Blog Archives

May
02

Срби и Арапи на Јадранском мору

.

.

Први могући контакт Срба са Балкана са исламским светом, које историјски извори називају Арапи, Мавари или Сарацени забележен је у дубровачкој традицији (забележеној током 16. и 17. века као ,,Анали Рагушког анонимуса”, (,,Annales Ragusini anonymi”), у којима се наводи да су 656. Срби безуспешно опседали тадашњи романски (византијски) Епидаурус, у чему су им помогли Сараценски бродови. Поменута хроника помиње и 740. као годину рушења Епидауруса од стране самих Сарацена.

Јаке везе Арапа и Срба почињу од друге половине 7. века. Балкански Срби, тада још увек независни и не-хришћани, од тада се суочавају са ширењем прво византијске власти са истока, а касније и франачке власти са запада, а паралелно са овим, почело је међу Србима ширење западног, односно источног хришћанства. У таквој ситуацији, дошло је на појединим подручјима до отпора византијској и касније франачкој власти. Будући да су Арапи представљали овим, тада најјачим хришћанским државама и највеће непријатеље, дошло је и до природног савезништва између Арапа и Срба против заједничких непријатеља.

Што се историјских извора тиче, главни би био и један од иначе најзначајнијих извора за проучавање раног средњег века Јужних Словена, венецијански хроничар Јован Ђакон (Iohannes Diaconus, дело Chronicon Venetum са почетка 11. века). Са арапске стране, извесно сведочанство је забележио хроничар Ибн Хавкал (Ibn Hauqāl). На самом Балканском Полуострву, први историјски евидентиран контакт Срба и Арапа се догодио 805. године, поводом устанка Срба на Пелопонезу против византијске власти. Том приликом, у помоћ устаницима је дошла арапска флота, која је напала византијску луку Патрас (Πατραι), али напад се, као и цео устанак завршио неуспехом.

Од тог времена Арапи, који су у међувремену оформили јаку морнарицу, почињу са учесталим упадима у Јадранско Море, где циљ њихових пљачкашких акција постају византијски, венецијански и франачки градови, поседи и бродови. Први такав упад је забележен 827. године, кад је венецијанска флота имала први окршај са арапским бродовима. Управо те године, почиње и систематско арапско освајање византијске Сицилије.

Занимљиво је да управо у време експанзије арапске морнарице на Јадарнском Мору, паралелно се јавља и експанзија србске морнарице, описане највише управо у овом извору. Будући да су Србима и Арапима непријатељи тада били исти, највероватније је да је развој морнарице Срба на источној обали Јадранског Мора био уско повезан везама са Арапима.

Сицилијански Арапи су у акцији 838. године заузели византијски град Бриндизи у Јужној Италији, формирајући на тај начин и прву базу у Јадранском Мору за даља гусарења. Ускоро, долази до великог продора арапске морнарице у Јадранско Море. Под вођством Калфуна 30/03/841. арапска флота пљачка и руши до тад значајан византијски град Осор на острву Цресу, а потом тешко поражава венецијанску морнарицу код острва Суска.
Током те две године (841/842) од византијских градова на Јадранском Мору, страдали су на западној обали Анкона, а на источној Котор, Росе и околина Дубровника.

Последњи продор арапске морнарице 875. оставља по страни србску источну обалу Јадранског Мора усредсређујући се на венецијанске и папске поседе на његовој западној обали. Византија, а ускоро и западноевропске државе су после неколико векова дефанзиве, прелазе у противнапад према исламском свету.   Арапи на Јадранском Мору се од тада више не помињу.

…

Извод из: Iohannes Diaconus, Chronicon Venetum II/51

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off
May
02

Заборављено гробље Немањића

 Заборављено гробље Немањића

Новопазарски археолози открили тајанствено средњовековно српско гробље. У српској некрополи покојници су сахрањивани од 12. до 18. века

 

.

ПОСВЕЋЕНО тле храстовог гаја на брду Главица у зеленој дежевској долини крије мистериозно српско средњовековно гробље, открили су недавно археолози Музеја Рас у Новом Пазару. Хиљаде огромних камених споменика необичних облика покрива као дивовски плочник купасто узвишење на чијем је врху огроман храст. Његова моћна крошња надноси се над „часну трпезу“ коју је хируршки прецизно отесао од камена неки давно заборављени мајстор.
Прастаро гробље налази се на самом крају дежевске долине, крај села Љуљац, тамо где се појас плодне равнице сужава и претвара у успон на стрме обронке Голије.

– Реч је о невероватној српској некрополи где су покојници сахрањивани од 12. до 18. века. Споменици су монументални и јединствени, ништа слично није виђено. Нажалост, није било новца за детаљнија истраживања – прича Драгица Премовић Алексић, директор Музеја Рас у Новом Пазару.

Она је открила древно гробље и нада се да ће држава наћи новац за детаљније истраживање некрополе, пре него што је униште пљачкаши археолошког блага који су преровили сва стара српска гробља у околини.

Археолози сматрају да је само мистично страхопоштовање које шире камени споменици сачувало од пљачкаша брдо изнад дежевске „Долине краљева“, у којој су се налазили дворови Немањића.
– Неки споменици су огромне фино исклесане плоче с урезаним крстовима, на другима су представљани и ликови покојника, а трећи изгледају као украшени кров куће „на две воде“.

Најнеобичније смо назвали „делфини“ јер су исклесани од огромних камених блокова у облику рибе, једног од најстаријих хришћанских симбола.

Има и усправних минуциозно украшених споменика с ликовима – упућује нас Драгица Премовић Алексић док са јаког подневног сунца улазимо у дубоку сенку и тишину храстовог гаја.

.

.

Ту се указује невероватан призор густо начичканих камених громада покривених дебелом маховином које се зракасто шире око часне трпезе под старим храстом.
Неколико десетина метара даље, на подножју брега где престаје линија дрвећа, подигнута је жичана ограда крај које је и модерно гробље.
– Иако се нове некрополе подижу преко старих, овде то није случај. Главица је табу за народ околних села, који чува предање о дворовима и имањима Немањића у дежевској долини.

Ова необична некропола могла би да буде градско гробље из средњовековног периода кад је по предању дежевска долина била густо насељена – закључује Драгица Премовић Алексић.

Нажалост, врло је могуће да то неће још дуго трајати јер, као што је наведено: “… пљачкаши археолошког блага су преровили сва стара српска гробља у околини.”

…

Извор:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:444423-Novi-Pazar-Zaboravljeno-groblje-Nemanjica

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Apr
08

Зашто Србија нема излаз на Јадранско море?

Историчар и књижевник Мр. Миле Дакић о нестајању српске Далмације и губитка српског излаза на Јадранско море

.
Колико је политика великих сила, посебно В. Британије и Ватикана,  учиниле да Срби и Србија немају излаз на Јадранско море?

Шта су на том плану учинили комунисти са Титом на челу, а шта сами Срби својом погрешном политиком сталних уступака и повлачења?

.

 Прворазредна трагична табу тема о некада српској Далмацији и српском Дубровнику, чини окосницу српских заблуда и бјежања од себе. Да ли су Хрвати средином 19. вијека, за свој књижевни језик, преко Вука Караџића и Ђуре Даничића узели српски језик,1 за свој књижевни језик,2 који им је послужио за освајање, претежно српске Далмације, дијелова Босне и Дубровника.3 Да ли су се могли с кајкавским језиком домоћи Далмације и Дубровника? 4 Који су српски политичари и државници одговорни за највећи и најсрамнији пораз свога народа на Балкану, што данас Србија нема излаз на Јадранско море и што је изгубљен један најсрпскији град 18. и 19. вијека, Дубровник. Разумљиво је, да је југославенско комунистичка историографија гушила сваку помисао о наведеним истинама, али је несхватљиво садашње поимање прошлости, посебно у нашим историјским уџбеницима.

Зашто се и сада избјегавају истине? Зашто и послије непоправљивих година и вјекова не смијемо знати истине?

Зашто се толико скривао од јавности попис становништва у Далмацији, аустријског статистичара др Адолфа Фикера, по којем је у Далмацији 1857. године живјело 88,92% Срба (католика, православаца и мухамеданаца), 10,84% Талијана и 0,24 Арнаута.5

Да су историјске чињенице темељито његоване, а не скриване, од Херцеговаца, Далматинаца, Дубровчана и осталих на Балкану, можда и не би било рата унутар исте крви. Не би на челу злочинаца у Пребиловцима били бивши Срби, конвертити. Ако се отворено не каже шта се десило, буде се свакојаке слутње, па и оне које доказују да је српским политичарима, краја 19. и 20. вијека уграђен, поред анационалног и синдром бесмисла за сваку разумну националну политику. Да ли су српске вође знале и знадемо ли ми данас, шта за једну државу значи излаз на море, или један традиционални српски град Дубровник? Јадранско море, његова сјеверозападна балканска обала је, у најмању руку, и српска, и кроз вијекове на дохвату руке, далеко најбројнијем народу Балкана ! На томе испиту су пали: српска политика, вјера и династија. О томе се упорно ћути. Да ли се икада запитамо, колико има злонамјерних прљавштина и неистина у нашој историографији? Надајмо се, да су прошла времена када се морало говорити и писати, да смо се заједно доселили, да смо истовремено имали своје државе и територије, а све у име Југославије, југославенства, братства и јединства.

Невјеројатно је, да најбројнији народ на Балкану ( српски народ ), доживи такве губитке и депресије у земљама гдје је био најбројнији и најдржавотворнији. Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. вијека – Дубровник, дијелове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, Косово и Метохију. Али нису само то губици српског народа. С губитком територија и природних богатстава нестајао је и српски народ. У Републици Хрватској је прије 20 година било 19,6% Срба, а сада их има око 3%. Србија, некадашњи Пијемонт српства и славенства је довела под знак питања себе и друге проређене Србе око себе. Све је то резултат неимања националног програма и неразума у бављењу политичким пословима и визијама. Чудесно је, да Далмација ( у којој није било Хрвата до почетка 20. вијека ), Дубровник ( у којем се није знало за Хрвате до 1. свјетског рата ), постану хрватске територије и градови. То је, у ствари, више него успјешна политика која је остварила такве резултате.

Србија је послије побједоносних ратова мијењала име државе, зидала и створила друге државе на својим развалинама. У томе расулу Србије и српског народа, не могу се амнестирати, прије свих: краљ Александар Карађорђевић,6 југославенство, комунизам Јосипа Броза и његових српских анационалиста. За посебну су осуду они који су одбацили Србе Далмације и Дубровника ( католике) и тиме остали без излаза на Јадранско море. То није само неправда и штета. То је чињеница која изазива осуде, презире и сажаљења према српским политичарима 20. вијека. Да ли су се противв српског народа уротиле неке тајне силе унутар српског корпуса које притајено дјелују? Да ли је све морало ићи најпогубнијом могућом варијантом? Зашто су Срби ликвидирали и прогонили најсрпскије кадрове у 19. и 20. вијеку? Тај унутрашњи усуд и проклетство нестајања Срба и Србије је давно започео и не престаје, да би држава Србија, у биткама за своју и туђу слободу, крајем 20. вијека постала радионицом за настајање нових нација, држава и на њеном етничком простору, а затим жртвом агресије и државом без државних граница. Инерција губитништва се посебно разгарала послије српског напуштања Срба Дубровника и Далмације. Ово текуће је, можда, и казна Божја.

Нико се не би чудио, да је Дубровник у вјековима породице Гундулић пао под нечију власт, јер српске државе тада и није било, али пасти у временима снажне српске кнежевине и краљевине, па и Краљевине Југославије? То је неопростиво ! Да ли се данас, бар неко у српском корпусу запита за цијену таквог губитништва? Ова чињеница није само срамотна. Она је била и благовремена опомена за будућност, из које српске вође 20. и 21. вијека нису баш ништа научиле, па су пустиле низ воду: Стару Србију, Републику Српску Крајину ( Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун Банију, Славонију и Барању ), Косово и Метохију, Црну Гору, Босанску Крајину,7 па и Републику Српску. Зашто се чудити новим губицима српских крајева у Хрватској, Босни, Црној Гори и Србији? Српска ријека је остала без својих вјековних притока, без снаге, па усахњује и нестаје. Неки текући детаљи нас опомињу, да процес растурања Србије није завршен.

Усуд Срба на западу се наставља. Званичну Србију не мучи тај проблем. На почетку смо новог таласа српског осипања – нестајања и конвертитског синдрома. Небрига матице је толико очита, да је изазивала и изазива жал, револт и инат код Срба: Далмације, Дубровника, Босне и Срба Крајишника. Све више се код Срба на западу осјећа и проводи идеја покатоличења и прихватања хрватства из нужде, баш онако како се то прије 100 година догађало у Далмацији и Дубровнику.8 Опет се ради о биолошком опстанку. Други излаз не постоји, јер је Србија, као никада раније, у чудесном самосатирању кроз читав период 20. и 1. деценији двадесет првог вијека. У таквим условима је од припадника српског народа стварала и ствара најжешће непријатеље српства и Србије, а све то због „бола без пребола“ јер србијанска политика не може замислити живот без Хрвата, Словенаца и других новорођених етникуса на Балкану. Политичари Србије настављају праксу својих претходника, да на кољенима остваре љубав оних којима су нешто раније на длану подарили националне државе,9 а ови и не сањају о новом заједништву. Наступила су времена да су Срби у Србији у правној позицији мањине( пред судовима, становању, запошљавању, социјалним правима, у медијима, ТВ играма и забавним програмима ) У Војводини се најчешће и не говори о српском народу, него о српској заједници, а на Косову и у Црној Гори о српској мањини. У условима самооптуживања српства и Србије за геноцид, политика Србије ствара гађење код западних Срба који су у три протекла рата проживјели чудесне геноцидне походе НДХ и Републике Хрватске (Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, Глинску цркву, Садиловац, Коларић код Војнића. Петрову гору, Козару, Дивосело, Дерезу, Слобоштину, Пакрачку Пољану, Марино Село, Вуковар, Госпић, Међуријечје Крке и Чиколе, Дивосело, Равне Котаре, злочин Граховљани у Славонији, Сисак, „Бљесак“„Олују“ и стотине других масовних стратишта српског народа. Треба тражити од сваког живућег Србина да упозна збиље наведених злочина, па да онда трасира свој животни пут. Зачуђујуће је колико су: југославенство и комунизам испрали српске мозгове, да су их неутралисали за било какву борбу и национални опстанак. И поред свега проживљеног многи Срби на западу су схватили, да морају напустити свој Стаклени штап и да било какав ослонац траже на страни својих традиционалних прогонитеља, да се препусте нежељеној судбини и да максимално, као раније развијају самоубилачку традицију конвертитства и мржње према ранијим нестварним сновима, који су ( историја је то потврдила ) несагледиво опасни за будућност српства и Србије. Некадашње притоке Србије мијењају своје токове, не у Србију него против ње. На жалост, све ближе смо остварењу наслова једне књиге, чији су аутори познате свјетске личности:10 „Србија мора умрети“

Територијална проширења обећана Србији „Лондонским Уговором“ од стране сила Антанте, закључен 26. априла 1915. у Лондону

.

Нова времена нас неће питати, шта смо радили, него шта смо учинили за свој народ и српску државу. Србија се и даље одриче мноштва српских права и интереса. Она не поставља питање колика је вриједност имовине протјераних Срба из Хрватске, сада држављана Србије? То је чудесан и необјашњив мук, а ради се ( нико неће да израчуна ) о десетинама или стотинама милијарди Евра. Она не тражи од Хрватске љетовалишта и хотеле српских фирми на Јадранском мору. Не тражи реализацију Споразума о сукцесији, гдје су заробљена огромна средства државе и грађана Србије.11 Ово стање нас подсјећа на давну изјаву Војислава Лубарде: „Сине, ако икада мораднеш с ону страну Дрине, знај да добра бити неће. Немају га они ни за себе, а камо ли за друге“.12

Све је почело, када је већи дио српске интелигенције запљуснуо талас југославенства, па је подржала став Скупштине Краљевине Србије од 7. децембра 1914. године, да је ратни циљ: „ ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца.“13 Тада су положени темељи чудесне српске самоуништавајуће идеологије, која је спречавала квалитетна и дугорочна рјешавања српског питања на балканским просторима. Та идеолошка и национална погибељ ће се снажно манифестирати већ у другој години Првог свјетског рата, око непотписивања Лондонског пакта ( којег су Срби одбили ради спасавања Хрвата и Словенаца ). Да је потписан, можда би Србија данас имала у своме посиједу 2/3 обале и острва Јадранског мора. Одбијањем Лондонског пакта, Србија је у Италији добила заклетог непријатеља, а на себе навукла АУМ и Њемачку с још већом жестином. То је и Италија тражила од њих.

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
Apr
04

Događaji pre Potopa

Veliki potop je bio restartovanje Zemlje, ali šta je bilo pre toga?

.

Šta ako su ljudi zaista vrste sa amnezijom? Šta ako nismo u mogućnosti da se setimo našeg pravog porekla? Kakve su šanse da zaboravljeni vremenski perod postoji u našoj istoriji?

Mnogi veruju da je napredna civilizacija postojala na Zemlji pre Velikog potopa koji je preplavio zemlju. Mnogi veruju da je Veliki potop na neki način bio restartovanje Zemlje.

Prema mišljenju mnogih, Velika poplava je zauvek promenila civilizaciju kakvu poznajemo.

Veliki potop ima svoje korene kod drevnih Sumera. Odatle, priče o kataklizmičkoj poplavi se šire među kulturama širom sveta. Bez obzira gde pogledamo, u Aziju, Afiku, Ameriku ili Evropu, naći ćemo dokaze priča koje opisuju kataklizmičku poplavu koja je preplavila zemlju.

Eridu Postanak, za koji se veruje da je sastavljen oko 2.300 p.n.e., je najraniji iskaz o Velikoj poplavi, koji prethodi popularnijoj Velikoj poplavi koja je opisana u biblijskoj knjizi Postanja.

Ali, da li ste se ikada zapitali šta se desilo na Zemlji pre poplave? Mnogi veruju da su na Zemlji postojale napredne civilizacije pre Velikog potopa koji je preplavio zemlju. Mnogi veruju da je Veliki potop na neki način bio restartovanje Zemlje.

 Zaharija Sičin opisuje iskaze pre i posle Velike poplave u svojoj knjizi Kosmički kod: Šesta knjiga Zemaljske hronike.

 

Događaji pre Potopa

Pre 450.000 godina

Na Nibiru, dalekom članu našeg solarnog sistema, život se suočava sa sporim istrebljenjem kako atmosfera planete propada. Svrgnut od strane Anua, vladar Alalu beži u svemirskom brodu i nalazi utočište na Zemlji. On otkriva da Zemlja ima zlato koje se može koristiti za zaštitu atmosfere Nibirua.

Pre 445.000 godina

Predvođen Enkijem, sin Anua, Anunaki je sleteo na Zemlju, uspostavio stanicu I Eridu-Zemlja – za vađenje zlata iz voda Persijskog zaliva.

Pre 430.000 godina

Zemljina klima se popravlja. Više Anunakija stiže na Zemlju, a među njima i Enkijeva polusestra Ninhursag, šef medicinskih usluga.

Pre 416.000 godina

Kako proizvodnja zlata posrće, Anu stiže na Zemlju sa Enlilom, naslednikom. Odlučeno je da dobiju vitalno zlato miniranjem u južnoj Africi. Enlil dobija komandu nad Zemaljskom misijom; Enkiju je dodeljena Afrika. Na odlasku sa Zemlje, Anua izaziva Alalov unuk.

Pre 400.000 godina

Sedam funkcionalnih naselja u južnoj Mesopotamiji uključuje svemirsku luku (Sipar), komandni centar misije (Nipur), metalurški centar (Šurupak). Rude stižu brodovima iz Afrike; prefinjeni metal je poslat gore orbiterima, a zatim prebačen u svemirske brodove koji periodično stižu sa Nibirua.

Pre 380.000 godina

Dobijanjem podrške Igigija, Alaluov unuk pokušava da preuzme vlast nad Zemljom. Enliliti dobijaju rat starih bogova.

Pre 300.000 godina

Anunakiji koji naporno rade u rudnicima zlata se bune. Enki i Nnhursag stvaraju Primitivne radnike kroz genetsku manipulaciju Ape žene; oni preuzmaju ručne poslove Anunakija. Enlil napada rudnike, dovodi Primitivne radnike u Edin u Mesopotamiji. S obzirom na njihovu sposobnost razmnožavanja, Homosapiensi počinju da se množe.

Pre 200.000 godina

Život na Zemlji opada tokom novog ledenog doba.

Pre 100.000 godina

Klima ponovo greje. Anunaki (biblijski Nefilim), na Enlilovo sve veće nezadovoljstvo, se ženi ćerkom Čoveka.

Pre 75.000 godina

“Gašenje Zemlje“ – počinje novo ledeno doba. Regresivne vrste Ljudi lutaju zemljom. Kromanjonac preživi.

Pre 49.000 godina

Enki i Ninhursag uzdižu ljude Anunaki porekla da vladaju u Šurupaku. Enlil je besan. Kuje zaveru da uništi čovečanstvo.

Pre 13.000 godina

Shvativši da će prolaz Nibirua u blizini Zemlje izazvati ogromnu plimu, Enlil traži od Anunakija da se zakune da će predstojeću nestreću zadržati sakriti od čovečanstva.

…

11.000 p.n.e.

Enki krši zakletvu, nalaže Ziusudri/Noju da izgradi brod. Potop se širi Zemljom; Anunakiji svedoče razaranju iz svojih orbitirajućih letelica.

 

 

Događaji nakon Potopa

Enlil pristaje da dodeli oruđa i semena ostatku čovečanstva; poljoprivreda počinje u brdima. Enki pripitomljava životinje

10.500 p.n.e.

Nojinim potomcima su dodeljena tri regiona. Ninurta, prvi Enlilov sin, pregrađuje planine i prazni reke kako bi Mesopotamiju načinio naseljivom; Enki privaja dolinu Nila. Poluostrvo Sinaj je zadržao Anunaki; osnovan je kontrolni centar na planini Moriah (budući Jerusalim).

9.780 p.n.e.

Ra/Marduk, Enkijev prvi sin, deli vladavinu nad Egiptom između Ozirisa i Seta.

9.330 p.n.e.

Set zatvara Ozirisa i nastavlja samostalnu vladavinu nad dolinom Nila.

 8.970 p.n.e.

Horus osvećuje svog oca Ozirisa i počinje “First Pyramid War“. Set beži u Aziju, zaplenjuje poluostrvo Sinai i Kanan.

8.670 p.n.e.

Protiveći se kontroli nad svim svemirskim stanicama na Zemlji od strane Enkijevih sinova i kćeri, Enlilovi naslednici pokreću “Second Pyramid War.“ Pobednik Ninurta prazni Veliku piramidu i odnosi opremu.

Ninhursag, polusestra Enkija i Enlila, vodi mirovnu konferenciju. Vladavina nad Egiptom prelazi sa Ra/Marduk dinastije na Tota.

8.500 p.n.e.

Anunaki uspostavlja ispostave na ulazu u svemirske objekte; Jerihon je jedna od njih.

7.400 p.n.e.

Kako se era mira nastavlja, Anunakiji daju neke nove prednosti čovečanstvu; počinje neolitsko doba. Polu-bogovi vladaju Egiptom.

3.800 p.n.e.

Urbana civilizacija započinje u Sumeru kako Anunakiji ponovo tu uspostavljaju stare gradove, počevši sa Eridu i Nipurom.

Anu dolazi na Zemlju. Novi grad, Uruk, sagrađen je u njegovu čast; on gradi hram u čast njegove unuke Inane/Ištar.

 

Izvor –

http://www.svettajni.com/da-li-ste-znali/kosmicki-kod-veliki-potop-je-bio-restartovanje-zemlje-ali-sta-je-bilo-pre-toga/

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Mar
30

Србски Бог Бел, Бели

.

Србски Бог Бел, Бели, у хебрејском оригиналу се пише као “BjL”, али је усвојен начин изговора Baal. Baal је у Старом Завету, описан као Бог са негативним карактеристикама. Зашто? Судећи и по данашњем времену, када се све србско оцрњује и даље, јасно нам је ко је тај, ко тако нешто протежира, јер су се исти људи бавили како превођењем, тако и преправљањем Старог Завета.

За тренутак, оставимо Стари Завет мало по страни, и рецимо, да је код Срба који су били широко распрострањени и најмасовнији народ тог времена и доба, било велико поштовање Бога Баала. Погледајмо још једном, како се његово име писало на хебрејском језику, који год тада у том времену, тај језик био, значи, писало се “BjL”. Читано језиком Срба, звучало би пре као Бјал, Бјел, Бел, а не као Baal, јер, то и јесте био Бог Бел, Бели. Име Белово се могло чути свуда, где су били Срби Аријевци, а у његовом слављењу су били видљиви сви елементи ведског поимања Бога. Срби су често и радо себе звали Белим, управо због поштовања овог Бога, а Стари Завет сведочи о масовности Белових верника у Палестини и Сирији.

Но, ту није крај невероватних открића о Богу Белом у Старом Завету. Погледајмо, како у Петој Мојсијевој књизи, зову Белога “Очи су ваше виделе, шта учини Господ с Velefegora. Ово је још лошије превођењe Библије, јер је очигледно име Velefegor, само преписано са латинског. У хебрејском оригиналу стоји “BjL PhjVUr”. Опет лако читљиво на србском језику “Бјел Пхјевур” – Пјевур, односно, Бели Први, јер он и беше међу свим аријевским Боговима, први и највиши.

Проучавајући Бога Бела Пјевура, може се открити још много занимљивости. Бел, Бал, Пел, Пал су разни облици речи којим су га звали. Да поновимо, слова “б”, “п” и “в” се лако мешају, а у латинском преводу, постаде чак и Vall. Полазећи од овога, сада нам је јасно, како је Палестина добила име ПАЛстан = Земља, стан, станиште Бога Бела. Лако је разумети, који је Бог поштован на ПЕЛопонезу од стране ПЕЛазга, и ко су у ствари били ти Пелазги, Пеласти – Беласти.

Јасно нам је и откуда се прастара ИЛИрија прозваше БАЛканом. Нисмо далеко од истине, ако изнесемо чињеницу да је Бјел Пјевур у Европи био у ствари Бели Первун, Бели Перун. Бог Перун је код родноверних Срба био Бог највиши Бог, Бог муње и грома. У хришћанском поимању родноверног Православља, Бога Перуна је заменио Свети Илија, па се зато БАЛкан називао и ИЛИријом. Зашто је Перун у ствари BjL? Објаснимо ово на следећем примеру, да се име Бога Перуна код Пољака и данас пише “Piorun”, код Грка је име Бога Перуна мало преличено у Κεραυνός(Кераунос, Пераунос). Дакле, име Бога Перуна на пољском језику, када преведемо на hindu језик, добијамо реч “बिजली”, која се изговара као “Bijalee” и као што видимо хебрејска реч “Bjl” за Бога Бела, истоветна је са хинду речју “Вijalee”, и да ова тврдња буде сасвим јасна, рецимо и то, да hинду реч “bijalee” на србском језику се преводи као “муња”, што је још један показатељ, да се од БАЛбилона, па, до БАЛтика, славило име Белово.

Срби су сами себе радо звали Бели и Перуна су свуда славили, и уопште, требало би да се при изучавању имена народа и градова, увек има на уму важност Бога Белог на европском континенту. Тако би нам било јасније и откуд главном граду Србије, име Београд – BELgrad, Белов град, а схватили бисмо и да је народ, који је у историји познат као Трибали, које су у књигама из званичне историје, Грци помињали на нашим територијама, да нису били Трибали, већ Срби који су славили ТриБала, троичног Бога Бала, Бела.

Рецимо и то, да су латински извори, често на србским територијама помињали Венде, и можда се баш у тој речи крије и назив за племе мајку, јер се национална песма Индије и зове “Vande Mataram”. Интересантно је рећи, да је друго име за Индију – Bhaarat, Срби би рекли “Брат”, који је поштовао Бога Перуна, јер се у Индији и данас прославља Дан Бога Перуна, који се назива “Bali Perunnal” – “Велики Дан жртвовања”, који се још зове и Bakrid.

Овде додајмо и то, да су Нина Беловог, поред имена Бог Бел, називали и Бог Бак. У Старом Завету, стоји и то, да су око олтара Белог Првога, подизани лугови, у Судијама 6:28, каже се “а то раскопан олтар Белов и луг код њега исечен”. Са овим можемо да закључимо, да су сви данашњи народи на северу Европе, који су поштовали Белог Перуна били Срби. Не заборавимо, да су и келтски Друиди живели у шуми, поштовавши Бога Луга. Келти су свакако били србо–аријевског стабла, које је покривало целу Европу.

Спону Бога Белог Перуна са лугом, још чине и сведочанства, да су србски богови у светилиштима, увек били представљени као огромни дрвени кипови. Ти дрвени кипови су били свуда, где су живели Срби, и називали су се Кумири. И данас, широм Индије, постоји прегршт градова назива Кумир: Kumir, држава Odisha, India; Kumir, држава Jharkhand, India, и многи други. Можда је нама Србима у овом тренутку помало несхватљиво, али као да су народи Индијског потконтинента и тог дела света, задржали веровања, која смо и ми некад имали, само у другом облику. С обзиром да и данас, Срби поштују места звана Запис на којима доминира велики стари храст, лако је претпоставити да су Срби као поштоваоци, и народ Белог Перуна, били распрострањени широм Европе, а узевши у обзир све наведено, и поред свих изречених доказа, стварно је неозбиљно од САНУ и СПЦ, да могу тек тако олако прећи преко чињенице, да су Срби били и на просторима Азије и Индијског потконтинента.

 

БАЛБЕК И ХРАМ БОГУ БАЛУ (БЕЛУ)
.
Баалбек je jедно од најфасцинантнијих археолошких налазишта на површини планете а налази се у данашњем Либану.
У доба античког Рима био је познат као Хелиополис или Град Сунца.
Један од најважнијих делова Балбека, и његове најсветије области у паганска времена, је био такозвани Храм Баал, или римски Храм Јупитера. Према мишљењу конвенционалних археолога, то је било феничанско уточиште посвећено богу Балу или Белу, Белобогу, грчки град назван Хелиополис (Град Сунца), који је још од времена цара Аугуста био римска колонија. Истина је, да тачна старост овог места остаје мистерија, али неки истраживачи сматрају да је ово древно мегалитско налазиште старо најмање 12.000 година, с тим да би могло бити и старије од 20.000 година.

У Баалбеку се налази савршено уклопљено камење од 1.500 тона који формирају темеље које ни велики римски храм не би могао да обухвати. Наша наука и техника данас не могу да их објасне. Како бисте објаснили древно вађење, превоз и постављање супермасивног камења које имају преко 100 тона, а камоли 1.000 тона? То су највећа камења са којима се радило на земљи! Мистерија је како је такво камење могло бити померано, чак и нашој данашњој науци и техници. Такође је чињеница да Римљани нису користили ову врсту каменог рада.

Међу најинтригантнијим од ових мегалита је ТРИЛИТОН – три колосална блока са мерама од 22 метара у дужини, 4,5 метара висине и 3,5 метара ширине. Њихова тежина варира између једне и две хиљаде тона. Може ли неко да објасни како је то постигнуто, хиљадама година раније?
…

Ђорђе Петковић о богу Баалу –
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1840791216202429&set=a.1477006609247560.1073741828.100008147055467&type=3&theater
…
.
Видео-материјал о Баалбеку –
https://www.youtube.com/watch?v=TtlBZx6mL5g

…

Извор –

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=831534876984573&set=a.246529768818423.1073741825.100003842059043&type=3&theater

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Mar
21

Весна, богиња пролећа …

Жива / Goddess Dziva:

.

Промена природе и доношење новог живота у многим митологијама старог света углавном је везано за вишу силу представљену женским ликом. Словенска митологија доноситељицу пролећа и бујање живота повезивала је са богињом Весном. Појава у женском обличју која се представља са венцима цвећа у коси која побеђује богињу леда и мрака Морану, карактеристична је за словенске народе, мешу којима су се и у данашње време сачували неки обичаји карактеристични за поштовање овог божанства. . Приписивано јој је управљање сунчевом светлошћу , без које нема буђења природе и бујања живота, па је за обреде коришћена ватра. Данашњи хришћански обичаји у којима се налазе остаци прасловенске традиције су Врбица, Цвети, Младенци… Словени на свим просторима које су насељавали, да би им ћерке биле ведре и радосне, као и цветокоса богиња, често су давали име Весна. Пролеће на руском се такође каже ВЕСНА.


Весна је код Словена била Богиња Пролећа, а повезивана је и са младошћу. Весна је богиња која је код народа била јако омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Морене. Морена је владала зимом, а тај период су Словени (поготово северни) повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, а тиме и са много смрти. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена. Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало почетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу као Богиња Младости.

Весна представља једно од најсветлијих божанстава и зато је била међу народом омиљена. О тој чињеници сведочи и то да је нарочито код Срба често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име верујући да ће њихове ћерке бити радосне и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа. Да је Весна светло божанство говори и то да на староиндијском реч вас значи бити светао, јасан,светлост. А управо та реч се налази у корену Весниног имена. Ова чињеница говори такође о томе да је Весна била божанство још док су Словени били у Индији, и пре него сто су се доселили у Европу. Наиме, Весна је била узор женама. Била је лепа и моћна, око себе је ширила опојне мирисе. Поред лепоте, приписивана јој је и моћ над топлотом Сунца, без кога не би могло да дође пролеће.

Весна никад није била усамљена. Њу су пратили Геровит, који је бдио над њом, и Стрибог, бог ветра и ваздуха. Весна је богиња победница. Она побеђује смрт и зиму, и доноси своју владавину у природу. Ову победу је народ обележавао у својим обичајима. Према легенди, Стрибог је Весну доносио сваког пролећа на крилима лаког и пријатног поветарца. У обрачуну између Морене и Весне, Словени су се увек опредељивали за Весну. У обичајима су Словени на грани носили лутку Весне, док је лутка Морене била топљена у реци или спаљивана. Овај обичај је симболично обележавао победу Весне над Мореном. Наравно, никад Веснина победа није коначна, већ се циклично све понавља сваке године.

Борба између Весне и Морене показује да Весна има особине која су честе међу смртницима, нетрпељивост према другим женама, љубомору и тежњу ка моћи. Траг о савезу Весне и народа може се наћи и у молитвама и многим магијским радњама, којима је такође мотив било терање зиме и смрти из домова, где би Морана намеравала узимати душе и наносити патње. Наиме, веровало се да Весна помаже људима и да опоравља зимом нарушено здравље и усклађује природу да буде хармонична, а тиме крепи и ум и срце људи. Овиме је Весна доносила слогу и љубав. Један од празника посвећених Весни славио се са супружницима који су склопили брак предходне године. Био је то један од најрадоснијих празника Словена. За ту прилику су спремани колачи са медом, названи меденчићима. Међутим, овај празник је касније црква везала за дан чедрдесет мученика, 23. март, и данас познат као Младенци. 

Веснин цветни празник такође се одржао и данас се назива Цвети. У Весниним обредима давало се верницима да прогутају лесков пупољак или глогов лист. Деца су у време цветања врба кићена врбиним ресама, а око врата су им се стављали звончићи. Овај обред је и у хрићанству одржао своје име, а име му је Врбица. Јаја су се фарбала у пролеће, обично у црвену боју, која је симболизовала сунце, ватру и топлину, коју је Весна доносила својим доласком. Јаја су се заједно са хлебом и вином поклањала домаћину куће. Кукавицу су Словени сматрали злом срећом на пролеће, а поготову кад закука, док је ластавица била срећна птица, чак поистовећивана са Весном, јер су ластавице једини опипљиви весник пролећа. Ластавице никад нису ловљене, чак су породице сматрале срећом кад би ластавице свиле гнездо испод њиховог крова. Обреде посвећене Весни красиле су и Додоле, младе девојке које су певале песме посвећене Весни, а биле су украшене лишћем и цветним венцима. Додоле су биле део ритуала дозивања кише, који није приређиван само у част Весне, већ и многих других богова.

Весну су Словени доживљавали као лепу, насмејану младу девојку окићену венцима и у белој хаљини. Коса јој је била украшена цветним звонима. Имала је крупне очи. У доњем делу струка имала је велики цветни венац. Бића посвећена Весни су била ласте, кукавице и роде. Празници која су у били посвећени Весни су у хришћанству задржани, а то су Врбица, Цвети и Младенци.

 

Весна је код Словена била богиња пролећа, а повезивана је и са младошћу. Весна је богиња која је код народа била јако омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Морене. Морена је владала зимом, а тај период су Словени (поготово северни) повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, а тиме и са много смрти. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена.Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало поцетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу као богиња младости. Весна представља једно од најсветлијих божанстава и зато је била међу народом омиљена. О тој чињеници сведочи и то да је нарочито код Срба често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име верујући да ће њихове ћерке бити радосне и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа. Да је Весна светло божанство говори и то да на староиндијском реч вас значи бити светао, јасан, светлост. А управо та реч се налази у корену Весниног имена. Ова чињеница говори такодје о томе да је Весна била божанство још док су словени били у Индији, и пре него сто су се доселили у Европу. Наиме, Весна је била узор женама. Била је лепа и моћна, око себе је ширила опојне мирисе. Поред лепоте, приписивана јој је и моћ над топлотом Сунца, без кога не би могло да дође пролеће. Весна никад није била усамљена. Њу су пратили Геровит, који је бдио над њом, и Стрибог, бог ветра и ваздуха. Весна је богиња победница. Она побеђује смрт и зиму, и доноси своју владавину у природу. Ову победу је народ обележавао у својим обичајима. Према легенди, Стрибог је Весну доносио сваког пролећа на крилима лаког и пријатног поветарца. У обрачуну између Морене и Весне, Словени су се увек опредељивали за Весну. У обичајима су Словени на грани носили лутку Весне, док је лутка Морене била топљена у реци или спаљивана. Овај обичај је симболично обележавао победу Весне над Мореном. Наравно, никад Веснина победа није коначна, већ се циклично све понавља сваке године.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off
Mar
10

Наследници Атлантиде из Агарте

.

Током једне совјетске експедиције у Монголском Алтају, у близини реке Амил, једно монголско племе пронашло је улаз у подземље. На неприступачној стени, био је уклесан древни натпис који није нико умео да протумачи. Тек много касније, један лама пред крај свог живота схватио је његово право значење. Тамо је, словима ватанан азбуке, било исписано: ,, Ово су двери Агарте`.“

Ово је прича коју је лама испричао маладом археологу Јефремову:

„Пре извесног времена (а реч је о десетинама хиљада година, не о столећима)“, наставио је лама спокојним гласом, „после катастрофе која је погодила ондашње човечанство, потонућа Атлантиде, неки древни народи су нашли уточиште дубоко испод површине земље. Предање каже да је то било после потопа, најстрашнијег од свих који су погодили Земљу, праћеног разорним земљотресима и пожарима. То је онај потоп о коме говори филозоф Платон.“

„Они су се сасвим разликовали од данашњих људи, отприлике онако како се данашњи људи разликују од животиња; ти древни људи беху више налик на богове, или беху њихови потомци: `Кћери земаљске`, кажу свете књиге, `у то давно доба мешаху се са боговима и с њима изродише синове и кћери`. Узалуд је трошити речи на њихову физичку снагу, која им је омогућавала да се носе и са најснажнијим зверима; а у то доба, постојале су звери које су својом величином надмашивале све што данас корача земљом.

Њихов животни век био је неизмерно дуг, неупоредиво дужи од века модерног човека. Шта могу да кажем о снази њиховог ума? Сваки од њих беше обдарен за нас управо непојмљивим моћима. Телепатија је била једна од њих – у то време тако обична као што је за нас дар говора. Они су познавали и заборављени језик птица, којим се данас служе једино анђели. Језик који и данас живи у поезији, поезији у њеном најузвишенијем значењу, и наслућује се у ритмовима и сазвучјима речи светих књига.“

„Али, изнад свега, ти људи су поседовали ЗНАЊЕ, које их је чинило много мудријим од наших савременика. Дубоко у подземљу, наставили су да негују науке које су данас највећим делом изгубљене. Колико год то чудно звучало савременицима, све данашње науке извиру из Агарте, макар у свом изобличеном, профаном виду. Нешто од тог знања још се може пронаћи у разноврсним предањима и тајним учењима на површини земље, учењима које ми називамо традицијом. Кажем: тајним учењима, не због тога што су она намерно скривена од данашњег човечанства, већ зато што данас велика већина људи више није у стању да их препозна и разуме. То су они бисери бачени пред свиње који се помињу у Јеванђељу. Не говори ли о томе и апостол Павле у својој Посланици Јеврејима: ‘О тој ствари морамо још пуно тога рећи и многе потешкоће објаснити јер сте постали спори у разумijевању’ ?

Агарта и народи који је настањују и сада располажу високоразвијеном технологијом, наслеђем цивилизације Атлантиде, која је ишчезла пре више од десет хиљада година.“

„Агарта, међутим, није само краљевство, већ и спиритуални Центар – центар који је постојао одувек, премда је данас тај центар постао скривен. Предање каже да је сада скривен негде на Истоку, у неприступачним и удаљеним пределима, у забити до које не води ниједан пут. Тај пут могу пронаћи само одабрани.

Археолог му на том месту постави једно питање:

„Како је све то остало непознато данашњем човечанству, које не престаје да говори о напретку науке и увећању својих знања? Како то да су толике древне и сакралне цивилизације без трага ишчезле са лица Земље, не остављајући за собом барем неку ископину која би била доступна научницима Запада и најзад постала предмет њиховог интересовања?“

„Откривајући древне цивилизације, извлачећи њихове остатке на светлост дана“, одговори лама осмехујући се. „данашњи археолози ослобађају силе којима су у сваком погледу недорасли. Они и не знају ништа о њиховом постојању. Силе којима се обраћају надилазе њихове скромне моћи; они нису свесни значаја оног што поново износе на светлост дана. То нису само артефакти старих цивилизација, мртви остаци претходних историјских епоха; то су и душе мртвих, мртвих предмета и људи, које могу постати моћно магијско средство, поготову у рукама чаробњака, оних који су упућени у магију. Чак и када их скривају или уништавају, они служе циљевима који их надилазе.“

„Нажалост, данашњи научници тога нису уопште свесни, као што немају никакво знање о томе шта су заправо пронашли. Пирамиде се, на пример, упорно приписују египатској цивилизацији, а савремени научници у њима виде једино њихове краљевске гробнице. Ништа није неистинитије и погрешније од тога. Пирамиде су сакрални објекти древне цивилизације Атлантиде и расејане су по готово читавом свету. Они и не слуте да се под шапама Сфинге крију кључеви заборављене историје човечанства.“

„Сфинга, тајанствени чувар надљудске снаге, звер са телом лава и главом човека, не престаје да нам се осмехује и да нам задаје своје загонетке; њен злокобни смех је својевремено зачуо краљ Едип. Мало је познато да се она јавља и у хиндуизму, у храмовима посвећеним богу Шиви, где је знана као `пурусхамрига`, као `људска звер`. Њене шапе сакривају подземне одаје у којима се налазе у гранит уклесане библиотеке, књиге које разоткривају најстарију прошлост човечанства. То је тајна Дворана Записа. Чудно је да је то промакло свим наводним истраживачима древног Египта и мистерија старог света…“

 

„Како је то уопште могло да се догоди? Треба имати на уму да је од најдавнијих времена до данас свет неколико пута променио своје обличје. То није случајна промена на површини, узрокована некаквим спољашњим узроцима, како верују научници Запада, већ промене у дубини, нешто што задире у само устројство света. Променили су се не само његови спољашњи услови, већ се мењао свет у самој својој основи. Исто можемо рећи и за људе; и једно и друго стоји у непосредној вези. Припадници старих раса нимало не личе на модерно човечанство. Чак и у физичком смислу, модерни човек је само жалосна карикатура древних. Грешка модерних је у томе што свуда траже, а на концу и проналазе сличне себи.“

„Отуда се на прошлост спушта непровидна завеса. Шест хиљада година – то је, отприлике, граница иза које поглед научника више не продире. То је почетак завршног периода четврте и последње југе, гвозденог или мрачног доба. Над човечанством се данас надвија уништење. То је епоха владавине Антихриста, о којој говоре хришћанске свете књиге, ваше Свето писмо, које смо изучили с највећом пажњом.“

Лама на час застане, прекривајући високо чело кошчатим длановима, а онда дода још неколико необичних напомена:

„Некад, у давно доба, тврде легенде, драго камење беше расуто свуда по земљи, а дијаманти беху нешто посве обично, баш као што је данас најгрубљи шљунак. Али, те исте легенде нас упозоравају да се благо у рукама непозваног претвара у угаљ, ђубре или обичан камен, и да му доноси најстрашнију несрећу.“

„Народи Агарте ће једном изаћи на површину. Да би се то догодило, да би народи Агарте опет изашли на површину, свет се мора променити, и то променити у својој најдубљој основи. Уосталом, када би данас изашли на површину, становници Агарте би били развејани у прах и пепео. Свет је, наиме, у међувремену огрубео, док су њихова тела остала суптилна и финотварна. Драго камење је ишчезло са површине земље, преостао је тек најгрубљи шљунак; ипак, оно није нестало и у њеној дубини. Само огрубели човек модерног доба може поднети услове који моментално владају на Земљи, на њеној површини.“

Поглавље књиге „Свет Агарте“ Максимилијана Руперта Дитриха Сикорског, Москва, „Демијург“, 1994.

Link:  https://hiperboreja.blogspot.rs/2015/10/razgovor-s-ucenim-lamom-boris-nad.html

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Mar
06

ТУЖБА ЗА ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ТУЖБА ЗА ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ
( Извештава Борис Јовичић )


.

Обавештавамо Вас, да је адвокат из Москве, др Божидар Митровић,

поднео тужбу против одговорних у Министарству просвете Републике Србије,

јер је у школама и науниверзитетима Србије у наставном програму унесен фалсификат,

да су Срби досељени на Балкан из Русије – у 6. и 7. столећу после Христа.

Он је у Казненом закону Србије
означио које одредбе овог закона одређују, да је такав
поступак кажњив. Др Митровић је навео, да се историјском
наставом и наставом у другим друштвеним наукама, обмањују и
остали Словени. У првом реду, Руси, јер у њиховом наставном
програму у школама и на универзитетима пише – да су Руси
стигли у Русију, у  7. столећу после Христа, са Балкана и из Подунавља.

Значи, ова тужба садржи две основне тачке-обмане:

1) Да су Србии дошли из Русије на Балкан 

2) Да су Руси дошли у Русију са Балкана и из Подунавља (у исто време)!

Др Митровић је навео у тужби своја научна истраживања и
закључке (и радове других научника) – да су Словени
староседеоци Балкана и Средоземља, што је у Вама приложеној
тужби изостављено. Др Митровић је препоручио да сви они који
желе да подрже његов корак, да и сами поднесу тужбу
Тужилаштву Србије, при чему могу да користе и овај део његове
тужбе, а могу и сами да обликују своју тужбу.
С поштовањем, Р. Личина, министар

РЕПУБЛИЧКОМ ЈАВНОМ ТУЖИОЦУ СРБИЈЕ
Немањина 22-26, 11000 Београд

Кривична пријава против непознатих извршилаца удружених
ради пропагирања немачке колонијалне историографије по
којој су се Срби наводно доселили на „Балкан“ са Севера (а Руси
наводно доселили са ПоДунавља/Југа) пошто постоје основи
сумње да деловање ових непознатих извршилаца садржи све
елементе кривичних дела предвиђених:
чл. 174 КЗ – повреда угледа српског народа и угледа СлоВена,
чл. 307 КЗ – угрожавање територијалне целине Србије и
противуставно отцепљење дела територије Србије,
чл. 383 КЗ – уништавање културних или историјских споменика
или других културних добара или установа или објеката који су
намењени науци, уметности и васпитавању,
чл. 370 КЗ – геноцид (српског народа).
Молим Вас да у складу са Закоником о кривичном поступку Србије спроведете све
потребне истражне радње и покренете кривични поступак против непознатог круга
лица и непознатих извршилаца који су удружени (чл. 33 Кривичног законика –
Саизвршилаштво; чл. 35 КЗ – помагање) и распоређени као саизвршиоци посебно у
систему јавног информисања (чл. 38 КЗ), у издавачким организацијама (чл. 39 КЗ) и
у систему образовања ради пропагирања немачке колонијалне историографије,
по којој су се Срби наводно доселили на „Балкан“ са Севера (а Руси наводно
доселили са ПоДунавља/Југа) што је све усмерено на:
повреду угледа српског народа и угледа СлоВена (кривично дело из чл. 174
КЗ),
2
угрожавање територијалне целине Србије и противуставно отцепљење дела
територије Србије (чл. 307 КЗ)
Очигледно је да се постојећа догматска историографија одржава (а преко ње
шири ненаучно учење о наводном досељавању Словена на Балкан) само
захваљујући удруживању шире групе извршилаца удружених и плаћених од
иностраних тајних и јавних структура на пропагирању немачке колонијалне
историографије те постоје основе сумње да је њихово удруживање усмерено на
чињење кривичних дела предвиђених:
чланом 174. Кривичног закона Србије: повреда угледа српског
народа и угледа СлоВена,
чл. 307 Кривичног закона Србије: угрожавање територијалне
целине Србије и противуставно отцепљење дела територије Србије,
јер се на пропагирању немачке колонијалне историографије о наводном
досељавању Словена на Балкан у ВИ веку базирају и све тенденције
проглашења такозваног независног Косова (чији је назив изведен из
истинског назива СлоВена: Коло(Вениј)а/КосоВа), почев од времена када је
Ватикан преко католичког свештенија Јиричека илирско порекло (које су до
тада основано приписивали Србима, подстрекавајући их на борбу против
Турака) почели да приписују такозваним АлБанцима/АлБенима, описујући да
они ипак не говоре илирским/СорВенским језиком.
Ова група саизвршилаца је усмерена на информативно и фактичко уништавање
трагова и археолошких налазишта (која су на Балкану и ван њега обухваћена под
термином Винча/Винчанска култура), што је форма геноцида српског народа и
ПОТИСКИВАЊА СРПСКОГ НАРОДА (са Апенина, из Мале Азије а сада и са
Балкана), методима које је:
Гај Јулије Цезар описао у „Записима о Галском рату“,
Ватикан примењивао против СлоВена у Венетији/Венецији у току
Папских ратова мерама изолације Венеције од стране Камбријске лиге, које
су биле прототип примене незаконитих санкца УН против српског народа
крајем двадесетог века.
РАТ ПОЈМОВИМА који прати процес ПОТИСКИВАЊА је облик уништавања трагова
очигледног КОНТИНУИТЕТА КУЛТУРЕ Срба и СлоВена од времена Лепенског Вира
и Винче, када су СлоВени себе називали КолоВени и РАзСени/Род првобитни, јер је
наша цивилизација била и остала цивилизација толерантности различитости
родова за разлику од „територијалне цивилизације Рима“ по којој су „Сви грађани
Рима – Римљани“ која је потисла колоВенску/слоВенску цивилизацију са Апенина
509. године пре нове ере када је извршен пуч који је у науци познат као Римска
револуција.
Катастрофално стање археолошког налазишта Винча и више мера усмерених на
уништење трагова Лепенског Вира су само једна од последица деловања овог
злочиначког удружења чије чињење (и нечињење официјелних органа Србије на
спречавању фалсификата) има све елементе кривичног дела:
а) предвиђеног чл. 383 КЗ (уништавање културних добара)
уништавањем културних или историјских споменика или других
културних добара или установа или објеката који су намењени науци,
уметности и васпитавању у чијој је функцији:
затварање Народног музеја Србије који не ради више од седам година (у
оквиру чега су археолошки налази Винче и Лепенског Вира, који се налазе у
Музеју, требали да камионима којима се превозе ствари дипломата да буду
превезени ван територије Србије),
3
затварање Народне библиотеке Србије, која не ради већ неколико година,
организовање од стране Српске академије наука и уметности у Новом Саду
научног скупа на којем су припадници специјалних служби из САД и Италије,
уз присуство научника из многих земаља – не само признали постојање
писаних натписа на археолошким артефактима Винче, већ и покушали да
промене назив Винчанског писма и трагова Винчанске писмености на
назив ПОДУНАВСКО ПИСМО и писменост, какао се то писмо никако не би
могло повезати са Винчанском културом КолоВена (СлоВена),
б) предвиђеног чл. 370 КЗ (геноцид: ко у намери да потпуно или
делимично уништи неку националну, етничку, расну или верску групу као такву
нареди да се група стави у такве животне услове који доводе до потпуног
или делимичног истребљења групе или да се врши принудно пресељавање, у
овом случају пресељавање Срба са Косова и Метохије, Републике Српске
Крајине и Хрватске),
Због свега реченог, предлажем да се покренене кривични поступак и на основу
утврђене кривичне одговорности за сваког члана овог злочиначког удружења изрекну
адекватне мере предвиђене Кривичним закоником а посебно мере безбедности:
забране вршења издавачке делатности и позива, дужности у области образовања
(чл. 79 и чл. 85 КЗ) лицима која пропагирају немачку КОЛОНИЈАЛНУ
ИСТОРИОГРАФИЈУ о наводном досељавању СлоВена на Балкан, најмање пет
година,одузимање (чл. 79 и чл. 87 КЗ) предмета (књига, брошура, новина) и имовинске
користи од продаје и пласмана предмета (чл. 91 КЗ) у којима се пропагира
немачка КОЛОНИЈАЛНА ИСТОРИОГРАФИЈА о наводном досељавању
СлоВена на Балкан,
јавно објаве пресуде (чл. 79 и чл. 89 КЗ) о кажњавању пропагатора немачке
КОЛОНИЈАЛНЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ о наводном досељавању СлоВена на
Балкан.
Сматрарам да не постоје основи да се на чланове ове групе убудуће примени чл.
176 КЗ „о некажњавању за кривична дела из чл. 173 до 175 КЗ“ за пропагирање
колонијалне историографије ако је „дато у оквиру озбиљне критике у научном,
књижевном или уметничком делу у извршењу службене дужности, новинарског
позива, политичке делатности, у одбрани неког права, ако се из начина
изражавања или других околности види да није учињено у намери
омаловажавања“ пошто више после најновијих открића не постоје основи да било
ко поверује у иситинитост онога што је износио или проносио у вези с НАВОДНИМ
НАСЕЉАВАЊЕМ СЛОВЕНА НА БАЛКАН, односно с наводним насељавањем Русије
са Балкана, јер су то ноторне догматске глупости и само су део стратегије
демонизације КолоВена и СлоВена односно Срба, какве су примењиване и у време
демонизацијом ВиниГота/ВизиГота, чији је назив такође настао из назива КолоВена
односно колоВенског Веровања у ГОД/Коло као вечни Васкрс природе у току ГОДине
дана.

Божидар Митровић, доктор правних наука
Адвокат, члан Московске адвокатске коморе
Председник Регионалне друштвене организације ОБЈЕДИЊЕЊЕ СРБА

119313 Москва, Ленински проспект, д. 93, корп. 2, кв. 145
Тел. 007495 502 39 29 ,
у Београду 064 353 88 49
…

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
Mar
02

Пракелтски језик је у основи и Србски језик

 

Пише – Владимир Лалић

Ове речи које ћу вам сада навести и објаснити сам 2014. године нашао у ПДФ-у који се налази на једном сајту Велшанског универзитета, а сви знате да је највећи понос Велса да су они Келти. Књига се зове : „Proto Celtic English Word list” а : 77., 78., 79. и 80. књига које сам навео у литератури су на сајту истог тога универзитета. Све су књиге јавно доступне за преузимање ко то жели а ја сам их све снимио на својем рачунару да полако, натенане разматрам чињенице о којима оне говоре. Било их је још али их нисам наводио јер су ми изгледале мање важне за моју књигу као што је рецимо прецизна карта рано-средњовековне Британије у ПДФ.

Дакле да кренемо од тих речи. Нагласићу да је тај протокелтски, дакле пре и пра Келтски језик уствари изузетно древан, а старији од 5000 година, те сетите се када су се по Анатолију Кљосову  Словени доселили у Ирску ?!  Пре око 5700 година што је најраније насељавање нашег становништва у Европи изван своје прапостојбине а сада знате које – Србије.. За Анатолија су они били : Словени, Славени, Ариани . . . а за мене су Срби Ариани од којих су касније настали Славни Словени. Сада и на основу Пра Келтског језика немам сумња 0,01 % у тај наш а не само мој закључак. Ипак пошто ја нисам екстремиста  и не причам шта ми падне на памет и шта ми се свиди, ове речи које сам ја одабрао чине мање од 10 % њиховог некадашњег језика али су његова основа, дакле корен без којег им језик и није постојао, уз то осталих 90 % речи заиста подсећају на : Латински, Арамејски, оно што бисте ви сада назвали „Грчки”, уствари то је Семитизовани Србски језик, дакле и Семитски језик уз оно што се као дефинише под појмом Германски.

Мислим да имате неку идеју на шта то личи, уз то те речи страшно подсећају на језик са острва Крит а то је сигурно неки важан показатељ. Кренимо од наших родитеља. Пракелти су за свог oцa говорили следеће : „тато, тата, отец, патир”. Тато, татко, отац, тата, ћале, патер макар у шали што је као „Латински” језик али матера је Србски, дакле и патер такође; патир до (е=и) патер. Идемо до мајке, кеве : „маммо, мама, матир (матер)” а изгледа да су користили и облик „маке” баш као у Маке дониа ! Господар су називали двојако : „влатика, влато” (т=д) дакле наш Владика и Владо, Влада а глагол „влати” је значило владати ! Наш брат им је био „братир”, а наши облици су : брат, брату, браћи е то ћи је уствари умекшано ти ! Ово братир јесте сродно са фратер из Латинског језика али њихови облици су узети из Србског језика. Именица „свекру” је врста фамилије такође, као мајка у закону и отац у закону дакле свекар је мужев отац а свекрва је мужева мајка а облик свекру је и данас наш падеж Датив и Аблатив једнине. Жена је била „бена” а о томе сам вам подробно писао за : жена, глуп, уз једну врсту птице а све код нас Срба. Знам да ово читају и жене па нећу да се увреде али морам бити директан у идеји објашњења, када се мисли на полни однос жене и мушкарца, управо је жена та која је-бена а ја наглашавам да нежелим да вас љутим, уосталом ми Срби за тешке ситуације и времена кажемо исто то „јебена”; нас/ми им је гласило „снис”; „акамном” је било : стена, каменом, камен; забрана је гласила „ари смерта”, дакле смета а смерт је и крај нечега, дакле смрт;

Брдо је било „брендо” а ми смо дуго говорили : бердо, фриг, бриг . . . то „фриг” им је такође значило брдо а „бриг” је значило планина и „бригант” је било високо; поклон је било „дано” што је код Срба и данас; подељено и послано је било „данос”; иста су изговарали „итса”, дакле само је слог тс/ст а та правила сада знате; бедра су изговарали „акраитса”, дакле на крају дела тела; имена једног њиховог бога је било „Арјоман”, дакле Ариоман; живот, живото су изговарали „бивото” уосталом ми имамо глаголе : бивати, пребивати; казна је била „дели” а значила је и : палица, шипка наравно за ударање, дакле делити правду; отворено место су изговарали „болно” те замислите такву отворен рану која је болно место, може бити и хладно или нешто слично; груди, брадавица, сиса је била : „брондјо, бронд” где је ово бронд (а=о) исто што брад од садашње наше брадавица; кућа је била „бута, стан”, а ми смо имали кутах и све ово што и „они”; Оак им је био Храст а „дерво, дрви” је било дрво, одакле каснији Келтски облик дервоак и оак за Храст као његов део који је уствари из препотопског времена; десно им је било представљено са много именица аједна је била „дексо”; питом, припитомљен и слично је био „домо” а ми кажемо и одомаћио се, одомаћити се; зло и издаја, на лошем гласу је код њих било „друко” а ми жаргонски кажемо „Друко нас; друка нас” ,,брука нас”,  дакле : „Оговора нас, издао нас; дубоко и из дубине, у дубини је било „дубно, дубни” а „вор дубу” је значило врло дубоко; „волго” је значило обиље а ми смо дуго говорили и млого/молго за много, уз то река Волга је право обиље и највећа река Европе; усне а мисли се и на уста су говорили „во беутса”, дакле во/бо=од а бе-утса/уста; кревет је био „во легјо” а то вам и нетреам објашњавати;

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
Feb
25

СРБИ И КАЛЕНДАРСКО ПИТАЊЕ

 

Пише – Слободан Филиповић

После серије мултидисциплинарних предавања, организованих  у удружењу „Милутин Миланковић“ на тему „Срби и календарско питање“, одржан је и „округли сто“. Подршку је дала и Влада Србије, са материјалном потпором штампања прикладне монографије. Циљ и мотив ових предавања, било је питање реформе јулијанског „календара (?)“, валидног по научној методологији и рачунању времена.

Организатори предавања у Удружењу, унапред су донели конвенцију, да „не постоје никакви разлози за супростављање примени Миланковићеве реформе јулијанског „календара“, јер се ради о научнoj методологији рачунања времена. Из овог унапред прокламованог става, проистичу два битна питања: Прво, да ли је ова констатација уоппште тачна, и друго, постоји ли неко рационалније и тачније научно решење?

Да би се одговорило на ова питања, морамо прво указати на чињеницу, да у суштини не постоји никакво „календарско питање“ јер је то чиста заблуда и екуменска демагогија, проистекла из насилног папског указа у 16 веку ширеног присилом. Административни папски указ је из јединственог србског народног, црквеног и државног календара, избацио еталон константне звездане године и заменио га покретном сунчевом, а разлика, коју прави покретна сунчева једноставно приписао звезданој години!?

Тако је, насилно спроведена намера постала заблуда, у којој је тачно проглашено за нетачно а нетачно за тачно, јер, зрак светлости по апсолутном критеријуму, тобоже тачније геоцентричне корекције путује са Сунца нешто више од осам минута, док је хелиоцентричној за тај пут са звезда потребно 3,5 године! Уосталом, спирала симбола за време која пресликава вечност, има у тачкама пресека управо еталон звездане године, познате у Ведама као „точак Закона“.

Онда је на „мала врата“ мартовски стил замењен јануарским, а ова „јулијанска“ корекција помпезно проглашена за календар? „Мало мачку говеђа глава“! Не постоји никакв „јулијански календар“, већ само србски, у који спадају и „византијски“, грегоријански и Миланковићев, јер су то све корекције проглашене за календаре! Али, нетачни називи су били у служби прикривања србског календара.

Папска демагогија је чак драмски представљена, као претња „разиласка са звездама“. Па, господо скоројевићи, вратите сидералну годину звезданог закона и звезде ће опет бити на своме месту, сагласно закону октава! Јер, једини исправан почетак циклуса године, јесте о пролећној равнодневици на кардо правцу географског истока.

Тада, Сунце пресеца геомагнетни екватор Земље, временски близак максималном дотоку енергије са нашег Сунца и дубине васионе, који стоји у вези мистеријске обнове Природе о пролећној равнодневици, када јачају ковекциона струја или магнетне буре у васиони, што се може упоредити са буђењем природе на Земљи (М. Стеванчевић). Јер, мистеријска обнова природе у пролеће, стоји у директној вези са опстанком човека.

Мистерија обнове природе у пролеће, предпоставља циклусно знање које на планети Земљи има само народ Срба. Упоришне тачке циклуса звездане године налазе се још на источном хоризонту Лепенског Вира, а оне су данас главни Ристови празници: Божић, Васкрс, Ивањдан и Госпојина! Отуда, упоришне тачке циклуса године неподмитљиво сведоче о континуитету мезолитске културе, присутне у правоверју Срба од искона на хиперборејској и прасрбској реци Дунав.

„Јулијанска“, „византијска“, грегоријанска и корекција Миланковића нису календари, иако их тако зову из преваре, већ су само нетачне корекције које су такође прерасле у заблуду. Сви стилови (јулијански, јеврејски, византијски и црквени) који нису на кардо правцу географског истока су измишљени, јер немају потврду у природи! О томе сведочи преступни дан (29.2) који може бити само на почетку или крају циклуса. Такође, нису у истој календарској години, нити на јужној (званично северној) полулопти Земље или десној страни кола небеског, где се налази магнетни фокусатор Часнога крста!

Осим тога, поред бесмисленог почетка од средине месеца (21.3), уместо од младине и првог дана календарског месеца, о произвољности и демагогији насилне папске административне реформе србског календара, сведочи и замена почетног сазвежђа у тропском Зверокругу. Ватикан је заменио почетно сазвежђе Бика у константној звезданој години, са Овном у покретној тропској. Значи, привидно кретање Сунца у циклусу године (12 месеци), замењено је ретроградним циклусом окретања замишљене осе обртања Земље око пупка неба (25.920 г.).

Вишевековно и упорно инсистирање на наметнутом календарском питању, које реално не постоји, јер је настало увођењем покретне сунчеве године, данас налази упориште и решење у прихватању Миланковићеве секуларне корекције србског календара. Њој претходи поставка Максима Трпковића гимназијског професора, који је по оцени двоструке стручне комисије, научне и црквене, задовољио како научне и тако и канонске захтеве рачунице епакта у корекцији календара. СПЦ је прихватила решење Трпковића, доставивши предлог Свеправославном конгресу у Цариграду 1923 године, али је он одбијен, са образложењем да Васкрс не може да буде у недељи пуног Месеца.

Миланковић је са поставком Трпковића отишао је на Комисију православних цркава која је у току сесије прерасла у „Свеправославни конгрес“, иако на њему није учествовало ни пола православних цркава! Осим тога, Конгрес није био легална установа црквеног одлучивања јер је то Сабор. Тамо је изнет практичан захтев, да Трпковићева корекција буде што дуже временски сагласна са грегоријанском интеркалацијом. Како су Трпковићева и грегоријанска корекција србског календара, требале да се разиђу већ 2000 године, Миланковић је задржао основну идеју Трпковића, али је предложио другу варијанту решења.

Миланковић је израдио нову корекцију, Он је истакао, да Трпковићева рачуница није “строго научна” и да су му “рачуни погрешни”. Упркос томе, прихватио је Трпковићев предлог рачунице, са коментаром, да се то “може учинити на бесконачно много начина”. Да изјава Миланковића није тачна, доказао је математичар Јован Кечкић, јер се рад Трпковића и Миланковића разликује само по различитим остацима при деоби броја девет. Јован Кечкић је “бесконачно много” комбинација Миланковића свео на девет могућности.

Деоба броја девет има девет могућности остатка: 0,1,2,3,4,5,6,7 и 8. Ако, хоћемо, да од тих девет могућих изаберемо два остатака, онда има само девет парова: 0 4, 1 5, 2 6, 3 7, 4 8, са разликом 4 између остатка и 0 5, 1 6, 2 7, 3 8, са разликом 5 између остатка. Трпковић је узео први пар 0 4 а Миланковић трећи 2 6:
0 4 1 5 2 6 3 7 4 8 0 5 1 6 2 7 3 8 2200 2300 2000 2100 2200 2300 2400 2000 2100 2700 2800 2400 2500 2600 2700 2800 2500 2600 Критика Ј. Кечкића на Миланковићев поступак, односи се само на текст од 30 јуна, приказан 1923 године на скупу Академије природних наука СКА.

Трпковић је радио помоћу епактног рачуна који је одобрила двострука комисија, а Миланковић је заменио епактни са астрономским рачуном. Разлика је у томе, што је између Трпковићева корекција помирила науку и црквени канон у епактном рачуну, а Миланковић, који из Трпковићевог рачуна узео варијанту која је више одговарала тропској години, пореметио ритам календара астрономским рачуном!

Али, остаје нејасно, зашто СПЦ о томе ћути, када је још папски математичар Скалигер навео пет корекција које не ремете ритам звезданог календара. Јер, за разлику од математички дотераних решења која су само фикција, србски календар линеарно сабира природне временске јединице које нису цели бројеви! У томе се огледа генијалност србског календара, унакаженог бесмисленим корекцијама иза којих се крије идеолошко наметање екуменизма.

Једино решење преваре прерасле у заблуду, јесте враћање непокретне звездане године, са стилом о пролећној равнодневици на кардо правцу географског истока!

Слободан М. Филиповић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
« Previous Entries
Next Entries »