Blog Archives

Jun
23

Освета књегиње Љубице

 

.

Узела кубуру и пресудила јој:

Кнегиња Љубица убила љубавницу кнеза Милоша!

Кнез Милош није никада исказао своје кајање за учињене поступке како у љубави, тако и у политици. Кнегиња, пак, јесте…
…

Љубица Обреновић је била српска књегиња, жена кнеза Милоша Обреновића, и мајка кнеза Михаила Обреновића. Њено девојачко презиме било је Вукомановић, била је ћерка Радосава и Марије Вукомановић. Главни посредник удаје за Милоша Обреновића био је Никола Милићевић Луњевица који је преговоре око удаје завршио са Миланом Обреновићем, братом кнеза Милоша, на четрдесет дана од смрти њеног оца. Кум на венчању које било 1806. године био је Карађорђе, стари сват Лазар Мутап, а  девер Никола Милићевић Луњевица.

Уочи удаје Љубица је „била највиђенија међу девојкама из све околине”. Чак и ако се претеривало у опису Љубицине лепоте, млади бег Токатлић имао је довољно мотива да се загледа у стасалу Срезојевчанку. Он је помишљао на њену отмицу, али није се усуђивао да је оствари, плашећи се гнева свог стрица, старог Селим-бега Токатлића, добро расположеног према раји.

У њу се загледао годину или две пре избијања Устанка брат по мајци Милана Обреновића, Милош Теодоровић, потоњи српски кнез.

У позним годинама, док је боравио у Бечу, кнез Милош се сетио како је упознао Љубицу. Напуштајући свог зета Саву, можда 1802. или 1803. године, пре него што се коначно доселио код полубрата Милана, Милош је преко Прањана, на путу за Брусницу, прошао кроз Срезојевце. На једном од срезојевачких потока угледао је Љубицу и мајку, које су белиле платно.

“Тада ми је било прошло 20 година, а још сам био као девојка. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазише мене, изиђоше из воде, и спустише скуте (бејаше их стид од мене да дубоко газе). Ја прегазих воду, и, на другом брегу, седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу. Е, јест била лепа за чудо.”

Питање Милошеве женидбе поставило се поново тек после избијања Првог устанка. Из кнежеве приче сазнајемо да је војвода Милан испросио Љубицу и довео је у њихов дом. “Кад сам се оженио било ми је око 24 године.”

Милош и Љубица узели су се у пролеће 1804. године. Милан је позвао Карађорђа да кумује. Тад су се Карађорђе и Милош први пут срели и упознали.

У аутобиографији кнез Милош казује да је с Љубицом родио “деце осморо, то јест, четворо мушких и тако женских” (Петар, Петрија, Јелисавета, Ана, Милан, Марија, Михаило и Тодор). Родитеље су наџивела само два детета, ћерка Петрија и син Михаило, а Јелисавета мајку. Кнез и кнегиња трудили су се да васпитају своју децу, али замисао и уложени напор нису били на нивоу једне владарске породице. Ниједно њихово дете није било систематски образовано.
Кнегиња Љубица није доживела да ожени ниједног сина, али је дочекала да уда две ћерке, Петрију и Јелисавету.
Познато је да је Кнез Милос био јако неверан. Једном је тако украо из Турског робља лепу Петрију, и довео је код Љубице у Црнућу да јој служи. Својом лепотом, младошћу, вредноћом и вештином у сваком послу била је десна рука кнегиње Љубице, а својом веселом нарави и шаљивошћу унела је ведрину и свежину у кнежеву кућу. Она се Љубици од почетка није допала.

Петрија је остала у Црнући и пошто се кнегиња Љубица одселила у Крагујевац 1818. Кнез Милош је до 1817. ретко долазио у Црнућу, али су његови односи са Петријом почели пре него што се Љубица одселила. Љубоморна на лепу Петрију, она је често пребацивала кнезу због њихових шала и смеха, док једном приликом није затекла мужа и Петрију у кревету. Кнегиња се потом преселила с децом и мужем у Крагујевац, одакле је кнез чешће одлазио и остајао у Црнући. Почетком 1819. године Петрија му је родила ћерку, којој су дали име Велика.

Кнегиња Љубица дуго није рађала, али је почетком 1819. године била трудна. То јој је улило самопоуздање и она је решила да прекине кнежеву љубавну романсу. Претходно је сазнала од својих доушника, међу којима је био и Васа Поповић, њен рођак, да се на кнеза врши притисак да се ожени милосницом Петријом. Веровало се да Љубица не може више да рађа, а кнезу је био потребан наследник. Од Петрије су се могли надати мушком детету.

Кнегиња Љубица се појавила у марту 1819. године у Црнући, изненадивши кнеза и Петрију. Затекавши Петрију како намешта собу, упитала ју је:

“Коме спремаш две постеље, Петрија?”

“Спремам једну господару, другу мени.”

“А где ћу ја спавати ноћас?”

“Вала Богу, пространа је кућа!”

“Зар тако, Петрија?”

“Нисам ти ја крива што ти Бог није дао”  дрско одговори млада, не обазирући се на Љубицу.

“А кад мени није Бог дао, ја ћу дати теби”, рече Љубица и дохвати кнежев пиштољ којим уби Петрију.

Од Милошевог беса је спасло само то што је била трудна. Не зна се да је кнегиња Љубица била неверна свом мужу. Дакле, није нам познат ниједан њен љубавник. Није, такође, познато ни да ли је икада била обузета таквим искушењем, будући да у њеној сачуваној преписци нема ниједног писма интимне природе. Чак никаква прича, нити анегдота не упућује у том правцу. Кнегиња је, за разлику од кнеза, морала много више да води рачуна о својим моралним поступцима, јер је страховала од кнеза, а и зато што је стално била обузета бригом о деци.

Кнез Милош није никада исказао своје кајање за учињене поступке како у љубави, тако и у политици. Кнегиња, пак, јесте. Године 1843, пред смрт, она се кајала и јадиковала што је убила Петрију:

“Много греха имам, њих ће ми милостиви Бог све опростити, али што својом руком убих ону жену, бојим се неће ми никад опростити! Куд ме занесе моја женска памет? Кад бих ја убијала све његове пријатељице, могла бих побити толико света! Грешна, шта учиних!”

1842. године дошло је до смене власти у Србији, са династије Обреновића на династију Карађорђевића. Љубица је умрла 26. маја 1843. у прогонству у Новом Саду, тада Аустријском царству. Сахрањена је у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори.

…

Извор – http://stil.kurir.rs/vip-prica/uzela-kuburu-i-presudila-joj-kneginja-ljubica-ubila-ljubavnicu-kneza-milosa-clanak-32670

 

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off
Jun
22

Говор Словенског изасланика Александру Великом

ГОВОР СЛОВЕНСКОГ ИЗАСЛАНИКА  АЛЕКСАНДРУ ВЕЛИКОМ

.

То што Словени рекоше тада Александру, знатно се разликује од обичаја римских и грчких … Па иако би се могло расправљати о њиховим речима, ми ћемо их овдје тачно пренијети.  Један од њих, најстарији, овако збораше:

,,Да су Богови хтјели да ти обим тела буде сразмјеран похлепи душе, запремина свијета не би ти достајала,  једном би руком додиривао Исток, а другом Запад. А то кад би постигао, прохтело би ти се да откријеш гдје се толики сјај божански крије, јер толика је твоја жеља за стварима које не можеш постићи. Ти из Европе идеш у Азију, и из Азије прелазиш у Еуропу. И кад буде побиједио читав људски род, са шумама и са звијерима, са снијегом и с ријекама, ти ћеш ратовати. Но зар не знаш да велика стабла дуго расту, да би затим у трен била ишчупана? Луд је ко само ниихов плод мотри, а не мјери им висину. Пази да, желећи до врха стићи, не паднеш заједно с гранама за које ћеш се држати. Лав је знао који пут скончати као храна малих птица, а жељезо рђа изједа. Нема ствари тако постојане, да јој не би пријетила погибељ од неке друге слабе.

Шта ми имамо с тобом? Ми не ступисмо никада на тло твоје земље. Како знаш где си дошао? Зар нам није допуштено остати непознатима, живети сред ових великих шума? Ми се не смемо никоме покорити и не желимо никоме господарити. Предајемо вам овдје своје дарове, како бисте могли упознати народ славенски – пар волова, плуг, стреле, копља и пехар. Ствари су то којима се обичавамо служити, с пријатељима, а против непријатеља. Љетину стечену трудом волова дарујемо пријатељима и с њима у пехарима вино као жртву боговима приносимо, а непријатеље издалека стрелама, а изблиза копљем ударамо. Тако смо победили краља Скитије, краља Медије и краља Персије. Пут нам се све до у Египат отворио.

Но ти, који се толико дичиш да си дошао разбојнике свих народности прогонити где год би стигао, ти сам ниси ништа друго доли разбојник. Заузео си Лидију и запосео Сорију; држиш у својој моћи Персију, под твојом су влашћу Бактријци, у Индију желиш отићи, а већ пружаш своје лакоме и незаситне руке према нашм стадима.

Чему сва то богатства, кад изазивају у теби све већу глад? Ти си тај којем је више него иком другом преобиље донијело глад, те што више имаш, то жељ-није жудиш за оним што немаш. Зар се не сећаш колико је већ времена прошио откако опсједаш Бастане желећи силом однети побједу? Согданци су наново заратили. Теби рат из побједе изниче. Премда те држе већим и снажнијим од других, свеједно нико не трпи туђинца за господара. Пријећи чеш Тану [Дон], па ћеш спознати ширину простора којим се протеже.

Словене ти никад нећеш покорити. Наше ће убоштво бити брже од твоје војске која са собом носи плен многих народа, а кад будеш веровао да смо далеко, угледат ћеш нас у свом шатору. Истом брзином прогонимо и бежимо. Чујемо да је у Грка словенска осама пословично извргнута руглу, но нама су драже ненастањене и необрађене шуме неголи градови и богати поседи.

Држи стога чврсто у рукама своју срећу, јер је пролазна и не можеш је на силу задржати. Будеш ли слиједио тај корисни савјет, боље ћеш своју срећу зауздати и лакше ћеш њоме управљати. У нас се каже да срећа нема ноге, него само руке пернате, те кад пружа руке, не да перје дотаћи.

На крају, ако си ти Бог, људима мораш поделити благодати, а не одузимати им оне које већ имају. Но ако си чојек, држи увек на уму то што јеси. Глупо је увек држати на уму ствари због којих себе самога заборављаш. С ким не будеш заратио, тај ће ти бити пријатељ, јер чврсто је пријатељство само међу једнакима, а како се чини – једнаки су међусобно они који нису окушали своје снаге.

Не вјеруј да су ти пријатељи они које си покорио, јер не може бити пријатељства између господара и слуге. И у миру нам је обичај на рат мислити. Грцима је обичај бити на опрезу, те све биљеже и зазивају Богове. Ко не поштује људе, обмањује Богове, а ни теби не требју пријатељи у чију добронамерност сумњаш.

У нама ћеш сигурно пронаћи чуваре Азије и Еуропе. Дотичемо Бактрију тамо гдје је Танаис дијели, а онкрај Танаиса, па све до Тракије, глас се проноси да се Македонија с Tрачанским брдима спаја. Ти размисли желиш ли нас на границама оба своја царства за прииатеље или непријатеље.”

…

Одломак из књиге Мавра Орбина ,,Краљевство Словена” страна 81.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Jun
20

ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

Исидора Секулић

ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

.

Израз чувати дете сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз место читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумевањем, и вољењем детета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на пример: Сасвим млада већ сам чувала двоје деце. Или: чувала сам сина мог као дете све до двадесете његове године. Или: Ћерино дете чувамо ја и мој старац. Или: Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо.

Лепа је то реч и тешка је то реч. Једна реч довољна за десет. Широко осећање детета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и песмом детета. Подразумева се у тој речи да је тако рећи мала ствар хранити и одевати дете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озледа; од зле намере других људи; од мрака и сенки и “курјака” који тако загонетну улогу имају у души детињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тера цвеће и коров; од мисли које дете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дечијих и других.

Чувати дете, могао је као обележје радње казати само неко дубоко човечан. Јер, нигде више погрешних, неправедних и свирепих удараца него када где ударе дете, и где се удара по детету. Дете тако често удари онога кога воли: и баш онај који дете воли хоће често непромишљено да удари и по телу и по души детињој. Бива то отуда што љубав као таква није само врлина, него је и страст, и превраћа се понекад у себичност, љубомору, гнев.

Сви знате причу о Арапину који је, срдит, свом многовољеном коњу – који му је био место детета – пожелео да пребије кичму, и коњ је пребио. Колико пута дете, колико пута мајка каже тешку неодговорну реч. Мајка дакле има да чува дете и од својих удараца.

У нашем народу је одувек тежак био живот и државни, и градски, и сеоски, и породични, и детињи. Зато је и однос матере и детета одувек био био много сложен, променљив, зависан од свега и свачега. Човек човека уопште тешко схвата и никад до краја не разуме. Тежње људи се ретко кад слажу и састају. А историја односа наших баш према онима које највише волимо, препуна је неспоразума, сукоба. Историја односа матере и детета понајсложенија је. Они се воле и траже, али жеље њихове тако често иду у раскорак, и тешко се враћају и састају.

Питање детета је огромно, питање детињства до крајности деликатно. Јер је све колебљиво, а све сувише импулсивно у оно детиње доба када је младо биће способно за пуну срећу, неуморно да буде весело и испуњено поверењем у свакога и све; а, с друге стране, живо осетљиво, некад страдално осетљиво за јад несрећних људи чак и из књига и са слика.

Наша жена има ретко добар став пред том великом компликацијом. Ко је добро посматрао највише заступљени тип српске мајке, зна да је она у односу са децом нешто кратка и уздржана, понекад и мало сува. Није романтична; а кад је, њена романтика је хумор, лиричан или ироничан. Српска мајка не прави се мудра као Саламон, ни чаробна као вила. Она стаје пред дете скоро тако као и пред одрасла човека. Није много склона да се детињи, да измишља бајке или их препричава. Она препричава своје село, своје детињство, карактеристичне претке и рођаке и разне истакнуте и оригиналне људе и жене. Рано увлачи дете у битност расе, у битност друштва, и у ћуди живота. Једном речју, њу одликују две наоко ситне одлике, али које значе велике квалитете: човечност и озбиљност.

Сећам се из детињства једне мајке која је неколико авлија пуних деце држала у федерацији дивљења достојној. Деца су заслуге својих другова признавала поштено, често до суза поштено; верно су остајала при учињеном избору игара и вођа; а кад је долазило до размирица, свађала се некако по “пунктовима”, по неком уставу. Једна колективна свест је осуђивала велике кривце, и до батина није никада долазило.

И дан данас се сећам те мајке. Не по некој њеној анђеоској доброти, или по дару маштања, или по лепоти и срећи. Просто по човечности њеној, озбиљној човечности њеној. Њен живот хоћете да знате? Ево га у неколико јаких потеза. Једно јој се дете родило, друго пошло у школу, треће се разболело. Када је устао од тешке и ретке болести тај малишан, мајка, једног дана, без сваке патетике, узе четврто дете с улице. Нашли га људи код црквеног зида, као што се нађе кључ који остаје вечита тајна: шта је откључавао и закључавао. Па су године пролазиле. Један син се оженио, други погинуо, једна кћи се упорно опирала сваком вођењу и саветовању и много грешила. Па онда, најстарији син обудове, и донео матери своје дете: да га чуваш мајко. Па онда, једна удата кћи, оно нахоче, није никако хтела да да има деце. А друга је имала децу, али се није њима бавила радо. Некако је много мислила увек на себе. Мајка се држала човечно. Није се уносила у туђе животе. Али је нечим, у себи консервативним, ипак управљала животом и савестима своје деце и исправљала те животе и те савести. Она кћи без деце, пошто је закаснила да има своју децу, ушла је, напослетку, уз помајку у друштво за чување туђе деце. А она друга кћи је доживела да су сва њена деца пристала уз бабин систем и бабин поглед на ствари, и, премда су матер своју волели, бабу су далеко више ценили, изнад матере, а то су и говорила матери. Није то било лако слушати. У последње време, и та се мајка много трудила у друштву за чување туђе деце.

Људи, прогресивни и модерни, стоје данас мало неодлучни према типичним карактером српске мајке. Додуше, када погледају у куће које наше жене подигоше, и држе и воде – и то без великих криза, и без икаквих проневера и себичности – људи умукну и диве се. И право је да се диве. С друге стране, мисле ипак да би тип наше мајке требао да еволуира, да би мајка требала да узме више личне слободе за себе, и да даје више личне слободе деци. Ово је једно мишљење које није до краја домишљено. Деца, раније или касније, узму сама ову слободу, и узму је природно, с преимућством новог живота над оним који пролази. А мајка, не може имати пуну и пусту слободу, као што је не може имати нико ко је узео неки задатак не од данас до сутра, него од данас до гроба.

Српску мајку карактерише оно што је од два вида озбиљнији вид карактера и одлуке. Српска мајка је прогресивна, али човечна остаје оним што се не мења, вечним цртама човека и жене. Прогрес је ствар нужна и лепа, понекад блистава, али у сваком прогресу има експеримената, разбијених и поломљених ствари које се одстрањују и бацају. Добро ради наша жена када од битно човечног не одступа. Иначе, од свег њеног труда и свих мука шта би остало? “Прогрес” се и по два пута промени док мајка сина или кћер до самосталности дочува. А сем тога, како смо већ напоменули, пошто мајка савлада дете, долази ред да дете савлада мајку у име новог живота, и у томе је и трагедија и јунаштво мајке. У свести српске мајке има врло много од тог знања, и зато у фигури, држању и говору српска мајка има тако много измирено човечног и савладано достојанственог. 

…

Ово неколико редака предајем, с поштовањем и с дивљењем, марљивим чланицама друштва ,,Српска мајка” које срдачно и свесно чувају децу.

                                                Исидора Секулић (1936)

Преузето из књиге Мире Софронијевић: “Хуманитарна   друштва у Србији”,

Библиотека Града Београда, 2003, стр. 147 – 150.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
Jun
19

ВЕДСКИ ТРАГОВИ КОД СРБА

Источно од Међуречја, у долини реке Инд, пре 5000 година, цветала је древноиндијска цивилизација. По археолошким налазима најпознатији градови из тог периода су Харапa у Пенџабу на реци Рави и Мохенџо-Даро у Синдху, на обали реке Инд. Ови градови су имали одбрамбене зидове, водовод и канализацију, двоспратне куће, тврђаве са кулама. Људи су се бавили земљорадњом, гајили су пшеницу, јечам, касније и пиринач. Занатство је такође било развијено, што се видело по нађеном оруђу, оружју и керамици. Трговина је играла велику улогу у њиховом животу, јер су их каравански и морски путеви повезивали са древним Сумерима и Египћанима. Разлог за пропаст ове цивилизације била је или природна катастрофа или болести или долазак Аријаца са севера крајем трећег миленијума пре нове ере.
Излазећи из првобитног боравишта, са висоравни западно од Белур-пана, Аријци су се разделили на Индијце и Персе. Индијци су преко Кабулске долине дошли до Индијског полуострва и заузели земљу око доњег тока Инда. Крећући се даље уз реку Сарасвати, они су после успешних борби са негроидним племенима, заузели долину Ганга до Бенгала и сву земљу до планине Виндху. У 18. веку пре Христа цело полуострво се налазило у њиховој власти, осим јужног дела или Декана, где су као расејани остаци живели Абориџини. Постигавши превласт у тим земљама, Индијци су се окренули мирним занимањима.
Још пре него што су освојили долине Инда и Ганга појавиле су се као први плод индијске образованости ВEДЕ или древни свети кодекс, који се преносио с колена на колено, да би на крају, током првог миленијума старе ере, био и записан. Језик Веда био је најдревнији и најпознатији облик санскрта – ведски санскрт. Због тога би правилније било да Индијце или Аријце зовемо Санскрћанима, како је напоменуо наш најпознатији санскртолог, Радмило Стојановић. Они су носиоци богате литературе, која обухвата готово све гране поезије и научног знања ( поред четири Веде, ту је Мануов законик, Махабхарата, Рамајана, Панинијева граматика итд.). Са настанком првих држава у многим брахманским школама то усмено ведско знање почело се записивати и састављати у целине и зборнике.

Захваљујучи енглеским колонизаторима у Европи се тек у XVIII веку појављују први преводи са санскрта, међу којима се нашао и ”Мануов законик’‘. Како су схватали древни народи, ово је књига закона, која обухвата све оно што одређује религиозни и грађански живот човека. Осим предмета о којима се обично говори у кодексима, Мануов законик садржи космогонијски систем, метафизичке идеје, упутства која одређују понашање човека у разним периодима његовог постојања, многобројна правила у вези религиозних обреда и искупљења греха, правила прочишћења и одрицања, моралне поуке, политичке ставове, војне вештине, трговање, одређивање казни и награда.
Да би тим законима придали већи значај, индијско предање им је приписало божанско порекло и готово вечно постојање, преносећи га у време митолошког Мануа, аријског родоначелника. Европљани су наслов превели неадекватно јер то није законик по нашем схватању. Санскрћани не кажу „закон“, него користе реч ”дхарма”, а то је скуп моралних, етичких и других норми, које одређују човекову честитост, као и скуп животних правила у зависности од друштвеног положаја. У стиху VI, 92 дају се обележја дхарме: постојаност, благост, смиреност, поштење, чистота, обуздана осећања, разборитост, знање Веда, праведност. Дхармасастра Мануа је зборник таквих упутстава члану друштва, чије се испуњење схвата као врлина, у складу са владајућим системом гледишта и са религијом.

more »
Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off
Jun
05

Љубав кнеза Јована Владислава и принцезе Косаре

ЉУБАВ СРБСКОГ КНЕЗА (КРАЉА) ЈОВАНА ВЛАДИСЛАВА И ПРИНЦЕЗЕ КОСАРЕ
​Једна романтична и једна метафизичка љубав надахнула је толике србске уметнике и духовнике: од попа Дукљанина, Стевана Сремца, до Аве Јустина и Светог Николаја – да на уздарје своме роду дарују узнесене беседе, песме и приче.Љубав Јована Владимира, србског кнеза (краља) из Зете (вл. око 989–1015) и принцезе Косаре, ћерке цара Самуила, светли непомућеним сјајем већ хиљаду година. Мера је витешког и побожног жртвовања кроз страдалничко мученичко погубљење, зарад задобијања духовне бесмртности – кроз, како пише у Летопису попа Дукљанина (око 1160–1180), неустрашивост и родољубље.Крајем десетог века (око 998.) Самуило, кренуо је у освајање Зете и крајева данашње северне Албаније.
​
„Добар пастир даје своју душу за своје стадо”, пре заробљавања, на планини Облик, изговорио је Владимир јеванђељску изреку, додавши: „Дакле, боље је, браћо, да ја дам своју душу за све вас и да својевољно дам своје тијело да га касапе или убију, него да се ви изложите опасности од глади или мача”.

На планини званој Облик или Косигор, србског кнеза, ”захваљујући” издаји, Самуило зароби и одведе у Преспу крај Охрида.

У заточеног, наочитог, Владимира загледа се принцеза Косара, ћерка цара Самуила. Она замоли оца да србског кнеза ослободи из тамнице и затражи да се уда за њега. Цар јој испуни молбу и пусти Владимира из тамнице. Након венчања, он му, како вели поп Дукљанин, преда на управу „земљу и краљевство његових предака”.

Picture

У слози с Косаром, Владимир, кога називају и краљем, владао је Зетом и данашњом северном Албанијом. Изненада, међутим, после једног неуспелог војног похода, умре цар Самуило и царску власт приграби Јован Владислав, Косарин брат од стрица. Сурово се осветио за убиство свог оца, учињеног по заповести Самуиловој. Није поштедео чак ни србског кнеза Владимира, зета Самуиловог. Вероломни лукавац, притворно, пошаље Владимиру најпре златни, а потом и дрвени крст. Домами га у Преспу, где Јовану Владимиру буде одрубљена глава. Свети Јован Владимир примио је венац мученички по старом календару 22. маја 1015. године, а по новом 4. маја.Мученичка смрт кнеза (краља) Јована Владимира, чуда која су се дешавала на његовом гробу – исцељење болесних, предање о загонетној смрти његовог убице Владислава, који је у паници страдао кад му се Јован Владимир причинио на коњу, Косарин одлазак у манастир – допринели су стварању његовог светитељског култа. Знаменитом, светом међу владарима, великомученику Јовану Владимиру, мироточцу и чудотворцу писане су службе, грчке и словенске похвале, грчка и словенска житија. Народ је испредао легенде и предања.
​
О овоме светом и славном кнезу србском и дивном мученичу писао је Ава Јустин, речи похвалне упућивао Свети Николај, приповедака „Владимир Дукљанин” једна је од најбољих прича Из књига староставних Стевана Сремца. Историјску драму о Владимиром животу Владимир и Косара Лазар Лазаревић штампао је у Будиму, 1829, а истоимено дело написао је и Петар Прерадовић. Мученичка смрт Владимирова навела је Јована Стерију Поповића да напише жалосну игру Смрт краља Владислава. О овоме великомученику приповедао је народ, певане су му црквене песме, а за „Песму о краљу Владимиру” из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића сматрало се да је народна.
Мученичка смрт кнеза (краља) Јована Владимира, чуда која су се дешавала на његовом гробу – исцељење болесних, предање о загонетној смрти његовог убице Владислава, који је у паници страдао кад му се Јован Владимир причинио на коњу, Косарин одлазак у манастир – допринели су стварању његовог светитељског култа. Знаменитом, светом међу владарима, великомученику Јовану Владимиру, мироточцу и чудотворцу писане су службе, грчке и словенске похвале, грчка и словенска житија. Народ је испредао легенде и предања.
​
О овоме светом и славном кнезу србском и дивном мученичу писао је Ава Јустин, речи похвалне упућивао Свети Николај, приповедака „Владимир Дукљанин” једна је од најбољих прича Из књига староставних Стевана Сремца. Историјску драму о Владимиром животу Владимир и Косара Лазар Лазаревић штампао је у Будиму, 1829, а истоимено дело написао је и Петар Прерадовић. Мученичка смрт Владимирова навела је Јована Стерију Поповића да напише жалосну игру Смрт краља Владислава. О овоме великомученику приповедао је народ, певане су му црквене песме, а за „Песму о краљу Владимиру” из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића сматрало се да је народна.
Приредила: Мирјана Ђорђевић
Preuzeto sa –
http://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/ljubav-srbskog-kneza-jovana-vladimira-i-princeze-kosare#.WTSqi1a9bVE.facebook
Category: Zaveštanja predaka  Comments off
May
25

О ВАВИЛОНСКОЈ КУЛИ …

.

Нема сумње, да је “Вавилонска кула” била храм и астрономска опсерваторија са седам спратова (сунчев број), што налази потврде у семантици речи “зигурат” од ариј. сагара, ведски бог Сунце. Страбон је сматрао зигурат Беловим гробом који је по причи срушио Ксеркс, а Диодор за светилиште посвећено богу Неба кога су Вавилонци звали Бел (Недомачки). По угледу на Вавилонску кулу или зигурат, саграђени су маузолеј Кира Другог и споменик Незнаног јунака на Авали који уместо опсерваторије имају спомен обележја (Павлов).
​
Семантички, реч “кула” као хомоним стоји у вези “пометње језика”, јер, ариј. кула значи породична кућа или братство, род (епска “кула Југовића”), племе, колено или поколење. Појам куле-грађевине симболише везу земље и неба као и лестве, које су најчешће поређење за духовни успон (на небо) па припадају обредима иницијације. За лестве је познато, да служе и божанском силаску с неба на земљу, али је скоро непознато да кула у улози “божанске планине” има исту улогу.

Одакле, онда, потиче прича да је Вавилонска кула подигнута против Бога уз бесмислену оптужбу завере? Да ли је у питању незнање, погрешно тумачење, намера прикривања или све заједно? Кула припада симболизму приближавања Богу, али, зашто би се то тумачило као “жеља за моћ”, када је знање духовна категорија којом се постиже “друго рођење”!? Поготово, што Вавилон, изворно значи “Божија врата”, јер је његова кула-зигурат грађена према “вратима неба”, а упоредна је троврхој Мери “божанској планини” ведског раја, као и кинеској “кули сретног утицаја” (линг таи).

.

Picture

.

Рајско и сретно знамење “божанске планине”, симбол је хармоније у дводимензионалној представи равнокраког тругла, која пресликава циклус троструког кретања, директне и индиректне светлости тока Стварања у српскм миту. Отуда, у мисирском предању је Mиробитије (Постање) изведено на планини издигнутој из првобитних вода хаоса, са успоменом на овај догађај који чува свети камен Хелиополиса (Бенбен). Супротно томе, пример негативне симболике куле као грађевине, постоји у српској митолошкој приповетци “Суђаје” у којој Бог руши громом кулу до темеља, истоветно рушењу Куле тарок у 16 аркани Тарота. Такође, у српском предању духовни појам епске Голуб-планине има још у Ведама неповољну конотацију, јер, пресликава сазвежђе Голуба о летњем сунцоврату са симболиком “прве најаве зиме” (А. Асов).

Србски мит има више “божанских планина”, Смиљана, Олимп, Голеш, Росуља… које су атрибут Нава као и код Келта, али, негативна митска симболика никада не прелази у погрду богохуљења. У случају “Вавилонске куле” и “пометње језика” разлог богохуљења је много озбиљнији али прикривен. У питању је духовни прекид везе између неба и земље, као стварни разлог “пометње језика” на Земљи. Говор је средство споразумевања међу људима, али и са Богом! Губљењем духовног језика губи се богосазнање и веза са Богом!1 Отуда, унутрашњи језик (спота) је божанска категорија и Реч знања, као оруђе разума са вољом Божијом у симболици првобитне божанске објаве (благослова).Иторијску потврду, духовне стагнације на Истоку и разлога који је претходио “пометњи језика”, даје први поход аријских Сарбата из Подунавске Медије на Исток који је водио законодавац Нино (Мино) Белов, са титулом Амоновог првосвештеника Сунца (угаритски раббу кахиним), која је до нас доспела у енглеском облику Хамураби, са несигурним временским датовањима. Титула “хамураби” се погрешно приказује као име седмог аморитског владарског паса, а препис Ниновог (Миновог) Закона на клинасто писмо сматра се оригиналом. То значи, да су Нино (Мино) и “Хамураби” једна те иста историјска личност (Николић)!
Даљи наследници Нина Законодавца, били су Сербо Макеридов и Лесандар Македонски који је у трећи поход на Исток пошао са хумано-универзалном идејом једнакости и слободе међу људима и расама, што је лично нагласио у одржаном говору пре похода. Лесандар је у својој титули, још увек имао по наследном аморитском или сарбатском праву титулу Амоновог првосвештеника коју је носио и Нино, па су га зато мисирски свештеници у пустињи Суива добровољно признали за Амоновог сина и првосвештеника његовог култа!Плиније назива Вавилон главом халдејских народа, наглашава А. Спајићева, али Нино (критски Мино, хинди Ману) није био освајач и деструктивац, као ни његови наследници, већ доносилац реда у ширењу културе и миљеник божанског пара Правде, познат као градитељ опсерваторије или Вавилонске куле у пољу Сенар.

Слободан М. Филиповић ​

…

Извор:

http://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/o-vavilonskoj-kuli

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
May
23

Долина Трачких краљева

На слици: Трачки краљ Сеут III из Долине трачких краљева

 

Долина Трачких краљева се налази између венаца планина Балкан и Средна Гора, у близини Казанлука, на подручју у коме је некада било Одриско Краљевство, а данашња Бугарска. Овде је пронађен Сеутхополис, главни град Одриског Краљевства, (најмоцнијег и најхрабријег од свих трацких краљевстава) који нажалост данас лежи на дну језера Копринка. Бројни пројекти су рађени последњих година у покушају представљања јединог преживелог трачког града. Долина Казанлука у централној Бугарској је посута трачким гробницама, од којих је мали број детаљно истражен. Најимпресивније налазиште у региону је гробница у Казанлуку, која потиче са краја 4. и почетка 3. века пре нове ере. Гробница Казанлук обухвата улазну просторију – дромос, која је била мањи простор за ствари потребне покојнику у загробном животу, и округлу просторију у којој је сахрањено тело трачког владара. Очуване величанствене фреске у улазној и главној гробници у Казанлуку представљају најбоље очувана уметничка дела трачке културе раног хеленистичког периода. Зидно сликарство гробнице Казанлук представља сцене световног и војног живота, као и загробног живота сахрањеног трачког краља. Гробница обухвата приказ владарског пара током свечаности, мужа и жене који се држе за руке, седећи за столом на коме је храна, док их окружују бројне слуге који приносе поклоне и музичари који забављају краљевски пар. …. Мада украсно сликарство гробнице у Казанлуку обухвата релативно мале површине, непознати уметник је створио изузетно уметничко дело. Захваљујући својој изузетној историјској и уметничкој вредности и значају, гробница Казанлук има ограничену посету, коју одређује Национални Инстутит за заштиту непокретног културног наслеђа Бугарске. Међутим, у непосредној близини се налази музеј са изложеним потпуно истоветним копијама фресака. Трачка гробница у Казанлуку од 1979. године припада УНЕСЦО светком културном наслеђу.

По истраженим археолошким налазима који представљају трачку културу су гробне хумке богатих представника трачких владара и аристократије, који су сахрањивани у монументалним и импресивним гробницама. Одећа преминулих богатих Трачана је било посебно раскошна и обухватала је златни и сребрни накит, златне ланце и украшавање тела преминулих мушкараца заштитним оклопом од племенитих метала. У Бугарској постоји између 10000 и 60000 трачких гробница. Једна од највећих и најлепше украшених трачких тумула је гробница у близини села Мезек, Свиленград. Гробнице откривене у Казанлаку, селу Свештари у општини Исперих, као и гробница у селу Александрову, Општина Хасково су светски познате по величанственим фрескама. Пронадено трачко благо открива богатство локалног племства и описује неке од њихових религиозних обреда. Посебно је величанствено злато из Панадириста, које обухвата 9 златних посуда које су префињено израдене и раскошно украшене композицијама које представљају људске ликове. Највеце до сада истразено трачко налазиште је у селу Рогозен, откривено 1985. године, које обухвата 165 сребрних судова укупне тезине 20 кг, од којих је вецина богато украшена типичним трачким сценама – лов који обухвата разноврсне дивље звери, архетипске фигуре богиња у кочијама које вуку крилати коњи или које јасу лавицу златне главе. Многи предмети налазиста у Рогозену су исписани грчким повезаним словима и представљају неколико краљевских трачких имена и географских појмова у југоисточној Тракији. Изузетни сребрни предмети из Рогозена су припадали богатим владарима племена Трибали. Израђени су, сакупљени и поклоњени током дугог историјског периода од краја 6. века до средине 4. века пре нове ере, током око 150 година. Предмети из налазишта Рогозен су вероватно сакривени због опасносности која је претила освајачким нападима македонских владара Филипа II и Александра Великог, које су нападали племена Трибала 341., 339 и 335. године пре нове ере. Мање у обиму, са 5 пронађених предмета, али врхунски прецизне израде су златни и сребрни предмети пронадени 1974. у селу Борову, општина Русе. Сребрни детаљи коњских амова са занимљиво представљеним ликовима и животињама одликују трачко злато пронађено у близини села Луковита и Летница.

1993. године је у Оструши откривена највећа трачка историјска целина, из средине 4. века пре нове ере. Трацка гробница у Оструши обухвата површину од 100 м2 и чине је 5 правоугаоних и округлих просторија, соба у којој је сахрањено тело владара, израђена од великих камених блокова тежине 60 тона. У близини града Шипка, око 1 км од главног пута између Казанлака и Шипке је откривена гробница Голиама Косматка из 5. века пре нове ере. Гробница Голиама Косматка садржи три просторије и улазни ходник – дромос, који је дужине 26 метара. Гробница – тумулус Голиама Косматка је откривена у потпуно очуваном стању, која садржи потпуно очуван гроб трачког краља, који је сахрањен са својим коњем. Трачки краљ је сахрањен у каменом саркофагу, са преко 20 златних предмета, међу којима су златни венчић за храстовим лишћем, сребрне и бронзане посуде, јединствена бронзана глава у природној величини, украшена на местима очију полудрагим камењем. Претпоставља се да је ова гробница припадала трачком краљу Сеуту III, оснивачу града Сеутополиса, главног града Одриске краљевине, која се налазила у непосредној близини.

.

2004. године су археолози дошли до новог сензационалног открића – у трацкој гробници Светица је пронађена прекрасна златна маска, бочица и златан прстен. Претпоставља се да је у гробници Светица сахрањен велики трачки краљ Тереус. 45. године нове ере су Римљани освојили Тракију. На Балкану је процес романизације који се проширио на читаво Римско царство означио спајање древних хеленских и трачких култура са новим културним трендовима које су увели освајачи. Промена је очигледна, посебно у трацком налазишту Перперикон, где су светилишта уклесана у стенама у периоду од 1. до 4. века нове ере примила јединствена класична обележја.

…

Izvor – http://www.panacomp.net/dolina-trackih-kraljeva/

 

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
May
10

Слободан М. Филиповић- ВЕЛИКА ТАРТАРИЈА

Слободан М. Филиповић
ВЕЛИКА ТАРТАРИЈА
.

Аријска или сарбатска (скитска)1 империја носила је миленијумима различита имена, а позната је као Велика Тартарија и Могулска Азија.2 Назив Могул је од персијског облика имена Могол за Монгола, што долази од ариј. мангула, зло, несрећа, невоља, али, значи и грешка или кршење начела, одакле је медицински израз “монголизам”. Реч Могул погрешно се тумачи од јелинског mogol, велики, која је такође од ариј. мег’а, велики.
На карти А. Отелија из 1570 године налази се Велика Тартарија. Такође, на карти света П. Планциа из 1594 године, као и првом издању Британике из 1771 године. Велика Тартарија се на северу од Москве граничила са Сибиром, а јужно од ње су: астраганска, черкеска, дагестанска, док је калмичка на северозападу од Каспијског мора до Сибира. Московска Тартарија је обухватала Кубан и Малу Тартарију, а постојале су још узбекистанска и монголска у северној Персији и Индији, као и тибетска на северозападу Кине.
У средњем веку аријско-сарбатска или руска империја на Западу је названа Велика Тартарија. Одакле потиче ово име? Зашто није Велика Сарбатија која се простирала од Атлантског до Тихог океана, када се Русија баш тако звала до краја 16 века? Не може се прихватити скраћена верзија историје Фоменка и Носовског, о светској културној доминацији Сарбата у 14. веку (Д. Бајда, Е. Љубимова), када су они културни источник света нашег међуледеног доба а њихови преци присутни од протоисторије.
Сигурно, да регија Тартарије није добила име по граду Тара у Сибиру, већ је уведена као прикривени погрдан израз за станишта варварских србских, алијас “словенских” народа. Јер, Тартар је друго име за Нав или “доњи свет”, коме по у србском предању припада све оно што је страно и непријатељско народу. У случају назива Тартарија, митски принцип је једноставно инверзно преузет и примењен у погрдном смислу. Зло није много паметно, али је “превртање на главу” идеолошки принцип увек веома делотворан.
Реч “тартар”, у значењу Нав или доњи свет који се налази под Земљом толико дубоко колико је небо високо, долази по имену бога Таре, ариј. тара, “Терач”, придевак бога Нава (= таритá, “Вођа”), одакле је срб. “тратина”, ливада или необрађена земља Нава. У руском предању, Тар и Тара су божански пар богова природе и мудрости који је дао девет књига светих Веда. Аријски Тара је отац библијског Аврама, ариј. аб’ирāма, “Усхићујући”, “Очаравајући”, бог Нава и отац светих шамана, по Светом писму кнез историјски из Ура и заједнички праотац ришћана и обрезаних.
Хуманистичка наука на Западу, већ неколико стотина година води специјалан психолошки рат против србских народа заснован на слабљењу самосвести и наметању осећања ниже вредности, а једна од бројних метода је итерминолошки рат. Јер, скоројевићи имају психолошку потребу да све почне са њима. Тако је нулти меридијан премештен из Гизе за 30 степени у Гринич, а константна звездана година у биолошком ритму Земље, демагошки интеркалацијом замењена покретном тропском и наметнута као светски календар.
Уосталом, примери нису ни потребни, јер су на саборима у Ферари и Фиренци још далеке 1438(9) године, донете одлуке о денационализацији и католичењу Срба и Руса. Поред тога, Ватикан је донео и буле којима полаже право на целу планету Земљу (1454 г.), на свo приватно власништво (1481 г.) и право контроле над свим душама (1537 г.)!
Да ли је ватикански културни империјализам разлог, што руска историографија никако не може да се курталише наметнуте ватиканско-коминтерновске терминологије? Шта значи неспојива кованица “словено-аријска” империја? “Словени” је назив за непостојећи народ, који је као збирно име уведено са Орбинијем да замени сарбатско у циљу његовог “брисања”. Насупрот томе, Арији (Меди или Сарбати ) су већ у освит историје пре 4000 година имали своје историјско име медски Сарбати, старинци Хелма или Балкана који се у средњем веу најчешће јављају као Срби и Руси.
Шта ћемо онда са 3700 година временске разлике између Арија и “Словена”? Треба увести терминолошки тачан назив, заједнички и историјски оправдан а то су Сарбати! Поготово, што њихово опште србско име претходи аријском на Истоку, јер, то је пранарод “који се састојао од Сораба, Серба, Рашана, чије је заједничко име било Срби” (А. Пикте).3
Немачки историчар Ото Хене Амрајн протеран је из Швајцарске у првој половини 19 века, због тврдње противне Светом писму, да је почетак културе међуледеног доба настао у Подунављу: “Сви бели народи између Архипелага и Инда…дошли су из Европе и та сеоба белаца је највећа тема препотопске историје”.

Слободан М. Филиповић

.

1. Скити су се звали Сарбатима (Вадианус), за које Херодот каже да говоре искварено скитски. Сарбати су преци Словена (Пасхална хроника), исто, што и Меди, Рашани или Арији а главно су племе Германа (Прокопије). Од Сарбата су настали Анти, Венети и Словени (Јордан).
2. Азио је старо име бригијског Сарда, културне престонице Истока и Запада по којој је добио име цео континент.
3. Срби или Арији као општи народни називи имају преко 750 историјских имена, али, данашњих 12 народа имају веома млада имена (6-9 век), осим македонског (8 век ст. ере), што је име регије, као и руског имена које је скраћени облик имена Рашани или Расени (13 век ст. ере) са дериватима Руси, Раси, Роси.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
May
09

Хрвати дрско присвајају Мирослављево јеванђеље

ХАЗУ својата Мирослављево јеванђеље

 

.

Разлог ове хрватске клептоманске амбиције је теза савремених хрватских историчара да сви ћирилски споменици западно од Дрине припадају хрватској културној баштини.

 Мирослављево јеванђеље, најзначајнији и најлепши српски рукописни споменик, проглашен је за „дјело писано хрватском ћирилицом и старославенским језиком хрватске редакције”!

То је обзнањено на међународном научном скупу „Хрватска ћирилична баштина”, одржаном крајем прошлог месеца у Загребу, под окриљем Хрватске академије знаности и умјетности, а поводом петстоте годишњице ћириличног „Дубровачког молитвеника”, штампаног у Венецији 1512. године. Ово клептоманско откриће промовисао је један од учесника скупа, Кристијан Кухар са загребачког Старославенског института.

Већ две деценије хрватски језикословци и историчари средњовековља присвајају овај култни српски спис настао под покровитељством Немањиног брата, хумског кнеза Мирослава. Један од њих, Милко Брковић, историчар из Завода за повијесне знаности ХАЗУ и професор Мостарског свеучилишта, тврди да је језик Мирослављевог јеванђеља „хрватска редакција старославенских глагољских књига”.

Међутим, својатање чувеног јеванђеља само је сегмент хрватских аспирација на читаво средњовековно српско културно наслеђе у Босни, Херцеговини и Далмацији.

„Ова хрватска чежња континуирана је на аустријску културну политику у Босни и Херцеговини”, сматра археолог Ђорђе Јанковић, професор на Академији за конзервацију и рестаурацију СПЦ. Један од кључних потеза у стварању „босанске” нације и културе било је преименовање историјског босанско-херцеговачког и приморског (далматинског) писма, ћирилице, у „босанчицу”. За надгробне споменике, мраморове, скован је дотад непознати термин „стећци”. Тако су ћирилични натписи на мраморју постали епитафи писани „босанчицом на стећцима”.

А од деведесетих година прошлог века хрватски аутори замењују термин босанчица изразом „хрватска ћирилица”.

.

Археолог Ђорђе Јанковић

Фотографија корисника Max Milosevich

.

Овај, пре свега ментални, страховити заокрет у односу према омраженој ћирилици, пред широм публиком настоји се оправдати на прилично духовите начине. Тако се истиче супремација „трописмене” хрватске културе (латиничне, глагољичне и ћириличне) над другим европским националним, „једнописменим” културним корпусима. А хрватски аутор Винко Грубишић, смело и искрено тумачи да је разлог хрватског отпора према ћирилици „страх од препознавања себе у другима”.

Даље, амбициозни хрватски иноватори морали су се одрећи теза великих имена српскохрватске лингвистике, католика, Ватрослава Јагића и Милана Решетара. Јагић је установио да средњовековни глагољички корпус припада хрватској филологији, а ћирилични српској, а Решетар је објаснио откуд разлике у српској ћирилици западно и источно од Дрине.

Дубровчанин Милан Решетар је утврдио да тип српске ћирилице који је назван босанчицом потиче с двора краља Драгутина Немањића, односно да је реч о брзописној ћирилици. Користила се за исписивање повеља, посветних натписа и епитафа на мраморју, а одликују је лигатуре (спајање слова) и скраћивање речи што је обележавано титлама (знацима за испуштена слова).

Хрватски жал за Мирослављевим јеванђељем лако је разумљив, кад се има у виду да су многи најстарији српски ћирилични артефакти похрањени по хрватским збиркама и музејима.

Такав је случај с Поваљским прагом (12. век) који се налази у сплитском Музеју хрватских археолошких споменика или с Хумачком плочом, такође из 12. века, која је 1867. године била узидана у зграду фрањевачког самостана у Хумцу код Љубушког, а данас се налази у музејској збирци овог самостана. Оба поменута епиграфа описана су у четвртом издању књиге Бранкице Чигоје

„Најстарији српски ћирилски натписи”, објављене пре четири године у Београду.

На наше питање зашто академска заједница Србије прећуткује ове и сличне провокације које стижу из Хрватске, наш саговорник, професор Јанковић, одговара: „Не постоје одговарајући академски изрази којима би изразио своје мишљење о овдашњој академској заједници”.

 

Глагољаши пишу ћирилицом?

Илустративан пример хрватског присвајања ћириличних споменика је ћирилични натпис уклесан у камену, нађен 2003. године на локалитету Подворнице у Лиштанима код Ливна. Археолошким захватом на локалном гробљу откривена је плоча са следећим, мајсторски урезаним текстом:

„Овде лежи поп Тјеходраг који је имао пет синова и сви су убијени у истој години”.

Хрватска ауторска тројка, тумачи налаза, датирали су овај епиграф у 12. век и утврдили су да је реч о хрватском „попу глагољашу”. Будући да је већ тада католичким свештеницима била строго забрањена женидба, поменута тројка извела је мисаони дриблинг: „Као нелатински свећеник могао је имати дјецу са законитом супругом на ваљан, али не и на допуштени начин”.

Међутим, како објаснити да католички „нелатински” свештеник (који се не користи латиницом већ глагољицом) има епитаф исписан ћирилицом? И ту је нађен соломонски излаз из ребуса: попу Тјеходрагу ћирилица је служила за „свакодневну употребу”!

 

Политика, 09/12/2012

 

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
May
08

Мислав Хорват : Измишљени хрватски краљеви

Мислав Хорват :

Хрватски краљеви, тролови, караконџуле и остала митска бића

Једну младу жену из Србије данима је преко фејса малтретирао неки Хрват и тражио да изађу заједно. Причао јој је о хрватским краљевима и истицао хрватску супериорност над Србима. Очајна, обратила ми се за помоћ. Мало људи у Србији зна да читава супериорна хрватска повијест нема више од 150 година. Тек у другој половини 19. вијека Беч је стварао институције, Ватикан католичио, а католички попови и бечки ђаци измишљали приче из непостојеће хрватске повијести. Како је у 19. вијеку много Срба студирало у Бечу, студенти из тадашње Хрватске срели су се са јунацима и догађајима из српске прошлости. Један, којем се српска повијест посебно свидјела звао се Иван Кукуљевић Сакцински. Он ће касније заједно са неколицином католичких свећеника измислити низ хрватских краљева, ископати многе лажне налазе… све оно што смо имали прилике гледати у научно-фантастичној серији “Хрватски краљеви”.

Симболи једне нације и државе су грб, химна и застава. Хрватски грб први пут се налази грбовнику у фојничком католичком манастиру, као један од грбова српских земаља цара Душана из 14. вијека. Хрватску химну “Лијепа наша” написао је Србин из Винковаца Јосиф Руњанин. Хрватска застава са распоредом боја црвен-бијели-плави први пут је употребљена као српска застава Сретењским уставом 1835. године, али је забрањена ради протеста Турске. Касније је бан Јелачић ту исту заставу узео за заставу Велике Илирије. Аустрија ју је одмах забранила, да би је касније одредила за хрватску заставу и тако је остало до данас.

Оно што нису украли Србима, Хрвати су измишљали, а често су њихови краљеви настали на темељу сјећања на локалне српске кнезове и жупане, који онда у фантазијама ватиканских фалсификатора постају хрватски краљеви. Један од посебно популарних измишљених краљева је Звонимир. Прича каже да је Звонимир убијен 20.4. 1089. јер су Хрвати одбили његов позив за судјеловање у крсташком рату, а он их је на самрти проклео: “да хиљаду година неће имати владара свог језика!”. Након Звонимирове смрти, Хрватском је завладао мађарски краљ Бела. Хиљаду година касније, кад се клетва испунила дошао је Фрањо Туђман.

Ово је наравно тотална небулоза. Крсташки рат је избио тек 10 година касније и према томе, Звонимир за њега 1089. није могао знати осим ако није био видовит. У разним верзијама Звонимир је убијан и 1059. и 1079., већ према дневно политичким потребама. Како је могуће да народ само тако убије краљ који има своју гарду која га чува? Ко би се уопће усудио убити папиног вазала у папској земљи? Папа би ескомуницирао његове убице и на њих посало војску. Мађарски краљ Бела који је према овој причи завладао Хрватском умро је 30 година прије наводног убиства Звонимира. Заправо се ради о преписаној чешкој легенди о смрти кнеза Већеслава касније познатог као свети Вацлав. Осим тога, Хрвати јесу имали владара који је говорио на њиховом језику, звао сеАлександар Карађорђевић.

Као доказ постојања хрватског краља Звонимира дуго се наводила тзв. “Башћанска плоча” коју су идеолози хрватства називали “темељним спомеником хрватске писмености” и датирали је у 11. вијек. На тој плочи неки свећеник спомиње краља Звонимира. Плочу је “пронашао” Иван Кукуљевић Сакцински. Међутим, најновије анализе су показале да је плоча фалсификат. Облик и стил плоче немају везе са 11. вијеком. Црква у којој је плоча пронађена грађена је најраније у 14. вијеку у стилу касне романике. Како је плоча кориштена у цркви као преграда, израђена је када и црква. На плочи се налазио неки рељеф преко којег су фалсификатори уклесали садашњи текст. Када је све ово откривено, хрватски су историчари рекли да иако је плоча фаслификат, можда је постојао неки текст који спомиње Звонимира, па је стољећима касније исклесан у плочи. Можда, а можда га је исклесао и ванземаљац.

Један од археолошких проналазака на који су Хрвати највише поносни је крстионица кнеза Вишеслава која је наводно доказ да су Хрвати примили католичанство до 9. вијека. Ту крстионицу је католички свећеник Лука Јелић датирао на почетак 9 вијека., а по њему је она из Нина. Нин је мало мјесто у Крајини, гдје су по њиховим фантазијама столовали непостојећи хрватски краљеви и зато им је било важно да баш тамо постоји нека крстионица. Крстионицу је Муссолини поклонио Павелићу и од тада се чува у Хрватској. Ипак, недавно је водећи хрватски археолог, професор емеритус Никола Јакшић призано да нити је Вишеслав био Хрват, нити та крстионица има везе са Хрватима. Јакишић је након 40 година истраживања закључио да не постоји никакав хрватски споменик из раног средњег вијека и да никакви Хрвати у то доба уопће не постоје на овим просторима.

Крстионица је нађена у 19. вијеку у Венецији. Убрзо за њу сазнају идеолози хрватства. 1911. католички свећеник Лука Јелић пише како је у Нину пронашао темеље те крстионице. Тако је “Вишеславова крстионица” ушла у све хрватске уџбенике. Када су археолози отишли у Нин, схватили су да је Јелић измислио те темеље и да они не постоје. Данас се зна да је крстионица израђена за потребе покрштавања Срба на источној обали Јадрана, крајем 9. и почетком 10. вијека и свако се својим очима може увјерити да на њој стоји уклесано име српског кнеза Војислава, а не Вишеслава који није ни постојао.

Још луђа прича хрватске митолошке хисториографије је она о “персоналној унији” са Угарском. Како су најзападније српске земље биле врло сиромашне, српски владари нису имали претјерани интерес да их бране. Тако су Мађари освојили подручје од Загреба до Задра у 12. вијеку и држали га све док Угарска није пала под турску власт. Хрвати то раздобље називају “Хрватско-Угарским краљевством” и “персоналном унијом”. Кажу да су само имали истог владара као и Мађари, али своју државу. То је као да Срби кажу да су били у Српско-османском царству, персоналној унији и да су са Турцима дјелили само султана. У ту сврху измишљена је тзв. “Пацта Цонвента” која је наводни документ из 12. вијека. Међутим, Пацта Цонвента је писана језиком из 15. вијека, у њој се налази низ грешака, нпр. Коломан се наводи као син Ладислава, а био му је нећак. У мађарским изворима нема спомена о Пацти Цонвенти, нити је ико спомиње прије 17. вијека. Суочени са тим аргументима хрватски повјесничари признају да је Пацта Цонвента фалсификат, али кажу да је можда постојао неки усмени договор са непостојећим хрватским племством. Можда, а можда је постојао о усмени договор са троловима

Кад им се спомене да се за разлику од Срба никад нису бунили него били вјерни слуге својих окупатора, Хрвати наводе Матију Губца којег је посебно форсирала комунистичка историографија. Наводно је извијесни Матија Губец подигао буну, истјерао угарску војску из Загорја, буна је ипак разбијена, а он окруњен круном од гвожђа и убијен 1573. Да је стварно у то доба неко успио истјерати угарску војску, то би подручје одмах освојили Турци. На попису кметова мађарске породице Hennyngh у селу Хижаковец из 1574. спомиње се и Матија Губец, а он је по овој измишљеној причи тада наводно већ годину дана мртав. Заправо се ради о некој локалној тучи у околини Загреба коју је умирило осам војника. Читава легенда је преписана према буни коју је водио Ђерђа Дожа против мађарског племства у Банату.

Шта још рећи о народу који је језик украо Србима, којем је граматику  написао Србин Ђура Даничић, народу који није имао ни презимена ни земље, док Срби и у Хасбуршкој монархији и у Османском царству имали своју земљу, а најстрија српска презимена нађенасу у Дечанској христовуљи из 1330. године. Чак и иритантни хрватски поздрав “бок”долази од искварене варијанте аустријског њемачког “мајн бокн” што значи “мој наклон”. Када су покатоличени расрбљени сељаци стизали у Загреб они нису разумјели њемачки, па су поздрав “мајн бокн” помјешали са својим “помоз Бог” у конструкцију “бок или бог” која се и данас у Хрватској користи.

Она жена са почетка ове приче, коју је Хрват малтретирао преко фејса и молио је да изађе са њима, обратила се мени за помоћ. Одговорио сам јој:

– Реци му да ћеш се изаћи са њим под условом да први састанак буде на гробу неког хрватског краља. –

Никад јој се више није јавио.

Мислав Хорват

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
« Previous Entries
Next Entries »