.jpg)
Пенелопа – кћи акаранског краља Икарија и његове жене Перибеје, жена итачког краља Одисеја.
До данас живи у свести човечанства као светао примјер брачне љубави и верности. У Грчкој је била подједнако позната и због своје домишљатости.
За Одисеја се удала из љубави. Њен отац дао јој је од свог краљевства у мираз Итаку и суседна острва. Није јој било суђено да с Одисејем живи срећно и задовољно. Недуго пошто им се радио син Телемах, Одисеј је морао у Тројански рат. Тај се рат отегао десет година, а затим је потрајало још десет година док се, након многих невоља и патњи, није вратио кући. Читаво то време Пенелопа је чврсто веровала да ће се Одисеј успешно вратити, и у тој вери није је поколебало ни то што су јој многи доносили поуздане вести о његовој смрти.
Будући да се Одисеј дуго није враћао, почели су да је салећу просци из ближе и даље околине. Ниједан се није помирио с њеним упорним одбијањем да се уда. Искушење да добију њену руку, а с њом и Одисејево краљевство, било је сувише велико. Због тога су просци остајали у њеној близини и непрекидно је наговарали на брак. С временом скупило их се стотину и осам. Колико год су им мисли и нарави биле различите, у једном су сви били сложни: неће се разићи док Пенелопа не одабере за мужа једног од њих.
Пенелопа је храбро одолевала свим наговарањима и обећањима просаца трудећи се, пре свега, да добије на времену. На њихово упорно наваљивање напокон је изјавила да ће се удати кад заврши са ткањем погребног руха за старог Одисејевог оца Лаерта. Просци су на то пристали и Пенелопа се дала на ткање. Што је дању ткала, ноћу је парала. Тако их је обмањивала пуне три године, а тада су просци открили тајну јер ју је одала једна од слушкиња. Провалили су у њену одају и затекли је како пара. Морала је да доврши рухо. Тако су порасли изгледи просаца у скоро венчање, а сваком од њих Пенелопа је пружала подједнаке наде не би ли их међусобно завадила.
Дуге сате чекања просци су прекраћивали на угодан начин: сваког дана долазили би у Одисејеву палату, наређивали да се кољу бирана грла стоке, коцкали се, а кад би им игра досадила, седали би за сто, јели и пили, па певали, забављали се плешући и водили бучне разговоре. Пенелопа је због таквог њиховог понашања много пропатила, а још висе млади Телемах. Будући да није имао довољно снаге да их отера, сазвао је скупштину на којој је требало донети одлуку да се просци разиђу. Просци су растерали скупштину, а најбахатији међу њима чак су изјавили да ће Одисеја, ако се врати, убити сопственим рукама. На крају су се споразумели да ће убити и Телемаха и тако се ослободити законитог наследника Одисејевог престола.
Телемах и Пенелопа били су чврсто уверени да је Одисеј жив, па је уз помоћ богиње Атене Телемах пошао да тражи оца. Од спартанског краља Менелаја сазнао је да Одисеј живи на острву нимфе Калипсе, где га је био бацио гнев бога Посејдона, и да му Калипса спречава повратак. Међутим Менелајеве вести биле су већ помало застареле. У то време Калипса је, по наредби богова, већ пустила Одисеја и он се враћао у отаџбину. Недуго после тога, Телемах се састао с оцем на Итаци у колиби очева пастира Еумеја.
Кад је Одисеј дознао шта се дешава у његовој кући, направио је план како да тамо направи ред и казни просце. План је био дело лукавства, храбрости и снаге. С Телемахом и Еумејем Одисеј је кренуо у своју палату у којој га нико није препознао јер га је богиња Атена, ради његове сигумости, претворила у старца, просјака. Под изговором да проси милостињу Одисеј је све просце добро промотрио, и то изблиза. Милостиње, додуше, није добио него само ударце и увреде. У исти мах уверио се у верност и племенитост своје жене. Пенелопа се заузела за њега јер у својој кући, није дозвољавала да вређају просјака и наредила је служавки Еуриклеји да му припреми лежај и опере ноге као сваком добродошлом госту. Еуриклеја, стара дадиља, препознала је Одисеја по ожиљку на нози. Он јој је наредио да ћути и тако је, непрепознат од осталих, па и од саме Пенелопе, први пут након двадесет година провео ноћ у својој кући.
Одисеј се вратио у последњи час. Пенелопа је већ исцрпла сва средства којима би одложила своје одлуке и за идући дан је просцима обећала коначан испит. Наредила је да се донесе Одисејев тешки лук и у земљу пободе дванаест секира у једном низу. Ко стрелом прострели дршке свих секира, тај ће јој бити муж.
Просци су пуни наде и с дивљењем гледали тешки лук и дали га Телемаху да га запне. Кад му то није пошло за руком, покушали су сами, али све је било узалуд. Зато су одлучили да се окрепе јелом и пићем и пошли у гостинску дворану. У тај час појавио се Одисеј и замолио да му допусте да и он покуша да затегне лук. Сви су га исмејали, али су му то, на Пенелопин наговор, на крају дозволили. Одисеј се латио лука, без тешкоће га запео, ставио стрелу на тетиву и она је при првом покушају пролетела кроз дршке свих дванаест секира. Затим је просцима приредио ново изненађење: збацио је са себе просјачке прње, стао пред њих у свом обличју, нациљао на најразметљивијег од просаца и једном га стрелом усмртио. После првог пао је и други, па трећи. Пренеражени просци устукнули су, па скочили и полетели према зидовима на којима је било њихово оружје, али Одисеј је претходно наредио да се оно уклони. За одбрану су просцима остали само кратки мачеви и делови намештаја, а издајнички Одисејев роб Мелентеј донео им је касније копља и лукове. Али ни то им није пуно користило. После крваве борбе сви до једног су подлегли Одисеју. Није се спасио ни један једини. Победнички Одисеј позвао је Пенелопу: на његово велико изненадење она га је поздравила хладно. Током његовог дугог одсуства у њој је расло неповерење према мушкарцима. Па ни сад није хтела да поверује да је пред њом њен муж, иако му је богиња Атена вратила његов ранији лик.
Кад је затим Одисеј затражио да му припреми лежај, наредила је да се краљевска постеља припреми у великој дворани. Одисеј се зачудио: та постеља не може да се пренесе јер има ноге од корена маслине коју је он оставио у земљи кад је градио палату. Тек тада је Пенелопа поверовала да је пред њом Одисеј. Тајна брачне постеље била је позната само њима. Пенелопа је примила Одисеја како доликује жени да дочека мужа. У срцу јој је била само једна жеља: да их више никад не растави рат или несрећна судбина.
Пише: Радослав М. Грујић