Blog Archives

КАТАРИНА ВЕЛИКА СРБСКА

.

Istaknutu ulogu u istoriji Rusije odigrala je devojčica rođena u Polabskoj Srbiji, ruska carica Katarina II, koja se pre prelaska u pravoslavlje zvala Sofija Anhalt-Cerbstska, to jest Srpska. Sasvim je moguće da je upravo Lužičko srbsko poreklo omogućilo Katarini da se tako lako i uspešno uklopi u slovensku sredinu ruske aristokratije i donese popriličnu korist Rusiji.

Malo se zna da je ruska carica Katarina Velika, druga žena cara Petra Velikog, koja je Rusijom vladala od 1762. do 1796. godine, prva upozorila na germansku politiku protiv Slovena. Podstaknuta germanskom žudnjom za slovenskim prostorima, ona je i pruskom kralju i austrijskom caru dala na znanje da superiornost u Evropi ima slovenska, a ne germanska rasa. Na germansko nadmeno isticanje svoje rase kao najstarije, carica Katarina je odgovarala ”da mjera i dokaz starine jednog naroda nije izmišljeni mit, već njegov jezik. A kako se saznaje da je jezik slovenskih predaka bio prvobitni jezik ljudskog roda, to mora da stoji da je rasa slovenska starija od germanske”.

Pruskog kralja i austrijskog cara Katarina Velika je opominjujuće podsjećala i na svireposti koje su Njemci primjenjivali prema sjevernim Slovenima, posebno njenim precima Lužičkim Srbima, pri njihovom nasilnom prevođenju u katoličku vjeru i germanizaciji.
Svoja istupanja, stavove i zamisli Katarina Velika nije saopštavala samo sa pozicija neprikosnovenosti carskog trona, već i sa polazišta naučne misli i dokazanih istina. Kažu da je ona bila vrlo, vrlo prosvećena i umna žena. Oko sebe je okupljala najučenije Ruse, a održavala je lične veze i korespondenciju i sa najumnijim ljudima Evrope toga vremena, među kojima su bili Volter, Didro, d’Alamber i drugi.

Carica Katarina je istupala promišljeno. Svjesna svoje carske odgovornosti, ali i potrebe da se u vrijeme, kada su Njemci smišljeno stvarali mit o sebi kao arijevskoj rasi starijoj, pa time i nadređenoj drugim rasama – skrene pažnja na Slovenstvo, njegovu važnost i veličinu, drevnost i autohtonost.
Vjeruje se da je na Katarinin odios prema Germanima, osim državnih interesa, uticalo i njeno porijeklo, za koje se govorilo, a u Njemačkoj i pisalo, da je germansko. Dokaz za ovu tvrdnju bješe oblast Anhalt-Zerbst u kojoj je njen otac, bio princ. A namjera? …Da je uprkos svemu oglase Njemicom,
ali ne sa željom da je posvoje, već da je kao takvu omraze narodu ruskom.
S toga razloga i po caričinom nalogu, ruski istoričari su se dali na proučavanje njenog korena i porekla i došli do neporecivih saznanja da su njeni preci – ne Germani, već Lužički Srbi i da se, uprkos nasilnoj germanizaciji, još zovu Serbosi. A to što je njen otac bio prnnc oblasti Anhalt-Zerbst (Serbst), koja se prije germanizacije zvala Srbište, ne može izmijeniti plemenito caričino porijeklo, dakle ni njenu pripadnost slovenskom rodu.

Nakon ovih saznanja, istoričari ruski su na sav glas govorili:
”Katarina Velika, carica ruska, nije Njemica, već prava i plemenita SRPKINjA”.
Time ona još više omili ruskom rodu i narodu.
( Na ovu temu pariski ”Figaro”,od 8.jula1984.godine, donio je zanimljiv tekst).

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

СУЂАЈЕ

PDF Štampa El. pošta
Premа nаrodnom verovаnju, sudbinа je silа od koje se ne može umаći. Rаcionаlno nepojmljivа, nаdprirodnа, određivаnа kаo izrаz volje ili ćudi, tumаči se kаo sve ono što se pojedincu kroz život dešаvа. Smаtrа se dа čovekа snаlаze dogаđаji koji su mu dosuđeni po rođenju. „Ukoliko se imа u vidu prividnа nepromenjivost sudbine, ondа postupcimа zа njenom promenom čovek otkrivа mogućnost svog ukorenjivаnjа u svetu i ostvаrivаnjа svog životnog smislа. Pričаmа o sudbini čini ce tаj prvi korаk kа njenom sаgledаvаnju, osporаvаnju i menjаnju. Međutim, težnjа dа se predvidi budućnost i nаstojаnje dа se uspostаvi kontrolа nаd sopstvenom životnom neizvesnošću oznаčenom pojmom sudbine pokаzuju u rаvni prаgmаtičnog svoju relаtivnost. Mogućnost promene se otkrivа u uspostаvljаnju jednog drugаčijeg odnosа premа svetu u kome se i predstаvа o sudbinski uslovljаvаjućem entitetu sаgledаvа u njegovoj zаvisnosti od viših i rаcionаlno nepojmivih silа“. (Bojаn Jovаnović „Duh pаgаnskog nаsleđа“)U slovenskoj mitologiji tаj čin dosuđivаnjа obаvljаju Suđаje i to prve, treće ili sedme noći od rođenjа detetа.  Imа ih tri, mаdа se u nekim izvorimа pojаvljuju i sаmo dve, kаo dvа suprotstаvljenа principа – dobro i zlo, prаvdа i neprаvdа, delo i nedelo. Uobičаjeno je dа im se pripremа doček – očisti se kućа, oblаče se čiste hаljine, dete se okupа i čisto prepovije, pripremа im se trpezа – prinosi žrtvа (pogаčа ili hleb, sir, med, bosiljаk, ponegde novаc).
more »
Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Srbi, drevni ratnici Sunca

 

Drevna plemena Srba živela su na jedinstvenom prostoru još u trećem milenijumu pre naše ere; već u tom dobu, pre rasejanja, govorili su zajedničkim jezikom koji nazivamo opštim, praslovenskim jezikom. U vreme ovoga zajedništva, stvoren je prvobitni sistem bogova čije početke zatičemo na prelazu iz trećeg u drugi milenijum pre Hrista. Prva božanstva su heliocentrična, ratnička a, sa razvitkom zemljoradnje i uspostavom stalnih staništa (tzv. „sedelačko stanovništvo“), dolazi do izgradnje prvobitnog zemljoradničkog monoteizma i kulta Velike Majke.

Praotac ljudi

Pojam boga se, u svim slovenskim jezicima, isto izgovara; nastao je kad i drevni mitološki sistem Srba, povezan sa svetlošću neba, odnosno svetošću i idejom vrhovne vlasti i tvoraštva. Bog neba je, u prvom redu, praotac ljudi i sveta; naziv za njega potiče od korena reči koja označava dušu, duh umrlog. Duh umrlog ima dušu, kao što živ čovek ima, pored duše, dah – duša diše. Indoevropski koren ove reči (deivos) prepoznat je u rečima „deus“,“dieva“, „div“, „tivar“ – one, sve odreda, označavaju boga. Mirčea Elijade, kaže da se ideja boga razvija polazeći od odnosa prema mrtvima i njihovoj divinizaciji. Činjenica, da su svi Sloveni koristili isti izraz (Bog), govori o njihovom izvornom jedinstvu tj. ova reč je imala univerzalno značenje – bila je poznata svim narodima još dok su živeli u jedinstvenoj prazajednici.

Reč Bog srodna je iranskoj „baga“ i staroindijskoj „bhaga“ što, u izvornom značenju, ukazuje na delioca bogatstva ili darovaoca dobra označavajući, jednom rečju, blagostanje. Izvorni smisao sačuvan je u rečima: bogat, bogataš, bogato, bogatstvo; suprotna je ubogost, ubožništvo. Veliki broj pojmova, u srpskom jeziku, vezan za boga, najviše se, u govoru, koristi kad treba da označi vezu sa životom, u negativnom ili pozitivnom smislu. Tako se, za nervni slom ili neku propast, kaže da je udarila „božja ruka“, kuga je zvana „božjom ranom“, bogatstvo u usevima i stoci i danas se naziva „blagom“. Hleb je „božiji dar“ a, kada neko umre, „uzeo ga je bog“.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Словено-Аријске Веде

  • СЛОВЕНО-АРИЈСКЕ ВЕДЕ ( ПЕРУНОВЕ ВЕДЕ )

Комплетан превод Словенских Веда:

https://www.scribd.com/fullscreen/117146494?access_key=key-2dfvas8v22xkvboy83qn

http://www.scribd.com/doc/186533416/slovensko-arijske-vede-2-knjiga-re%C4%8Di-velimudra#scribd

Oригинал на рунском писму, и са руским преводом:

https://www.scribd.com/document/163805653/Sloveno-Arijske-Vede-1-pdf

.

СЛОВЕНСКО-АРИЈСКЕ ВЕДЕ
КЊИГА ПРВА

О књизи:
У овим Сањтијама приповеда се о трећој посети Бога Перуна Мидгард Земљи.

Сањтије Перунове Веде ( Књига Перунове Мудрости) су једно од најстаријих словенско-аријских светих предања. Сачували су их Жреци – чувари древноруске инглистичке цркве православних старовераца- инглинга.
Оригиналне Сањтије само се наизглед могу назвати књигом, јер су то заправо плоче од племенитог, нерђајућег метала исписане древним х’Аријским рунама.

Погледати линк:

https://www.youtube.com/watch?v=zF9T13TVX2I

Древне руне нису слова, а ни хијероглифи онако како их данас схватамо. Руне – то су тајни ликови који носе у себи огромну количину древних знања. Та стара рунска форма писма није ишчезла у дубини минулих векова и миленијума попут других древних алфабета, азбука и буквица. Она је за жреце древноруске инглистичке цркве православних старовераца – инглинга и даље основни облик писма.

У стара времена, х’Аријска руника послужила је као темељ за изградњу различитих упрошћених облика писма: древног санскрта, черт и резов црта и разреза, деванагари писма, англо-саксонске и гремано-скандинавске рунике, и многих других.
Х’Аријски рунски облик писма се предаје на духовним семинарима древноруске инглистичке цркве православних старовераца-инглинга, како би се сачувао и даље, за наше потомке, и како древна мудрост не би замрла у безвремену, већ да би се и у будуће предавала с поколења у поколење.

more »

Category: Drevni spisi  Comments off

САМСОН И ДАЛИЛА

.

Самсон – Израелац, Јевреј, велики и непобедиви непријатељ Филистинаца (данашњих Палестинаца), пореклом од србских Пеласта са Пелопонеза.

Далила – Филистинка, фатална љубав његовог живота, припадала је народу против ког су Јевреји ратовали и отимали му земљу.

Изгледа да ни после неколико хиљада година, тај вечити сукоб између Израелаца и Палестинаца, још увек није завршен…

Ово је прича о чувеном старозаветном љубавном пару, Самсону и Далили, то је прича о љубави и издаји, због помоћи свом народу.

САМСОН И ДАЛИЛА

# 4 Самсон завоље једну жену, покрај кланца у Сореку, која се звала Далила, и била Филистинка.

# 5 Силници Филистинци дођоше је наћи и рекоше јој:

” Заведи Самсона, и види зашто је његова снага тако велика, и како бисмо га ми могли превладати и свезати га, и учинити немоћним; а ми, дат ћемо ти сваки хиљаду и сто сикала сребра.“

# 6 Далила те ноћи рече Самсону: ” Откриј ми дакле зашто је твоја снага тако велика, и како би те требало свезати да би те се учинило немоћним. “

# 7 Самсон јој рече: ”Ако би ме се свезало са седам нових конопа за лук који још нису били осушени, ја бих постао слаб био бих једнак било којем човјеку. “

# 8 Филистинци јој дадоше донијети седам конопаца за лук који још нису били осушени, и Далила га свеза тим конопцима.

# 9 Засједа бијаше смјештена у њеној соби и она му добаци: ”Филистинци су на теби, Самсоне!“ Он покида конопце за лук као што би покидао да су од кучине кад осјети ватру. Али, не откри се тајна снаге његове.

# 10 Тад Далила рече Самсону: Ти си се поиграо са мном и говорио си ми лажи. Сада, откриј ми дакле како би ти требао бити свезан. “

# 11 Он јој каза: ” Ако би ме се свезало новим конопцима с којима још никакав рад није био обављан, ја бих постао слаб и био бих једнак било којем човјеку. “

# 12 Далила узе нове конопце којима га свеза, потом му она добаци: ”Филистинци су на теби, Самсоне.“ Засједа бијаше смјештена у њеној соби, али он покида конопце које имаше на рукама као да су били од конца.

# 13 Далила рече Самсону: ”Све до сада ти си се играо са мном и говорио си ми лажи. Откриј ми дакле како би ти требао бити свезан.

“ Самсон јој рече:” Ако би ти сплела седам плетеница од моје косе с основом једне тканине и притиснула ткалачким гребеном, тад бих ја постао слаб и био бих једнак било којем човјеку. “

# 14 Она га успава, исплете седам плетеница од његове косе, стисну их једним гребеном, и потом завика: ”Филистинци су на теби, Самсоне. “ Он се пробуди из сна и ишчупа гребен, разбој и основу.

.

,,Самсон и Далила“ (1949), Хеди Ламар и Виктор Метју

 

# 15 Далила му рече: ”Како ти можеш рећи: Ја те волим, кад срце твоје није са мном. Ево три пута већ како се ти поиграваш са мном, и ниси ми открио у зашто је твоја снага тако велика.“

# 16 Како га је она сваки дан гњавила и додијавала му својим ријечима, Самсон, на смрт изморен,
отвори јој своје срце и рече јој:

Бритва никад није прошла по мојој глави, јер ја сам посвећен Богу од утробе своје мајке. Кад бих ја био обријан, тад би моја снага остала далеко од мене, ја бих постао слаб и био бих једнак другим људима. Моја снага је у мојој коси.“

# 18 Далила видје да јој је он отворио сво своје срце, и посла позвати властодршце Филистинце говорећи им: ”Дођите, овог пута, јер ми је отворио сво своје срце. “Властодршци филистински успеше се к њој, и имаше они новац у руци.

# 19 Она успава Самсона на својим кољенима, и позва она једног човјека који обрија седам плетеница његове косе; тад он поче слабити и његова се снага повуче далеко од њега.

# 20 Далила му рече: ”Филистинци су на теби, Самсоне.“ Он се пробуди из сна и рече: ”Ја ћу се извући као и прошлих пута и ослободит ћу се “ али, он не знаше да се Господ бијаше повукао далеко од њега.

# 21 Филистинци га ухватише и ископаше му очи; они га одведоше у Газу и свезаше га двоструким бронзаним ланцем. Самсону одредише да доживотно окреће жрвањ у затвору.

(Одломак из Библије)

ОВДЕ ЈЕ ИСТРАЖИВАЊЕ О ПОРЕКЛУ ФИЛИСТИНАЦА :

http://vesna.atlantidaforum.com/?p=911

Category: Drevni spisi  Comments off

Guanči i tajna Kanarskih piramida

KARIKA KOJA NEDOSTAJE:
GUANČI I TAJNA KANARSKIH PIRAMIDA

.

Za piramide u Egiptu i Meksiku zna gotovo cijeli svijet.
No, malo je onih koji znaju da slicne gradevine postoje i na Kanarima!

Tajanstvene piramide pronadene na Kanarskim otocima, ekskluzivnoj turistickoj destinaciji na Atlantiku, mogle bi da budu karika koja nedostaje izmedu antickog Egipta i nestalih civilizacija Centralne Amerike. U to je prije smrti iskreno vjerovao cuveni norveški istraživac Tor Hejerdal (Thor Heyerdahl). Po njegovom dubokom uvjerenju, pricao mi je prilikom susreta u Italiji, dvije deset metara visoke gradevine, mogle bi da dokažu teoriju da su anticki pomorci plovili preko Atlantskog okeana nekoliko hiljada godina prije Kolumba!
Na neki nacin, ukoliko vjerujete u postojanje Atlantide, oni su uz pomoc prastarih izvora i pomorskih karti, slijedili put kojim su redovito plovili sjajni pomorci ove hipotetične civilizacije.

Enigma u središtu piramida

Piramide sa Kanara imaju izuzetnu slicnost sa piramidama koje su podigizali stari Egipcani, te pripadnici srednjoamerickih civilizacija Maja i Asteka. Njima je predhodila Atlantida, kao svojevrsno izvorište i inspiracija mnogih kulturnih dometa. Tor Hejerdal je za postojanje ovih piramida saznao krajem osamdesetih godina prošlog stoljeca, iz jednog clanka objavljenog u španjolskim novinama o grupi misticara na Kanarima koji vjeruju da je Zemlja naseljena iz svemira i koji koriste piramide za svoje neobicne misticne obrede. Teorija Tora Hejerdala je bila nešto drugacija: on smatra da su obicaj podizanja piramida na ostrvo donijeli Guanči (Guanchi), starosjedeoci.

Kada su Španjolci poceli dolaziti na arhipelag Kanarskih ostrva u XV veku zatekli su misteriozne domoroce – narod Guanchi, koje su istrebili za manje od stotinak godina.
Guanchi su ziveli u pećinama i mumificirali svoje mrtve. Bili su visoki, i bele boje kože. Nisu imali brodove. Izolovani na svojim ostrvima, Guanchi se nisu mesali sa drugim rasama kroz istoriju.Ono sto njih odlikuje jesu stepenaste piramide.

Piramide na Kanarima su podignute u pravilnom smeru istok-zapad prikazujuci izlazak i zalazak sunca. Pazljivo izgradjene stepenice na zapadnoj strani svake piramide vode do vrha. Pretpostavlja se da su se nekada na ravnom vrhu nalazile opservatorije kao i kod drugih naroda.
Istrazivaci koji su otkrili narod Guanchija 1402. godine, otkrili su irigacioni sistem, ostatke keramike, mumije, crteze na zidovima pecina i rusevine praistorijskih gradova. Divni crtezi umetnika Guanchija na pecinskim zidovima bili su skoro identicni onima koje su slikali kromanjonci iz juzne Francuske. Njihova keramika, stara do 20.000 godina, je bila ukrasena dizajnom koji je identican onom iz najstarijeg perioda srednjoamerickih naroda. Interesantno je bilo otkrice kamene statue Guanchija koja je predstavljala golog muskarca koji nosi globus… identicnu Atlasu koji na svojim rukama takodje drzi planetu Zemlju…Zanimljivo je da su Guanči još tada znali da je Zemlja okrugla.

Arhitektura Guancija je identična gradjevinama Maja, Peruanskih kultura ili Sumerana.
Zanimljivo za Guanche je i da imaju skoro isti jezik kao Baski koji zive u Španiji i Berberi koji zive negde u Africi (Maroko), kao i istu krvnu grupu, obicaje i fizicke karakteristike. Oni naravno nikada nisu bili u kontaktu po zvanicnoj istoriji. Jedino sto moze da ih spoji je da je nekada izmedju njih bio kontinent, odnosno Atlantida… Danas mnogi naučnici smatraju da su Guanči bili potomcii preživelih Atlantiđana.

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Слово о полку Игорову

ПЕСМА О ПОХОДУ ИГОРОВОМ

Епско средњовјековно дело Песма о Игоровом походу ( старословенски: Слово о плъку Игоревѣ – Слово о плука Игору, украјински: Слово о полку Игореву – Слово о полку Ихоревим, руски: Слово о полку Игореве – Слово о полку Игореве) је настало најкасније 1187. као одраз пораза новгородског кнеза Игора у борби с Половцима (номадским народом турско-монголског порекла, код нас познатог под именом Кумани). Кнез Игор је у битци био заробљен, а песма описује и његов бијег из заробљеништва.

Анонимно епско дело има важну културну вредност за све Источне Словене и сматра се подједнако делом руске, украјинске и белоруске књижевности.Пораз староруском војске (1185.) дошао је као последица феудалне расцепканости Кијевске Русије и надметања појединих кнезова да сваки за себе приграби што више славе не бринући се за заједничке интересе земље. Страшне последице пораза подстакле су непознатог аутора да песничким језиком проговори, не само о слави староруског оружја, него и о узроцима невоља што већ више од једнога века падају на староруском земљу – о феудалним размирицама. Стога је разумљив онај публицистички патос у ауторовом обраћању староруским кнезовима да стану у одбрану заједничке домовине.

Лирски описи природе, епска снага у приказивању судара (“Земља тутњи, реке мутно теку, прашина поља покрива, стијег зборе: Половци иду од Дона, и с мора, и са свих страна староруске пукове опколише. Деца ђавоља виком поља преградише, а храбри Русић преградише црвеним штитовима “) као и елементи говорничке прозе отежавају нам да одређено кажемо којој књижевној врсти припада ово дело. Најближи ћемо ипак бити истини ако га назовемо ратном приповијешћу (због теме) и епском песмом (због обраде теме). И сам се аутор колеба у термину јер га назива “Словом”, тј бесједом, па “трудном” (тужном, ратном) приповијешћу и напокон “песмом”, што све говори о синкретичкој нарави дела.

Било је покушаја да се узор за “Песму о Игоровом походу” нађе у класичној грчкој епици, па у јужнославенској народној поезији или чак у делу које је настало неколико векова касније (“Задоншчина”). Научна истраживања, посвећена “Песми о Игоровом походу” како у Русији и Украјини, тако и у целом свету, показала су да је свако негирање оригиналности овога заиста уметничког дела данас постало неумјесно; то особито потврђују, између осталог, различите текстолошкe студије, посебно прилози турколог у којима се доказује семантичка вредност појединих половачких речи, могућа само за време настанка дела. Текст са само 218 стихова није дугачak. Једини сачуван оригинални рукопис изгорео је у време Наполеоновог напада на Москву 1812. године.

На “Песми о Игоровом походу” заснована је опера Александра Бородина имена ,,Кнез Игор”.

more »

Category: Drevni spisi  Comments off

Словени (Срби) у исламској Шпанији у средњем веку

,,СЛОВЕНСКА ГАРДА”  У  СРЕЊЕВЕКОВНОЈ ШПАНИЈИ

Словени (Срби) у исламској Шпанији …

Одакле Словени (Срби) на једном географски доста удаљеном подручју, као што је Пиринејско Полуострво?

Историографија за сада нам је понудила два објашњења.

По првој теорији Словени, који се у латинским и арапским изворима тог времена изједначавају са појмом “Роб”, су управо као робље доспели у исламску Шпанију. Историјска грађа нам сведочи да је трговина робљем, нарочито из словенских земаља тога времена била веома развијена, и то највише по Средоземном Мору, а спроводили су је углавном Италијански и Јеврејски трговци. Такође, први извори за које је утврђено да се односе на помен Словена као народа на Пиринејском полуострву, управо говоре да су они доведени као робови.

Како међутим објаснити том теоријом чињеницу да су Словени фактички били један од најутицајнијих политичких фактора током 10. и 11. века? Нереална је том приликом тврдња да се ради о ослобођеним робовима, јер чак и као ослобођеници, сигурно не би били у стању да толико утичу на историју исламске Шпаније, као што ћемо видети у историјском прегледу.

Стога, друга теорија је ипак доста ближа реалности. По њој су Словени у исламску Шпанију у прво време можда и долазили као робови, али већ од 10. века тај тренд се сигурно мења, и они тад великом већином у исламску Шпанију долазе као слободни најамници. Што се тиче географског подручја са ког су дошли, највероватније је да се ради о западном огранку данашњих Јужних Словена, становништва из тадашњих области Карантаније, Паноније, Хрватске, Босне, Неретве, Хума, Травуније, Дукље и Рашке. Ова теза је поткрепљена и чињеницом да се Далмација у арапским изворима помиње као земља порекла појединих Словена.

А постоји и ТРЕЋА ТЕОРИЈА :

ЛУЖИЧКИ СРБИ У ШПАНИЈИ – http://vesna.atlantidaforum.com/?p=599

Шта је нагнало словенско становништво ових области да се, како се испоставило у веома великом броју за рани средњи век, одселе на за њих прилично удаљено Пиринејско полуострво? Код овог питања историографија до данашњих дана није дала готово никакве одговоре.

А одговоре на ово питање можда треба тражити у следећим чињеницама: а) Као што је напоменуто, дуготрајан и у то време незавршен процес христијанизације на Балканском полуострву сигурно је код извесног дела словенске популације створио одбојност према новој религији, која се нарочито са запада у то време ширила често и присилним средствима, б) исламска Шпанија оног времена је била једно од најразвијенијих и најбогатијих подручја тадашње Европе, и в) чињеница да су прве везе са арапским светом и Пиринејским полуострвом биле већ познате путем већ раније описане трговине робљем.

Главни историјски извори који су везани за историју Словена у раносредњевековној Шпанији су:

Абу Абаз Ал Макари (Abū l ‘Abbās al Maqqarī, дело Nafh at tīb min ghusn al Andalus из 11. века); Абу Убејд Ал Бакри (Abū ‘Ubaid al Bakrī, 11. век); Ибн Идхари (Ibn ‘Idhāri, дело Bayan al Mugrib из 14. века) и Абдул Рахман Ибн Халдун (‘Abdu r Rahmān ibn Haldūn, дело Kitāb äl ‘Ĭbar, 14. век). Поред ових, и други арапски писци су помињали Словене на Пиринејском Полуострву, али знатно површније.

Историја Словена раносредњевековне Шпаније …

1. Период Омајида (ﺔـﻴـﻣ ا, Banū ‘Umaiya)

Кад је 750. године после Христа у средишту Арабљанског калифата Дамаску свргнута са власти династија Омајида, извршен је велики масакр свих чланова ове фамилије, од којих се једино спасао Абдул Рахман I (‘Abdu r Rahmān), који је побегао на крајњи исламски запад, у Анадалузију. 755. године он је збацио са власти калифовог емира Јусуфа Ал Фихрија, основавши Емират Андалузију, независан од абасидског калифа у Дамаску (од 762. у новооснованом граду Багдаду). Центар новог емирата постаје град Кордоба (арапски: Qurtuba, шпански: Córdoba, бивши римски град Corduba), која ће да се за кратко време развије у велики град, по величини други на Европском континенту (иза византијског Константинопоља).

Као преломна година за историју Словена у исламској Шпанији, у шпанској историографији наводи се 796, кад је доласком на власт емира Ал Хакима I (ﻡﺎـﻜﺣ ـﻟﺍ, Аl Hākim, унук Абдул Рахмана I) у Кордоби формирана емирова тзв. Словенска гарда.

Каква је то заправо била тзв. Словенска гарда ?

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Иран, земља Аријеваца…

 .

Davno, vrlo davno, između dva perioda glasijacije, postojala je jedna zemlja u kojoj su živeli ljudi koji su sebe smatrali Sinovima Božjim, svetlosnim ljudima, i međusobno se oslovljavali sa Airya (Arijevac), što znači plemenit.

Zbog obilja zelenila, vode i životinja ova zemlja je podsećala na Rajski vrt, Irij (Irij, Iran).

Međutim, nailazio je novi period glasijacije i Sinovi Božji su bili prinuđeni da napuste svoju domovinu.

Ovako svoj putopis po Iranu započinje mladi Dejan Spasojević, prevodilac sa persijskog jezika. A šta se dalje događalo sa Arijevcima, o tome nas obaveštavaju najdrevniji indo-iranski spisi za koje zna naša civilizacija, Vede i Aveste. Iz njih čitamo da je oličenje zla, Ahriman, u tu rajsku zemlju (Airyana vaejo), koja će mnogo kasnije po sećanjima njenih potomaka biti predstavljana specifičnim šarama na iranskim tepisima (a i na srpskim ćilimima), pustio sneg, led i hladnoću kao posledicu laži. To je uzrokovalo seobe Arijevaca i njihovo grananje od kojih će kasnije nastati nekoliko naroda. Arijevci su, međutim, poneli sećanje na svoj primordijalni zavičaj i drevna znanja koja će kroz religiju i zakon utemeljivati u svojim novim domovinama. Hiljadama godina kasnije, jedna grana ovog naroda daće svojoj zemlji ime Iran ( po IRIJU, rajskom vrtu).

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Др Симо Јелача о Србима

O Srbima koji su naselili predele iza Kaspijskog mora i tu osnovali drzavu Serbanija, Bošković u svojoj “Istoriji sveta”  kaze:
“Herodot slovenska plemena izmedju Dona i Dnjepra naziva drugim imenima a Ptolomej ih naziva Antima, Venetima ili Srbima, kao ograncima Sarmatskog naroda“. Rus Ilovejski smatra da su to sve bili Srbi. A u vezi iranskih Skita istorijski je uvrdjeno da su oni u te sarmatske krajeve provalili 300 godina pre Hrista.  Herodot je i Srbe nazivao Skitima. Prokopije iz Cezarije pisao je pre cetrnaest vekova da su izmedju Kaspijskog i Azovskog mora ziveli Huno-Sibiri. Dokazano je da su Hune potisli Kinezi i u tim zemljama osvojili srpske kraljevine te Srbe naterali da se odatle sele zajedno sa Hunima na zapad Evrope. Prokopije o Hunima pise kao o praocima Madjara. Joan Tomka Saski pise da je u zemlji izmedju Kavkaza i Dona bila zemlja Serbanija, u kojoj su se posle hiljadugodisnjeg kretanja nastanili Srbi, na svom putu iz Indije. Ti Srbi zvali su se jos i Brdjanima, a njihov prvi staresina zvao se “Gospodin” i cesto je pod svojom kontrolom imao vise stotina hiljada konjanika. Rimsko-grcki istoricar Strabon pisao je 70 godina pre n.e: “U zapadnoj Aziji zive Srbi Brdjani. Oblak, car Srba, poslao je kralju Farnaku dvadeset hiljada konjanika, a “Gospodin”, vladar Brdjana, poslao mu je dvesta hiljada”. Strabon kaze da su se ti isti Srbi nalazili na tom prostoru preko 400 godina, sve dok ih Huni nisu proterali u Evropu. Grcki istoricar Teofan pise: “Prve godine vladanja cara Justinijana (520 godina n.e) sto hiljada Huna-Sabira preselilo se pod vocstvom udovice njihovog vodje Rimljanima i nastanilo na Balkanskom poluostrvu”. O ovoj seobi pisao je i Safarik, navodeci da su Srbi iza sebe ostavili reku Serpu, koja utice u Volgu u moskovskoj guberniji sreza Serbuhov. Reka Serpa i danas tece kroz zemlju Kozaka, a na zapadnoj strani Kaspijskog mora postoji i danas predeo zvan Serbanija, sa gradicem Berđanska.
Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off