до тада) становници овог дела Европе (или било ког дела Европе) нису њиме означавали ову регију.

Референце :[1] Лат. Haemonia classica или Paeninsula Haemonia.
[2] Пољ. Duszan-Władysław Paździerski.
[3] Пољ. Uniwersytet Gdański.
[4] Пољ. Rzeczpospolita Polska.
[5] Лат. Zachlumia.
[6] Грч. Ζαχλούμων χώρα: земља Захумљана.
[7] „Michael of Zahumlje“ (Norderstedt: Book on Demand GmbH, 2013).
[8] Енг. Jesse Russell.
[9] Енг. Ronald H. Cohn.
[10] Грч. Αἷμος.
[11] Грч. Χερσόνησος τοῦ Αἵμου.
[12] Лат. Philippus Chalimachus.
[13] Пољ. Władysław III Warneńczyk.
[14] Лат. Regnum Poloniæ (1025-1385), односно мађ. Królestwo Polskie.
Извор за мапу (назив атласа): „Die Welt der Antike“ (Atlas antiquus)

СРБ: БРИГИ И БРИГИЈА 
.
БРИГИ су живели у БРИГИЈИ, земљи БРИГОВА. БРИГ је БРИЈЕГ или БРЕГ. Ту земљу БРИГОВА Римљани су касније назвале својим именом ХАЕМУС што није ништа друго до латински изговор прасловенске реци “НъІмъ”,с то је каснија реч ХУМ, БРДО, БРИГ. Са своје БРИГА БРИГИ су се раширили широм Европе, а неки и у Малој Азији основаше своју државу. БРИГИ припадају времену ткз. Лусатијске културе ( Лусатиан културе).Кажу да је археолог Рудолф Вирцхоw одбио да “спекулише” о етничкој припадности носилаца Лусатијанске културе. Да ли је он то одбио својом вољом или му је строго забрањено? Забрањено, наравно, јер БРИГИ су СРБИ БРЂАНИ, староседиоци БРИГИЈЕ, потоњег ХЕЛМА, данашњег БАЛКАНА.Цитат са Википедије:“Лусатијанска култура се развила по претходној Трзциниц (Тржинић) култури која доживљава утицаје из средњег бронзаног доба Тумулуса, бронзаног доба, у суштини, укључује локалне заједнице у друштвено-политичке мреже гвозденог доба Европе. Она представља део система Урнфиелда нађеног у источној Француској, јужној Немачкој и Аустрији , Мађарској и у Нордијском бронзаном добу у северозападној Немачкој и Скандинавији. Следи старије гвоздено доба Биллендорфска култура на Западу. У Пољској, Лусатиан култура је уведена као део гвозденог доба, (постоји само терминолошка разлика) и успела је се наћи у Montelius VIIbc(веома рано доба) затим се у северним крајевима креће око ушћа Висле, са померанском културом, шири се ка југу.

‘Лаусит-Тип’ сахрањивања, први је описао немачки патолог и археолог Рудолф Вирцхов (1821-1902).Име се односи на област Лужица у источној Немачкој (Бранденбург и Саксонија) и Пољској. Вирцхов је идентификовао грнчарију као “пред-германску”, али је одбио да спекулише о етничком идентитету њихових одлика.”

“The Lusatian culture developed as the preceding Trzciniec culture experienced influences from the middle Bronze Age Tumulus Bronze Age, essentially incorporating the local communities into the socio-political network of Iron Age Europe. It forms part of the Urnfield systems found from eastern France, southern Germany and Austria to Hungary and the Nordic Bronze Age in northwestern Germany and Scandinavia. It is followed by the early Iron Age Billendorf culture in the West. In Poland, the Lusatian culture is taken to span part of the Iron Age as well (there is only a terminological difference) and is succeeded in Montelius VIIbc in northern ranges around the mouth of Vistula by the Pomeranian culture spreading south.

‘Lausitz-type’ burials were first described by the German pathologist and archaeologist Rudolf Virchow (1821–1902). The name refers to the Lusatia area in eastern Germany (Brandenburg and Saxony) and Poland. Virchow identified the pottery as ‘pre-Germanic’ but refused to speculate on the ethnic identity of their makers.” 

.

Велеј Петркула (Velleius Peterculus: Lib. II. cap.CX)
“каже да су Панонци, односно становници Панонске Низије, говорили истим језиком као и Илири. Ти Панонци су за време румејске владавине научили латински језик, али нису никада прихватили румејске обичаје, јер су имали своје”.
—–
Извор и назив дела :
Velleius Paterculus [Historiæ romanæ] book II, chapters XLI-CXXXI; (1893)
Author: Velleius Paterculus, ca. 19 B.C.-ca. 30 A.D; Rockwood, Frank Ernest, 1852-1935, ed
Publisher: Boston, New York [etc.] Leach, Shewell & Sanborn

.

 . СРБ :Део текста који је у фокусу: (страна 146)»Према Висканелу[1], реч Славени први пут се појављује 552. године из пера Јорданеса[2] и Прокопија[3]«Оригинални текст (Ñ„Ñ€.): (страна 146) »Selon Visquenel, le mot Slave apparaît pour la première fois en 552, sous la plume de Jornandès et de Procope.« Извор (назив дела/књиге): „Les Slaves Méridionaux: leur origine et leur établissement dans l’ancienne Illyrie“ Jean-Baptiste Evariste Charles Pricot de Sainte-Marie (1843-1899).

Страна књиге: 146
Аутор: Jean-Baptiste Evariste Charles Pricot de Sainte-Marie (1843-1899)
Издавач: Armand Le Chevalie
Година издања: 1874
Место штампања: Paris (République française[4]: 1870-1940)Језик: француски
Писмо: латиница[1] Auguste Viquesnel (1803-1867): „Voyage dans la Turquie d’Europe: description physique et géologique de la Thrace“, Tome secondo (Paris: Arthus Bertrand, 1868, ст. 484).[2] Грч. Ιορδάνης (Ιορδάνης ο Αλανός) или лат. Iordanes (Iornandes, Iordanis, или Iordanis). У његовом делу: „О пореклу и делима Гета/Гота“ (лат. De origine actibusque Getarum, или грч. Περί της αρχής και των πράξεων των Γετών).

[3] Грч. Προκόπιος ὁ Καισαρεύς, или лат. Procopius Cæsarensis. У његовом делу: „О ратовима“ (грч. Ὑπὲρ τῶν πολέμων λόγοι, или лат. De Bellis). Дело је написано у осам књига (осма књига садржи допуне првих седам).

.

Роберт Гордан Латам ( Robert Gordan Latham ): The Natural History of the Varities of Man , у свом делу пише :Словени су живели у Макленбургу, Бранденбургу, Укерману, Алтмарку, Лунебургу, Холштајну и тд. Латам убраја у Словене: Сколоте (Ските), Гете, Дачане, Трачане, Панонце, првобитне становнике Норика и Далмације, Кробице, Јазиге, Лимигенте, Кваде, Лиге, Силинге, Бастране, Суардоне, Руге, Буре, Скире, Туркилинге, Венеде и тд. (Robert Gordan Latham: The Natural History of the Varities of Man, ст.538) У његовом времену, међу Србе Латам убраја: Србију, Славонију, Трансилванију, Нова Србија на Дњестру насељена 1754 године, Босанце и Херцеговце, Далматинце, Дубровчане и Црногорце. (ст.539,540)Извор и назив дела :The natural history of the varieties of man (1850)
Author: Latham, R. G. (Robert Gordon), 1812-1888
Subject: Ethnology
Publisher: London : Van Voorst, Printed by S. & J. Bentley and H. Fley)
Year: 1850

.

СРБ :
Део текста који је у фокусу (серб.):
(страна 301)»Код Румуна, Серби је име за све Славене, име које се примењује за целу групу народа, јер у Румунији Бугари су такође Сeрби. Уосталом, није познат начин говора шкеи[1], већ само сeрбски (сарбеште).« Оригинални текст (фр.):
(страна 301)„Chez les Roumains, « Serbe » signifie l’adoption d’un second nom pour les Slaves, nom qui est appliqué à toute la race, car, en Roumanie, les Bulgares sont des Serbes aussi. Du reste, on ne connaît pas une façon de parler des « Åžchei », mais seulement celle des Serbes (sârbeÅŸte).“

Извор (назив дела): „Histoire des roumains et de la romanité orientale“ (Volumul II), Les maîtres de la terre (jusqu’à l’an mille)
Страна: 301
Аутор: Nicu N. Iorga (1871-1940), тј. Nicolae Iorga, румунски историчар
Издавач: Académie Roumaine
Место штампања: Bucureşti (Regatul României: 1881-1947)
Година издања: 1937
Језик: француски
Писмо: латиница[1] Рум. Şchei (славенски говор).

.

У 18 веку немачки хроничар и саветник цара Светог римског царства немачког народа[1] (1512-1806), Фридрих Вилхелм фон Таубе[2], аутор дела „Historische und geographische Beschreibung des Konigreiches SLAVONIEN und des Herzogthumes SIRMIEN, …“ (Leipzig, 1771), везано за Сармате наводи следеће:„…Једно главно племе сарматско, које је од старине носило име Серби (Сербиер), прешло је већ пре Христова рођења из Азије право у Малу и Велику Пољску и онде се населило…“На једном другом месту он наставља: наводећи разна имена за Сербе, попут следећих: Серблии, Серпули, Серпyлли, Сyирбли, …итд.Њихово име (по њему) потиче од имена града Серблиа у Сарматији.

Назив дела: Historische und geographische Beschreibung des Königreiches Slavonien und des Herzogthums Syrmien: sowol nach ihrer natürlichen Beschaffenheit, als auch nach ihrer itzigen Verfassung und neuen Einrichtung in kirchlichen, bürgerlichen und militarischen Dingen. (Band II) Mit untermischten Nachrichten von den angränzenden Ländern und von den Illyrien, welche sich in denselben stark ausgebreitet haben. Aus eigener Beobachtung und im Lande selbst gemachten Wahrnehmungen entworfen von Friedrich Wilhelm von Taube.
Аутор: Немац Friedrich Wilhelm von Taube (1728-1778)
Место штампања: Leipzig (Königreich Preußen: 1701-1918)
Издавач: Kaiserl. Königl. wirkl. Regierungsrathe
Година издања: 1777
Језик: немачки
Писмо: латиница (готица)

P.S.
Обратите пажњу на стране: 43-46.

[1] Лат. Imperium Romanum Sacrum Nationis Germanicæ, тј. нем. Heiliges Römisches Reich Deutscher Nation.

[2] Нем. Friedrich Wilhelm von Taube.

.

.

СРБ :
Текст у фокусу :
.
Славонци у Енглеској (3rd S. vii. 181.)

.
Дозволите ми да исправим следећу erratu у свом упиту на страни 181:уместо Welehes треба да стоји Weletes; уместо Thafarzik, Shafarzik; уместо nation, nations.

Морам да додам, да није било даљих доказивања о славонским коренима Велетеса, некадашњих становника Вилшира, изгледа да успешно нервира чињеница да је древни Сарум од стране Брита зван Сорбиодунум; да је то је град Сорба. Сада Сорби, Серби, Сиерби, Сирби, Срби, Сарби чије је име било аутохтоно име древних Славонаца; и чак до сада више од 7.000.000 Славонаца под аустијском и турском влашћу зову себе Срби; и означавају, по Шафарику, сународника, рођака, и повезано је са индијским термином серим (нација). Извор и назив дела :
Наслов : Notes and Queries
Сарадник : Oxford Journals (Firm)
Издавач : Oxford University Press, 1865
Оригинал из : Универзитет у Мичигену

.

СРБ: (страна 125)1. »Људи су ти, били подељени на црвене и беле Сербе; они су остали неко време у Македонији, где је град Сербица још увек споменик њихов…«2. »Црвени Серби не само да су на целој територији Сербије, чији један део је назван Рашка, они су основали у Далмацији Краљевство и жупанију Захумље, и ситне државе Тербун и Нарент, краљевину и град Диоклеју…«3. »Бели Серби су поседовали читаву Босну на обалама Врбаса …«

Оригинални текст (енг.): (страна 125)

1. »The people were divided into the Red and White Serbi; they remained for some time in Macedonia, where the town of Servitza is still a monument of their…«

2. »The Red Servians not only occupied the whole of Servia, of which a part was called Rascia, but founded in Dalmatia the dutchy or zupania of Zacholmia, the petty states of Terbun and Narenta, and the town of Dioclea…«

3. »The White Servians possessed the whole of Bosnia to the banks of the Verbaz…«

Извор (назив дела): „Universal geography; or, A description of all the parts of the world on a new plan, according to the great natural divisions of the globe, accompanied with analytical, synoptical and elementary tables.“ (Volume 4)
Стране: 61 и 125
Аутор: Malthe Conrad Bruun (1775-1826), дански географ, који је познатији у Свету по свом француском имену Conrad Malte-Brun
Издавач: John Laval and S. F. Bradford
Место штампања: Philadelphia, Pennsylvania (United States of America: 1776-)
Година издања: 1829
Језик: енглески
Писмо: латиница

.

Све је јасно ко дан. Превод није ни потребан !Ако лаже коза, не лаже рог !Наречја и диалекти који су ,и који изворно припадају сербском језику.
Књига M. Malte-Brun, A system of universal geography, Vol. 2, Boston, 1834, (str. 390).Библиографски подаци

Наслов : A system of universal geography: or A description of all the parts of the world, on a new plan, according to the great natural divisions of the globe
A System of Universal Geography: Or A Description of All the Parts of the World, on a New Plan, According to the Great Natural Divisions of the Globe, Conrad Malte-Brun

Том 2 књиге : A System of Universal Geography, Or A Description of All the Parts of the World, on a New Plan, According to the Great Natural Divisions of the Globe ; Accompanied with Analytical, Synoptical, and Elementary Tables, Jean-Jacques-Nicolas Huot
Аутори : Conrad Malte-Brun, Jean-Jacques-Nicolas Huot
Уредник : James Gates Percival
Издавач : S. Walker, 1834
Оригинал : из Универзитет у Мичигену

.

.

Â

СРБ :
Део текста који је у фокусу (страна 125)»За познатије Руске, Пољске и Бохемијске писце, Словени су дошли наиме са југа, тачније са Дунава, са Балкана[1].«»Код Далмила, праотац Чех долази из Хрватске, из земље која припада сербском народу: V srbském jazyku jest země, jiež Charvátci est jmě.[2] Под „сербским народом“ овде се очигледно подразумевају сви Славени. Тендеција да се изједначе Серби са Славенима, такође наилазимо код других средњовекних писаца, као што је Лаоникос Халкокондилис[3], који о Сербима такође каже да су „најстарије и највеће племе целе земаљске кугле“.«Оригинални текст (нем.): (страна 125)

»Für die namhaftesten russischen, polnischen und böhemischen Schrifteller kamen die Slaven nämlich aus dem Süden von der Donau, vom Balkan.«

»Bei Dalimil kommt Urvater Cech aus Kroatien, aus einem Land, das zum serbischen Volk gehörte: srbském jazyku jest zemÄ›, jiež Charvátci jest jmÄ›. Unter „serbischem Volk” sind hier offenbar alle Slaven zu verstehen. Die Tendenz, Serben mit Slaven gleichzusetzen, begegnet auch bei anderen mittelalterlichen Schriftstellern, beispielsweise bei Laonikos Chalkondylas, der von den Serben außerdem sagt, sie seien „der älteste und größte Stamm des ganzen Erdenkreises”«

Извор (назив дела/књиге): „Die Slaven: Ihr Name, ihre Wanderung nach Europa und die Anfänge der russischen Geschichte in historisch-onomastischer Sicht“
Страна књиге: 125
Аутор: Хајнрицх Кунстман[4] (1923-2009), немачки слависта и професор на Лудвиг Максимилијан Универзитету у Минхену[5]
Издавач: Franz Steiner Verlag
Година издања: 1996
Место штампања: Штудгарт[6] (Савезна Република Немачка[7]: 1945-)
Језик: немачки
Писмо: латиница