Троја и Пелазги (Пеласти)

Др Олга Луковић Пјановић:

“Сва Грчка звала се најпре Пелазгија. Што се тиче Пелазга, готово свестрано се прихвата, да je реч о српским племенима, тада раширеним по целој Грчкој.

Да кажемо коју реч о српским племенима на Пелопонезу, која су била присиљена, да се повлаче пред новоствореним народом Грка.

Што се тиче древних Тројанаца, према Страбону, они су били делимично Срби, а делимично Грци. Ово тврђење је усвојио и руски историчар Михаило Ломаносов, а и Дубровчанин Мавро Орбини. Уистину, као што су Грци мешавина Срба и Крићана, тако исто су Тројанци мешавина Срба и крићанских колониста на малоазијској обали. Тако научни ауторитети добро упућени у све, што ми овде излажемо тврде, да је српски песник древног Дубровника с правом и на основу аутентичних документа певао:

“При мору украј српских страна,
у пржинах пуста жала,
Лежи Троја укопана,
од грчкога огња пала…”

Песник Иван Гундулић је, наиме, добро знао, да узрок Тројанског Рата није била “лепа Јелена” већ судар између Троје и погрчених Срба за господство над Егејским Морем.

Песник, или песници “Илијаде” успели су, да кроз песму присвоје за Грке и Микенску културу и град Троју… На жалост, “Илијада”, упркос хиљадама анализа, никад није анализирана са становишта једне неопорециве историјске истине, при којој би се узело у обзир суделовање античких Словена у борби…

Део Пелашких племена се, пред најездом Египћана и касније створених Грка, иселио на територију данашње Палестине, која је по њима добила и своје име.

ПЕЛАЗГИ-ПЕЛАСТИ-ПАЛЕСТИ-ПАЛЕСТИНЦИ-ФИЛИСТИНЦИ…

Да напоменемо овде само, да су – између осталих – на страни Тројанаца учетвовали у борбама и Срби Рашани (Рашка племена), који су дошли из Египта… По паду Троје, управо ти Срби су прешли на Балканско полуострво или Хемус, те су тако они сачињавали други српски талас, који је запљуснуо то полуострво, пуних 1860. година после првог. Према немачко – хрватском писцу Сверу, тај талас је био довољно јак, те се осетио и изван Балкана. Па Шафарик подвлачи, да су управо ти Срби, или Венди, или Венети дали име данашњој Венецији. С тим је сагласан и Јован Рајић. Руски историчар Ломански говори о бригама Српских Немањића за Троју, па наводи краља Стефана Уроша II Милутина и цара Стефана Душана Уроша IV, који је у једном свом царском акту рекао:

”Цар Душан Богдану, мужу искусном во воинствених потребах одан Ассак в Тројади.”

Према већ више пута споменутом руском писцу Ломанском српске насеобине првог српског главног дела оставиле су трагове – не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалу, већ и на Сицилији и на обалама Африке. Његово тврђење, да су ти Срби дошли из Сенара у Азији (грчко-римски “Bавилон”), одакле је – уосталом – дошло више разних племена Србаља, подупире и Хрват Рачки, па Чех Пулхова и Енеја Силвије, доцнији римски папа.65

(65. Вјекослав Клаиц, “Виенац”, 39., 1891., Загреб).

Од свих ових група, овде нарочито истичемо ону, која се назива Етрурци, а која саму себе никад није друкчије називала до Расни, или Расени, што је у историји опште познато, а што потврђује и Bелика илустрована историја света, за годину 1957,(66), из које се јасно види, да је та група припадала племену Рашана.
Па и словеначки научник Жунковић у својој напред споменутој расправи тврди, да су Расени, или Расни били Словени, што ћемо ми исправити у Срби, с обзиром на време у коме је Етрурија представљала посебно географско и историјско подручје.(67). Док је име Словен настало тек у шестом веку по Христу, дотле су Грци и Римљани налазили народ Срба, или Венда пре више од пре две хиљаде година, а Феничани још давно пре тога.

66. Year Pictoral History of the World 1957., Baldwin H. Ward, Ed.. Oxford Paper Co. New York 17.

67. B. “Етрурци или Рашани”, Изд. Српског Народног Универзитета “; Лазо Костић” -1969., Милвоки, Висконсин, УСА.

Велики Српски песник Иван-Џиво Гундулић у своме спеву “Осман” скоро 1900 година после владавине и смрти Александра Великог, каже:

”Од Лесандра Србљанина,
од свјех цара, цара славна;
Александро то сведочи
краљ велики свега свита.”

Имало би много доказа у прилог Гундулићевог тврђења у песми о “Александру Србљанину”, но то је расправа за једну другу студију.

У време после 3000 година с.е., Троја је била једно повеће село, које ће захваљујући своме земљоном положају постати највеће трговинско и просветно средиште сербиског света.Тројанско село се развило у велики град, око 2500-те године.

Прва Троја је имала великог значаја за развој трговине, занатства и посебно нове градске просвете. Град је био изграђен на површини од око 60 ари. Улице града су биле доста узане и секле су се под правим углом. Овакав распоред улица био је својствен свим старим сербиским градовима. Они су се по томе могли препознати и разликовати од градова других народа. У средини града налазио се двор неког племића, који је извесно био владар Троје. Захваљујући његовом земљоном положају, на раскрсницама копнених и водених путева, Троја је имала важну улогу како у трговини тако и у радионству, посебно у преради метала. Била је главна тржница између Европе и Азије: за злато, сребро, бакар и бронзу; такође за накит и драго камење. Нађено је посуђе из времена Прве Троје на коме је насликана лађа са тридесет веслача и оштрим прамцем. Троја је имала улогу једне опште статме на путевима између Европе и Азије, и Белог и Црног Мора. Утицај Троје се осећао врло снажно у Малој Азији и у Европи, посебно на Хелмском Полуострву и у Подунављу. У време око 2300-те године с.е. настали су велики немири у Малој Азији и Троја је свакако својим богаством привукла нападаче.
Прва Троја је опљачкана и разорена. Међу научницима се води расправа око тога ко су били нападачи на Троју. Пирен сматра да су то били Лувити, после прелаза преко Дарданела око 2300.године, када се први пут појављују у Малој Азији. Међутим, Лувити нису били неки посебни народ, него се тако назива један део Серба, који су прешли у поменуто време из Европе у Азију и населили су се у јужним крајевима Мале Азије. Густав Глоц допуњава Пирена и каже да је у то време пошла, са Хелмског Полуострва, једна нова најезда у правцу истока.
Народ трако- фригијски подигао је нови тројански град.
Нема никакве разлике између становника Прве и Друге Троје, ради се у ствари о истом
народу. Разлика је била само у томе што је нова Друга Троја била већа и боље утврђена од претходне. Куће у новој Троји су биле исте као и у претходној, са владарским двором у средишту града. Град је био заштићен каменим бедемом и опкопом званим “тумба”. Изван града се налазило лепо уређено гробље са лејама и ходницима. У овим гробовима се налази оружје, вазе,накит и кумири Богиње Мајке, која ће касније бити позната и под именом Кева. Чаилд каже да су у то време, у Троји, сахрањивали своје мртве у глиненим ковчезима, сличним ћуповимa по облику. У Првој и у Другој Троји су постојала уређена гробља у којима су умрли сахрањивани у глиненим посудама. Серби су у то време, у неким крајевима, спаљивали своје мртве и њихов пепео остављали у посебно направљеним урнама, какве су нађене у Винчи и у Троји. У исто време се појављују и породичне гробнице, и идући са временом оне су све бројније.
Гробнице са глиненим ковчезима у виду ћупова нађене су и у Асирији и потичу из времена Ниновског Царства. И то је, ако је потребно, још један доказ сербиских обичаја из Европе и Мале Азије на Блиски Исток. У Другој Троји су постојале установљене мере за дужину, тежину и запремину. Мере за дужину су одређиване према деловима људског тела, као: палац, стопа, лакат и сежањ. Жил Мишле каже за Троју:
“Велики пелашки град, чији је оснивач Дардан”.
Друга Троја је имала велики утицај на Малу Азију и југоисточну Европу. Мишљења
Историка су подељена по питању времена рушења Друге Троје. Разлике се крећу у распону од 150 година, и то од 2150 до 2000-те године с.е. Ми можемо сада поуздано рећи да је Друга Троја срушена приликом Ниновог похода. око 2025-те године с.е.

О  ПЕЛАЗГИЈСКОМ  ЈЕЗИКУ И  ПИСМУ:

ПЕЛАЗГИЈСКО ПИСМО, које се у античких грчких писаца спомиње, не може да буде ствар измишљена! Они чак и набрајају лица, која су се тим писменима служила, па чак спомињу и списе написане пелазгијским писмом и пелазгијским језиком. А Фабриције је сачувао обавештење, које се може узети као надопуна тих вести!

Та “пелазгијска” слова, као и сами “Пелазги” и њихов језик прометнули су се у грчки…

То су нам рекли – уосталом – и сами грчки писци, а то је потврдио на свој начин и Херодот, али – при проучавању грчких старина нико то није узимао у обзир, јер се од почетка узео погрешан правац! Зато још једном морамо да пођемо од почетка! А оно, што се у овом случају неизоставно поставља као задатак, јесте – најпре сравњивање српске и грчке азбуке почев од првих остатака. Затим се морају пронаћи најстарији трагови писма у Индији, и другде па онда српску глагољицу и ћирилицу треба анализирати упоредо с њима! При овоме су од највећег значаја најстарији налази саме грчке азбуке и особито њених изгубљених знакова… Милош Милојевић каже:⁴⁷

“Грци се хвале својом старином, својим знањем и вештином. Старина им је, као и све остало, претерана… сила преувеличана, итд. Прва писмена постала су им око 600.г. до рођења Христова (в. Плиније, Nat. Hist. I, V, с.29, а први писци били су им: Ферикад, Акузилај, Еланик Лезбијски, Хекатеј и Дионисије Милећанин, од којих је последњи живео у 65. Олимпијади, или око 520. г. пре Христа. Но не гледајући све измишљене, Бог зна какве старине, на њихову мниму коренитост и остало, остаје оно, што смо напред навели:

Стари Грци нису ништа друго до остаци војених чорда, асирских, које су се, као и Рамзеси у Италији, смешали са српским племенима живећим ту, а тако исто и остаци војених трупа Рамзесових, или Сезостриса II, египатског цара… “

“…А кад се језик и остало овог врло важног, а ни најмање неиспитаног и неизученог народа проучи, онда ће се многе ствари открити, о којима нисмо ни сумњали. Навод наш тврди још сам Иродот (тј., Херодот), који вели, да је очима својим гледао статуе подигнуте Рамзесом. Ево његових речи из Вебера Г., стр. 128.:

“Од многих подигнутих споменика, у разним покореним државама, Сезострисом, већи део већ несуштаствује (не постоји). У сирској Палестини, а то је баш око еврејског првог населења у “објетованој земљи” – ја сам сам собом видио неке са писменима – јероглифима – и женским удовима. А у Јанији – баш где су Грци – налазе се два изображења тога мужа, јер су исечена на литицама, и то крај пута, идући из ефеске провинције у Фокеју и из Сарда, идући у Смирну. На оба места исечен је човек од шест педљи, држећи у десној руци копље, а у левој лук. Све остало оружје и у једног и у другог је једно и исто, египатског и етиопскога происхођења. Од једног рамена к другом, преко прсију, иду египатска света писмена која. значе: “Ја сам покорио сопственим рукама ову страну. “

“Ми смо још раније казали, да су се Грци настанили у српским земљама као војници и војне страже семитске и етиопске расе, и да су као такви морали да се састоје из разних народа, који су управљани једним језиком испочетка, и то на 2100. г. пре Христа асирским, а после, од 1445. г. па даље, опет етиопским… Тако исто навели смо и да су се борили међу собом баш зато, што су се састојали из првобитних војника, припадајућих разним народима, па као такви и језике су асирски и етиопски разно произносили и изговарали… Зна се, да им је по њиховом причању, највећи део народа населио из Египта Кекропс и Данај, од којих је први основао Атину, а други Аргос. Кадмо, Феничанин, основао је Тиву (Тебу), а Пелопс им је дошао из Фригије и потомци његови, смешавши се с потомцима египатског Данаја, основали су силне државице пелопонеске, међу којима прву улогу игра Спарта. Стога су се Аргос и Спарта дуго поштовали као главе свих грчких земаља…

(Милош С Милојевић, Одломци историје Срба и српских земаља, свеска I, стр. 179.-181.)

Ми ћемо овде да прекинемо с цитирањем овог веома занимљивог текста, који је Милојевић писао на основу сведочанства нађених по најудаљенијим европским библиотекама.

Укратко, како каже Милојевић:

“Кад се језик… овог народа проучи, онда ће се многе ствари открити о којима нисмо ни сумњали.”

У досадашњем нашем раду је било много изненађења. Много пута смо се уверили, да су се грчка хетерогена племена ујединила преко српског језика, а касније – преко српског писма. То може да изгледа врло смело, али ми то кажемо на основу онога, чему нас учи испитивање језика и писма… Па зар већ нису пале претпоставке, да би српско писмо било формирано по мало од свих источњачких азбука, али – углавном од грчке. Истина ће бити супротна оваквом гледишту. Како је Сипријан Робер пронашао, да су српска слова расута по свим “абецедама” и азбукама, врло је вероватно, да ће се научно дефинитивно установити и усвојити, да су каснија грчка слова састављена према прастарој српској азбуци.

Francois Pouqueville, француски историчар, који је написао неколико дела о Грчкој.⁵¹ Он је путовао и боравио на Балкану и провео извесно време у самој Грчкој, а по повратку у Париз објавио је своја запажања. Његови критичари су особито истицали тачност његових описа, а и оригиналност његових запажања, заснованих на чињеницама. Између осталога, Pouqueville je придавао велики значај претходницима Грка у Грчкој, Пелазгима, а његове закључке о њима резимирао је А.Descubes:⁵²

“По Пукевилу… Пелазги су најстарији становници Грчке… Атињани су присилили Пелазге, да изграде њихову Акрополу… По традицији, они су научили своје победиоце, Грке, вештину обрађивања земље; они су им такође предали своју веру, и ОНИ СУ ИХ НАУЧИЛИ ПЕЛАЗГИЈСКОЈ АЗБУЦИ…”

“D’ apres Pouqueville… les Pelasges sont les habitants les plusanciens de la Grece. Les Atheniens firent construire aux Pelasges leur Acropole… La tradition veut qu’ils ont enseigne aux Hellenes, leur vainqueurs, l’an de cultiver la terre; ils leur auraient egalement communique leur religion; et qu’ ils leur aient fait connaitre l’ alphabet pelasgique…”

51. Voyage en Grece, 1820-1822.; L’histoire et la description de la Grece, 1825.; Histoire de la regeneration de la Grece.

52. Nouveau Dictionnaire d’Histoire, de Geographie, de Mythologie et de Biographie…

Немогуће је објаснити, а још мање прихватити ћутање науке о нечему, што је тако недвосмислено и јасно речено!

Gregor Dankovszky је у свом делу “Die Griechen als Stamm – und Sprach verwandte der Slawen – historisch und philologisch dargestellt” (“Грци као племенски и језички сродници Словена – историјски и филолошки приказ”) – у неку руку наставио напред наведену Херодотову мисао, показавши убедљивим примерима, како се језик древних Срба – мистериозних “Пелазга” – прометнуо у грчки.

Izvor:

http://www.olgalukovic.wikifoundry.com/