Blog Archives

Nov
09

Од кога су Феничани добили писмо?

 

ОД КОГА СУ ФЕНИЧАНИ ДОБИЛИ ПИСМО?

 

“He смемо се због уобичајене ознаке овог писма као “писма Феничана” дати завести и мислити, да су најстарији Феничани творци тога – писма”.

13. G. E. Mendenhall, The “Philistine” Documents from the Hevron Area, in Annual of the Department of Antiquities of Jordan= ADAJ,1971., 99-102.
14. Spanuth, o.c. p, 176.
Тачност овога тврђења Шпанут доказује наводом једног одломка Диодора Сицилијског (V. 74.), a затим и Тацита (Анали, XI, 14.), који дословно каже:

“Феничани су стекли славу, да су пронашли слова, која су они сами прихватили”

(тј. од неког другог, на жалост, ни Тацит не каже од кога!) Шпанут се пак ни једном приликом не устручава да устврди, да су писмо проширили “народи са севера”, Филистинци, Сакар из Либана, који су истог порекла, итд., па на стр. 178 пише:

“Јер северноморски народи већ су у бронзано доба односили безбројне товаре ћилибара на обале Европе, Египта, Вавилоније, у царство Хитита, на Крит, у Грчку, што доказује постојање светске трговине.”

Писац даље излаже да је било немогуће водити такву светску трговину без познавања писма, које он редовно назива филистинским.

”Па од кога су Феничани примили писмо?”

”Von wem haben die Phönizier die Bushstabenschrift empfangen?”

– пита се он (стр.179.), подвлачећи да се на то питање увек одговара:

”Die Phönizier haben die “Sinai-Schrift” übernommen und daraus ihre Alphabetschrift gemacht”. Was steckt hinter dieser Hypothese? “

To значи дословно:

“Феничани су преузели “Синајско Писмо” и од њега су направили своје. “

Уз свој текст Шпанут је приказао то “чувено синајско писмо”, о коме многи немају јасну представу, па га и ми – из његове књиге, – у којој тај документ носи број 102., преносимо овде. Шпанут објашњава, да се – у овом случају – ради о копији тог “писма”, коју је направио Flinders Petrie. Он затим додаје, да је и сам овде цртеже узео из – Грима, “Старосинајски нaтпиcи” Берлин, 1929., или, како он тачно пише.

“Aus. Grimme, Die altsinaitischen Buchstaleninschriften, Berlin, 1929”.

Иначе доследни и савесни Шпанут, ни у овом случају није желео, да читаоца остави у недоумици, па у вези са споменутим и приказаним “синајским писмом” поставља кратко питање: “Шта се крије иза ове хипотезе?”, тј. иза претпоставке, да су Феничани узели “синајско писмо”, мало га преудесили и усавршили, па предали даље, на начин на који се то још увек учи. На сопствено питање, писац одмах и одговара на следећи начин (стр.179-190.):

“На Синајском полуострву (нешто око 30 км северно од Еилата), још
од четвртог миленија (пре Христа) били су изграђени у области Тимне
рудници бакра, где је он и растапан. “
“Од тог времена, пише аутор даље, тамо је било изграђено најмање
5000 тунела, на површини од шездесет квадратних километара, који су се
пружали и под брдом… ”

…После овог интересантног приказа, дознајемо нешто још интересантније: да управо у овом пределу има око 11000 налаза и натписа, које су ту оставили робови, принуђени да раде у рудницима под најтежим условима. Ти робови, који су радили у области Тимне, оставили су различите натписе и цртеже, урезане у стене. Било је ту египатских цртежа и хијероглифа, али и знакова и слова непознатог порекла, па и слова филистинског писма, тзв. ”грчких слова”. Одмах након предњих објашњења следе докази, да су се ти рудници обилато експлоатисали у доба Рамзеса III. Истовремено, тврди Шпанут бакар су из рудника за Египат транспортовали људи са севера, који су имали сопствене бродове и велико искуство у пловидби. Уз то, око 1200 г. пре Христа, у истом овом крају, јавља се један нови систем обраде и топљења метала, исти, каже Шпанут, као у Средњој Европи. На стр. 48. Шпанут и графички представља врсту “револуционарне пећи” заједничке у том периоду Средњој Европи и рудницима Тимне, а затим поткрепљује своју тезу – између осталог – и доказима из Старог Завета, да су ту новину увели Филистинци. Њихово присуство не потврђује – увек по Шпануту – само Стари завет, већ и предмети од гвожђа, “филистинкса керамика” и она “грчка слова”. Најзад, сматрајући, да је дао довољно доказа, он пише:

“Auf die Frage, von wem die Philister die Buchstaben empfangen haben, kann es nur eine Antwort geben. Die Philister haben diese Bushstabenschrift, fälschlich ‘phönizische Schrift’, oder ‘griechisch Buchstabenschrift’ genannt, um 1200 v. Chr. aus ihrer Heimat mitgebracht”,

a то значи:

“На питање, од кога су филистинци примили слова, постоји само један одговор:

Филистинци су то писмо, погрешно названо “феничанско”, или ”грчко”, донели из њиховог завичаја, око 1200 г., пре Христа.  – sa Peloponeza (Pellazgi, Pelasti, Palestinci, Filistinci).

A OVO ISPOD JE ,,PALEO-HEBREJSKO” PISMO SA LEVE STRANE, A VINČANSKO SA DESNE STRANE (Uporedite sami)

SLIKA JE PREUZETA SA ENGLESKOG SAJTA:

https://britishchristianhistory.wordpress.com/2015/02/22/supporting-evidence-for-christian-identity-doctrine/

…

Category: Drevni spisi  Comments off
Nov
06

Сумерске глинене таблице

 

.

Од средине прошлог века доступни су подаци са бројних Сумерских глинених таблица, старих ии до 4.000 година пре Христа. Ови подаци открили су вео тајне са дилеме о постојању Шумера (Сумера), народа из Међуречја Тигра и Еуфрата, 1.500 година пре Вавилона, Акада и старог Египта на Нилу. На истим таблицама, које су сада власништво многих светских музеја, разни археолози и историчари су разоткривали део по део >истине<, која се односи на давна времена пре и после Потопа. Један од обдарених исртаживача и познавалаца пиктографског, клинастог и старохебрејског писма, наш уважени савременик Др Захарија Ситчин, је у својих девет књига саставио ову слагалицу у Мозаик, који даје сасвим извесну слику о збивањима на нашој планети у давна времена Палеолита и Неолита. Ова слика се значајно разликује од уобичајених представа, која смо до сада имали. Према том Мозаику у времену Палеолита, цца 500.000 година пре Христа, када је на Земљи постојао наш далеки полу-предак >Хомо Неандерталис<, који се борио за опстанак каменим оруђима, на далекој Планети НИБИРУ или Немезида у сазвежђу Сиријуса, далеко развијенија цивилизација од нас (какви смо сада), имала је далеко сложенији проблем сличне природе. Требало је да сачува отицање енергије са своје планете, јер се њихово Сунце полако гасило, претећи да прерасте у Црвеног Џина и сагори цео соларни систем. У том периоду на планети Нибиру, Анунаки су бирали новог Владара. Један од кандидата био је Велики Принц – Ан Шар Гал са супругом Ки Шар Гал, који су имали сина по и мену АНУ. Међутим за Владара је изабран рођак Ан Шар Гала, који се звао Алау. У каснијим трвењима, власт је преузео АНУ, и Алау је био приморан да напусти планету Нибиру. Његова дестинација била је планета ЗЕМЉА, која је одабрана на основу претходних истраживања, као погодна за живот без заштитне опреме, и као повољна за добијање потребних количина злата. Ово злато било је потребно за израду заштитног поља у атмосфери, које треба да спречи отицање енергије са планете Нибиру.

Више у наставку текста…

more »

Category: Drevni spisi  Comments off
Sep
19

СРПСКИ ВЛАДАРИ

Кнез Властимир
 Властимир (IX в. – 860) је први српски жупан (кнез) о коме имамо више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успешно Србијом. У трогодишњем рату (који је био у времену од 836. до 852. г.) против бугарског кана Пресијана Властимир је био победник. Да би и са запада осигурао своју отаџбину, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза (“архонта”). Тиме је Травунију вазално везао за Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна област, до друге половине Х века.

Печат Кнеза Стројимира Властимировића
Мутимир (860-890) је наследник и син жупана Властимира. Он је са својом браћом Стојимиром и Гојником успешно одбио нови бугарски напад на Србију за време Бориса (852-888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија (Рашка) постала доста снажна држава. У време жупана Мутимира извршено је “Крштење Србије” 879. године. Сва српска племена била су обједињена у “новој хришћанској вери”, чији ће плодови тек касније постати колосални у епохи непревазиђених Немањића.

Првослав (Прибислав) (891-892) – он је са браћом Браном и Стеваном кратко остао као жупан (кнез) да влада Србијом, јер их је уклонио брат од стрица Петар Гојниковић, син Гојников.

Печат Кнеза Петра Гојниковића
Петар (Гојниковић) (892-917) – у својој дугој владавини жупан Петар се ослањао на Византију, одбијајући и кажњавајући династичке нападе својих сродника. Године 917. у Србију су ушли Бугари, који су за време цара Симеона (893-927) постали веома снажни; они су на превару ухватили жупана Петра Гојниковића а уместо њега поставили Павла Брановића.

Павле Брановић (917-920) владао је Србијом као бугарски вазал. Он је био ухватио византијског миљеника који је дошао из Цариграда, Захарија Првослављевића и предао га Бугарима. Међутим, када је он сам пришао Византиjи напустивши Бугаре, они су га уклонили и за жупана Србије поставили Захарија Првослављевића, сина Првослава жупана (890-892) , а унука Мутимировог.

Захарије Првослављевић (920-924) је као жупан Србије са народом тешко подносио власт Бугара, те “сетивши се доброчинстава ромејског цара”, прешао је на страну Византије.

Кнез Часлав Клонимировић
Часлав Клонимировић (927/8-950) је син Клонимиров, који је скоро цео живот провео у Бугарској. Смрћу цара Симеона (927), он долази у Србију, те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Србија (Рашка), поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум где су живели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како сведочи Константин VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михаило Вишевић, који се после пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем IX века у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавештава Барски родослов (Летопис попа Дукљанина), они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили у Саву. У време византијског цара Јована Цимискије (969-976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до реке Дунава.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Aug
29

Краљ Артур

.

Краљ Артур  је засигурно најпознатији међу велшким херојима. Био је најпопуларнији током средњег вијека, када су доживљаји његових сљедбеника, витезова округлог стола, импресионирали већи дио западне Европе. Међутим, само уз одређене уступке црква је дозволила хришћанску верзију ових келтских митова који имају тако важно мјесто у средњовјековној имагинацији.

Црква никада није у потпуности била благонаклона према причама о Гралу, или Сангрилу, који је Јосиф из Ариматеје по вјеровању донио у Британију, пошто су његове магијске моћи очигледно дошле од келтског колдрона, посуде благостања и поновног рађања. Снага народног осјећања према Артуровом миту може се видјети у немирима 1113. године који су избили у граду Бодмину, у Корнволу зато што су француске слуге племића у посети одбиле да прихвате Артурову бесмртност.

Иако су неке од најранијих прича везаних за Артура нађене у велшким пјесмама из седмог вијека, нема сумње да је ратнички краљ припадао херојској традицији Ирске и Велса. Он се појављује у неколико Ирских сага, једна од њих описује како је отео псе фенијанског вође Фина Макула током једног од његових храбрих похода. Заиста, као ратник, ловац магичних вепрова, убица џинова, вјештица и чудовишта, и као вођа групе хероја чије авантуре су их водиле у невиђене мистерије и непревазиђена чуда, Артур је имао много заједничког са Фином Макулом. Међутим, по Монаху Ненијусу из деветог вијека, Артур је био историјски вођа који је организовао Британце против Англосаксонских освајача пошто су римске легије отишле. Ненијус је Артуру приписао дванаест побједа, али не спомиње како је умро што је мало касније записано у историји Велса, у којој се тврди да су Артур и његов крвни непријатељ Модред погинули 537. године у бици код Камлуана.
Артур је био син британског краља Јутера Пендрагона и Игрејн, супруге корнволског војводе Горлоа. Био је ванбрачно дијете о коме се бринуо чаробњак Мерлин. Мерлин је већ направио за Јутера Пендрагона предивну тврђаву и ставио чувени округли сто за који је могло да сједне сто педесет витезова. Овај можда има неке везе са Јосифом из Ариматеје, ако ни због чега другог онда зато што има посебно мјесто резервисано за Грал. Док је Јосиф из Ариматеје био заробљен у Палестини, причало се да га је Грал одржао у животу. Касније га је донио у Британију гдје је нестао због људских грехова. Због тога је проналажење Грала постала велика авантура Артурових витезова.

Када је Јутер Пендрагон умро, витезови округлог стола нису знали ко треба да буде сљедећи краљ. Одлучили су да Мерлин треба да предузме водећу улогу у потрази за новим краљем. Чаробњак им је рекао да ће они знати ко је Јутеров насљедник по томе то ће будући краљ извадити чаробни мач из камена, који се на мистериозан начинпојавио у Лондону. Многи витезови су покушали да извуку мач из камена, али нико није могао ни да га помјери. Послије неколико година Артур је отпутовао за Лондон да по први пут види турир. Витез, кога је Мерлин одредио да буде дјечаков заштитник, учествовао је на турниру, али пошто је у задњем тренутку открио да му недостаје мач, послао је Артура да га хитно нађе. Несхватајући значај мача у камену, Артур га је извукао и дао запањеном витезу. На тај начин наследник Јутера Пендрагона је откривен.

.

Међутим, чак и тада, било је витезова који нису прихватали Артура за краља.  Једино уз Мерлинову помоћ млади владар је могао да порази своје супарнике и успостави мир у Британији. У којој мјери је он зависио од магије, Артуру је постало јасно још на почетку владавине. Пошто је без разлога потегао мач на једног од својих витезова, Артур је био запањен када се оружје сломило. Мерлин га је спасио тако што је успавао витеза јер је Артур у том тренутку био ненаоружан. У очајању, краљ је лутао дуж обале језера када је, на своје велико иненађење, видио руку како се подиже из воде држећи други магични мач. Ово је био фамозни Екскалибур, његова загарантована подршка, по тврдњи Даме из Језера, која му је мач и предала.

Lady of Shalott by Aly Fell:

.

Пошто је поново наоружан и самоувјерен, Артур је отишао и постао велики краљ. Побиједио је Англосаксонце, помогао краљу Леоденграсу из Шкотске у рату против Ираца и учествовао у борбама све до Рима. За узврат, Артур је добио руку Леоденграсове ћерке Гинивер (Гиневре).

У почетку, Мерлин није пристајао на ту везу, пошто је знао за Гиниверину љубав према сер Ланселоту, најбољем и најхрабријем витезу округлог стола. Али је касније благословио брачни пар, а по једној верзији мита, дао је Артуру округли сто као поклон за вјенчање. Ипак, краљица Гинивер и Ланселот су постали љубавници, а када је то Артур открио, Ланселот је побјегао у Бретању.

.


more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Aug
20

Земља краљице Равијојле

Земља краљице Равијојле

.

Србија у 15. веку пре нове ере – Мир Кургана и Староседелаца

 Династија којој је припадала амазонска краљица Еисна (Равијојла), владала је овим краљевством још од 1900. године пре нове ере. 500 векова власти ову династију зову још и Бронзана, због њиховог увођења употребе бронзе и открића саме бронзе.

Но већ почетком 15. века п.н.е. Курганска племена почињу да нападају Краљевство продирући са севера (код данашњег Кијева) – и ма колико су Амазонке пружале отпор, ова племена су била упорна. Еисна је давала све од себе како би заштитила свој народ – организовала је најбоље ратнице да бране границе, као и градове; свештенице су се окупљале свако вече уз молитве и понуде призивали су духове и богове како би им пружили снагу да се одупру непријатељима. Ратнице су постајале све слабије и уморније, залихе хране и лекова су полако нестајали, а свештенице губећи снагу употребљену у ритуалима почеле су да се разбољевају.

Једно јутро стигла је вест на дворе Еисне да је висока свештеница богиње Еинере изгубила живот жртвујући сву своју снагу. Краљица бесна и уплакана отрчала је до светог олтара (бонолита који се налазио на светом месту у оквиру града) у вриску и очају молила је све богове за помоћ, како је сама почела да губи снагу и наду. Те ноћи у сну јој се јави визија олтара на који свештенице доносе бика и жртвују га пуштајући крв на олтар, затим га спаљују и уз музику и вино, заједно са свим шаманима једу месо спаљеног бика, пију и оргијају, док највиши свештеници бесомучно призивају богове. Пробудила се покривена знојем и сузама, такав призор до сада није видела јер таква пракса није још постојала у склопу култа богова. И још једна ствар јој није била јасна, зашто се веселе ако је краљевство под нападом непријатеља!?

.
Отишла је до своје сестре Данојле пророчице и испричала јој је свој сан. Данојла погледавши у свето пророчко језерце у пећини одговори Еисни: „Сестро моја, богови су ти одговорили на молитву – жртвуј бика на светом олтару и уз пир и оргије слави велике богове – и снага без бриге даће моћ твојим ратницама и свештеницама да сачувају народ од непријатеља“. Збуњена неочекиваним одговором, скупи храброст и призове се памети да ма колико нешто њој изгледало гротескно, ипак мора бити урађено.

Краљица скупи највише свештенство и пренесе им поруку богова, да све буде спремно у ноћи пуног месеца – нек позову старешине села и градова, нек позову шамане и ратнице – те ноћи нека су сви слободни да чине све што им је воља у песми игри и љубави нек славе богове, нек једу месо жртвованог бика, нек пију вино и певају име бога Бака. И у миру касније то постаде традиција – двапута годишње, у пролеће и у јесен славио се фестивал уз жртву, вино, песму, игру и вођење љубави у част бога Бака, и звао се Бактитиа. Касније ове обичаје прихватају Трачани, а од њих и Грци и Римљани и називају их Баханалије или Дионизијске Мистерије. Овакви обичаји сепаративно одржали су се и дан данс широм европе у многим традицијама од Русалског Транса, преко Поклада до промајских празника и локалних фешти. Истину за вољу, магична моћ овог ритуала дала је снагу свима и поразише Кургане у битци на Когану (Карпатима), и тако осигураше мир у следећих 2 године.

Две године после вратише се Кургани и то у већем броју под вођством Кнеза Карабазмоса. На својим коњима галопирали су кроз села носећи бакље и палећи куће. Очајна и фуриозна Еисна, збуњена нападима оде још једном код Данојле.

Данојла погледа у књиге староставне, и пророчанство изговори сестри, својој краљици:

,,На прослави бога Бака, пред последњу жетву, дана када светло и тама буду уједначени, и месец буде млад, загрмеће из ведра неба, и две круне ће се срести крај Светога камена. И док будеш ходила ка камену светоме, прићиће ти сиромашна мусава девојчица, и загрлити твоје скуте, немој је терати, јер ти она срећу доноси. И када будеш пружила руку ономе којег си до сада звала непријатељем, у камен ће гром ударити, а то ће народу срећу, мир и изобиље донети, за наредних 400 година.”

Збуњена пророчанством, у бесу напусти одаје Данојле, отрчала је на највиши видик (Велики Штрбац) како би видела шта се дешава на обронцима њеног краљевства. У даљини виделе су се хорде Кургана на коњима који су носили бакље, и снажне Амазонке које пешке или на коњима,  јеленима иду истима у сусрет. У једном моменту орао слете на раме Еисне, испустивши камен испред ње. Сагне се краљица да га покупи и на њему виде чудне симболе. Знала је да је то некаква порука, али сама није разумела језик на којем је порука написана. Питала је шамана Финеја шта порука каже. Шаман јој одговори – „Кургански кнез жели мир, позива те да у миру повучеш војску и да се састанете крај олтара, старог камена“. У том моменту сети се пророчанства Данојле, сада јој је било јасно.

Био је то дан уочи великог празника Бактитиа, касно послеподне, сунце још није ни зашло, и краљица Eисна у пратњи најближих поданика, шамана, врачара, пророчица и Амазонки, кренула је ка старом камену. Лагано се пела планинским путем док је њен народ препун наде и са молбом за милошћу у очима гледао крај пута, видела је у даљини Кургане који је чекају на коњима. И даље је била сумњичава, имала је осећај као да јој је то сам крај.

Пре него што је Еисна ушла у Свети Гај, приђе јој мусава девојчица поцепаних скута и закличе „Спаси нас мајко“ – са сузама у очима сагне се да помилује девојчицу док јој је у глави одзвањало Данојлино пророчанство. Попела се даље до старог камена и стала испред кнеза Карабазмоса. Гледала га је у очи очекујући предлог мира. Почео је говорити на свом језику док је шаман преводио „Лепа краљице, долазимо у миру, што је било било је, закопајмо ратне секире. Мој народ долази са хладног севера, где земља више не рађа, где наша чеда гладна плачу. Дај нам земље да своје градове поставимо овде и раме уз раме са тобом дишемо исти ваздух. Моја војска ће те бранити, моји ратници ће штитити свако чедо од свих насртљиваца. У ту част доносимо ти овај свети метал који и камен може сећи. И кунем ти се на мир барем 500 година“ Еисна и даље вођена Данојлиним саветом без много размишљања пристане и пружи Карабазмусу руку, а  у том моменту гром из ведра неба удари у камен, и Карабазмусов коњ од страха га гурне безуспешно, и копито му се уреза у камен. То јој је био последњи знак да то што је управо учинила није ништа лоше.
Еисна позва Кнеза да се придружи слављу, јер имају шта славити, богови су им најзад осигурали мир. Те вечери Еисна обећа Карабазмусу своју другу по старости кћер Родопу  (по њој су назване Родопске планине) за његовог сина Боруса (по њему носи назив Борусија), и тако и закопаше секире за дуже време.

Овај догађај остао је запамћен у народу још дуго. Крабазмусова војска неустрашиво је штитила сваког припадника народа од свих насртљиваца, и његови подвизи били су нашироко познати. Приче су постале бајке, а бајке легенде опеване у епским песмама.

Како су времена пролазила народ је мењао језике, а и имена самим јунацима. Тако је Еисна и постала вила Равијојла, а Карабазмос прво Трачански Херос Карабазмос, па затим и Краљевић Марко. Равијојла је Маркова посестрима, камен је и дан данас познат под именом Марков камен.

С обзиром да је другу кћер дала за принца Боруса, прва кћер Еисне, Андресила била је следећа на трону, после Еиснине смрти. Но како је договор био пружење уточишта Курганима, Еисна им подари земљу јужно од Старе Планине, да населе и обрађују земљу. С обзиром да су Кургани донели своје обичаје и веровања која су доста била сиромашна насупрот већ развијеном друштвеном систему у царству Еисне, само су сјединили обичаје и веровања. Еисниним царством владао је матријархат док су Кургани живели патријахално, но у самом договору наступило је време једнакости, једном вероватно за наредних 3.000 година у нашем друштву, но сама традиција матријахата живеће са старим народом све још барем 2.000 година.

Izvor: http://theonldtradition.blogspot.com/2013/07/zemlja-kraljice-ravijojle-ii_12.html

 

U  Nastavku:

  1. Religija Kurgana i Stara Tradicija

  2. Borejsko Kraljevstvo i Hiperboreja (Andresilino Kraljevstvo)

  3. Smrt Eisne i Večni san Karabazmosa

  4. Narod kralja Heimosa

 Odlomak iz knjige „Buđenje Boginje“

 M.N. Posted by 

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Jul
05

Култ дрвећа и биљака код старих Срба

.

.

Култ дрвећа и биљака  једини је од старих култова са којим се црква, нарочито наша православна, брзо и безусловно измирила, тако да он данас у њој има нарочито своје место и своју символику. Као што се у старим религијама ниједна култна радња, ни молитва, ни жртва, нису могле ни замислити без ритуала са гранчицама каквог светог дрвета, тако се у нас не може извршити водоосвећење без босиљка; и када наше старе жене, идући у цркву, носе у руци босиљак или, у Приморју, гранчицу маслине, оне чине исто што и савременици Софоклови, који су, идући у храм, обавезно носили свете гранчице у руци. Колико је наша црква показала мало интересовање да ратује против старинског култа дрвета, најбоље се види из чињенице да у култу Светога Дрвета Записа, у адорирању његовом и приношењу жртава њему, узимају учешћа и свештеници. Све то учинило је да је култ дрвета и биљака у нашем народу и данас још необично свеж и јак.

Дрвећа са демонском или  божанском снагом има много. Обично се обожава или цела специја, на пример: липа, храст, леска, или поједини истакнути примерци: бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду, о коме је недавно било говора и у нашој штампи, орах код Моловина у Срему , липа код извора Цорника у Славонији (“најстарија југословенска липа” – Шулек) и толики други. Светих шума и гајева, којих је у доба цветања паганизма било врло много, данас има само по ретком изузетку; али да су раније постојали у већем броју, смемо закључити из имена манастира као што су Грабовац, Крушедол, Ораховица… манастири су, по свој прилици, заменили старинска претхришћанска светилишта, чији су центри били у одговарајућим Светим Гајевима.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Jul
03

Монахиња Јефимија

 

ПРВА ЖЕНА ПИСАЦ У СРБИЈИ

.
Монахиња Јефимија или Јелена Мрњавчевић (око 1350 — после 1405. године) била је кћи угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне, а пре замонашења била је жена деспота Угљеше Мрњавчевића.

После погибије мужа у Маричкој бици 1371. године, замонашила се и прешла у Србију. Живела је на двору кнеза Лазара и ту је била очевидац косовског страдања, Лазареве смрти, као и вазалне Србије која је послала војску за битку код Ангоре 1402. године.
Рођена као Јелена, ћерка кесара Војихне под Стефаном Душаном, удата је за брата краља Вукашина, деспота Јована Угљеше. Њихов син је умро са четири године. Након што је њен муж страдао у Маричкој бици 26. септембра 1371. године, живела је у Серу а онда је прешла у Крушевац, у дом Лазара Хребељановића.
Након Косовске битке, када је страдао и њен заштитиник кнез Лазар, замонашила се заједно са књегињом Милицом у манастиру Жупања, а касније је прешла у Љубостињу, где је добила име Јефимија.
Јефимија је највероватније имала велики утицај на кнегињу Милицу. Константин Филозоф је хвалио њену мудрост и речитост („ва многих глаголаних и вештех мудрејшија сушти“); Милица (тада већ монахиња) држала је Јефимију у свим тешким и мучним, преломним државним питањима (најпресуднија су били однос према Турцима и супарничкој владарској породици Вука Бранковића, који очигледно није показао лојалност према кући Лазаревића после Косовске битке) „као неку кулу и помоћ“. Јефимија се истакла 1398. године, када је била у мисији које су преузеле две монахиње (Јефимија и Милица-Јевгенија) да оправдају младог Стефана Лазаревића, будућег деспота (владара), који је био на двору султана Бајазита оптужен за неверство и планирану издају.
Према Григорију Цамблаку (српски монах, који је касније отишао за Русију и тамо постао епископ), ова мисија две монахиње и удовице, поред оправдања за Стефана Лазаревића, имала је још један циљ: измољење и пренос моштију Свете Петке из Трнова (бивше престонице Бугарског царства, које су Турци 1393. коначно присвојили својој држави) у Србију. Султан је то великодушно допустио, видевши у том чину само верске мотиве. Али Јефимија и монахиња Јевгенија су имале нешто друго у виду: Света Петка је, наиме, хришћанска Деметра, заштитница земље, свих усева и плодова које даје земља.

Себри (или Себари, сељачки слој у средњовековној Србији) који су у овим ратним условима бежали са земље, нагло су престали да то чине када су мошти Свете Петке приспеле у моравску Србију.
Не зна се када је монахиња Јефимија умрла. Последњи помен о њој налази се у једној повељи деспота Стефана Лазаревића, који је назива деспотицом (владарком), госпођом и мајком. Примила је велику схиму и променила име у Јевпраксија: сматра се да је последње године свога живота провела у манастиру Љубостињи, задужбини кнегиње Милице, у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња, чији се мужеви нису вратили (предање каже: у току само једног дана замонашење је тражило три стотине жена). Сахрањена је у Великом Пољу код Обреновца према даљим истраживањима.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Jun
27

Неретљани – заборављено српско племе

Неретљани – заборављено српско племе

Пагани на мору

Територијална подела балканског полуострва средином X века
(по опису Константина Порфирогенита, који је такође ,,дискутабилан” )

Историја раног средњег века српских племена није довољно позната, поготово време њиховог досељавања на Балкан, формирања државе и покрштавања. Епоха када је на западу стварано царство Карла Великог, када су Викинзи пловили северним морима, а Словени стварали своје прве државе на Балкану и Алпима, у Русији, обалама Балтика и Моравској, у домаћој историографији прекривена је маглом заборава и недостатка података. Баш овакву судбину доживели су и Неретљани, племе помораца и гусара који су захваљујући свом темпераменту и географском положају међу првим нашим сународницима изашли из тишине средњег века.

Племе Неретљана живело је на обали Јадрана, на уском појасу од ушћа Неретве у Јадран на истоку до Сплита на западу. Ову територију, дугачку око 75 и широку 10-20 км, они су населили, како бележе раносредњевековни хроничари, у оно време када су и остали Срби са севера дошли на територију античке провинције Далмације, у првој половини VII века. Убрзо затим, освојили су и велика средњејадранска острва: Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. У свом налету словенски морепловци су покушали да населе чак и суседну, италијанску обалу. О словенском нападу на беневентански град Сипонт у заливу полуострва Монте Гаргано, сачуван је податак из 642. године, а већина научника овај покушај инвазије везује управо за Неретљане.
Своје име дугују реци Неретви, чији су назив преузели од романизованих староседелаца које су ту затекли (лат. Нарента). Обичај да племе добије име по реци чије обале насељава познат је код Словена: на пример, Вислани у Пољској, Струмичани у Грчкој, Моравци у Чешкој, Бужани по реци Буг у западној Украјини, а код Срба област, а касније и држава Босна – по истоименој реци чији назив је такође предсловенског порекла. Осим овог, Неретљани су носили и имена Марјани (Приморци) и Пагани, а њихова земља звала се Паганија, Меранија и Крајина. Овај последњи назив је и најчешћи у домаћим изворима јер су Неретљани насељавали крајњи северозапад оног дела далматинске обале кога су касније контролисали Срби, исто као што се област на југоистоку, близу реке Бојане на граници са Византијом, такође звао Крајина.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off
Jun
10

Битка код Ангоре

АНГОРА

Битка код Ангоре (данашња Анкара) одиграла се 28. јула 1402. године између Османлијских Турака под командом турског султана Бајазита I и Монгола под командом Тамерлана.
Битка је била страшна, а крајњи резултат је за Турке био катастрофалан јер им је војска разбијена, а сам султан Бајазит заробљен од Монгола.Исход битке имао је за последицу губитак већине освојених територија у Малој Азији и стагнацију турске експанзији за дужи временски период.
На страни Турака се борила и српска војска под заповедништвом Стефана Лазаревића, који након пораза постаје угарски вазал.
Улога оклопника које је водио кнез Стефан била је посебно наглашена и чини
се да је кнез био међу најбољим борцима тога дана. “А изабрана персијска војска
оделила се и удари на увек спомињанога (деспота Стефана); јер, како је још пре
било одређено, удари на њега; и они, ускликнувши гласовима, ударише и одмах
побеђени бише и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске” (Константин
Филозоф).

Чак и турски летописци наглашавају да је након расула у турској војсци, кнез Стефан био једини који се и даље борио и то толико добро да га је чак и Тимур Ленка приметио: “Само један син Лазарев држао је са својом војском стално против непријатеља и борио се храбро.
Кад је то видео Демир (Тамерлан),рекао је: Гле, како су љути и помамни они дервиши! А неко му је од саветника његових рекао: Нису оно дервиши, него Хришћани. Тада и Лазарев син опази да сам себе узалуд мори, борећи се тако страсно. Јер су већ и сами Турци сви навалили у бежање”.
Осим тога, покушао је кнез Стефан да спаси Бајазита који је у општем расулу остао
опкољен. С том намером три пута се пробијао кроз обруч до султана и наговарао га да се повуче, међутим Бајазит је све то одбијао. “А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазита), неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без божје воље! А (о) величини његове тадање борбе сви су причали и доста је чувена” (Константин Филозоф).

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off
May
31

Angelina Branković

Prepodobna mati Angelina, svetovno ime Angelina Branković, (umrla 30. jula 1520) je bila kći Đorđa Arijanita Komnina, albanskog gospodara Konjuha u oblasti Škumbe i supruga Stefana Brankovića, sina srpskog despota Đurađa Brankovića.

Angelina je kćerka albanskog velikaša Đorđa Arijanita Komnina. U roditeljskom domu stekla odlično obrazovanje i vaspitanje. Ljubav prema knjizi ispoljila je još u ranoj mladosti, o čemu svedoče i tragovi njene biblioteke u manastiru Krušedolu. Na poslednjim stranicama Lestvice, koju je napisao u Smederevu 1434. godine inok David, po narudžbini njenog svekra srpskog despota Đurđa Brankovića, sačuvan je zapis: �Sija knjiga despotice Angeline monahinje”.

Za slepog Stefana, izgnanog srpskog despota, se udala novembra 1460. U Albaniji su ostali kratko vreme, dok im se nije rodio prvi sin Đorđe. Godinu dana docnije (1461) su napustili Albaniju i po preporuci Skenderbega, Angelininog zeta, otišli u Italiju i u Furlaniji kupuju stari zamak Beograd na reci Taljamentu. Tu je u siromaštvu Angelina provela šesnaest godina, sve do smrti despota Stefana 1476. godine. Tu je rodila još jednog sina, Jovana, i kćer Mariju, koju je udala za monferatskog markiza Bonifacija, dalekog potomka Paleologa.

Na poziv mađarskog kralja Matije Korvina, Angelina je krenula sa dvojicom sinova preko Beča i Budima za Srem. Sa moštima svoga muža je u Srem stigla februara 1486. godine. Prvo stanište bilo joj je Kupinovo, gde je ubrzo podigla crkvu Svetog apostola Luke i položila u nju mošti svoga muža. Despot Đorđe, koji je od kralja Matije dobio na upravu deo zemlje kojom je upravljao Vuk Branković (�Zmaj Ognjeni Vuk”), ubrzo se povukao sa despotskog položaja i oko 1497. godine primio monaški čin dobivši ime Makaš. Nasledio ga je 1493. godine drugi Angelinin sin Jovan, koji je umro 1502. godine.

Ne zna se pouzdano kada se Angelina zamonašila – možda još ranije, odmah po dolasku u Srem. Podigla je ženski manastir posvećen Sretenju Gospodnjem, nedaleko od budućeg manastira Krušedola, gde provodi ostatak života u molitvi, bdijući nad moštima supruga i sinova. Preminula je 30. jula 1520. godine i sahranjena je najpre u svom manastiru Sretenju, a potom su njene mošti prenete u manastir Krušedol i položene u kovčeg zajedno sa moštima njenog sina Jovana. Turci su 1716. zapalili manstir Krušedol zajedno sa moštima svih Brankovića.

Žitije prepodobne Angeline napisano je vrlo rano; jedno je sačuvano u Mineju za juli – rukopisu iz 16. veka. To Žitije preveo je na savremeni srpski jezik episkop Mitrofan Šević. Isto Žitije prepodobne Angeline nalazi se u Rimničkom i Moskovskom Srbljaku, dok je u Beogradskom njeno prološko Žitije nešto drugačije.

Služba prepodobnoj Angelini takođe je rano sastavljena i nalazi se u sva tri Srbljaka pod 30. julom, datumom njene smrti. Kroz celu Službu Angelina se oslovljava kao mati, prepodobna, preblažena, prisnoblažena, dostoblažena i blažena. Himograf joj nije sastavio poseban tropar, već je, s obzirom na njen težak i mučenički život, pozajmio tropar od Teodore, hrišćanske podvižnice iz 5. veka. U Službi se ističe da je muški, u smislu izdržljivosti, provela svoj život iako je bila žena. Naglašeno je da poklonici stoje oko njenih moštiju kao nekada oko kovčega Starog zaveta i da njene mošti isceljuju. Himnograf poziva: �Priđite u novi Izrailj, i sve okolne zemlje i gradovi zajedno zbor sastavivši na spomen prepodobne matere naše Angeline, radosnom dušom i srcem božanstvenu grobnicu njenu obgrlimo, blagodat isceljenja primajući.� Kroz Službu prepodobne Angeline, iskazane su i njene hrišćanske vrline: čistota podvižničkog života, bezgranično milosrđe, strpljivost i mudrost, odanost supruge i požrtvovanost majke, jer �svu sebe predala jesi Bogu”. Prepodobna Angelina pominje se i u Službi njenog sina – svetog Jovana – i u Zajedničkoj službi svim svetim Brankovićima od nepoznatog krušedolskog monaha iz 16. veka.

Kult prepodobne majke Angeline rano je izgrađen. Povod tome je njen težak život; nadživela je muža, oba sina i kćer Maru. Tri puta je prenosila mošti svoga muža – svetog Stefana Slepog – i dva puta sina, i to u velikoj oskudici. Za njihove kivote vezla je zlatnim i srebrnim nitima prekrivače.

U Kupinovu, blizu crkve Svetoga Luke, sve do 1930. godine postojala je crkva posvećena Prepodobnoj Angelini. Toma Vučić Perišić podigao je 1858. godine u selu Zakuti (Gruža) crkvu posvećenu Majci Angelini.

Lik prepodobne Angeline nalazi se na svim ikonama svetih Brankovića. Prikazana je u crnoj shimničkoj rizi kao monahinja, sa krstom u desnoj ruci. Na zidnim slikama mati Angelina prikazana je u Rivcu, na južnom zidu, zatim Neredinu, Bokovcu, Golubincima, Jasenovu, Uljmi, Rumenki, Kaću, Sabornoj crkvi u Beogradu, priprati Pećke patrijaršije, u glavnoj crkvi manastira Hilandara, priprati Saborne crkve u Šapcu. U manastiru Klisuri njen lik naslikan je u južnoj pevnici. Na ikonama prepodobna Angelina prikazana je u Maradiku, rad J. Orfelina 1776. godine; Srpskoj Crnji, rad Đure Jakšića 1853. godine; Sabornoj crkvi u Vršcu, rad P. Jovanovića; Ostojićevu, rad D. Aleksića 1871/72. godine. U Parti i Radojevu predstavljena je na pevnicama zajedno sa ostalim Srbima. Ikona Majke Angeline nalazi se još u Kulpinu, Čurugu, Starom Bečeju, crkvi Svetitelja Nikolaja na Novom Groblju u Beogradu, zatim u Malom Bečkereku (Rumunija) i Aradu. Grafička predstava sa njenim likom nalazi se u Rimničkom Srbljaku ispred njene Službe. Po ovom predlošku urađena je jedna ikona za manastir Pakru, koja se sada nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.

Srpska pravoslavna crkva je proslavlja 12. avgusta/30. jula, i 23/10. decembra.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
« Previous Entries
Next Entries »