Мучни однос државе према србским ратницима

.

МУЧНИ ОДНОС ДРЖАВЕ ПРЕМА СРПСКИМ РАТНИЦИМА

Предговор Слободана Јарчевића за књигу  Исе Орловића:

„МОЋ ДОБРЕ ВОЉЕ“

Иса Орловић је, у књизи „Моћ добре воље“, описао живот сопствене породице, а главни јунак је његов отац Илија Орловић, Личанин, исељеник у Сједењеним Америчким Државама, где је стигао почетком двадесетог столећа и запослио се у руднику угља – у којем је радило још неколико младића из српског личког завичаја.

Тамо га је затекао Први светски рат. Аустроугарска, Немачка, Бугарска и Албанија су напале српске државе: Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору, 1914. године. Срби су, тада – у већем броју, насељавали Америку и Канаду. Било их је из свих српских завичаја: Србије, Црне Горе, Далмације, Херцеговине, Босне, Крајине и Војводине. Они који нису из Србије и Црне Горе, били су војни обвезници Аустроугарске, али их је родољубље понело ка укључењу у српску војску – да би одбранили српски народ и српске државе, уз неугаслу жељу да и своје српске завичаје истргну из аустроугарске окупације и прикључе Србији. Веровали су у победу српског и руског оружја и у препород Србије. Надали су се устројству моћне Србије – каква је била у време цара Душана Немањића, о којој су им приповедали старци на прелима, а гуслари певали о њој и о српским јунацима Средњег века, а, такође, и о српским устаницима из хајдучких и ускочких дружина.

Овако схватање одлика текућег Првог светског рата је, свакако, омогућавало бројчану добровољачку помоћ  војскама Србије и Црне Горе, али су уследиле мере великих сила (Сједињених Америчких Држава и Велике Британије), које су, очигледно, онемогућавале проширење српске државе на српске етничке и повјесне (историјске) земље западно од Дрине и Дунава. У тим мерема се препознавала колонијална стратегија, да се исламизирани и покатоличени Срби, по сваку цену, не смеју сматрати припадницима српског народа (нације), што је (по замисли Запада) наговештавало и будуће међусобне ратне и друге сукобе Срба – на бази исповедања три вере: православне, исламске и католичке. Многи Срби у Америци и Канади су схватили ову противсрпску стратегију Америке и Британије, те су јој се покушали супротставити, али, у томе нису успели. Влада Србије је била приморана да ове мере, о расрбљивању католика и муслимана у будућој држави (после Првог светског рата), буду омогућене. Наравно, то је учињено у обе Југославије, од 1918. до 1980, кад су Срби католици проглашени – Хрватима, а Срби муслимани – Бошњацима. Политички аналитичар, Бранко Радун, објавио је чланак у „Политици“ (25. маја 2018, рубрика „Погледи“), у којем је описао британску забрану о успостављању Србије на целој српској земљи. Погледајмо то:

„… По неким изворима (Драгиша Цветковић, као извор, наводи Николаја Велимировића, који је био у функцији преводиоца), на кључном састанку Пашића и британског премијера, Лојда Џорџа, око судбине нове државе; она је постављена на сто – као дефинисан пројекат Лондона и Вашингтона. Инститирање Пашића – да се прво дефинише оно што је Србија, па да се, тек потом, иде на уједињење са другима – арогантно је (од стране Британије, СЈ) игнорисано. Сличну причу о састанку два председника влада је описивао још један очевидац, тј. преводилац – Воја Јањић. Према овом извору, Лојд Џорџ је био збуњен, јер је Пашић ‘тражио’ територије које су знатно мање од будуће Југославије. Пашић је објашњавао, да он тражи да се на међународној конференцији посебно призна територија увећане Србије, а да се посебно признају границе нове југословенске државе. Да би се знало шта је чије и да би се, тиме, предупредиле будуће поделе и сукоби у новој држави. Стога, без жеље да амнестирамо Пашића и Краља Александра Карађорђевића, у вези с авантуром званом ‘Прва Југославија’, закључујемо – да су се они мање питали око овога, но што се нама, до сада чинило“.

Овај закључак – да се државници Србије и Црне Горе нису питали на који ће начин бити створена држава на Балкану, после Првог светског рата, налазимо и у сећању главног јунака ове књиге, Илије Орловића. Његов син, Исо Орловић, је то записао и сасвим је јасно да су многи Срби у Америци и Канади схватали 1917. године, да Америка и Британија ставарају Југославију, како би, њеним државним програмом и праксом државних и научних установа, смањивали број Срба у њој, а отуђене Србе (помоћу католичке и исламске вере) користили, у новим ратним временима – ако им то буде затребало, против православних Срба и српске државе. Овакво сазнање о будућој Југославији је разочарало многе српске добровољце у Америци и Канади и они су променили своју одлуку – одбили су да, као добровољци, пођу у српску војску у Солуну, па су напустили места окупљања добровољаца и враћали се својим домовима. Исо Орловић ово описује, кад је спомињао добровољца – конобара црне пути, Ђоку:

„Црни Ђоко се пријавио у добровољце! Био је веселе нарави и шаљивџија. Учествовао је на Солунском фронту у српској војсци. Био је добар борац. Својим понашањем, оптимизмом и шалама је давао морал саборцима, којих је било из свих крајева света. Приликом обиласка ровова, краљ Александар Карађорђевић је лично упознао Црног Ђоку. Илија се не сећа – да ли је симпатични Ђоко преживео пробој Солунског фронта.

Србимаа, добровољцима, који су се пријавили да иду у борбу, официри су објашњавали циљеве рата и зашто их мобилишу. Многи од пријављених, на половини пута су одустали од одласка у добровољце – кад су чули да се спрема стварање некакве заједничке државе: Југославије! Срби који су били с простора данашње Хрватске, нису били спремни да имају државу – заједно с Хрватима и Словенцима. Познавали су њихову ћуд и тежњу! Они не раде ништа без интереса! Знали су да се иза те намере крије подвала, која Србима може доћи главе. Они су хтели да се боре за своју земљу – Србију, у којој ће, напокон, живети слободно. На путу кроз Канаду, су многи сишли с воза – зато што нису хтели да чују ни за какву другу творевину, осим Србије. Добровољци су добро знали карактер својих комшија и претпостављали су шта ће се догодити – чим им се пружи прилика. Зато ће њихова проливена крв бити узалудна. И Илија се двоумио око тога, али жеља да брани Србију и своју браћу – превагнула је:

-          Идем – ркао је – Ваљда ће и нама Србима, једног дана, сунце сванути!“

Био је уверен, да је то сунце свануло Србима кад је српска војска сломила одбрану Немаца, Аустроугара и Бугара на Кајмакчалану и кад су непријатељски војници, без заустављања, прогнани преко Босне и Херцеговине, Војводине, Славоније и Словеније. Створена је Југославија и нестало је из свести српског народа, да установе те државе могу да штете Србима. С одушевљењем су добровољци из Лике и других српских завичаја прихватили додељену земљу и куће у Војводини и Славонији. Илија Орловић се населио у Жеднику поред Суботице. Оженио се и стекао до Другог светског рата једанаестеро деце. Био је успешан у свим пословима, те је лако прехрањивао породицу и увећавао своје пољопривредно имање.

Но, у Краљевини Југославији се обистинило оно што су предвиђали добровољци из Канаде и Америке. Подручја са српским становништвом су расрбљивана. Срби су се, постепено, навикавали – на припадност југословенском народу, а католици и муслимани су, без отпора државних органа, прихватали убеђење да су припадници хрватске и муслиманске народности. Подручја са српском православном већином су давана на управу органима хрватске области – Бановине Хрватске. Тако ће кнез Павле Карађорђевић уступити Хрватској Бановини: Дубровник, делове Херцеговине и Босне, па Далмацију, Лику, Кордун, Банију и Славонију. Пре тога је краљ Александар Карађорђевић одвојио Стару Србију (Македонију) из Србије и прогласио ју је Вардарском Бановинм. Наравно, расрбљивање је почело и у Македонији.

И у оваквим приликама (или неприликама) у Југославији, стизала је 1941. година, кад ће фашистичке државе, Немачка и Италија, са својим савезницима: Мађарском, Бугарском и Албанијом, војно окупирати Југославију. Подручје Бачке, где је живео Илија Орловић, окупирала је Мађарска. Њени војници су одмах, почели убијање целих српских породица, посебно оних чије су старешине биле добровољци у српској војсци на Солунском фронту. Тако су извели и Илију Орловића и све чланове његове многобројне породице – да их стрељају и баце у ископану јаму. Срећа, појавила се сусетка Илијине породице, Мађарица. Она је почела да кука и да преклиње мађарске официре да не убијају породицу Илије Орловића. Њено преклињање је изазвало такво изненађење код мађарских официра, да су је послушали и ослободили су Илију, његову супругу и њихову децу! Добра Мађарица је саветовала Илију, да одмах напусти Бачку и да се врати, с породицом, у своје родно село у Лици. Илија је у томе, некако, успео. Стигао је у своје село, али је тамо почео покољ православних Срба од стране хрватске фашистичке војске – усташа и домобрана. Једва је, на неки начин, успео да се спасе, мада су хрватски војници, у току рата, процењује се, убили око 100.000 Срба у Лици. Преживели Личани су се сврстали у редове антифашистичких устаника – у партизане и четнике. Мада је њихов отпор хрватској фашистичкој војсци био прилично успешан, те српске војнике (партизане и четнике) је захватило ново међусрпско обрачунавање. Партизани су били присталице социјалистичког друштвеног система и дошло је до непрестаних и тешких обрачуна између партизана и четника. У таквим неприликама, Илија је, некако, успевао да спаси децу од хрватских покоља и четничко-партизанских обрачуна. Пред крај рата је успео да пошаље троје деце с четницима и они су се склонили у западноевропске земље.

Кад је рат окончан, Илија се, с породицом, вратио у Бачку. Није ни претпостављао да ће период његовог живота после Другог светског рата бити најмучнији. Комунистичка власт је, већ 1945, издала неку врсту налога, који је примењен као одредба каквог устава – да се Буњевци и Шокци морају сматрати за припаднике хрватске нације, а никако као Југословени – што је препоручивано православним Србима. Скривен је у послератној Југославији и податак да су Шокци и Буњевци стигли у 18. столећу у Панонију као православни Срби из бугарског дела Македоније и Албаније. Аустрија их је покатоличила и приморавала да се не сматрају Србим (наравно, пре тога, прелазећи преко Црне Горе, Шокци и Буњевци су насељавали: Херцеговину, Босну, Далмацију, Лику и друге српске завичаје, где су, такође, покатоличавани).

Комунисти су после Другог светског рата почели страховити терор над породицама чије су старешине биле у српској војсци на Солунском фронту. Одбијали су да те људе сматрају својим бившим борцима – звали су их погрдно буржоаским војницима и противницима социјалистичког друштвеног система. Поред таквог односа, Илија Орловић доживљава и оптужбе – да је био на четничкој страни у Другом светском рату и да су му деца била четнички војници. У том смислу, држава му одузима целокупну обрадиву земљу. Он остаје без прихода и тешко прехрањује породицу – неко од мештана му помогне, или му плати за послове косидбе, бербе кукуруза, лечења стоке, итд. Но, јунак ове књиге – Илија Орловић, није клонуо духом. Те муке су га и оснажиле – некако је преживљавао у Бачкој, а онда је одлучио да се врати у своју Лику. Стигли су му и синови из иностранства. Почео је да привређује, а синови су му се запошљавали код приватника, или у неком од предузећа. Илија је успео, да подигне и кућу у Ријеци. Но, живот му је, и даље, био мучан. Зато је одлучио да одсели из Југославије. Успео је, јер је Југославија донела одлуку да издаје пасоше својим држављанима. Власти су према Илији биле неодлучне, али он се понео достојанствено и вешто, те је добио пасоше за све чланове породице! Одселио је у Француску и тамо је, са синовима, основао фарму, а радио је и на имањима других власника.

Издржао је. Доживео је у Француској 103. годину. Умро је 1999. године. Имао је шта да преноси својој деци и унуцима из свог живота и из Југославије, која је, стално, као и српски народ, била мета западноевропских држава. То ће се поновити и 1991. године, кад су Хрвати, Словенци и муслимани били припремљени од чланица НАТО и ЕУ – да разбијају Југославију. То је успешно изведено – српске земље су прикључене Хрватској, која је окупирала Републику Српску Крајину (Зону под заштитом УН), те из ње и хрватских градова прогнала 800.000 православних Срба.

Књига Исе Орловића је од непроцењиве вредности – сведочи верно о двадесетом столећу, у којем су Срби страдавали и од великих сила, и од својих расрбљених рођака, и од државних и научних установа у обе Југославије, од 1918. године до данас!

ДОДАЈЕМ ОВОЈ ЧИЊЕНИЦИ О ПРИСИЛНОМ СТВАРАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ И ПОДАТКЕ О НАСЕЉАВАЊУ ШИПТАРА НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ:

Кратковидост српских државника и научника представља чињеница да они, од 1918. до данас, нису предузели никакве мере против расрбљивања, него су то противсрпско деловање и помагали (те и данас Србе католике ословљавају као – Хрвате, а Србе муслимане као – Бошњаке).

Нажалост, српски званичници ни данас не спомињу оно што је од пресудног значаја за српски народ и српску државу. Не схватају да су српске земље до Првог светског рата биле у колонијалној окупацији и да би морали да уклањају последице колонијализма на српској земљи. Уједињене нације имају законадавне одлуке о деколонизацији, по којима народи у бившим колонијама уклањају колонијалне учинке против свог народа. Срби то не чине. Треба да покатоличене и исламизиране Србе (“Хрвате” и “Бошњаке”) зову Србима католичке и Србима муслиманске вере – и никако друкчије! Деколонизација на словенским земљама је започета 1945. године, кад су Совјетски Савеза, САД и Британија одлучиле да Немце и Италијане (доведене колонијалном стратегијом) германских и романских држава врате у Немачку и Аустрију из: СССР-а, Пољске, Чехословачке и Југославије, а Италијане из Истре, словеначке Истре, Задра и с отока Јадрана. То уклањање противсрпског учинка колонијалних земаља није обављено на Косову и Метохији и Западној Македенији. Тамо су Италијани доселили Шиптаре из Албаније од 1941. до 1943. године и Немци од 1943. до 1945. године. Против Шиптара (страних држављана нису предузете мере као против Немаца у словенским земљама). Супртоно томе, коминистичка власт у Југославији (после 1945) прихвата Шиптаре из Албаније и насељава их у Западну Македонију, у Метохију и на Косово – а не насељава их у осталим деловима Југославвиј! Не прима их у држављанство, али их третира (до данас) као да јесу држављани Југославије. Нараво, прогнаним Србима с Косова и Метохије је забарањен повратак на КиМ 1945. итд, итд.

А Србија би требало да затражи међународну надлежност – ради пописа становника на Косову и Метохији и да установи које шиптарске породице немају југословенско, или српско, држављанство. Тако би се установили и да нема 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији (што је фалсификат при попису становништво), него да их има само до 850.000.

Београд, 3. Јун 7526 (2018)

Слободан Јарчевић