Author Archive

Тајна фригијског подземног града

.

Сасвим случајно, при реновирању куће 1963. године, испод темеља, један становник покрајине Невшехир у области Кападокије,  открио је неколико просторија које су водиле до мреже тунела.
Експерти су се окупили, наложили даље истраживање и утврдили да је реч о читавом ПОДЗЕМНОМ ГРАДУ у којем је некад живело чак 20.000 становника!

Подземни град који су изградили ФРИГИЈЦИ, наши преци који су са Балкана дошли у Анатолију, сад носи турско име ДЕРИНКУЈУ, и садржи гробнице, оружарнице, просторије за становање, тргове и бројне тунеле. Према неким претпоставкама и тврдњама, ова подземна метропола требало је да послужи као склониште у случају природних катастрофа или рата.
И даље трају истраживања подземног насеља који се налази око 18 спратова испод површине земље и чији су вентилациони отвори удаљени километрима да би се спречило одавање положаја града непријатељима.
Деринкују  је вековима својим именом наглашавао ТАЈНУ коју крије ( деринкују – тур. ДУБОКИ ИЗВОР). Налази се у провинцији Невшехир, која, заједно са области Кајсери крије преко 200 насеља са најмање два подземна нивоа. Међу њима, око 40 градова има три или више оваквих етажа који сежу и неколико десетина метара у земљу. До данас је само десетина ових градова доступна туристима у потпуности или делимично. Најбољи представници су подземни градови Деринкују и Кајмакли.
По до сада доступним подацима први градитељи у вулканској стени у Кападокији били су ФРИГИЈЦИ, у VIII и VII веку п.н.е, тј. пред крај своје државе, која је претходних пет векова важила за најснажнију у Малој Азији. Најстарији запис о подземним градовима у овој области потиче из IV века п.н.е. и оставио га је Ксенофонт (око 430-354. п.н.е).
У ,,Анабази”, свом делу које описује пут Кирове војске од малоазијског приморја ка унутрашњости Азије, Ксенофонт пише о људима у Анатолији који су укопали своје домове довољно простране да приме породицу, домаће животиње и залихе хране.
Вековима касније, у ове градове су се усељавали хришћани у III и IV веку, пре него што је 313. Миланским едиктом проглашена неутралност Римског царства по питању религија и заустављен прогон хришћана. У доба Византије знатно су проширени њихови капацитети услед потребе да се становништво заштити од упада арапских племена која надиру од VII века н.е.
Подземни град Деринкују налази се на 29 км од Невшехира, на путу ка месту Ниџде. За посетиоце је отворен тек од 1969. године.  Посебна знаменитост овог града је засвођена пространа одаја на другом нивоу која је служила као Богословска школа, а са стране се налазе мање просторије за учење. Између трећег и четвртог спрата су стрме степенице које воде даље до Цркве са крстастом основом на најнижем нивоу.
Снадбевање града водом обезбеђивала је подземна река ( ДУБОК ИЗВОР, по коме је град и добио име). Извлачење ваздуха из подземних нивоа спровођено је кроз укупно 52 вертикална канала чија функционалност и данас представља предмет истраживања многих инжењера.
На површини ови отвори имали су облик бунара, а познато је да су Арапи кроз ове отворе покушавали да затрују воду и истерају становништво на површину. Многи канали високи су и по 30 м, а највећи вентилациони канал висок је 55 м, силази до саме подземне реке и вероватно је био коришћен и као бунар за воду (из подземне реке) која се у мирнодопским временима кроз њега извлачила на површину.
Дуг боравак, до престанка опасности, омогућавале су и бројне просторије за смештај породица, складиштење хране и стаје за домаће животиње. Поред најосновнијих функција град је становницима пружао и друге погодности: школе, цркве, винарије и просторије за цеђење уља…

Недавно истраживање турског историчара Омера Демира, аутора дела ,,Кападокија: Колевка цивилизације”, развило је идеју да је овај огромни подземни градски комплекс пројектован и изграђен на крају палеолитске ере, непосредно пре потопа који се спомиње у Библији, пре 12,5000 година и да су ФРИГИЈЦИ тек открили и проширили ову већ мегалитску подземну структуру. Због проблематичне способности археолога за датирање чврстих вулканских стена, не може се одредити дефинитивно доба за његову изградњу.

Његова локација у близини планине АРАРАТ, тамо где се Нојев Ковчег одмарао након поплаве, близина мегалитске грађевине ГОБЕКЛИ ТЕПЕ, и чињеница да се сваки спрат могао запечатити  од оног изнад њега са пола тоне и водо-непропусна врата од чврсте стене указују на то да је дизајниран и саградили су га архитекти да би у великом обиму издржао поплаве.

Можда је овај градски комплекс осмишљен и изграђен у време Нојеве барке и ‘потонућа АТЛАНТИДЕ‘ како би човечанство преживело надолазећи потоп који је очигледно била добро позната чињеница. Ноје не би био у стању да дизајнира и изгради Ковчег (подморницу) димензија о којима пише у Библији без напредног знања и високе техничке помоћи. Стога није немогућа претпоставка да би се могао градити градски комплекс у размерама америчких подземних војних база , извесно је да је то било дело високо развијене цивилизације…


Коришћен текст са линка:

https://www.gradjevinarstvo.rs/tekstovi/970/820/podzemni-gradovi-kapadokije-malo-poznat-gradjevinski-fenomen-video

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Српски корени латинског

НЕБЕСКИ УПРЕТНИК

,

  • У Београду је објављена мало позната књига Павла Соларића: „Римљани словенских обележја”, која је штампана у Будиму (Мађарска), у Штампарији Краљевско-маџарског свеучилишта, пре две стотине година – 1818. Ново издање је дело издавача „Донат Граф” из Београда. Књигу је приредио проф. Илија Петровић из Новог Сада, а са старосрпског језика ју је превела на савремени језик проф. Јелена Капустина.

    Књига је малог обима, али убедљиво упућује на чињенице којих нема у стручним делима друштвених наука, па ни у школским и универзитетским уџбеницима – где би требало да се налазе. А те чињенице би требало да су у темељима повјести (историје) и језикословља (лингвистике) и српског и осталих словенских народа, јер би оне оспориле кривотворену (фалсификовану) повјест (историју) свих словенских народа, чијим прецима званична повјест (историја) приписује дивљаштво, неписменост и варварство у антици и раном средњем веку.

    Соларићева књига оспорава и званичну тврдњу у друштвеним наукама да су се Срби доселили на Хелм (Балкан) тек у седмом столећу нове ере и да су наводне староседеоце прогнали са Хелма или их приморали да живе на високим и непроходним планинама данашње Албаније.

    Не може опстати ни тврдња званичних друштвених наука, да су Словене покрстили Ћирило и Методије тек у 9. столећу нове ере, јер се хришћанска вера прихватала на Хелму (Балкану) и у Панонији у првом Столећу нове ере, где су преци Словена били староседелачко становништво.

    Павле Соларић је, након успешног изучавања настанка латинског језика на бази српског, саветовао српске стручњаке друштвених наука да прихватају те истине. И он наводи, као и наш савременик др Андраш Давид, да је на српском језику писано и „Свето писмо”!

Књига „Римљани словенских обележја” пружа супротне податке, јер староседелаштво свих словенских народа смешта на Хелму (Балкан), у Италији и осталим пределима Средоземног и Егејског мора. Ова чињеница оспорава тврдњу званичне повјести (историје) – да су преци Словена били неписмени до 9. столећа нове ере, јер је Винчанско писмо с Дунава, у Србији, старо 7.000 година било изум староседелаца Хелма – значи, предака свих словенских народа. С обзиром на словенско староседелаштво на Хелму, не може опстати ни тврдња званичних друштвених наука, да су Словене покрстили Ћирило и Методије тек у 9. столећу нове ере, јер се хришћанска вера прихватала на Хелму (Балкану) и у Панонији у првом столећу нове ере, где су преци Словена били староседелачко становништво.

На страни 13. у Соларићевој књизи реч је о времену Римске империје и ту се истиче да Срби (Словени) нису тада били варварски народ и нису живели само око река Дњепар, Дњестар и Висла (како тврди званична повјест), него да су живели на Хелму (Балкану) и у другим крајевима средње и западне Европе. Поред ове истине, Соларић потврђује да су Срби (Словени) пружили многим народима темеље за национално узрастање и писменост. Он национално узрастање обележава појмом „биће”, а писменост и језик појмом „реч”. Дословно пише о језичкој науци тога времена, коју означава као – руковет, те тиме потврђује српску (словенску) писменост и пре стварања Римске империје. Уверава да су Срби (Словени) даровали другим народима културу и писменост (што наводи као: БИЋЕ и РЕЧ):

„С друге стране, она мени пружа срећну прилику, да језичким истраживачима, својим сународницима, укажем на нову стазу, која води ка јединственом роду славе словенске, односно ка истраживању које би показало коликим је народима род словенски дао БИЋЕ И РЕЧ”.

Због ове цивилизацијске српске (словенске) добробити за друге народе, Соларић наводи да је та добробит расејана не само суседним народима на Балкану и у Италији, него и народима од Индије до Атлантског океана! Спомињање словенских предака у Индији није више никаквo чудо, јер то тврде данас многи самостални истраживачи у многим земљама. Међу њима су проф. с Харвардског универзитета у Америци Анатолиј Кљосов, Јован Деретић и други. Управо је то словенско ширење културе у другом миленијуму пре Нове ере, од Индије до Атлантика, Соларић овако потврдио: „Уједно, што је мени једнако важно, да и међу својим народом о томе радосно објавим угледним и истакнутим људима тога племена (српског, или словенског, СЈ), које од источне Индије до на крај Запада ужива пријатан углед и тиху славу”.

Књига „Римљани словенских обележја” писана је на српском језику и српском ћирилицом – пре него што је реформу  у језику обавио Вук Стефановић Караџић.

Срж Соларићеве књиге је вредан закључак да се сва племенска или завичајна имена на Хелму (Балкану) односе на претке Срба (Словена). То се односи на време пре грчке и римске државе. Он изучавање језика назива „Србска јероглифика” и у њој закључује, да су српке речи са Хелма (Балкана) преузете у стари грчки и стари латински језик: „… Претпоставка ова ће се обистинити, барем у већем делу, и за овај језик: панонски, сарматски, или скитски, пошто се за Скитију сматрало да се простире до самог Јадранског мора, доказаће се да је то био језик данас познат као словенски, ако Словени узмогну, као што је прилика да хоће, да довољно својих речи препознају у језику Јелина, којима је право име, по Аристотелу, било – Сели. И у доста оних речи које су из грчког језика прешле у римски, очигледан је словенски корен… И заиста за Влах, Власи, Латини види се да су изведени од: власт, властниј, владика, нешто као владини од владати, од којег је и римско: valere, validus, valde. ”

Соларић обавештава да ово стварање латинског језика на бази српских (словенских) речи није само његов став, него да тако мисле и западноевропски језикословци, међу којима спомиње и једног Француза: „Г. Хагер, који је лане (1817) на француском, у Милану, издао, не потписавши се, кратки рад: Запажања о упадљивој сличности која се открива између језика Руса и језика Римљана, први је странац, колико ја знам, који је посебно објавио рад о овој страни словенског језика”.

Бекство Енеје (Федерико Бароки)

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Европ Карановић о Србима

   

    ЕВРОП КАРАНОВИЋ: 

   „КО И ШТА СУ СРБИ“ (одломак)  

 Срби су стално мучени и насилно растурани – на многе измишљене народе и нације, а увек кажњавани као једна раса – без обзира које су вере, или које су измишљене нације. Нација се лако растаче у ситније и посвеђаније нације и народе – међусобне непријатеље, како би Срби убијали Србе. Зато србску расу наши непријатељи називају – нација. Срби, испарчани у измишљене нације, народе и верске империје у 20. веку, највише су изгинули од србске руке. Како су Срби, који су примили исламску веру, добили име Бошњаци? ‘Бош’ – у турском жаргону, значи – лаж, а ‘бошњак’ значи – ‘лажов’. … То значи – ‘лажно причати’…

            Један Србин који је примио исламску веру, учинио је неколико важних дела за исламску верску империју! За та дела, турски цар му је обећао да ће га добро наградити. Уместо награде, он је од цара тражио само – да цару нешто докаже. Тражио је да му доведу Имама пред којим се цар моли Алаху. Цар му је испунио жељу. Кад се царев Имам нашао испред њих двојице, Србин му је сабљом одсекао главу. Кад је Имамова глава пала на земљу, иза чалме му је испао КРСТ. Србин је довикнуо цару: ‘Видиш, честити Царе, пред ким си се клањао?!!!’ Цар је Србину уверљиво рекао: ‘Сви ви Срби који се заклињете да сте верни исламу, за мене и за све праве Турке сте, од данас, БОШЊАЦИ, значи – ЛАЖОВИ. Јер вешто лажете и нас Турке и своју браћу – Србе. Кад је један имам, пред којим сам се клањао и у кога сам веровао – да је веран исламу, имао крст за чалмом, ко онда од Срба који се заклињу да су верни исламу и цару – није БОШЊАК, односно ЛАЖОВ?!

            Ово је доказ, да су Срби, тајно и дуго, остајали верни србству и православљу, а страх и стални притисци на србску расу чине своје. Од тада су Турци, све Србе који су примали ислам, звали ЛАЖОВИМА, односно БОШЊАЦИМА. А Срби су муслиманске вере, од тада, убијали и данас убијају рошену браћу правосалвне вере и дају својој деци турска и арапска имена – да би доказали како су верни исламу…

            Исту праксу и данас примењују Срби католичке вере – да би доказали Ватиканској верској империји – како су се из србске расе претворили у хрватску расу и како су прави католици… Не вежући се за брата и своја расна обележја, Срби се и данас међусобно не слажу, не сарађују, не развијају, убијају се и испуњавају непријатељске жеље! Сведок је и последњи рат у србској држави Босни и Херцеговини. Уместо да се вежу за своја расна обележја своје расе – Срб, па да се воле, слажу, помажу, сарађују и развијају, ишамарани Срби, мржњом и уценама међународне заједнице у Босни, као три брата су се везала за три верске империје и поубијали за интересе верских империја и својих непријатеља.

            Ово је ко зна који доказ, да су Срби, под разним терорима, притисцима и уценама, пристајали да приме исламску и католичку веру, а и лажну историју и да, чак шта више, да буду Имами и Фратри и да убијају своју браћу Србе православне вере… – иако су и сами у срцима својим носили дуго Србство и Православље.

 

ВИД МАЛИВУК

Из Невесиња

 

ЗАР РОЂАЦИ ДА СЕ УБИЈАЈУ?

 

            Гусле свете сад ми загудите,

            Да прозборим скривену истину,

            А истину о људима блиским,

            Који јесу вере муслиманске –

            Насељени око Невесиња.

            Око њег’ су још и католици,

            Невесиње завичај и њихов.

Католика још је и подаље,

Простиру се и до Дубровника,

Па до Задра и отока морских,

Тих отока мора Јадранскога.

Кад сам био ученик у школи,

Муслимане звали су Бошњацим’,

Католике само Хрватима,

А Србима православне само.

Причало се да смо три народа,

Три народа који сродни нису.

То је мене тада подстакнуло,

Да размишљам како три народа,

Да имају један исти језик,

А тај језик јесте српски чисто,

Док француским не говоре Шпанци,

Ни Енглези, а јоште ни Данци.

Професора језика француског,

То сам пит’о на његовом часу.

Збунио се мој професор Јован,

Додајући да се то не равна,

А не равна с језицима другим

И да повјест на Балкану јесте,

Јесте друкча него у Европи.

Професор ми није разјаснио,

Што Хрвати немају свој језик,

А он није ни то објаснио,

Што Бошњаци јесу без језика,

А без свога језика бошњачког.

Зато сам се обрадио ђеду,

Који важи за мудраца старог.

            Моме ђеду име јесте Крстан,

            О језику зборио истину:

            „О унуче, мој дражесни Виде,

            Муслимани и ти католици,

            Те и Срби вере православне,

Сви смо народ од мајчице исте,

Сви смо били вере православне,

Муслимани до града Бихаћа,

Католици све до дивне Истре,

Ал’ временом душмани су српски,

Који наше земље заузеше,

А то били са истока Турци,

Са запада Немци аустријски,

И Романи града Венеције,

Они су нам Србе православне,

Присилили вери муслиманској,

А и римској вери католичкој.

Знадем добро рођак ми’ прадеде,

По имену био је Крстивој,

Турци њега силом су нагнали,

Да прихвати веру муслиманску

И да име Мустафа му буде.

Други рођак био му Добривој,

Бечлије су њега присилиле,

Да он узме веру католичку,

Те да име Антоније носи.

            О унуче, мој дражесни Виде,

            Данас много потомака има,

            А потомак’ тих рођака наших –

            Крстивоја, а и Добривоја.

            И да знадеш у два светска рата,

            Који беху века двадесетог,

            Немци јесу децу Добривоја,

            Звали само именом хрватским,

            Оне друге, децу Крстивоја,

Звали су их само Бошњацима,

            Те убојно оружје им дали,

            Да што више побију рођака,

            Тих рођака православних Срба.

            То су они стварно учинили,

            Те заједно с окупатором су,

            Усмртили Срба и превише,

            Од једнога милиона више,

            А у сваком од два рата страшна.

            А онда су крајем тога века,

            Тог крвавог века двадесетог,

            Домовину разбили нам нашу,

            Домовину Југославију нам.

            Прогнали су осамсто хиљада

            Баш толико Срба Крајишника,

            Те Крајину окупирали су,

            Нико други нег’ потомци српски

            Ти потомци српског Добривоја,

            Које Немци прозваше Хрватим’

            И лажну им повјест написаше,

            Да је била држава Хрватска,

Да је била у том Средњем веку.

Није тако, мој унуче драги,

Хрватска је била покрајина,

Покрајина у земљи Србији,

А Србија тад се простирала,

Простирала од Црнога мора,

Па све тамо до Истре и Трста.

О унуче, мој дражесни Виде,

Твоје јесте да се сада трудиш,

А са тобом и сви други Срби,

Православни, с њима муслимани,

А и трећи Срби католици,

            Да схватите да сте народ један,

            Те да нико више не убија,

            Не убија баш рођаке своје,

            А рођаке исповести друге.

            О унуче, мој дражесни Виде,

            Дај попимо по ракију једну,

            А за савез све три групе Срба –

            Нека схвате да су само Срби,

            Без обзира које вере јесу,

            Живио ми унучићу Виде

            И живио скупа народ Српски!“

 

Београд, 4. маја 7528 (2020)

 

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

НЕБРОД (лат. НИМРОД, тур. НЕМРУТ)


.

НИМРОД (хебр. נמרוד) или НЕБРОД  је библијска личност која се помиње у књизи Књизи постања и Књизи Дневника. Ванбиблијска традиција повезује га са градњом Вавилонске куле. Више Месопотамских градова носе име по овом цару.
Први помен Нимрода налази се у Таблици народа где је описан као син Хуша, унук Хама, и праунук Ноја, и као „силан на земљи“ и „моћан ловац пред Богом“.
Од античких времена Нимрод се традиционално сматра предводником оних владара који су градили Вавилонску кулу, иако Библија никада то не наводи. Територија на којој је Вавилон грађен је у том периоду била под његовом управом па се сматра да је он ту изградњу предводио. Поред истпричара Јосифа Флавија, овакав став се може наћи и у Талмуду, а касније и Мидрашу.

НИМРОД или НЕБРОД је први пут идентификован у делу ,,Клементинске литературе” са владаром НИНОМ БЕЛОВИМ, по Херодоту сином бога БЕЛА. Док по Вергилију, БЕЛ (или БАЛ) је био феничански краљ, отац картагинске краљице Дидоне.
И на основу античких митова Нино је био син бога Бела, назив који може представљати семитске титуле као нпр. “Ba’al“, што би се превело као „Господар“.
У скорије време, поистовећивање Нимрода са НИНОМ, сачињава велики део тезе Александра Хислопа у 19. веку у делу ,,Два Вавилона”.
У многим модерним интерпретацијама хебрејских списа о Постању 10, Нимрод је, син Куша, који је основао град НИНИВУ.

Савремена историја света започиње првим походом Срба на Исток, са територије данашње Србије, под НИНОМ БЕЛОВИМ, кога Стари завет назива НЕБРОД (лат. НИМРОД, тур. НЕМРУТ), јер је био из српског племена НЕБРОДИ, које и данданас постоји на Хелму.
Отуда, старозаветни пророк Мина назива ВАВИЛОН именом НЕБРОДИЈА, по њеном владару и оснивачу.
У овом походу до Индије, који се поклапа са продором Хикса у Мисир, равноправно са Србима учествовали су и старо-Арапи, мешавина Срба с Кушитима, то сведочи Свето писмо. НИНО или НИМРОД (НЕБРОД) је освојио целу западну Азију за 17 година уз помоћ АРИЈА, краља Арабије, и основао прво Светско царство.

Како прича каже, Нино је освојио све околне азијске земље осим Индије и Бактрије, затим је ратовао са Оксартом, краљем Бактрије, са војском од близу 2 милиона војника, освојивши све осим престонице. Током опсаде Бактрије срео је СЕМИРАМИДУ, супругу једног од његових генерала, Онеја, коју је отео и оженио се њом, и с њом добио сина Нина или Нинуса.

Семирамида је наредила изградњу чувених Висећих вртова Вавилона, и по тим Вртовима је прослављена у историји.


Племе НЕБРОДИ потиче из Србије, односно старог РАСА, место Лешак, близу Мале и Велике Нинаје, код Новог Пазара. Један део племена је касније прешао на ислам, док је други део пресељен у стару Херцеговину.

НЕБРОДИ су од лозе Меда (Бероуз), а како су МЕДИ исти народ са Хиксима (де Бунсен), који су освојили Вавилон, одакле су отишли у Мисир (Бероуз), онда имамо директна сведочења, да су опсерваторију у Вавилону градили Срби, главни народ Библије и тадашњег света, познатији на Истоку под именом “Јавани”
(коњаници, јахачи).
Како је онда могуће да Свето писмо не зна за Србе?
Зна, врло добро, али под прикривеним именом Хавили (< Сабири, Сафири > ар. Кафири),
у семитском облику изговора српског имена, старије ортоепије.
Хавил или Сабир и НЕБРОД су синови Хуса, који је у библијској географији ознака за МЕДИЈУ, што значи пород ХАМОВ.
Зашто се онда Меди у библијском родослову приписују Хамовом брату Јафету?

Медија или Србија је изворно Медија (или Мадија),
која је добила име по МЕДУ, а не по Јафетовом сину Мадају (грч. Мадај, библ. Медај).
ХАМ је у библијској географији ознака за Африку? Ово одређење Хама је само формално тачно, јер Хамоваца има на сва три континента, али њихова домовина је Европа, одакле су отишли у Мисир(Египат), преко Вавилона и Ханана.
ХАМ је изворно Европа (ХЕЛМ), назван ”земља Јован”, од аријског јавана, јахач, коњаник, у множини
”Јаване”, како су на Истоку звали Меде или Аријевце. То значи, да је Јован добио име по Јаванима и он је ХАМОВ пород.
Овај континуитет лозе ХАМОВЕ у Европи, од које су Хавили (Сабири), Меди, Сарбати, Кимери, Срибали, Пелазги, Дардани, Илири, Гети, Даки, Срби… јединствен је пример у после-потопској историји света.
Континуитет родослова од 7500. година, све до Нојевог праунука, недри једну логичну претпоставку, да су прадеда (Ноје) и стричевићи (Јафет и Сем) истог рода, из чега проистиче закључак да су Срби једини препотопски народ. Библиски родослов Јевреја по Сему (Симу) је без континуитета, с прекидом од најмање 3200. г., колико недостаје од родоначелника Сема до Сале, оца Еберовог.

“Научне” бајке о “Грцима”, “Словенима” и “Индоевропљанима”, имале су великог савезника, у чињеници да за Србе у последња четири миленијума постоји преко 750 имена, које званична наука приказује као ПОСЕБНЕ народе. Овој заблуди, већ на први поглед противурече бројни историјски феномени, од обрнуте
културне асимилиације до непостојања било каквих материјалних трагова, међу које на први поглед пада у очи ,,нестанак” свих ових “народа” са историјске сцене, без икаквог трага, осим наравно “старих Грка”. Одговоре на ове историјске феномене у вези историје Срба, пружа Ватикан са својом листом пописа забрањених књига, нецрквеног садржаја, попут ,,Краљевства Словена” и других.

Српски цар Вавилона, из племена НЕБРОДА, по библијском родослову био је син Хусов, унук ХАМОВ и праунук Нојев. Временска разлика између родоначелника НЕБРОДА и истоименог цара-потомка је око 3500. година. Ако овом временском периду додамо још 4000. година, колико има до садашњих племеника НЕБРОДА, који и дан-данас живе на Хелму, онда добијамо антропогеографски континуитет родослова српског племена НЕБРОДИ, у укупном распону од око 7500. година.

Делови  текста Слободана Филиповића

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

НАШ ТЕМИШВАР …

Милош Црњански – Наш Темишвар

.

Новине су данас донеле вест да су румунски студенти, приликом последњих демонстрација, разрушили Српску црквену општину у Темишвару… Међу варошима, које смо изгубили свакако за увек, има неколико пуних меланхолије, које су остале сасвим близу нашој граници, па ћемо се чешће сетити, док време не учини своје да их заборавимо…

.

Далеке и чисте, брђанске варошице под словачким планинама, са својим ђацима рацким, који су одлично преводили пандекта својим богаташима, што леже по гробљима тамо, под каменим плочама, исписаним црквено славјански, својим житарицама у дубокој води Дунава, привезаним уз крчме аласке, где се певало само српски већ се давно чини да су постојале само у старинским нашим романима. Једино нас старе, празне цркве, које не могу да се селе сећају да је све то било живот и јава.

Слике међутим, пијаце у Баји, улице око родне куће  Доситеја у Чакову, старе порте, мирисне од липа, око црквене општине у Темишвару, о којој ето новине пишу, још су блиске и болне за нас многе, тако да их, склоним ли само очи, видим и овде у влажној, децембарској магли доста јасно.

Темишвар се звао мали Беч. Раскошан и огроман, са својим ванредним авлијама, он је тонуо међу старе, жуте бедеме тврђаве. И пре двадесет година, још био је подељен дугим алејама, зими завејаним, којима се ноћу враћало из позоришта, дуж огњишта у крпе завијених баба, које су пржиле кестење и говориле нарочити швапски дијалект. На његовим великим пољанама виђали се често читави пукови коњице, у парадном јуришу. Усред града, око петокатних кућа, луксуз је био неизмеран, мирис пудера и парфема увек јак, али се на мостовима, што су се савијали над прљавим и жутим од песка Бегејом, дешавала ноћу права великоварошка убиства.

Огромна железничка станица, већа од београдске, црвенила се као запаљено предграђе, и засипала све паркове у грундове тениса гаром и димом, али се на пола сата хода, у влашким и српским селима Кишоди и Мехали могло под расцветаном јабуком, на дрвеној клупи, уз пламен једне свеће, пити кисело вино и певати, уз тамбуру, о болном Кара-Мустафи.

Чим је први авијатичар начинио вратоломије под француским небом, био је и на темишварској пољани да то покаже, тамо где су за један једини дан сазидали огроман циркус Американци Барзума, уз припомоћ све деце, али је на мало хода, иза огромног и светског купатила, и петокатних хотела, где су отмене жене ишле на рандевуе, могло да се нађе биртија са опраним патосом, где су недељом слушкиње играле уз трумбету. Швапски трубач вршио је своју дужност врло јевтино и савесно и чудно. Засвирао би у једном бирту и дувао, док се парови не упуте, па претрчао преко ћошка у други, и тамо започео исто, све док се није све вртело као подмазано, да се брзо врати у пређашњи бирт, где су понеки почели да испадају из такта, па их опет у дувао у круг. Играчи су, у главном, држали играчице за тур.

Срба је у граду већ било мало. Клепало пред ускрс, литија о Спасову, причест о Божићу, скупљали су сав тај свет у црквену порту, засађену липом. Руско певачко друштво Славјанског дошло је са севера и узбунило све својим тужним, славенским литургијама, а глумци, нарочито Добриновић причали су над ктиторима и граничарским официрима о Србији, свој завејаној цвећем шљива. Његова улога Циганина, господина Целестина у мамзел Нитушу, његово полтронство у Ђиду научише их, да осим нашег кукања на гробљу и осим наше мале школе, у којој су нам једнако причали о спаљивању моштију, о набијању на колац, има још један свет у коме се игра и грли.

Све је то старо изнемогло српство мирисало на тамјан. Личности, које ми се указују у сећању тако су шарене и чудне, као глумачке маске. У малој школи, са пет шест клупа, владао је учитељ Берић и црквењак чика Глиша дечачким душама. Од једног је зависило ко ће да декламује оно „пружи руку да ти сабљу платим“ – а од другога ко ће да вуче шесто звоно, оно највеће, што грми. И какав је био и тај учитељ. Суботом после подне играо нам је, представљао Балзака, Жана Валжана, и плакао над Обломовом. Био је добар, праштао је изостанке, које су деца извињавала чудним језиком: „господине нисам био у школи, ме мили“. Шта каже? „Су га мили“ – додаје други. „Га мили“ – виче трећи.

Будимски владика, тада синђел, лично је долазио у јесење вечери на час да нас утишава, кад сам у осмом разреду изјавио да нема Бога. Дворана општине имала је финих, хладних пејсажа и раскошних портрета старих граждана, а иконостас румен и бео и љубичаст, обасјан од трепћућих свећа, лепши је од свих других дела сликара Данијела.

.

Темишвар

Српска црква у Темишвару, стара разгледница

.

Црква је била центар свега. Певачка друштва, а сваки дан смо оснивали нова, која су се међу собом страшно мрзела, певала су литургије ванредно, али са страшним акцентом. О Духовима, клечећи у трави, дрхћући се слушала три евангелија, на српском, црквено славјанском и грчком. Тенор ђакона висок и дуг, црквени; баритон будимског владике озбиљан и хладан, грчки и громогласни бас архимандрита Дошена, два метра високог, из манастира Бездина. Па после поздрав патријарху, очекиван завереничком језом, када се спомињу ордени, чији је био „кавалер“, па се чује таковски крст и титула „србијанскому и црногорскому“. Очи сјаје, сваки пева мога љета, а понека се госпођа гурка и шапће „Јоцо, Јоцо, вас загт ер?“ Било је то смешно, али сузно и дубоко родољубље, тада јако у моди.

У Гимназији, старој католичкој рушевини пијариста, у оној истој у којој је и Бранко Радичевић учио, ретко је који свршио. Колико ђака младих и лепих, последњих из тих крајева, чудне и збркане судбине.

Једног се сви највише сећају; био је рођак професора Таназевића, коме није могао доћи. Седео је сатима загледан у шару Раванице, објављену на Антологији. У пола још дечко, одвучен је у војску. Са свих фронтова стизала су његова писма, у њима је била увек само Србија. Погинуо је тако страшно раскомадан. Сестра његова, најлепша девојка, полудела. Отац не дочека да поврате Модош, где су пре становали, исуши се и умре. Свуд нешто стендалско, патетично, мелодрамско у тим изнемоглим породицама. Учитељ скаче са трећег спрата, у авлију српске црквене општине, и издише на камену, исти онај дан, кад новине доносе да је Васић изишао из Битоља. Сво то српство мирише на тамјан, на плочама Темишварске пијаце, око које су некад све трговине биле српске.

Имали су и свој пук. Двадесет девети. О Ускрсу, стојао је голим ножем стражу, у цркви, око православног гроба. Сад је лепо поређан под земљом, по осам стотина гробова на сваком месту, дуж све пољске границе и талијанског брега, који се зове и сад „Томба“ – гроб. Један од његових официра, од најлепших, био је у гарди, и сад свако подне излази из београдског града.

Иза вароши била је зелена, лепа архијерејска башта, а гробље омиљено шеталиште. Нарочито су љубичице лепе око гроба једног малог Руса, певача Славјансковог, који је пао са кола, па прегажен, и око споменика млађег Радичевића. И иза њих су, под стаклом, старе и фине фотографије женске, под гробовима Јоановића, Јанковића и других. Путеви, засађени багремом, воде, туда у село Мехалу, где је становала резерва српска, све сами радикали, сви бербери и све калфе, који су у белим рукавицама играли, по баловима женске задруге. Под расцветаним јабукама и мирисом фризура, ипак је српство очувано. Каква весеља за прво бомбардовање Котора, каква митологија Црногораца на клупи пред капијама!

А предграђе Фабрика, црно и чађаво, имало је своју читаоницу и књижевне вечери. Гласно се читали Ветар и Дона Клара и увек је било пуно. Тај свет, који је почео да муца свој језик, долазио је ту са лудим одушевљењем. Сваки ко је умро, остављао је своје имање цркви и на књиге.

А тек љубав. Колико комичних драма у породицама, кад се хтело женити влахињом или јеврејком. Гледали су га као робијаша. Настала је општа жалост и глас о томе ширио се далеко. Писало се чак онима, који су били у бањи Мехадији на лечењу.

Досад је стари Темишвар био миран и мртав…  Жут и врућ, он је ово лето већ био сасвим влашки, прљава жута река једва је отицала на њега. Полако, кроз коју годину, неће нам остати ни трага ни гласа. Али отидете ли сад још тамо, на станици већ дочекаће вас група патетичних, смешних људи, невероватних и чудних. Исти они трговци, калфе и чиновници, који су пре муцали кад говоре и радо мешали коју румунску, окупиће се сад око вас и дугачки Јоца Павловић духнуће и дати глас „а“, тенору са испруженим вратом, баритону, и басу, да тихо и пажљиво отпевају и одмах ту пред станицом, гурајући вас у кола: „Ој Србијо мила мати“.

У томе нема ничег опасног, и не би требали да им зато разбијају општину. Тако је свуд изумирање…

.

Милош Црњански, Политика, 6. јануар 1925. године

Извор:

Милош Црњански – Наш Темишвар

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

БИВШИ СРБИ

Фотографија корисника Др Олга Луковић Пјановић

.

Да бисмо схватили детаље тренутног противсрпства у Црној Гори, прилажемо Вам изврсни предговор Звонимира Трајковића, написаног о књигама Слободана Јарчевић: „Бивши Срби римокатолици, муслимани, Румуини, Црногорци“ и „Бивши Срби Црне Горе“.

 

Слободан Јарчевић

БИВШИ СРБИ 

 Књи­га  Бив­ши Ср­би  Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа је по­пут књиге за основ­це – не­пу­них сто стра­на ма­лог обима. Но, иза­зов је пр­вог ре­да. Кр­ца­та је по­да­ци­ма из срп­ске повјести, али по­дацима за које као да никад нисмо чули. Можда смо их наслућивали, али, онако, како се то каже – под­све­шћу. Ма­да ова на­ја­ва де­лу­је не­ствар­но, чи­та­лац ће се, чим Бив­ше Ср­бе  бу­де имао у ру­ка­ма, са мном сло­жи­ти. Схва­ти­ће, да је о то­ме о че­му се пи­ше учио то­ком свих сте­пе­на обра­зо­ва­ња, да се о то­ме оба­ве­шта­вао из стручних књига, новина, часописа, на радију и телевизији, али да су сва та об­ја­шње­ња о дав­ној и но­вој срп­ској повјести, у по­ре­ђе­њу с ту­ма­че­њи­ма у Бив­шим Ср­би­ма Црне Горе, без ика­квог разумног осно­ва. Писац нас ла­ко при­до­би­ја и ми му при­зна­је­мо, да смо о повјести свог на­ро­да, сво­јих др­жа­ва, те и о повјести Евро­пе, сте­кли пот­пу­но по­гре­шне пред­ста­ве.

Кроз че­ти­ри це­ли­не у књи­зи – пре­та­па­ње Ср­ба у ри­мо­ка­то­ли­ке, му­сли­ма­не, Ру­му­не и Цр­но­гор­це, писац нам, на јед­но­ста­ван на­чин и ла­ким изражавањем вр­сног но­ви­на­ра, по­би­ја око­шта­ле повјесне дог­ме из на­ших уџ­бе­ни­ка и на­уч­них де­ла нај­по­зна­ти­јих ју­го­сло­вен­ских повјесничара и високообразованих званичника. Пред записима из Бив­ших Ср­ба, бле­ди мно­го оно­га што је у из­да­њи­ма Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти це­ње­но као не­на­ру­ши­ва исти­на о повјести и кул­ту­ри бал­кан­ских и европ­ских на­ро­да.

Се­ти­ће­мо се ко­ли­ко је би­ло око­шта­ло у на­шој све­сти уверење, да је хри­шћан­ска Евро­па ра­то­ва­ла про­тив моћ­не тур­ске ислам­ске царевине, кад је Тур­ска, пре­ко Бал­ка­на, по­че­ла да осва­ја Ма­ђар­ску и угро­жа­ва Аустри­ју.

Али, у Бив­шим Ср­би­ма, пи­ше друкчије – хришћанска Европа је (Француска, Енглеска, Пољска, Млетачка Република и Ватикан с па­пом Кли­мен­том Сед­мим) чи­ни­ла тур­ски савез у 16. сто­ле­ћу и омо­гу­ћи­ла је Су­леј­ма­ну Ве­ли­чан­стве­ном да по­ко­ри Ма­ђар­ску. За­што? Па, вр­ло јед­но­став­но – да би Тур­ска, од та­да, сва­ке го­ди­не угро­жа­ва­ла не­мач­ке зе­мље. Опет, за­што? Па да Нем­ци не би има­ли сна­ге да осва­ја­ју зе­мље на дру­гим кон­ти­нен­ти­ма и да тај „ци­ви­ли­за­циј­ски“ по­сао оста­не, углав­ном, Ен­гле­зи­ма и Фран­цу­зи­ма. А кад су Ср­би, устан­ци­ма и уз по­моћ Аустри­је, три пу­та прог­на­ли Тур­ке из срп­ских зе­ма­ља, Ен­гле­зи и Фран­цу­зи су на­па­да­ли Аустри­ју на за­па­ду и сла­ли Тур­ци­ма у помоћ сво­ју војску пре­ко со­лун­ске лу­ке.

За овом исти­ном, по­ма­ља се и дру­га. Ни­су Хр­ва­ти би­ли бе­дем и за­шти­та хри­шћан­ске Евро­пе пред Тур­ци­ма, јер су угар­ски племићи у За­гор­ју, по на­го­во­ру па­пе Кли­мен­та Сед­мог, при­шли тур­ском са­ве­зу и по­ста­ли тур­ски ва­за­ли: Иван и Кр­сто Фран­ко­пан, за­гре­бач­ки би­скуп Ши­мун Ер­де­ди и хр­ват­ски бан Фра­њо Ба­ћа­ни.

У ве­зи с Хр­ва­ти­ма, са­зна­је­мо да ни­је Дри­на би­ла гра­ни­ца пра­во­сла­вља и ри­мо­ка­то­ли­ци­зма, чи­ме су нас за­си­па­ле ју­го­сло­вен­ске исто­риј­ске књи­ге и Кр­ле­жи­не ен­ци­кло­пе­ди­је. Јар­че­вић нам про­сти­ре сред­ње­ве­ков­на до­ку­мен­та о срп­ском пра­во­слав­ном ста­нов­ни­штву у Кра­ји­ни, Ви­но­до­лу и Ис­три. За­ми­сли­мо, ста­нов­ни­штво Ис­тре је до по­чет­ка се­дам­на­е­стог сто­ле­ћа би­ло срп­ско и пра­во­слав­но. А крат­ко­трај­на сред­ње­ве­ков­на др­жа­ва Хр­ват­ска је би­ла, та­ко­ђе, с пра­во­слав­ном ре­ли­ги­јом и Хр­ва­ти ће пре­ла­зи­ти у ри­мо­ка­то­лич­ку ве­ру тек кад их по­ко­ре Ма­ђа­ри – 1097. го­ди­не.

Украт­ко, ни­су Тур­ци из Кра­ји­не прог­на­ли Хр­ва­те, ка­ко то пи­ше у на­шим ен­ци­кло­пе­ди­ја­ма, па та­мо пре­се­ли­ли Ср­бе из Ср­би­је и Цр­не Го­ре, не­го су Тур­ци прог­на­ли део срп­ског ста­нов­ни­штва, а ако су та­мо сти­гли но­ви Ср­би с Тур­ци­ма, са­мо су сти­гли на срп­ску зе­мљу. Јер, европ­ски на­уч­ни­ци су у 19. сто­ле­ћу на­ци­ју по­и­сто­ве­ћи­ва­ли с је­зи­ком, а исти­на је да је у Сред­њем ве­ку у Ду­бров­ни­ку, Дал­ма­ци­ји и оста­лим де­ло­ви­ма Вој­не Кра­ји­не био у упо­тре­би са­мо срп­ски је­зик – ни­кад хр­ват­ски. Део књи­ге о бив­шим Ср­би­ма ри­мо­ка­то­ли­ци­ма, аутор за­вр­ша­ва по­да­ци­ма о ва­ти­кан­ском, аустриј­ском, мле­тач­ком и чи­јом не све др­жав­ном при­си­лом у ка­то­ли­че­њу и кро­а­ти­зо­ва­њу срп­ског пра­во­слав­ног ста­нов­ни­штва од Дри­не – до Ис­тре.

Део о исла­ми­зи­ра­ним Ср­би­ма је, без об­зи­ра што смо то ре­ал­ни­је учи­ли, ве­о­ма за­ни­мљив, јер нас аутор упо­зна­је ко­ли­ко су му­сли­ман­ски ин­те­лек­ту­ал­ци би­ли срп­ски ор­јен­ти­са­ни у дру­гој по­ло­ви­ни де­вет­на­е­стог сто­ле­ћа и по­чет­ком два­де­се­тог. Он нам пред­ста­вља ро­до­љу­би­ве пе­сме му­сли­ма­на и од­јед­ном схва­та­мо да та­кве љу­ба­ви пре­ма срп­ству и срп­ској ба­шти­ни не­ма у пе­сма­ма Ср­ба пра­во­слав­не ве­ре. А он­да, из­не­на­ђе­ње. Му­сли­ма­ни су тра­жи­ли од Аустро­у­гар­ске да она не мо­же да ме­ња име срп­ском је­зи­ку – и да га зо­ве „зе­маљ­ским“ или „бо­шњач­ким“. Шта би на то ре­кли да­на­шњи ин­те­лек­ту­ал­ци и др­жав­ни­ци из ре­до­ва Ср­ба му­сли­ма­на? Оних у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, Ра­шкој и Цр­ној Го­ри? Али, ка­ко ће­мо и ми Ср­би пра­во­слав­ни оправ­да­ти сво­је др­жав­ни­ке и ин­те­лек­ту­ал­це по­след­ња два сто­ле­ћа, ко­ји су нам укла­ња­ли из обра­зов­ног про­гра­ма па­три­от­ска књи­жев­на де­ла Ср­ба му­сли­ма­на? Да то ни­су чи­ни­ли, не би би­ло она­квог ме­ђу­вер­ског по­ко­ља у Дру­гом свет­ском ра­ту и не би би­ло се­па­ра­ти­ста ме­ђу Ср­би­ма му­сли­ма­ни­ма и ри­мо­ка­то­ли­ци­ма у Ју­го­сла­ви­ји кра­јем два­де­се­тог сто­ле­ћа.

Тре­ћи део књи­ге о бив­шим Ср­би­ма – Ру­му­ни­ма, за­препашћу­је. Са­зна­је­мо оно што нам ни­је ни на­слу­ћи­ва­но у ли­те­ра­ту­ри. Пре­ци да­на­шњих Ру­му­на су у Сред­њем ве­ку би­ли Ср­би! За­па­њу­ју­ће! Грч­ка и рим­ска до­ку­мен­та о њи­ма го­во­ре као о Сло­ве­ни­ма, о сло­вен­ским Да­ча­ни­ма, о дач­ким Сло­ве­ни­ма. На­ши исто­ри­ча­ри су ци­ти­ра­ли та­кве тек­сто­ве, али ни­су ни­шта об­ја­шња­ва­ли. Пи­са­ли су као да је био не­ки „ро­ман­ски на­род“. А чи­ње­ни­це су: да је сред­ње­ве­ков­на књи­жев­ност у Ру­му­ни­ји би­ла срп­ска – у др­жа­ви је слу­жбе­ни је­зик био срп­ски. У цр­кви, та­ко­ђе. От­куд ру­мун­ски је­зик да­нас? Јед­но­став­но. Био је то у Сред­њем ве­ку срп­ски с при­лич­ним бро­јем ро­ман­ских ту­ђи­ца – он­да, од 16. сто­ле­ћа, по ин­же­ње­рин­гу за­пад­но­е­вроп­ских др­жа­ва, укла­ња­не су по­је­ди­не срп­ске ре­чи и до­да­ва­не, уме­сто њих, ре­чи из ро­ман­ских је­зи­ка. Та­ко је ру­мун­ски је­зик ро­ђен у де­вет­на­е­стом сто­ле­ћу, ма­да и да­нас у ње­му има 25% срп­ских ре­чи. По­мо­ћу но­вог је­зи­ка су Ср­би у Вла­шкој и на Кар­па­ти­ма убе­ђе­ни да ни­су Сло­ве­ни, или Ср­би. За­пад­но­е­вроп­ским др­жа­ва­ма и Ва­ти­ка­ну је ус­пе­ло да пре­ки­ну сло­вен­ску нит од Пе­тро­гра­да до Ја­дра­на.

Че­твр­то по­гла­вље књи­ге је о ра­ср­бљи­ва­њу Цр­но­го­ра­ца. Ово по­гла­вље је нај­за­ни­мљи­ви­је. Аутор нас упо­зна­је да су Ср­би у Цр­ној Го­ри ра­ср­бљи­ва­ни од по­чет­ка се­дам­на­е­стог сто­ле­ћа. Чи­ни­ли су то Ва­ти­кан, Аустри­ја, Мле­тач­ка Ре­пу­бли­ка, ка­сни­је: Фран­цу­ска и Ен­гле­ска, па опет Аустри­ја и Аустро­у­гар­ска – али, сви у до­го­во­ру с Тур­ском! Не­ве­ро­ват­но, али је та­ко. Чи­ње­но је то и за вре­ме Ње­го­ша, али нај­ви­ше и нај­штет­ни­је за вла­де Кра­ља Ни­ко­ле и у то­ку Пр­вог свет­ског ра­та. Оно што су ура­ди­ли ко­му­ни­сти на че­лу с Ми­ло­ва­ном Ђи­ла­сом и Ми­лом Ђу­ка­но­ви­ћем, са­мо је по­след­ња фа­за тог че­ти­ри­сто­го­ди­шњег раз­би­ја­ња срп­ства у Цр­ној Го­ри. По­кра­ји­ни ко­ја је би­ла пре­сто­на срп­ска зе­мља, јер је пре­сто­ни­ца Ср­би­је би­ла у Ска­дру – од 492. до 1171. го­ди­не. То се у на­шој исто­ри­о­гра­фи­ји кри­ло, па је Ср­би­ја би­ла опи­са­на у уџ­бе­ни­ци­ма као је­ди­на сред­ње­ве­ков­на др­жа­ва у Евро­пи ко­ја ни­је има­ла пре­сто­ни­цу – пре ди­на­сти­је Не­ма­њи­ћа. О Цр­ној Го­ри је још мно­го из­не­на­ђе­ња. Њу су осло­бо­ди­ли од Ту­ра­ка Ср­би Дал­ма­ци­је, што ни­кад ни­смо мо­гли про­чи­та­ти у ли­те­ра­ту­ри Ју­го­сла­ви­је. То се кри­ло, као и то да су Ср­би са­ми осло­бо­ди­ли Дал­ма­ци­ју, па су европ­ске си­ле од­лу­чи­ле да је та­ко осло­бо­ђе­ну по­кло­не Мле­ци­ма!

Нај­у­жа­сни­ји су по­да­ци из вре­ме­на Пр­вог свет­ског ра­та. Са­зна­је­мо да је краљ Ни­ко­ла Пе­тро­вић био по­бор­ник ра­ср­бљи­ва­ња – а пи­сао је про­срп­ске пе­сме, да би сво­је на­ме­ре при­крио. Ни­је ра­то­вао про­тив Аустро­у­гар­ске с ви­ше од по­ло­ви­не цр­но­гор­ске вој­ске. Кад је Јан­ко Ву­ко­тић био пред осло­бо­ђе­њем Са­ра­је­ва, краљ Ни­ко­ла је на­ро­дио да се цр­но­гор­ска вој­ска по­ву­че на де­сну оба­лу Дри­не! За то је до­био од аустриј­ског ца­ра 15 ми­ли­о­на фра­на­ка, јер су би­ли тај­ни са­ве­зни­ци. Краљ Ни­ко­ла је спре­чио град­њу пу­та од Пе­ћи до Ан­дри­је­ви­це, куд је Путник на­ме­ра­вао да изведе срп­ску вој­ску и на­род и да превезе ар­ти­ље­ри­ју и хра­ну. Без тог пу­та, за ко­ји је Ср­би­ја да­ла но­вац кра­љу Ни­ко­ли, усле­ди­ла је стра­шна гол­го­та срп­ске вој­ске и на­ро­да. По­ред тог зла, краљ Ни­ко­ла је пла­тио да се ор­га­ни­зу­је сто­пе­де­сет ар­ба­на­шких бан­ди – са за­дат­ком да оне уби­ју што ви­ше Ср­би­ја­на­ца! Ужа­сна исти­на.

Те и дру­ге не­по­зна­те чи­ње­ни­це, на­ла­зи­мо у овом ма­лом, а вред­ном делу Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа.

Београд, 7. 2. 7515 (2007).

Зво­ни­мир Трај­ко­вић, по­ли­ти­ко­лог

 

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Хрватске породице из Херцеговине које су славиле крсну славу

.

Objavljen je spisak prezimena pokatoličenih srpskih porodica sačinjen na osnovu etnografskih istraživanja Jevta Dedijera i Marija Petrića (po nacionalnosti Hrvat iz Hercegovine). Izdvojene su samo one hercegovačke porodice koje su slavile krsnu slavu.

Objavljeno: 28.12.2019. 

ANIĆ, nastanjeni u Jarama i Biogracima (Široki Brijeg). Slavili su Veliku Gospojinu.

BABIĆ, nastanjeni u: 1. u Aladinićima (Stolac), prethodno u Čavšu (Popovo), Slavili Nikoljdan. 2. u Trebimlju, prethodno u Dubravi (Stolac), Slavili Nikoljdan. 3. u Trijebnju, prethodno u Jablanici. Slavili Đurđevdan.

BRAJKOVIĆ, nastanjeni u Klepcima (Čapljina) Slavili su Tomindan.

BUBALO, nastanjeni u: Radišićima i Humcu (Ljubuški), Turčinovićima (Široki Brijeg), Trebižatu (Čapljina), Mostar. Starinom su iz Humca. Slavili su Nikoljdan do 1880. god.

BUDIMIĆ, nastanjeni u Jarama (Široki Brijeg). Po Jeftu Dedijeru, starinom su iz Donjeg Vakufa. Slavili su Malu Gospojinu. Po Mariu Petriću, Budimiću ne znaju svoje poreklo.

BUHAČ, nastanjeni u Jarama (Široki Brijeg). Starinom su iz Tihaljine (Ljubuški). Ima ih i u Mostaru i Konjicu. Slavili su Nikoljdan.

BUKVIĆ, nastanjeni u Ravnom (Popovo). Većina su pravoslavni Srbi koji slave Jovanjdan. Bukvići katolici u Ravnom ne znaju da li su u srodstvu sa pravoslavnim Bukvićima, ali ih pravoslavni Bukvići smatraju svojim rodom.

BURIĆ, nastanjeni u u Ravnom i Kotezima (Popovo). Starinom su od Matkovića iz Bjelopavlića u Crnoj gori. Ranije su se zvali Andrijaševići i Matkovići. Slavili su Nikoljdan.

VASILj, nastanjeni u Međugorju (Broćno, Čitluk) i Ljutom Docu (Široki Brijeg). U Ljuti Dolac su se doselili iz Međugorja. Slavili su Petrovdan.

VIDAČ, nastanjeni u Krivodolu i Podgorju (Mostar). U Krivodol su Vidačci doseljeni u iz Hamzića (Čitluk). Tamo su se zvali Matići i slavili su Nikoljdan. U Podgorje su došli iz Krivodola.  Slavili su Mitrovdan.

VRANČIĆ, nastanjeni u Ljutom Docu (Široki Brijeg). Prema Dedijeru slavili su Petrovdan.

VREPAC, nastanjeni u Čulama (Mostar). Doselili su se iz Trebižata kod Čapljine gde su se zvali Lišani i slavili Nikoljdan.

VUČINA, nastanjeni u Trijebnju (Dubrave, Stolac) i Buni kod Mostara. U Trijebanj su doselili oko 1700 godine iz Dalmacije a u Bunu su došli iz Trijebnja. Slavili su Nikoljdan.

VUKORJEP, nastanjeni u Hutovu (Neum). Poreklom su od pravoslavne porodice Savić iz Postoljana u Nevesinju odakle su se doselili u Hutovo. Slavili su Nikoljdan.

VULETIĆ, nastanjeni na području Čapljine, Stoca, Širokog Brijega, Popova i Ljubuškog. Potiču iz Crne Gore.

GABRIĆ, nastanjeni u Selištu (Mostar). Doselili su se iz Župe u Dalmaciji, a bili su nastanjeni i u Grljevićima (Ljubuški) Zvali su se Markovljani a slavili su Nikoljdan.

Опширније у наставку ( кликни на опцију ,,more”)

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

„Српски племић из ислама у православље“

Simon Rrota (1887-1961)

Махмуд-паша Бушатлија

.

Слободан Јарчевић нас у овом тексту обавештава о времену када су државници у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца  и СФР Југославији чинили све да код становништва све три исповести (православне, муслиманске и католичке) уклоне убеђење да припадају српском народу, те су их обмањивали (у чему су и успели) да су Југословени, Хрвати и Бошњаци, што је највише допринело да се верује да муслимани и католици не припадају српском народу.

А ту поделу српског народа су (помоћу недораслих српских државника) стварале колонијалне земље Западне Европе и Ватикан – те су расрбљене (Хрвате и Бошњаке) упућивале на биолошко истребљење православних Срба, што су најмасовније обавили у Првом и Другом светском рату.

Ово се све десило, мада су у 19. столећу (пре формирања по Србе штетне Југославије Срби муслимани имали организације, новине и књижевна дела – где су величали своју припадност српској нацији, о чему Вам овде достављамо један убедљив податак из тог времена.

Хвала Богу, обавештавамо вас да се и данас код неких муслимана буди свест и сазнање да припадају српском народу, а не несрпском бошњачком, како су то кривотворили Ватикан и Аустрија и недорасли државници Југославије.

Данас, Срби муслимани имају своје српске организације у Сарајеву, Шапцу и Сјеници, а многи муслимани, самоинцијативно, истичу своју припадност српском народу.

Достављамо вам ову истину о српству муслимана у деветнаестом столећу – и кратковидости српских државника у обе Југославије – одсуство српске државне идеологије у Југославији, од 1918, условило је да се српска ратна и ослободилачка слога муслимана и православних заборави и да се њен дух уклони из свести млађих генерација и муслимана и православних.  Утапање српске идеологије у југосло венство у двадесетом столећу је кључна грешка српских државника и интелектуалаца и она ће условити страховите међусобне српске покоље у два светска рата и у сепаратистичким ратовима у Југославији од 1990. до 1999. године.

А да до тога није требало доћи, показују примери муслиманских првака који су следили тековине муслиманско-православног устанка против Аустрије 1882. године. Најугледнији међу њима, био је Мехмедбег Капетановић-Љубушак. Он је 1887. године написао збирку пословица, песама и анегдота: Народно благо. Ово дело је штампао ћирилицом. Поклонио је своје земљиште код Бихаћа и Санског Моста за подизање православних цркава и парохијалних домова. Његов син Ризабег је пригрлио очево српство – писао је родољубиве песме и штампао их у српској Босанској вили. Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине из 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи као Хрвате и да српски језик прогласи „земаљским“, или „бошњачким“.  Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11:

Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право зави- чајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени“.

Овај државни и национални документ је, убрзо, дао резултате – и права је штета што је после 1918. године муслиманско-православна слога занемарена и одрођавање муслимана од српског стабла државно подстицано. Посебно, у Југославији после Другог светског рата. Али, тих првих година двадесетог века, све је наговештавало братство истородних муслимана и православаца. Тако су муслимани основали Српско муслиманско потпорно ђачко друштво и почели да издају часопис Гајрет.

Председник Друштва је био Мехмедбег Фадилпашић, велепоседник из Сарајева. Уредник Гајрета од 1907  је Осман Ђикић и часопис руши оквире међусрпске верске подељености. Залаже се за српство и муслимани престају да се зову Турцима, схватајући да припадају српском роду. Осман Ђикић, са Смајом Ћемаловићем, покреће и часопис Самоуправу, 1910. године.

Атмосферу српског родољубља међу муслиманима Босне и Херцеговине, крајем 19. и почетком двадесетог столећа, најупечатљивије приказује лепа лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака, АМАНЕТ ОД ЂЕДАобјављена у Босанској вили, 1898:

„У долафу мога ђеда

с десне стране у претинцу,

кад још бијах грјешно д’јете

виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,

Каква ли је на њој слика,

Бјеше сребром опточена

Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.

Зазир’о сам од аждаје,

Ал’ с аждајом ко се бори,

Осјећ’о сам, јунак да је.

Само зато, само зато,

Ја пољубих тог човјека.

Ђед униђе – ја се збуних –

А он рече: ’Нека, нека!

Истог Ђурђа, љубили су

Наши преци ко свечари,

Па зар да ја ђунах љубнут’

Што љубљаху наши стари.

Ал’ ти н’јеси пољубио

Само хадер – илијаза,

И пољупце си пољубио

Својих рахмет праотаца’.

Тако ђедо, ал’ он оде

Већ одавно с овог св’јета,

А ја чувам иконицу

Поред других аманета.

Ал’ ја зато, Алах-икбер,

Чврсто с држим свог мезхеба,

А мезхеб ми ништ’ не смета

Да србујем како треба“.

Достављамо вам и   песму о преласку Махмут Бушатлије у православље – „Српски племић из ислама у православље“ и молимо Вас да је доставите у Србији и другим земљама: гусларима, државницима, академијама, новинарима, књижевницима, српским и муслиманским удружењима…

Имајте у виду да су муслимани предложили да се песма објави на латиници, чиме се доказује да је и латиничнно писмо српско, а не хрватско, јер и у Хрватској је у употреби српски језик с овим другим српским писмом.

.

Vid Malivuk, Nevesinje:

SRPSKI PLEMIĆ IZ ISLAMA U PRAVOSLAVLJE

Сродна слика

Vezirova glava uz ćivot Svetog Petra:

Posmrtna maska Mahmut paše Bušatlije

Vid Malivuk, Nevesinje:

SRPSKI PLEMIĆ IZ ISLAMA U PRAVOSLAVLJE

Da li znate ljudi svekoliki,

Srbima se s neba znak ukaza,

A ukaza na Sretenje Bož’je,

A to beše petnaestog dana,

U mesecu februaru hladnom,

Dvehiljade leta četrn’estog,

U Cetinjskoj crkvi na Ćipuru.

Prijatno joj zvona zazvoniše,

Oko crkve Srbi okupljeni,

Svako lice osmeh ukrasio,

Svako srce igra od radosti,

A iz grla momčadije brojne

I iz grla prelepijeh moma,

Srpske pesme umilno se viju,

I ptice ih u gorama čuju.

Pred crkvu je častan čovek stig’o,

Glavom lično Mahmut Bušatlija,

Poznat jeste u celome svetu,

Vešt je poslu kad se novac broji,

A za gradnje velikih mostova,

Il’ dvoraca čuvenih vladara.

Pred crkvom se Mahmut zaustavi,

Oko njega mali unučići –

Sve dečica islamskih imena,

Jedan ime Mehmedovo nosi,

A drugom je tursko ime Selim,

Devojčica krasna je Fikreta,

A do nje je i prelepa Fata.

Sad se njima Mahmut obratio,

Te božanski ‘vako prozborio:

„Unučići, predraga dečice,

Kada kročim ja u crkvu svetu,

Vratiću se korenima svojim,

Korenima zlatom optočenim,

Od kojih smo bili otrgnuti,

Otrgnuti pet vekova dugih,

Od kad nam je davni predak Stanko,

Mor’o uzet veru Muhameda

I ostavit’ svoju dragu veru,

Svoju veru srpsku pravoslavnu.

I mor’o je, moja deco draga,

Ostaviti svoju Krsnu Slavu,

Krsnu Slavu Svetoga Jovana.

A naš predak, taj nesrećni Stanko,

Drugi izbor nije ni imao –

Turci su mu zemlju zauzeli,

Kojom on je trebao vladati,

Jer je rođen kao Crnojević.

Porodica vladarska mu bila,

Al’ Srbijom on zavlad’o nije,

Jer mu Papa pomoć’ nije slao,

Niti koja zemlja katolička,

No je svaka Turke pomagala,

Da bi Turci mogli zavladati,

Zavladati svakom srpskom zemljom.

A Mlečani, crn im obraz bio,

S Turcima su Srbiju lomili!

Porobili otoke jadranske

I gradove Kotorskog zaliva,

Pa su jošte oteli i Skadar,

Sveti Skadar prestonicu srpsku,

U kojoj su cari carevali,

Srpski cari sedamsto godina.

E tako je naš kukavni predak,

Predak Stanko ostao nemoćan.

Da bi spas’o i narod i porod,

Prihvati se vere muslimanske.

Posle njega stasaše potomci,

A svaki je turskoga imena.

Mnogi od njih beše i veziri

I veziri, paše i begovi,

Među njima znan je paša bio,

Taj čuveni Mahmut Bušatlija,

Bio jeste najslavniji paša,

Ali su ga Srbi pobedili,

A u teškoj bici na Krusima.

To je bilo hiljadusedamsto

Devedeset i šeste godine.

Tad mu glavu Srbi odsekoše

I pružiše Petru Cetinjskom,

Sveti Petar suze je prolio,

Jer je znao ko je Mahmut paša –

Da je Mahmut roda plemenitog,

Iz vladarske kuće Crnojević’.

Zbog te muke u nesreći srpskoj,

Jer se Srbi međusobno kolju,

Proli suze Petar sa Cetinja,

Proli suze, pomoli se Bogu –

Da se Srbi slože i pomire,

Bez obzira vere koje li su.

Moja deco, unučići dragi,

Znajte ovo i pamtite dobro –

Od vremena Crnojević Stanka,

Kada primi veru Muhameda,

To je bilo veka šesnaestog,

Četrn’esta godina nastala,

Poput njega, mnogi drugi Srbi,

Morali su veru promeniti,

Ostaviti zlatnu pravoslavnu,

Zaboravit’ svoju Krsnu Slavu,

Te ikone svojih svetitelja –

Čuvati ih negde zamotane,

Na tavanu, il’ podrumu mračnom.

Naš nemoćni Stanko Crnojević,

Tačno dana Gospodnjeg Sretenja,

Primio je veru Muhameda,

Te mu danas pomoći moramo.

A njemu je pomoć neophodna,

Jer je čezn’o on za verom svojom

I za Slavom Svetoga Jovana.

Zato ćemo mi na mestu ovom,

U Cetinjskoj crkvi na Ćipuru,

Gde su kosti našeg slavnog pretka,

Našeg pretka Crnojević Ive,

Koji Turke pobedio često,

U savezu sa rođakom svojim,

Sa vitezom srpskoga kolena,

A sa slavnim begom Skenderbegom.

Ovde ćemo na grobu Ivana,

Vratiti se veri prađedovskoj

I vratitii svoju Krsnu Slavu,

Dragu slavu Svetoga Jovana,

A mi ćemo i imena srpska,

Odabrati i dičit’ se njima,

Sveti otac Jovanović Obren,

Uneće ih u matične knjige,

Te će krasit’ i potomke vaše,

A potomke roda nam srpskoga“.

Tako reče Mahmut Bušatlija,

Tako reče i u crkvu kroči,

Na pragu se odmah prekrstio,

A lice mu suze pokvasiše,

Milosnice – suze radosnice!

Krst podiže otac Jovanović,

A u Crkvi ukaza se svetlost,

A ta svetlost bez izvora beše.

Božasnka je, to je bilo jasno,

Te je svima srce ispunila,

Ispunila i srećom i snagom.

Kako ne bi srećom ispunila,

Muslimani vraćaju se Srpstvu!

Tu odluku na Cetinju slavnom,

A u svetoj crkvi na Ćipuru,

Blagoslovi mitropolit dobri,

Mitropolit cele Crne Gore

I Primorja na Jadranskom moru,

Glavom lično Amfilohije je,

Iz čuvene kuće Radovića,

Koji brani i narod i crkvu,

Srpsku crkvu pravoslavnu hoće,

Hoće dušman potpuno rasrbit’,

Al’ to spreči da junak Amfilohij.

On podiže i krst pravoslavni,

Blagosilja Mahmut Bušatliju

I reče mu da sad Mahmut nije,

Nego da je on imenomi Stanko,

A prezime biće mu predačko,

Crnojević zvaće se od danas,

Kako su se i vladari zvali,

A vladari stare zemlje srpske.

Amfilohij opet krst podiže,

A podiže nad dečicom zlatnom.

Uputi im reči čarobnice,

Koje deca rado saslušala,

A posebno sjajni dečak Mehmed,

Čije ime danas se promeni,

Promeni se, te će Miloš biti,

To je ime najvećeg junaka,

A slavnoga viteza Srbije,

A viteza Obilić Miloša,

Koji ubi turskog car Murata,

A u teškom boju na Kosovu.

I Selim se mali obradova,

Amfilohij njega obavesti,

Da od danas Ilija će biti,

To je ime iz vremena drevnih,

Jer i Skadar zvao je se Ilij,

Drugo ime bilo mu je Troja.

A Fikreta mala poskakuje,

Raduje se svom imenu novom,

Amfilohij darova joj ime –

Leposava ona će se zvati,

Što će svaki Srbin razumeti,

Jer se nije moglo naslutiti,

Šta na turskom značiše Fikreta.

Mala Fata zapevuši tiho,

Iznenadi sve prisutne time,

Te poljubi ruku svešteniku,

A i ruku Mitropolitovu,

Pa uz pesmu, prozbori im ona:

„Jedna baka meni govorila,

Da joj majka Srpkinja je bila,

A došla je iz bosanske Foče,

Ime njeno bilo je Jelica.

Hoću, eto, da Jelica budem!“

Amfilohij pomilova dete,

I suze mu kanuše iz oka

Iznad glave krst joj podigao,

Jelica se svemu radovala,

Te zapeva tiho i predivno,

Zapevala „O Jelo, Jelena…“

U Cetinjskoj crkvi na Ćipuru.

Baš prijatno zvona zazvoniše,

Oko crkve Srbi okupljeni,

Svako lice osmeh ukrasio,

Svako srce igra od radosti,

A iz grla momčadije brojne

I iz grla prelepijeh moma,

Srpske pesme umilno se viju,

I ptice ih u gorama čuju,

Sprečavaju da se Srbi truju,

Što dušmani činili im davno.

Sad im draga pravoslavna vera,

Svaki Srbin sa verom tuđinskom,

Vratiće se veri pravoslavnoj,

Vratiće se korenu đedova,

Te će biti smera prađedova,

Srpsko ime sebi će vratiti!!

Nevesinje, 18. april 7522 (2014)

Текст о овом догађају на линку:

Потомак Махмут-паше Бушатлије вратио се православљу …

https://pravoslavie.ru/68550.html

 

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Загонетка филистејског натписа из Ашкелона

Филистински натпис 4,5  из Ашкелона (Израел)

.

Порекло и природа Филистејаца  је загонетка за савремене историјске студије. Изгледа да су Филистејци прво населили подручје Егеја, а затим, као Морски народ, око 1200. године пре нове ере, насељавали јужни део садашњег Израела. Недавним ископинама Harvard Leon Levy Expedition (Wilford, 2007)  у подручју луке древних Филистејаца – Ашкелона, пронађено је 18 дршки од стакленки и један натписни остракон направљен од локалне глине. Остракон, класификован као РН 9794, садржи Натпис 4.5 који посебно осветљава порекло и природу Филистејаца.

Анализа свих могућих 27 правописа натписа открива један од њих који, у поређењу са постојећим преживелим славенским језицима, има специфично значење: Људи долазе и видимо – или у лабавом преводу: Људи, дођите и видите. Натпис и разматрања развијена у овом чланку указују на то да су Филистејци древног Ашкелона, или Филистејци уопште, били праславенско племе (древно србско племе, јер тад нису постојали Словени – прим.прев.) или људи који су говорили прасловенски језик, а који су се населили у јужном делу садашњег Израела још у гвозденом добу, тј. пре VII века наше ере, што је опште прихваћен период доласка Словена у Источну Европу и Балкан.

Натпис 4.5 из Ашкелона

Чини се да је натпис написан на непознатом праславенском језику, и тачно је препознат као не-семитски  (Cross & Stager, 2006). Ово објашњава зашто је натпис до сада остао недешифрован, тј. једноставно зато што није утврђена његова прасловенска природа.

Знакови на ашкелонском натпису, тј. слова филистејске абецеде, верно се придржавају кипро-минојске абецеде која је повезана са линеарним А и алфабетом Б  (Evans, 1961; Chadwick, 1987; Chadwick, 1995) .

Све наведене три абецеде, а самим тим и филистејска абецеда, изгледа да потичу од знакова и алфабета развијених у културама јужног Балкана, Градешнице, Каранова, Тартарије, Винче, Турдош, Валчи Дол и пећине Магура (Stein & Tomezzoli, 2016) , због утицаја наведених култура на Средоземно подручје.

Стога је разумно формулисати ПРВУ хипотезу да су Филистејци древног Ашкелона или Филистејци уопште настали на подручју у којем су се развијале културе, наведени знакови и алфабети, тј. Јужни Балкан, подунавски и егејски регион и ДРУГУ хипотезу да су они били Праславенско племе или народ. Природа Филистејаца као праславенског народа није изненађујућа због присутности у поменутом региону других прасловенских племена или народа, које је неколико аутора недавно препознало дешифровањем натписа јужног Балкана, Минојског и линеарног А писма, на основу њихових сличности са садашњим преживелим славенским језицима. 

(Ambrozic, 2005; Serafimov, 2007; Serafimov & Perdih, 2009; Serafimov & Tomezzoli, 2011; Serafimov & Tomezzoli, 2012; Tomezzoli & Serafimov, 2013; Stein & Tomezzoli, 2016).

Нажалост, највећи део старославенских натписа и натписа народа који још нису формално признати као Словени, изгубљен је због тога што је написан на кварљивим материјалима попут лишћа, дрвених дашчица и животињских кожа. Само у неким случајева су преживели, ако су написани на некварљивим материјалима, попут керамичких фрагмената, као на примеру Натписа 4.5, камене плоче, стена или металних артефаката. Стога је тек сада на основу наведених преживелих натписа могуће препознати присуство пра-славенских племена или народа у Европи и Средњем Оријенту  у АНТИЦИ. Једино је штета што ископавања ​​Ашкелонске луке нису дала још неке натписе  (Cross & Stager, 2006)  који би могли омогућити даљње потврде и проширења горе поменуте две хипотезе.

 Закључак

 Натпис из Ашкелона и горња разматрања упућују на то да су Филистејци древног Ашкелона или Филистејци уопште били праславенско племе или народ који је говорио протословенским језиком, а који се населио у јужном делу садашњег Израела још у гвоздено доба, тј. пре VII века нове ере, што је опште прихваћен период доласка Словена у источну Европу и Балкан.

Извор:

http://www.scirp.org/pdf/AA_2016080315161595.pdf

Category: Drevni spisi  Comments off

Мистериозни  Хетити (Хети)

Мистериозни  Хетити

ОД 1750. ГОДИНЕ П.Н.Е. ДО 717. ГОДИНЕ П.Н.Е.

.

О Хетитима у 18. и 19. веку није било историјских извора иако се релативно често спомињу у Старом завету. Ондашњи историчари су намеравали да дискредитују библијски извештај и негирали постојање тог народа.
Један од догађаја који описује Стари завет је опседање Самарије хордама Сиријаца које су биле решене да освоје престоницу Северног Израелског царства. Очекивао се масовни покољ.
Преко ноћи цар Израела је начинио савез са царем Хетита. То је изазвало такав страх код Сиријаца да су побегли.
Из овога се може закључити да су Хетити представљали једну од великих сила током много векова.
Међутим, догматски критичари су не мало били изненађени када се дошло до доказа о постојању Хетита. Иако посрамљени и демантовани, није забележена ни једна оставка на универзитетима (како ме ово асоцира на данашња времена).

 Арчибалд Сејс (1845-1933)

Арчибалд Сејс је 1876. године у Хами и Алепу  у Сирији пронашао сликовно писмо на каменим блоковима. У Турској је пронашао то исто писмо урезано у стене. Те године је утврдио везу између Хетита из Старог завета и Кета (Хета) који се помињу у египатским текстовима.

До тада је било познато да су Хети (Кети) били једна од „великих сила“ историје а спомен о њима је записана на древном египатском камењу. Познато је да је један Хетски цар начинио уговор са Рамзесом II а из садржаја тог уговора било је јасно да су Рамзес II и кетски цар били равноправни.
Одговор на питање који је то народ био тако моћан попут Египта у врхунцу своје славе дају стручњаци после 1876. године. А. Х. Сејс и В Рајт су одредили старост хетитских натписа које је открио Сејс на векове између 1600. и 700. године п.н.е. Тек 1947. године је Босерт успео да дешифрује Хетитске хијероглифе и од тада је историја Хетита била доступна.

 Хуго Винклер (1863-1913)

Међутим, давно пре 1947. године схваћено је да су Хетити били значајна сила. Између 1906. и 1912. године хетитску престоницу Хатушаш (сада Богазкале) ископао је Хуго Винклер. Налази се око 160 километара ваздушном линијом источно од Анкаре у Турској. На великом узвишењу археолози су откопали огромни дворац, храмове, јавне зграде, велике бедеме и статуе од црног базалта. Кипови представљају мушкарце дуге косе која пада на леђа, са високим калпацима на глави, кратким сукњицама и шпицастим ципелама.

Мировни споразум из Кадеша

У току својих ископавања, Винклер је наишао на архиву хетитске царске породице. Плоче су биле написане хетитским клинастим писмом, које су Хетити користили поред хијероглифског писма. Због своје сличности са вавилонским клинастим писмом, хетитско клинасто писмо је дешифровао чешки стручњак Хрозни већ 1915. године. Десет хиљада плочица са хетитским клинастим писмом пронађено је у царској архиви у Хатушашу. Оне који су већ знали за уговор са Ремзесом II, фасцинирало је откриће хетитског примерка тог истог уговора!
Било је јасно да су Хетити били цивилизован народ a њихови писари су били способни да пишу на седам различитих језика (варијанти клинастог писма).

Хатушаш 

 

Ископавање хетитске престонице Хатушаш завршено је током педесетих година двадесетог века. Површина града је била око 120 хектара. Био је то добро изграђен град од камена и опеке, са скоро несавладивом одбраном. На његовој источној страни била је висока стена која је служила као утврђење. Унутар града откривени су остаци пет храмова. У царској архиви су пронађени и дешифровани детаљни описи хетитског ритуала обожавања, замршене и дугачке религијске службе.

Симбол Хетита био је лав. Велики ликови лавова били су постављени са обе стране капије Хаташуша.

Хетитски градови су ископани и реконструисани, а такође и државе којима су они управљали у северној Сирији. Пронађени су и неки градови са којима је Соломoн трговао, као на пример Зенџирли и Каркемиш (или Харкемиш).

Утврђено је да је успон Хетита до велике силе почео 1750. године п.н.е., и да је, упркос значајном културном утицају и после тог времена, моћ хетитског царства нагло престала око 1200. године п.н.е.
Око 1640. године п.н.е. краљ Табарна је ујединио неколико малих градова-државица након ратовања. Резултат је био богато и моћно Хетитско царство.

Коришћење Двоглавог орла на хетитском сликама тумачи се као „владарска ознака”. Монументални хетитски рељеф двоглавог орла који граби два зеца пронађен је на источном стубу Сфингине капије у Алаџа Холуку.Двоглави орао се употребљавао и раније, па се може наћи и у месту Богазку (Турска), где се налазио древни град народа Хетита и потиче из 18 века пне..

Двоглави орао један је од најстаријих српских симбола и попут оцила, симболизира спајање два света – духовног и земљаског. Симболизира и прожимање истока и запада, као у оној познатој реченици која се приписује светом Сави: “Србија је исток на западу и запад на истоку.” Налазимо га већ код Хетита у Малој Азији у другом миленију прије нове ере. Хетити су били народ сродан Србима и Словенима, који су на територији данашње Турске наметнули своју власт локалним семитским и хуритским племенима. За време римског царства користили су их и римски цареви.

 

.

Хетити су обухватили неколико племена и као што је речено говорили чак седам језика. Један од њих је био језик Хетија, првобитних становника Анадолије. Језик Хетита је припадао великој индоевропској породиции био је у блиској вези са итало-келтском групом. Хетити су били први народ који је обрађивао гвожђе. Током много година су контролисали производњу гвожђа. Тај ратнички народ је користио КОЧИЈЕ што им је пружало велико војно преимућство. Није случајно што је један од њихових богова био Бог Олује и Грома.

.

Освојили  су ВАВИЛОН 1595. године п.н.е., мада су се после тога повукли у Анадолију. Постепено су освојили Анадолију, Сирију и Левант (Либан), доводећи у питање премоћ Асираца и Египћана у том региону.

.

Опширније у наставку ( кликни на опцију ,,more”)

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off