.
Author Archive
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
Dec
06
Саргон Велики Акадски
.
Легендарне приче о славном краљу Месопотамије
-
пне, краљ Саргон од Акада основао је једно од највећих светских царстава. Иако скромног порекла, створио је Златно доба у Месопотамији. Акадски херојски епови су описали подвиге овиг снажног вође. Саргон Велики освојио је земље широм Месопотамије, Сирије, Анадолије и Елама (западни Иран), и успео је да одржи царство моћним током целог свог живота. Сматра се да је Саргон владао од 2334. до 2279. п.
Кошара и речно путовање новорођенчета – ко је био Саргон из Акада?
Име Саргон је био библијски превод Акадског назива “Сару-Кин ”, који се може превести на енглески језик и као’ прави краљ ‘.
О Саргоновом стварном животу мало се зна, а већи део његове приче састављен је из легенди; Саргонов биолошки отац осто је мистерија, а за његову мајку се каже да је била свештеница храма богиње Иштар .
Прича о његовом детињству, на пример, подсећа на причу о библијском Мојсију , по томе што су обојица смештени у корпе од трске и остављени да плутају низ реку. Док је беба Мојсије плутао низ Нил , Саргон је плутао низ Еуфрат .
.
Ово је оно што је Саргон написао у својој аутобиографији:
„Саргон, моћни краљ, краљ Акада, јесам ја.
Моја мајка је била свештеница, оца нисам познавао.
Мој град је Азупирана, који се налази на обали Еуфрата.
Моја нестална мајка ме је зачела, у тајности ми је родила.
Сместила ме је у корпу од трске, битуменом ми је затворила поклопац.
Бацила ме је у реку која се није надвила над мене.
Река ме је изнедрила и одвела ме ка Акки, водоноши.
Акки, водоноша, ме подигао док је захватао своју воду.
Акки, водоноша, узео ме, и одгајио као свог сина..
Акки, водоноша, именовао ме је за свог баштована.
Док сам био баштован, Иштар ми је пружила љубав … ”
…
У сваком случају, оснивач будућег моћног Аккадског царства је постао баштован у служби Ур-Забабе, краља краљевства Киш , да би убрзо постао краљев пехарник. Из непознатих разлога, краљ се осетио угроженим од Саргона, и покушао да га се реши. Краљ Ур-Забаба је сматрао да је пронашао добар начин да то учини када је Лугал-загеси, сумерски краљ Урука, дошао да освоји краљевство Киш. Ур-Забаба је послао Саргона да краљу достави глинену плочу , наводно са поруком у којој тражи мир. Међутим, без Саргоновог знања, тај таблет је уствари садржао поруку у којој се тражи да Лугал-загеси убије Саргона. Завера је била осујећена, мада је нејасно како, а Лугал-загеси је, уместо да га убије, понудио Саргону да се придружи његовој војној кампањи против града Киш.. Заједно су освојили Киш и Ур-Забаба је свргнут.
.
.
Али недуго затим, Саргон и Лугал-загеси постали су непријатељи. Неке верзије приче чак кажу да је Саргон имао аферу са женом од краља Лугал-загесија. Саргон је заробљени у Уруку од стране Лугал-Загесија, а потом се ослободио и поразио га у бици код Киша.
Саргон од Акада заузео је Урук и Киш на непознати начин.
Успешно ширење царства
Велики део Сумера (јужна Мезопотамија ) био је под контролом Урука, а пораз краља Урука – Лугал-загесија, значио је да је Саргон сада нови владар подручја, из којег је могао да започне војне кампање и прошири своје царство.
На истоку, Саргон је ратовао и победио Еламите , који су насељавали данашњи западни и југозападни део Ирана . На западу је Саргон освојио и делове Сирије и Анадолије .
Из текста познатог као ,,Еп о краљу битке” сазнали смо за Саргонову кампању у Анадолији. У тексту се такође наводи да је Саргон прешао Средоземље и завршио на Кипру . Саргон је дао себи титулу ,,Краљ четири стране света”…
Сам Саргон је наводно писао о својој војној моћи, наводећи:
„У мојој старости од 55 година, све земље су се побуниле против мене и опселе су ме у Акаду, али стари лав је још увек имао зубе и канџе, изашао сам у борбу и победио их: победио сам их и уништио њихову огромну војску. Сад, сваки краљ који жели да буде раван мени, мора да освоји све што сам ја освојио.”
.
.
То, међутим, није било једино наследство Саргона. Краљ је такође упамћен као онај који је основао друштво у коме су СЛАБИ били заштићени. Приче кажу да током његове владавине нико у Сумеру није морао да моли за храну, и да су удовице и сирочад били заштићени. Али и побуне су такође биле уобичајена карактеристика током Саргонове владавине, и како је сам рекао, његови непријатељи су се суочили са „лавом са зубима и канџама“. Саргон Велики је био херој скромних почетака који је стекао моћ да спаси свој народ, мада се његово царство сматрало Златним добом у поређењу са оним што је дошло после њега. Каже се да је Саргон умро природном смрћу, а наследио га је његов син Римуш.
.
…
Извор:
Category: Nepoznata istorija Srba
Comments off
Oct
06
Ранко Јаковљевић:
КЛАДОВСКИ СПАВАЧИ ИЗ ЕФЕСА
.
Рибарење на Ђердапу, столећима је било колико напоран, толико и уносан посао, нарочито у дунавским вировима које су турске власти издавале у закуп богатим предузетницима. Јесетре тежине 7- 25 кг, моруне између 60 и 200 кг, сматране су најдрагоценијим уловом због квалитетног меса али и скупе икре- радо виђаног специјалитета и у удаљеним европским земљама. Имало је примерака тешких 1000 кг, дужине око 5-7 метара. Најзначајније справе за улов племените рибе у Ђердапу биле су гарде. У Дунав су побадани стубови, колци, плотови и поплети у трасама од око 100 м дужине, са циљем стварања левкасте конструкције ширим делом окренуте узводно, са отвором широким 60- 80 метара. Гарда се завршавала сужењем распона око 4 метра, обложеним мрежом од пређе, у којој је крупна риба хватана. Најбољи улови таквим инсталацијама постизани су у фетисламском Ђердапу, реон Кладова. Право риболова било је предмет мноштва тапија. Нашу пажњу, везано за садржај печата којим је оверена, заокупља исправа из 1776-1777. године. Наиме, поред имена власника печата, фетисламског бега, у њему су означена имена легендарних Спавача из Ефеса. Текст тапије (публикован од стране Душанке Бојанић Лукач и Татјане Катић у Miscellanea бр.26 из 2005.г.) гласи:
У име Бога!
Повод писања писмена је следећи:
Пошто смо, рачунајући од ове 1190.године, преузели на себе и узели у закуп фетхисламску мукату, која припада вакуфима царског величанства, а налази се на обалама реке Дунава, један од становника Фетхислама џабија царског вакуфа Хаџи Хусејин-ага, затражио је тапију да изнова створи и сагради једну гарду на реци Дунаву, у близини Армут Аде, на њеним доњим странама. Условљављајући га да годишње плаћа 120 акчи закупа у корист вакуфа, а да уловљену рибу продаје на фетхисламској скели и четвртину од ње даје еминима царског вакуфа, ми смо му, у својству мутевелијиног кајмакама, узевши, према старом закону таксу за издавање тапије, предали ову тапијску књигу да би на изложен начин био притежатељ.
Потребно је да он из године у годину предаје 120 акчи годишњег закупа који је одређен за часни вакуф, као и да четвртину уловљене рибе предаје еминима и за то му је издата дозвола. Са наше стране и са друге неке стране нека нико не насрће.
Године 1190 (21.2.1776-8.2.1777)
Потпис: Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама садашњи.
Печат на полеђини: Мехмед и имена Седам спавача (Јемлиха, Мексалина, Меслина, Мернуш, Дебернуш, Шазмуш, Кефештатајуш, Китмир)
Сагласно исламском предањњу, Кур’ан- Асхабул-кехф /спавачи пећини/ о младићима који су провели у сну 309 година: кад напустише оне који о Алаху износе неистину, склонише се у пећину; Господар их својом милошћу обасу и могло се видети како Сунце, када се рађа обилази пећину с десне стране, а када заобилази- заобилази је с леве стране, а они бејаху у средини њезиној… и ми смо их превртали сад на десну, сад на леву страну, а пас њихов, опружених предњих шапа, на улазу лежаше…; били су то момци што вероваху у Господа свога- ”Господар наш- Господар је небеса и Земље, ми се нећемо поред њега другом богу клањати, јер бисмо тада оно што је далеко од истине говорили”…
.
Истовремено са влашћу бега Мемеда Јегена у Фетисламу,у близини градских зидина постојала је Цркву посвећену светом Ђорђу, подигнута 1719.г. Попис цркава у паланачком, хоршавском и крајинском дистрикту извршен у доба аустријске управе на овим просторима, 5.10.1735.г, садржао је податке о хришћанској богомољи: ”Зидови су јој од храстових дасака, а кров од цигле… На храму има троје улазних врата, једна од запада, а двоја са страна. Сва су написана, али потичу са затвора… Од црквених књига има: српски литургијар, псалтир и минеј, онда руски /московски/ псалтир, апостослки триод и пентикостар, као и 1 влашки минеј- протокола црквених нема… Порта је обграђена, па тамо и напољу сахрањују се. На гробовима нема крстова, а ни преслица”. 4.август у православном хришћанском календару посвећен је празнику Седам светих отрока у Ефесу.
Тада се у храму приповеда: ”У доба римског цара Деција беху у Ефесу седам младића, синови угледних старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин), Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави Христовој, и заједно се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу умртвљивањем тела својих и строгим чувањем девства. Услед одбијања да се клањају паганским божанствима цар нареди нека у тами пећинској помру од глади и жеђи. У време цара Теодосија Другог, после два столећа, по Божанском наређењу ти свети мученици васкрснуше, као пробудивши се од сна. ”
Много година након што је Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама садашњи тапију издату на тлу Фетислама кладовског печатом са именима ”спавача у пећини” оверио, а стара Кладовска црква, у којој су Ефески спавачи при службама спомињаним, зубом времена сравњена са земљом, њихови знамени удостојили су пажње овдашњу популацију кроз приповест Данила Киша Легенда о спавачима у форми обавезне гимназијске лектире: ”Дионизије, његов пријатељ Малхус те ‘богуугодни’ пастир Јован и његов пас Кетмир лежали су столећима у шпиљи пуној влаге, отупели на постојање… Остадоше у шпиљи триста година којима треба додати још девет… Глуви, слуха запечаћена оловом сна и катраном таме, лежаху непокретно… Нису били мртви, а живот као да их је напустио... ”/Енциклопедија мртвих/.
.
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Sep
25
АНДРОМЕДА, ЕТИОПСКА ПРИНЦЕЗА,
ЋЕРКА КРАЉА КЕФЕЈА И КРАЉИЦЕ КАСИОПЕЈЕ
.
АНДРОМЕДА (грч. Ανδρομέδη, лат. Andromeda) је била ћерка етиопског краља Кефеја и краљице Касиопеје. Пошто је Касиопеја била сујетна жена, волела је да се хвали како је њена ћерка Андромеда толико лепа, да је чак лепша од Нереида (морских нимфи), због чега су нимфе увређене, замолиле Посејдона да је казни. Да би Нереидама испунио молбу, Посејдон је послао морско чудовиште Кетуса да опустоши Етиопију. Кефеј се, потом, обратио пророку Амону за савет како да спасе земљу од морске немани, од кога је убрзо добио одговор: мора да жртвује своју ћерку. Очајан, Кефеј је одмах наредио да Андромеду окују за морску стену, како би смирио бес богова.
Враћајући се кући на Пегазу, са Медузином главом у торби, јунак ПЕРСЕЈ је угледао везану Андромеду и, очаран њеном лепотом, решио да јој помогне.
Кад је чуо разлог због чега је прикована за стену, Персеј је затражио обећање од Кефеја да, ако је спаси, буде његова жена. Очајан отац је пристао, а Персеј је убрзо савладао Кетуса тако што је, уз помоћ Медузине главе, претворио чудовиште у камен.
Убрзо након свадбеног весеља, Андромеда и Персеј су напустили Етиопију. Касније је Андромеда постала краљица Микене, града који је основао њен муж. Али, пре него што су дошли у Хеладу, Андромеда је родила сина, Персеја II, којег је оставила у Етиопији, зато што Кефеј није имао мушке наследнике. Дуго се сматрало да су и Персијанци добили име по Андромедином сину.
Персеј је, иначе, био савременик критског краља Миноја и митског лекара Асклепија. То је херојско време, пре-Хомеровско доба Егеје и БАЛКАНА, трајало је око две и по хиљада година (Thomson, 1954, стр. 291).
Пошто се у овом миту ради о етиопској принцези, логично је да Андромедино место рођења и чувено краљевство Кефеја и Касиопеје, а касније и Андромединог сина Пресеја II, представља афричка Етиопија. Стари библијски назив за ову земљу је био „Абисинија“, а прво забележено краљевство било је Аксум, које је у I веку н. е. била водећа поморска и трговачка сила на Црвеном мору. Земља је примила монофизитско хришћанство у IV веку н.е., а врхунац снаге досегнула је у VI веку н.е., када је контролисала и јужни део Арапског полуострва.
Етиопљани, напротив, овај мит НЕ СМАТРАЈУ СВОЈИМ, нити су чули за етиопску принцезу Андромеду, а нарочито не за њеног сина Персеја II. У овој земљи се чува и негује једна сасвим друга митска прича – о Краљици од Сабе. Приче о овој краљици су оставиле трага у предању трију народа: у етиопском (Краљица Македа), јеврејском (Краљица од Сабе), и арапском (Билкис).
Тај мит, у који је стотинама година веровао народ Етиопије (а верује и данас), детаљно је описан у етиопском националном епу „Кебра Негаст“ или „Књига славе краљева“.
Међутим, Краљица од Сабе у ствари никад није била етиопска краљица, већ моћне државе халдејских (калдејских) Сабејаца, једне од четри највеће цивилизације у Саудијској Арабији (око 1000 – 750. г. пре н.е). Налазила се на југу данашњег Јемена. Главни град Ма`риб је био чувен по изграђеној грандиозној брани на реци. На том месту данас више не постоји ни брана ни река…
…
Одломак из текста ГОРДАНЕ М. КОСТИЋ
(Филозофски факултет, Универзитет у Београду)
…
Комплетан веома занимљив текст на линку:
http://servo.aob.rs/eeditions/CDS/Razvoj%20astronomije%20kod%20Srba/8/pdfs-s/32.pdf
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Aug
07
.
Папа Павле IV ( Pope Paul IV ), рођен као Gian Pietro Carafa, био је глава католичке цркве и владар папских држава од 23. маја 1555. па до смрти 1559.
…
“Карафа је мирно седео и тихо говорио:
– Мене људи интересују толико колико су послушни нашој светој Цркви. Или неки посебни и необични умови. Али они се налазе, нажалост, веома ретко. Уобичајена гомила ме не занима уопште! Та гомила маломислећег меса, није добра ни за шта више, осим да извршава вољу других и налоге других људи, јер њихов мозак не може да разуме ни најпримитивнију истину.
Чак и знајући Карафу, осећала сам да ми у глави тутњи од узбуђења … Како је могуће живети, мислећи тако нешто?!.
– Па, надарени… њих се бојите, Ваша Светости, зар не? У супротном их не би тако брутално убијали. Реците ми, ако их увек на крају спаљујете, онда зашто их тако нељудски мучите пре него што их одведете на ватру? Зар није довољно за вас зверства, које чините, спаљујући живе те несрећнике? ..
– Видите, Исидора, човеку није нужан Бог, да би веровао – гледајући моје збуњено лице, Караффа се смејао срдачно. – Зар није смешно да чујете то од мене Исидора .. Али истина је – то је истина, али схватам да из уста Папе звучи више него чудно. Али понављам – правом човеку не треба Бог …њему је довољан други човек. Узмимо, на пример, Христа … Он је био само веома надарен, али и даље човек! И он је могао да хода по води, да оживи полумртве, показао је неке од “трикова”, па смо га – прогласили сином Божјим (и затим – готово Богом), и све је било управо онако као и увек – гомила, после његове смрти, срећно иде за својим Спаситељем… чак и без разумевања, што је он то стварно окајао за њих … Као што сам рекао раније, људи нису у стању да управљају и исправно је њима управљати, Исидора. Тек тада се у потпуности могу држати под контролом.
– Али никада нећете бити у стању да контролишете читаве народе .. За то је потребна армија, Светости! А чак и под претпоставком, да сте народе некако подредили себи, сигурна сам, опет би било храбрих људи који би повели за собом остале да поврате своју слободу.
– Потпуно сте у праву, мадона – Карафа климну главом. – Народи се не покоравају добровољно – они морају бити покорени! Али ја нисам ратник, и не волим да се борим. То ствара велике и непотребне непријатности …
Зато, како би се покорили мирно, ја користим врло једноставан и поуздан начин – ја уништавам њихову историју … Човек без историје је рањив … изгуби памћење предака ако нема прошлост. Тада је, збуњен и несигуран, он постаје “чисто платно” на којем могу да напишем било коју историју ..
И верујте ми, драга Исидора, људи се томе радују … јер, понављам, људи не могу да живе без прошлости (чак и ако они сами не желе то да признају). А када не постоји, они узимају било коју, да не би “висили” у неизвесности, што је за њих много горе, него било која страна, измишљена “историја”.
– А да ли стварно мислите да нико не види шта се стварно дешава .. Уосталом, у свету има толико паметних, талентованих људи?! – са индигнацијом сам узвикнула.
– Па, како не виде? Изабрани – виде, па чак и покушавају да то покажу другима. Али ми их с времена на време “сустигнемо” … И опет све долази на своје место.
– Као што сте “сустигли” онда породицу Христа са Магдаленом? Или данас – надарене .. . Каквом се то “богу” молите, Ваша Светости? Каквом монструму, коме су потребне све ове жртве!?
– Ако говоримо искрено, ја се не молим боговима Исидора … Живим разумом. А Бог треба само беспомоћним и сиромашним духом. Људи га користе да га моле – за помоћ, за предности … да … за све могуће! Само да они сами не би морали да се боре… То су људи, Исидора! …
Ја сам у шоку гледала Карафу, схватајући да је он на делу много опаснији него што сам раније замишљала. И знала сам да, он нема право да настави да постоји. Карафа је Папа који не верује у Бога свог !!! Било је горе него што сам могла да замислим! .. На крају крајева, могу покушати некако да разумем, када човек чини зло због својих идеала. То се не може опростити, али некако сам могла да разумем … Али Карафа је и о томе лагао! .. Лагао је о свему….”
“… (Карафа) Коме треба ваша “истина”?.. Људи је никада нису тражили …
Не, драга моја, истина је потребна само шачици мислилаца, а гомила једноставно “верује”… Свет се увек држао на лажима, видиш … Главна ствар је да је та лаж прилично занимљива, да би могла да поведе за собом “затуцане” умове … И верујте ми, Исидора, ако почнете да доказујете истину, побијате им “веру”, небитно какву, и вас ће разбити у комаде, та иста публика …
(Исидора) – Не могу да вам помогнем, једноставно зато што, живећи дуже него што је суђено, ви убијате бољу половину човечанства. То су они који су најинтелигентнији И најнадаренији. Донели сте превише штете, Светости … и немате право да живите дуго. Извините … – и после мале паузе, веома тихо, додала сам – Наши животи се не мере увек само бројем година живота, ваша светости, и ви то добро знате … – Немам шта да вам кажем, Светости, осим да сте најгори криминалац који је икада живео на овој Земљи..”
…
Прочитајте:
ОТКРОВЕЊЕ – Светлана Левашов
СТВАРНИ ЖИВОТ РАДОМИРА ИСУСА:
https://drive.google.com/file/d/0B5azmLZlwoopcVVVYUJreFAyejQ/view
Category: Zaboravljena istorija Zemlje
Comments off
Jun
13
Ујгурска фреска из 8.века
.
,,Велико Ујгурско царство” је читаво поглавље у књизи Jamesа Churchwardа – ,,The Children of Mu” (,,Деца Му”, Џејмса Чечварда). Исти писац је аутор и чувеног дела ,,Изгубљени континент Му” .
По његовој тврдњи, Ујгурско царство је било вероватно прво, и несумњиво највеће, најважније и најмоћније од свих колонијалних царстава која су припадала древном потонулом континенту Му.
Кинеска легенда каже да су Ујгури били на врхунцу своје цивилизације пре око 17.000 година. Главни град Ујгура са читавим његовим становништвом уништен је великом поплавом која се проширила на источни део царства, уништавајући све пред собом.
Ујгурско царство, на врхунцу своје моћи, простирало се од Тихог океана преко централне Азије до источне Европе и Каспијског мора. То је било у времену пре него што су се Британска острва одвојила од континента Европе.
Јужна граница Ујгурског царства била је дуж северних граница Кине, Бурме, Индије и Персије. Њихова северна граница протезала се до Сибира, али колико далеко нема записа. Остаци њихових градова пронађени су у јужним деловима Сибира, у Таримском базену ( Тарин базен).
Легендарна историја каже да су се Ујгури проширили на многе делове Европе. Књига МАНУ, древна хиндуистичка књига, каже: “Ујгури су имали насеља на северној и источној обали Каспијског мора.” Населили су се у северној Шпанији, северној Француској и далеко доле на подручје БАЛКАНА. Касна археолошка открића у Моравској су такође остаци Ујгура.
Теорија каже да су Ујгурци у различитим деловима света различито именовани, да би се идентификовали од осталих. Можда је неко време реч Ујгур постојала не као име народа / нације, већ као нека врста најјачег, најсилнијег племена?
Историја Ујгура је историја племена Аријске расе, јер они генетски припадају Аријској раси.. Ујгурци су у терцијарним временима формирали ланце насеља широм централних делова Европе. Након што им је Царство уништено великом катаклизмом, преживели или њихови потомци поново су формирали насеља у Европи. То је било током плеистоцена. Словени, Тевтонци, Келти, Ирци, Бретонци и Баски су сродници Ујгура.. Древни кинески записи са датумом од 500г пне. описују Ујгуре као ,,људе плавих очију.” “Сви су Ујгури су били светлог тена, млечно беле коже, различитих боја очију и косе. На северу су превладавали људи плавих очију и светле косе. На југу су пронађени и они са тамном косом и тамним очима.”
Ујгурске девојке
.
Ујгури су достигли високи степен цивилизације и културе. Познавали су астрологију, рударство, текстилну индустрију, архитектуру, математику, пољопривреду, писање, читање, медицину, итд. Они су били стручњаци за украсну уметност на свили, металу и дрвету, и израђивали су статуе од злата, сребра, бронзе и глине, и то је било пре него што је започела историја Египта.
Историја Централне Азије је историја Ујгура. Ујгурски народ је препознатљив, живописан културни елемент централне Азије. Било да истражите улогу ујгурских учењака на двору Џингис-кана, или проучите уметничка чуда њихових архитектонских достигнућа која укључују будистичка, хришћанска или исламска раздобља, или читате преводе бројних писаних дела о медицини, историји или само њиховом хумору, не можете да не схватите јединствени и витални допринос Ујгурског народа светској историји. Постоје такође древни писани документи који могу доказати ујгурску музику и плес …
Ујгуркa
.
У време када је Ујгурско царство било на врхунцу, планина још није била уздигнута и садашња пустиња Гоби (ТаклаМакан) била је равница богата водом. Овде се налазио главни град Ујгура, јужно од Бајкалског језера.
-
године, група истраживача, по информацијама добијеним у Тибету, посетила је место древног града Хара Хота. Речено им је да се главни град Ујгура налази под рушевинама Хара Хота. Копали су кроз ове рушевине, а затим кроз слој громада, шљунка и песка дебљине педесет метара и коначно наишли на рушевине древног главног града Ујгура.
У Кини постоји око 100 пирамида које су западном свету скоро непознате. Њихово постојање је дуго скривано и налазе се у забрањеној зони, јер нису повезане са кинеском цивилизацијом, већ су повезане са ујгурском цивилизацијом. Велика пирамида висока је око 1000 до 1200 стопа, а у основи око 1500 стопа, што је чини двоструко већом од било које пирамиде у Египту, а чак су и старије од египатских пирамида.
.
Данас Ујгури живе у кинеској провинцији Источни Туркистан (кинески XINJIANG)
Тренутно већина Ујгура живи под репресивном владавином Kинеске владе. Стара култура овог народа је под константним нападом. Уџбеници ујгурског језика забрањени су у школама, а спаљивањем књига је уништено хиљаде њихових књига, само да би им се избрисала историја.
…
Пор-Бајин: Увид у напуштени, 1.300 година стар комплекс Ујгурских острва у Сибиру откривен радиокарбонским датирањем
…
Извор:
Џејмс Черчворд – ,,Муова деца“
https://www.academia.edu/37435880/The_Children_of_Mu_-_James_Churchward.pdf
https://www.youtube.com/watch?v=49f_kOCA050&feature=share&fbclid=IwAR1t3ZvlfgDDwwoLTT_Rv40EmiFfsho6vD1xVxTEGpBtpRQ8KUx4mOXSbxQ
Category: Zaboravljena istorija Zemlje
Comments off
Jun
09
ШИПТАРИ НИСУ АЛБАНЦИ
.
АЛБАНЦИ – СРПСКО ПЛЕМЕНСКО ИМЕ
.
Римски песник Вергилије је написао песму „Енејида“ пре 2000 година, и у њој је навео да су Албанци једно од српских (словенских) племена, познатих као ЕТРУРЦИ, који су живели у Италији и на основу чијег ће се језика створити латински језик – у 6. столећу пре Нове ере, како је то описао и Павле Соларић у својој књизи објављеној у Будиму 1818. године: „Римљани Словенствујући“, коју је недавно у Новом Саду штампао академик Илија Петровић.
Пошто се овим и другим чињеницама доказује да су Албанци Срби (Словени), Етрурци, из Италије, онда је јасно да је држава Албанија на Кавказу морала бити држава истог народа – Срба (Словена), у којој су Шиптари били становници (национална мањина), па ће Арапи Шиптаре у осмом столећу Нове ере, кад су освојили кавкаску Албанију, одвести у Азију и Африку и исламизирати их. После ће их населити у Јужној Италији и на Сицилији (које су исто окупирали). Кад су Грци ову територију ослободили од Арапа, вратили су Шиптаре у хришћанску веру, а српски краљ Војислав (који је столовао у Скадру) ће населити Шиптаре на српској земљи (у данашњој Албанији) 1043. године.
Кад су Турци освојили Балкан, опет су те Шиптаре вратили у Ислам, а Ватикан и Аустрија ће им даровати име Албанци, чиме су обавили историјску (повјесну) подвалу – да су Шиптари једно од етрурских племена, која су, у време стварања Рима, имали развијену писменост и богату културну баштину. Вергилије спомиње да се на простору где су Латини настањени налазе АЛБАНСКИ ОЦИ, што значи да је реч о завичају албанског етрурског (српског, или словенског) племена.
Ево дела из песме „Енејида“, у којој се спомињу Албанци из Италије:
„Из Латија племе је Латина,
Из њега су и Албански оци,
Те високи и зидови римски.
Казуј мени Музо Калиопо,
Која јеси заштитница песме,
Коју вољу божанску прекрши,
А прекрши јунак придошлица?
Ради чег’ се Краљица Богова,
Та богиња и моћна и дична,
На јунака тако расрдила.”
Иначе, Шиптари никад себе нису звали Албанцима. Увек су себе представљали именом Шиптар, те ће тек крајем деветнаестог и почетком двадесетог века почети да се привикавају на ново народно име – Албанац.
Наравно, српски државници и научници нису схватили ову западноевропску подвалу (недорасли својим народним и државним обавезама), па су прихватили да и сами убеђују Шиптаре да су Албанци, уместо да се супротставе албанизацији Шиптара у данашњој Албанији и да не пристану да се та бивша српска територија зове Албанијом. У том супротстављању су могли придобити и словенске земље, јер су етрурски Албанци у Италији и на Кавказу били словенски преци!
Шиптари јесу, постепено, прихватали наметнуто име за себе, што су им чинили Аустрија и Ватикан у деветнаестом столећу и почетком двадесетог, али су се делимично и одупирали, те су себе звали и даље Шиптарима. Тек ће у Југославији после Другог светског рата да сви прихвате тај фалсификат о свом народном имену, те ће Шиптари на Косову и Метохији, Македонији, Црној Гори, Рашкој и другим српским подручјима прихватити албанско име. Посебно и зато што су југословенске власти омогућиле насељавање бројних Шиптара из Албаније. Тако ће сви бити Албанци за југословенске државнике и научнике, а ти српски државници и научници ће и уверавати јавност да се тај народ вређа ако се ословљава именом – Шиптари.
Непобитан податак постоји о томе да су се Шиптари изричито представљали као припадници ШИПТАРСКОГ НАРОДА и 1953. године. Данашња покољења Шиптара желим да упознам са тим – тако су се сви Шиптари, а посланици Скупштине Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представљали Шиптарима. Нико од њих није унео у свој биографски картон да припада народу – Албанаца, јер су знали да се Шиптарима зову још од свог боравка на Кавказу, у држави Срба (Словена) – Албанији.
У многим текстовима о Антици, спомиње се племе Албанаца. Овде су Албанци становници Италије, те се не би могли сматрати прецима Шиптара у данашњој Албанији, јер су Шиптари стигли на Балкан тек 1043.године. Тад им је српски краљ Војислав уступио земљу за насељавање – око планине Рабане. Шиптари су, пре 8. столећа Нове ере, живели у српској (словенској) држави Албанији на Кавказу, коју су покорили Арапиу осмом столећу Нове ере и велики број Шиптара исламизирали и раселили по Блиском Истоку, Сицилији и Јужној Италији. Кад су Византинци прогнали Арапе са Сицилије и Јужне Италије, вратили су Шиптаре управославну веру. Овде је важно то што се на Кавказу држава, у којој су, поред Словена, живели Шиптари. звала Албанијом. Очигледно, да су нека предања из Антике везана за албанско (а српско) племе у Италији подстакла кавкаске државнике – да своју државу назову именом тог српског (словенског) племена. Данашње везање Шиптара на Балкану за те древне Србе – Албанце и проглашавање шиптарске државе на Балкану -Албанијом, везано је за колонијални инжињеринг Ватикана и Аустрије у 19. столећу, кад је одлучено да се на српској земљи створи шиптарска држава и да се велики број Срба исламизира и присили на укључење у шиптарску (кобајаги-албанску) нацију. Њихово везање за овај древни албански народ (чије име им је наметнуто из Беча и Ватикана) и проглашење њихове државе Албанијом, учињено је ради остављања утиска, да су Шиптари староседеоци на Балкану и у Италији, а не придошлице, пореклом с Кавказа, у 11.столећу Нове ере.
Ова чињеница о Шиптарима као народу (не Албанцима), требало би да освести данашња покољења Шиптара и да они врате своје изворно народно име.
Треба веровати да ће се освестити државници и научници у српским земљама, те ће ову истину о Шиптарима уносити у научне књиге и уџбенике школа и универзитета!
У ту сврху, упознајем их с националним опредељењем Шиптара у Скупштини Југославије 1953. године, што се налази у књизи: „Савезна народна скупштина“, издање „Седме силе“ у Београду, 1953, а уређивачи су: Слободан Нешовић и Живан Митровић, где пише да сви посланици Шиптари уносе у своје биографске картоне да су само ШИПТАРИ, не Албанци:
1) Аљуш А. Гаши, посланик у Савезном већу. Рођен 1. јануара 1920. године у Ђаковици, АутомнаПокрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографскогкартона – Шиптар (стр. књиге 110).
2) Џевдет Х. Хамза, посланик у Савезном већу. Рођен 10. јануара 1920. у Ђаковици, Аутомна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографкског картона – Шиптар (стр. књиге 114),
3) Хасан Д. Синан, посланик у Савезном већу. Рођен 14. маја 1922, у Пожерањ, Аутонома Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографскогкартона – Шиптар (стр. књиге 115),
4) Фадил Ф. Хоџа, посланик у Савезном већу. Рођен 15. марта 1916. године у Ђаковици, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 117),
5) Мустафа Р. Хоџа, посланик у Савезном већу. Рођен 15. јануара 1915. године у Нишевцима, срез срез Лапски, Аутонома Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографско картона – Шиптар (стр. књиге 117),
6) Јашар А. Ибраими, посланик у Савезном већу. Рођен 19. јула 1919. у Дебру, Народна Република Македонија. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књеиге 119),
7) Џавид Ш. Нимани, посланик у Савезном већу. Рођен . 1. јануара 1919. у Ђаковици, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографскогкартона – Шиптар (стр. књиге 180,
8) Мухидин И. Бегић, посланик у Савезном већу. Рођен 8 новембра 1918 године у селу Корају, срез Лопаре, Босна и Херцеговина. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Србин (стр. књиге 73),
9) Ћазим А. Пољој , посланик у Већу произвођача. Рођен 10. јуна 1922. године у селу Црвеној Воденици – Обилићу, срез Грачаница у Аутномној Покрајини Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 312),
10) Имер М. Сехоли, посланик у Већу произвођача. Рођен 15. августа 1919. године у Хртици, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 335),
11) Џевад Т. Сојева, посланик у Већу произвођача. Рођен 1906. године у Сојеву, срез Неродим, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 331),
12) Расим А. Шаља, посланик у Већу произвођача. Р. Рођен 1922. у селу Зочиште, срез Подримље, Аутонома Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 336).
…
Слободан Јарчевић: „Бивши Срби Шиптари“( одломак)
Издавач „Мирослав“, Нови Београд,
Булевар Маршала Толбухина 15,
тел. 011/297-0875;
email: mirmi011@gmail. com
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Jun
08
.
Сасвим случајно, при реновирању куће 1963. године, испод темеља, један становник покрајине Невшехир у области Кападокије, открио је неколико просторија које су водиле до мреже тунела.
Експерти су се окупили, наложили даље истраживање и утврдили да је реч о читавом ПОДЗЕМНОМ ГРАДУ у којем је некад живело чак 20.000 становника!
Подземни град који су изградили ФРИГИЈЦИ, наши преци који су са Балкана дошли у Анатолију, сад носи турско име ДЕРИНКУЈУ, и садржи гробнице, оружарнице, просторије за становање, тргове и бројне тунеле. Према неким претпоставкама и тврдњама, ова подземна метропола требало је да послужи као склониште у случају природних катастрофа или рата.
И даље трају истраживања подземног насеља који се налази око 18 спратова испод површине земље и чији су вентилациони отвори удаљени километрима да би се спречило одавање положаја града непријатељима.
Деринкују је вековима својим именом наглашавао ТАЈНУ коју крије ( деринкују – тур. ДУБОКИ ИЗВОР). Налази се у провинцији Невшехир, која, заједно са области Кајсери крије преко 200 насеља са најмање два подземна нивоа. Међу њима, око 40 градова има три или више оваквих етажа који сежу и неколико десетина метара у земљу. До данас је само десетина ових градова доступна туристима у потпуности или делимично. Најбољи представници су подземни градови Деринкују и Кајмакли.
По до сада доступним подацима први градитељи у вулканској стени у Кападокији били су ФРИГИЈЦИ, у VIII и VII веку п.н.е, тј. пред крај своје државе, која је претходних пет векова важила за најснажнију у Малој Азији. Најстарији запис о подземним градовима у овој области потиче из IV века п.н.е. и оставио га је Ксенофонт (око 430-354. п.н.е).
У ,,Анабази”, свом делу које описује пут Кирове војске од малоазијског приморја ка унутрашњости Азије, Ксенофонт пише о људима у Анатолији који су укопали своје домове довољно простране да приме породицу, домаће животиње и залихе хране.
Вековима касније, у ове градове су се усељавали хришћани у III и IV веку, пре него што је 313. Миланским едиктом проглашена неутралност Римског царства по питању религија и заустављен прогон хришћана. У доба Византије знатно су проширени њихови капацитети услед потребе да се становништво заштити од упада арапских племена која надиру од VII века н.е.
Подземни град Деринкују налази се на 29 км од Невшехира, на путу ка месту Ниџде. За посетиоце је отворен тек од 1969. године. Посебна знаменитост овог града је засвођена пространа одаја на другом нивоу која је служила као Богословска школа, а са стране се налазе мање просторије за учење. Између трећег и четвртог спрата су стрме степенице које воде даље до Цркве са крстастом основом на најнижем нивоу.
Снадбевање града водом обезбеђивала је подземна река ( ДУБОК ИЗВОР, по коме је град и добио име). Извлачење ваздуха из подземних нивоа спровођено је кроз укупно 52 вертикална канала чија функционалност и данас представља предмет истраживања многих инжењера.
На површини ови отвори имали су облик бунара, а познато је да су Арапи кроз ове отворе покушавали да затрују воду и истерају становништво на површину. Многи канали високи су и по 30 м, а највећи вентилациони канал висок је 55 м, силази до саме подземне реке и вероватно је био коришћен и као бунар за воду (из подземне реке) која се у мирнодопским временима кроз њега извлачила на површину.
Дуг боравак, до престанка опасности, омогућавале су и бројне просторије за смештај породица, складиштење хране и стаје за домаће животиње. Поред најосновнијих функција град је становницима пружао и друге погодности: школе, цркве, винарије и просторије за цеђење уља…
Недавно истраживање турског историчара Омера Демира, аутора дела ,,Кападокија: Колевка цивилизације”, развило је идеју да је овај огромни подземни градски комплекс пројектован и изграђен на крају палеолитске ере, непосредно пре потопа који се спомиње у Библији, пре 12,5000 година и да су ФРИГИЈЦИ тек открили и проширили ову већ мегалитску подземну структуру. Због проблематичне способности археолога за датирање чврстих вулканских стена, не може се одредити дефинитивно доба за његову изградњу.
Његова локација у близини планине АРАРАТ, тамо где се Нојев Ковчег одмарао након поплаве, близина мегалитске грађевине ГОБЕКЛИ ТЕПЕ, и чињеница да се сваки спрат могао запечатити од оног изнад њега са пола тоне и водо-непропусна врата од чврсте стене указују на то да је дизајниран и саградили су га архитекти да би у великом обиму издржао поплаве.
Можда је овај градски комплекс осмишљен и изграђен у време Нојеве барке и ‘потонућа АТЛАНТИДЕ‘ како би човечанство преживело надолазећи потоп који је очигледно била добро позната чињеница. Ноје не би био у стању да дизајнира и изгради Ковчег (подморницу) димензија о којима пише у Библији без напредног знања и високе техничке помоћи. Стога није немогућа претпоставка да би се могао градити градски комплекс у размерама америчких подземних војних база , извесно је да је то било дело високо развијене цивилизације…
…
Коришћен текст са линка:
https://www.gradjevinarstvo.rs/tekstovi/970/820/podzemni-gradovi-kapadokije-malo-poznat-gradjevinski-fenomen-video
Category: Zaboravljena istorija Zemlje
Comments off
Jun
02
НЕБЕСКИ УПРЕТНИК
У Београду је објављена мало позната књига Павла Соларића: „Римљани словенских обележја”, која је штампана у Будиму (Мађарска), у Штампарији Краљевско-маџарског свеучилишта, пре две стотине година – 1818. Ново издање је дело издавача „Донат Граф” из Београда. Књигу је приредио проф. Илија Петровић из Новог Сада, а са старосрпског језика ју је превела на савремени језик проф. Јелена Капустина.
Књига је малог обима, али убедљиво упућује на чињенице којих нема у стручним делима друштвених наука, па ни у школским и универзитетским уџбеницима – где би требало да се налазе. А те чињенице би требало да су у темељима повјести (историје) и језикословља (лингвистике) и српског и осталих словенских народа, јер би оне оспориле кривотворену (фалсификовану) повјест (историју) свих словенских народа, чијим прецима званична повјест (историја) приписује дивљаштво, неписменост и варварство у антици и раном средњем веку.
Соларићева књига оспорава и званичну тврдњу у друштвеним наукама да су се Срби доселили на Хелм (Балкан) тек у седмом столећу нове ере и да су наводне староседеоце прогнали са Хелма или их приморали да живе на високим и непроходним планинама данашње Албаније.
Не може опстати ни тврдња званичних друштвених наука, да су Словене покрстили Ћирило и Методије тек у 9. столећу нове ере, јер се хришћанска вера прихватала на Хелму (Балкану) и у Панонији у првом Столећу нове ере, где су преци Словена били староседелачко становништво.
Павле Соларић је, након успешног изучавања настанка латинског језика на бази српског, саветовао српске стручњаке друштвених наука да прихватају те истине. И он наводи, као и наш савременик др Андраш Давид, да је на српском језику писано и „Свето писмо”!
Књига „Римљани словенских обележја” пружа супротне податке, јер староседелаштво свих словенских народа смешта на Хелму (Балкан), у Италији и осталим пределима Средоземног и Егејског мора. Ова чињеница оспорава тврдњу званичне повјести (историје) – да су преци Словена били неписмени до 9. столећа нове ере, јер је Винчанско писмо с Дунава, у Србији, старо 7.000 година било изум староседелаца Хелма – значи, предака свих словенских народа. С обзиром на словенско староседелаштво на Хелму, не може опстати ни тврдња званичних друштвених наука, да су Словене покрстили Ћирило и Методије тек у 9. столећу нове ере, јер се хришћанска вера прихватала на Хелму (Балкану) и у Панонији у првом столећу нове ере, где су преци Словена били староседелачко становништво.
На страни 13. у Соларићевој књизи реч је о времену Римске империје и ту се истиче да Срби (Словени) нису тада били варварски народ и нису живели само око река Дњепар, Дњестар и Висла (како тврди званична повјест), него да су живели на Хелму (Балкану) и у другим крајевима средње и западне Европе. Поред ове истине, Соларић потврђује да су Срби (Словени) пружили многим народима темеље за национално узрастање и писменост. Он национално узрастање обележава појмом „биће”, а писменост и језик појмом „реч”. Дословно пише о језичкој науци тога времена, коју означава као – руковет, те тиме потврђује српску (словенску) писменост и пре стварања Римске империје. Уверава да су Срби (Словени) даровали другим народима културу и писменост (што наводи као: БИЋЕ и РЕЧ):
„С друге стране, она мени пружа срећну прилику, да језичким истраживачима, својим сународницима, укажем на нову стазу, која води ка јединственом роду славе словенске, односно ка истраживању које би показало коликим је народима род словенски дао БИЋЕ И РЕЧ”.
Због ове цивилизацијске српске (словенске) добробити за друге народе, Соларић наводи да је та добробит расејана не само суседним народима на Балкану и у Италији, него и народима од Индије до Атлантског океана! Спомињање словенских предака у Индији није више никаквo чудо, јер то тврде данас многи самостални истраживачи у многим земљама. Међу њима су проф. с Харвардског универзитета у Америци Анатолиј Кљосов, Јован Деретић и други. Управо је то словенско ширење културе у другом миленијуму пре Нове ере, од Индије до Атлантика, Соларић овако потврдио: „Уједно, што је мени једнако важно, да и међу својим народом о томе радосно објавим угледним и истакнутим људима тога племена (српског, или словенског, СЈ), које од источне Индије до на крај Запада ужива пријатан углед и тиху славу”.
Књига „Римљани словенских обележја” писана је на српском језику и српском ћирилицом – пре него што је реформу у језику обавио Вук Стефановић Караџић.
Срж Соларићеве књиге је вредан закључак да се сва племенска или завичајна имена на Хелму (Балкану) односе на претке Срба (Словена). То се односи на време пре грчке и римске државе. Он изучавање језика назива „Србска јероглифика” и у њој закључује, да су српке речи са Хелма (Балкана) преузете у стари грчки и стари латински језик: „… Претпоставка ова ће се обистинити, барем у већем делу, и за овај језик: панонски, сарматски, или скитски, пошто се за Скитију сматрало да се простире до самог Јадранског мора, доказаће се да је то био језик данас познат као словенски, ако Словени узмогну, као што је прилика да хоће, да довољно својих речи препознају у језику Јелина, којима је право име, по Аристотелу, било – Сели. И у доста оних речи које су из грчког језика прешле у римски, очигледан је словенски корен… И заиста за Влах, Власи, Латини види се да су изведени од: власт, властниј, владика, нешто као владини од владати, од којег је и римско: valere, validus, valde. ”
Соларић обавештава да ово стварање латинског језика на бази српских (словенских) речи није само његов став, него да тако мисле и западноевропски језикословци, међу којима спомиње и једног Француза: „Г. Хагер, који је лане (1817) на француском, у Милану, издао, не потписавши се, кратки рад: Запажања о упадљивој сличности која се открива између језика Руса и језика Римљана, први је странац, колико ја знам, који је посебно објавио рад о овој страни словенског језика”.
Бекство Енеје (Федерико Бароки)
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
May
06
ЕВРОП КАРАНОВИЋ:
„КО И ШТА СУ СРБИ“ (одломак)
Срби су стално мучени и насилно растурани – на многе измишљене народе и нације, а увек кажњавани као једна раса – без обзира које су вере, или које су измишљене нације. Нација се лако растаче у ситније и посвеђаније нације и народе – међусобне непријатеље, како би Срби убијали Србе. Зато србску расу наши непријатељи називају – нација. Срби, испарчани у измишљене нације, народе и верске империје у 20. веку, највише су изгинули од србске руке. Како су Срби, који су примили исламску веру, добили име Бошњаци? ‘Бош’ – у турском жаргону, значи – лаж, а ‘бошњак’ значи – ‘лажов’. … То значи – ‘лажно причати’…
Један Србин који је примио исламску веру, учинио је неколико важних дела за исламску верску империју! За та дела, турски цар му је обећао да ће га добро наградити. Уместо награде, он је од цара тражио само – да цару нешто докаже. Тражио је да му доведу Имама пред којим се цар моли Алаху. Цар му је испунио жељу. Кад се царев Имам нашао испред њих двојице, Србин му је сабљом одсекао главу. Кад је Имамова глава пала на земљу, иза чалме му је испао КРСТ. Србин је довикнуо цару: ‘Видиш, честити Царе, пред ким си се клањао?!!!’ Цар је Србину уверљиво рекао: ‘Сви ви Срби који се заклињете да сте верни исламу, за мене и за све праве Турке сте, од данас, БОШЊАЦИ, значи – ЛАЖОВИ. Јер вешто лажете и нас Турке и своју браћу – Србе. Кад је један имам, пред којим сам се клањао и у кога сам веровао – да је веран исламу, имао крст за чалмом, ко онда од Срба који се заклињу да су верни исламу и цару – није БОШЊАК, односно ЛАЖОВ?!
Ово је доказ, да су Срби, тајно и дуго, остајали верни србству и православљу, а страх и стални притисци на србску расу чине своје. Од тада су Турци, све Србе који су примали ислам, звали ЛАЖОВИМА, односно БОШЊАЦИМА. А Срби су муслиманске вере, од тада, убијали и данас убијају рошену браћу правосалвне вере и дају својој деци турска и арапска имена – да би доказали како су верни исламу…
Исту праксу и данас примењују Срби католичке вере – да би доказали Ватиканској верској империји – како су се из србске расе претворили у хрватску расу и како су прави католици… Не вежући се за брата и своја расна обележја, Срби се и данас међусобно не слажу, не сарађују, не развијају, убијају се и испуњавају непријатељске жеље! Сведок је и последњи рат у србској држави Босни и Херцеговини. Уместо да се вежу за своја расна обележја своје расе – Срб, па да се воле, слажу, помажу, сарађују и развијају, ишамарани Срби, мржњом и уценама међународне заједнице у Босни, као три брата су се везала за три верске империје и поубијали за интересе верских империја и својих непријатеља.
Ово је ко зна који доказ, да су Срби, под разним терорима, притисцима и уценама, пристајали да приме исламску и католичку веру, а и лажну историју и да, чак шта више, да буду Имами и Фратри и да убијају своју браћу Србе православне вере… – иако су и сами у срцима својим носили дуго Србство и Православље.
ВИД МАЛИВУК
Из Невесиња
ЗАР РОЂАЦИ ДА СЕ УБИЈАЈУ?
Гусле свете сад ми загудите,
Да прозборим скривену истину,
А истину о људима блиским,
Који јесу вере муслиманске –
Насељени око Невесиња.
Око њег’ су још и католици,
Невесиње завичај и њихов.
Католика још је и подаље,
Простиру се и до Дубровника,
Па до Задра и отока морских,
Тих отока мора Јадранскога.
Кад сам био ученик у школи,
Муслимане звали су Бошњацим’,
Католике само Хрватима,
А Србима православне само.
Причало се да смо три народа,
Три народа који сродни нису.
То је мене тада подстакнуло,
Да размишљам како три народа,
Да имају један исти језик,
А тај језик јесте српски чисто,
Док француским не говоре Шпанци,
Ни Енглези, а јоште ни Данци.
Професора језика француског,
То сам пит’о на његовом часу.
Збунио се мој професор Јован,
Додајући да се то не равна,
А не равна с језицима другим
И да повјест на Балкану јесте,
Јесте друкча него у Европи.
Професор ми није разјаснио,
Што Хрвати немају свој језик,
А он није ни то објаснио,
Што Бошњаци јесу без језика,
А без свога језика бошњачког.
Зато сам се обрадио ђеду,
Који важи за мудраца старог.
Моме ђеду име јесте Крстан,
О језику зборио истину:
„О унуче, мој дражесни Виде,
Муслимани и ти католици,
Те и Срби вере православне,
Сви смо народ од мајчице исте,
Сви смо били вере православне,
Муслимани до града Бихаћа,
Католици све до дивне Истре,
Ал’ временом душмани су српски,
Који наше земље заузеше,
А то били са истока Турци,
Са запада Немци аустријски,
И Романи града Венеције,
Они су нам Србе православне,
Присилили вери муслиманској,
А и римској вери католичкој.
Знадем добро рођак ми’ прадеде,
По имену био је Крстивој,
Турци њега силом су нагнали,
Да прихвати веру муслиманску
И да име Мустафа му буде.
Други рођак био му Добривој,
Бечлије су њега присилиле,
Да он узме веру католичку,
Те да име Антоније носи.
О унуче, мој дражесни Виде,
Данас много потомака има,
А потомак’ тих рођака наших –
Крстивоја, а и Добривоја.
И да знадеш у два светска рата,
Који беху века двадесетог,
Немци јесу децу Добривоја,
Звали само именом хрватским,
Оне друге, децу Крстивоја,
Звали су их само Бошњацима,
Те убојно оружје им дали,
Да што више побију рођака,
Тих рођака православних Срба.
То су они стварно учинили,
Те заједно с окупатором су,
Усмртили Срба и превише,
Од једнога милиона више,
А у сваком од два рата страшна.
А онда су крајем тога века,
Тог крвавог века двадесетог,
Домовину разбили нам нашу,
Домовину Југославију нам.
Прогнали су осамсто хиљада
Баш толико Срба Крајишника,
Те Крајину окупирали су,
Нико други нег’ потомци српски
Ти потомци српског Добривоја,
Које Немци прозваше Хрватим’
И лажну им повјест написаше,
Да је била држава Хрватска,
Да је била у том Средњем веку.
Није тако, мој унуче драги,
Хрватска је била покрајина,
Покрајина у земљи Србији,
А Србија тад се простирала,
Простирала од Црнога мора,
Па све тамо до Истре и Трста.
О унуче, мој дражесни Виде,
Твоје јесте да се сада трудиш,
А са тобом и сви други Срби,
Православни, с њима муслимани,
А и трећи Срби католици,
Да схватите да сте народ један,
Те да нико више не убија,
Не убија баш рођаке своје,
А рођаке исповести друге.
О унуче, мој дражесни Виде,
Дај попимо по ракију једну,
А за савез све три групе Срба –
Нека схвате да су само Срби,
Без обзира које вере јесу,
Живио ми унучићу Виде
И живио скупа народ Српски!“
Београд, 4. маја 7528 (2020)
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off