.
Неки долину Ибра називају Долином краљева, други Долином векова, а они романтични је називају и Долином Јоргована.
Замислите зелено брдо овенчано круном од камена. Звучи прилично запањујуће, зар не? Не само да звучи, него заиста и ИЗГЛЕДА запањујуће!
На 20 км од Краљева, налази се Маглич, величанствена средњевековна утврда из 13. века, смештена на самом врху брда, само 100 м од клисуре коју формира река Ибар правећи оштру окуку око подножија брда.
Тврђава Маглич, својеврсни српски Камелот, безбедно је ушушкан у топлом загрљају централне Србије. Међутим, оно најинтересантније у вези Маглича није сам његов изглед или локација, већ његов мистериозан настанак.
У пролеће, ова немањићка утврда изазива дубока осећања код радозналаца који висећим мостом пређу изнад запенушаног Ибра, попну се стрмом стазом до тврђаве и виде невероватну слику разбокореног јоргована који избија из јалове монолитне црне стене, на којој је подигнута највиша и најмоћнија кула.
Расцветали жбунови су и својеврсни путолази до врха Столова, чије је право име Камариште или Равни сто. Ово старије име је вероватно сачувано из претхришћанског времена, као и назив Троглав за планину с друге стране Ибра. Тада су на овим висовима у народној машти столовала стара словенска божанства, а доцније су древне легенде најчешће прилагођаване Светом Сави, о чему сведочи низ топонима у Ибарској клисури.
У тој причи се такође појављује Маглич, који је још загонетка за науку. Наиме, замак чије остатке данас видимо подигао је архиепископ Данило Други, српски племић-монах, архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима Немањића у 13. и 14. веку. Носећи и мач и мантију, био је командант одбране Хиландара и десна рука краља Милутина.
Међутим, археолшка истраживања су показала да је пре Даниловог постојало и старије утврђење сазидано на овом суровом месту. Према остацима керамике из тог старијег града, сличних онима пронађеним у тврђави Рас, поједини научници претпостављају да је Маглич могао да сазида Стефан Првовенчани, као заштиту срца српске државе од продора Хуна и Бугара, из поморавске равнице.
Освајање тврђаве на јуриш или опсадним справама је било немогуће са стрмих падина под којима тече Ибар и из дубоке клисуре речице Маглашнице. За спречавање брзог упада с једине стране, која је пружала прилику за такав напад, са врха Мали сто изнад Маглича, стена на којој је замак саграђен пресечена је јарком, глатких ивица као да су направљене једним ударцем дивовске оштрице.
Ко стане у тај просек широк 20-ак метара и дубине до десет метара, остаје затечен величином тог подухвата, који би био тежак и с данашњом технологијом.
Разлог таквог напора вероватно је био и то што је Маглич стражарио над данас заборављеним пешачким и караванским путем, који је спајао Немањину белу Студеницу, мајку свих српских манастира, са пурпурном Жичом, коју је Првовенчани подигао као седиште независне националне архиепископије. У случају напада на њу, том стазом коју користе и даље планинари, монаси и народ, стизали су за око три сата хода до безбедног и неосвојивог града.
Био је и чувар древног пута који је још од праисторије водио долином Ибра, између рудом богатих планина и спајао јадранске луке с Поморављем и Подунављем. Таква стратешка војна улога Маглича објашњава његових осам кула, високе дебеле зидине и две дубоке цистерне за воду укопане у живи камен, које су омогућавале граду да издржи дугу опсаду. Међутим, археологе збуњују остаци велике палате, центра дворског живота средњевековног града, простране цркве посвећене Светом Ђорђу и резиденцијалне зграде за становање.
Таква здања су у та времена била примерена неком владарском замку у срцу државе, а не тврђави усамљеној међу суровим планинским обронцима.
ДИВЉИ КОЊИ, А ТАКО ПИТОМИ
На равном врху Камаришта, путнике намернике дочекује крдо полудивљих коња. Навикли су на посетиоце и без бојазни прилазе очекујући шећер и јабуке на које су их планинари навикли. Прелепе снажне животиње подсећају на још једну од легенди овог краја, да је Милош Обилић баш на Столовима, чувеним по коњарима, тражио бојног ата на коме ће одјахати на Косово. Сточар Петар видевши о каквом је јунаку реч, поклонио му је легендарног високог Ждралина, а његови далеки потомци данас слободно јури по планини. И то крдо коња појачава утисак који је неизбежан од тренутка када почнете успон на гребене планина изнад Ибра – да корачате кроз два света истовремено, прошлост и садашњост.
Научници одговор налазе у записима ученика и биографа Данила Другог:
” У Магличу граду, и ту су била позната дела његових трудова. Јер у њему подиже прекрасне палате и остале ћелије, на пребивање онима који су тамо. И ту, у цркви Светог Георгија, у граду томе, утврди божанствени закон да се у њој неизмењени свагда врши, обилно у њој поставивши божанствене књиге и све остале црквене потребе. За такве његове многе подвиге и приложенија домовима Божјим, нека му Господ даде вечно блаженство…”
Данило Други био је налик Светом Сави, активан и у политичком животу, наступао је као помиритељ, прво краља Драгутина и краља Милутина, а затим Милутина и Стефана Дечанског. Племић и ратник, био је Милутинов најповерљивији сарадник, а као просветитељ је српском народу оставио најважнију средњовековну књигу.
– Мало је људи који су као Данило оставили дубок траг у свом добу – каже историчар проф др Влада Станковић. – Као државник, он је практично имао пресудан утицај на постављање свих краљева после Милутина. Оставио нам је “Житија краљева и архиепископа српских” које је писао са својим ученицима, као најважније биографско дело о световним и духовним српским владарима средњег века. Био је и велики градитељ, који је водио радове на краљевским задужбинама Бањској и Високим Дечанима, а сам дозидао припрату и цркву Богородице Путеводитељице у Пећкој патријаршији. Упркос свему, Данило Други је и данас мистерија за сопствени народ.
Претпоставља се да је Данило, књигу писао у свом Магличу, али то не даје одговор ко је утемељио град. По једној теорији, тај подухват је извео Урош Први Велики звани Храпави, под којим је Србија постала рударска велесила, када су се у планинама око тврђаве отворили бројни рудокопи гвожђа, бакра и сребра. Тврђава као Маглич је била неопходна да с оближњим Богутом градом, Брвеником и још неколико мањих утврђења чува ову рудоносну област.