НЕБЕСКИ УПРЕТНИК

   

    ЕВРОП КАРАНОВИЋ: 

   „КО И ШТА СУ СРБИ“ (одломак)  

 Срби су стално мучени и насилно растурани – на многе измишљене народе и нације, а увек кажњавани као једна раса – без обзира које су вере, или које су измишљене нације. Нација се лако растаче у ситније и посвеђаније нације и народе – међусобне непријатеље, како би Срби убијали Србе. Зато србску расу наши непријатељи називају – нација. Срби, испарчани у измишљене нације, народе и верске империје у 20. веку, највише су изгинули од србске руке. Како су Срби, који су примили исламску веру, добили име Бошњаци? ‘Бош’ – у турском жаргону, значи – лаж, а ‘бошњак’ значи – ‘лажов’. … То значи – ‘лажно причати’…

            Један Србин који је примио исламску веру, учинио је неколико важних дела за исламску верску империју! За та дела, турски цар му је обећао да ће га добро наградити. Уместо награде, он је од цара тражио само – да цару нешто докаже. Тражио је да му доведу Имама пред којим се цар моли Алаху. Цар му је испунио жељу. Кад се царев Имам нашао испред њих двојице, Србин му је сабљом одсекао главу. Кад је Имамова глава пала на земљу, иза чалме му је испао КРСТ. Србин је довикнуо цару: ‘Видиш, честити Царе, пред ким си се клањао?!!!’ Цар је Србину уверљиво рекао: ‘Сви ви Срби који се заклињете да сте верни исламу, за мене и за све праве Турке сте, од данас, БОШЊАЦИ, значи – ЛАЖОВИ. Јер вешто лажете и нас Турке и своју браћу – Србе. Кад је један имам, пред којим сам се клањао и у кога сам веровао – да је веран исламу, имао крст за чалмом, ко онда од Срба који се заклињу да су верни исламу и цару – није БОШЊАК, односно ЛАЖОВ?!

            Ово је доказ, да су Срби, тајно и дуго, остајали верни србству и православљу, а страх и стални притисци на србску расу чине своје. Од тада су Турци, све Србе који су примали ислам, звали ЛАЖОВИМА, односно БОШЊАЦИМА. А Срби су муслиманске вере, од тада, убијали и данас убијају рошену браћу правосалвне вере и дају својој деци турска и арапска имена – да би доказали како су верни исламу…

            Исту праксу и данас примењују Срби католичке вере – да би доказали Ватиканској верској империји – како су се из србске расе претворили у хрватску расу и како су прави католици… Не вежући се за брата и своја расна обележја, Срби се и данас међусобно не слажу, не сарађују, не развијају, убијају се и испуњавају непријатељске жеље! Сведок је и последњи рат у србској држави Босни и Херцеговини. Уместо да се вежу за своја расна обележја своје расе – Срб, па да се воле, слажу, помажу, сарађују и развијају, ишамарани Срби, мржњом и уценама међународне заједнице у Босни, као три брата су се везала за три верске империје и поубијали за интересе верских империја и својих непријатеља.

            Ово је ко зна који доказ, да су Срби, под разним терорима, притисцима и уценама, пристајали да приме исламску и католичку веру, а и лажну историју и да, чак шта више, да буду Имами и Фратри и да убијају своју браћу Србе православне вере… – иако су и сами у срцима својим носили дуго Србство и Православље.

 

ВИД МАЛИВУК

Из Невесиња

 

ЗАР РОЂАЦИ ДА СЕ УБИЈАЈУ?

 

            Гусле свете сад ми загудите,

            Да прозборим скривену истину,

            А истину о људима блиским,

            Који јесу вере муслиманске –

            Насељени око Невесиња.

            Око њег’ су још и католици,

            Невесиње завичај и њихов.

Католика још је и подаље,

Простиру се и до Дубровника,

Па до Задра и отока морских,

Тих отока мора Јадранскога.

Кад сам био ученик у школи,

Муслимане звали су Бошњацим’,

Католике само Хрватима,

А Србима православне само.

Причало се да смо три народа,

Три народа који сродни нису.

То је мене тада подстакнуло,

Да размишљам како три народа,

Да имају један исти језик,

А тај језик јесте српски чисто,

Док француским не говоре Шпанци,

Ни Енглези, а јоште ни Данци.

Професора језика француског,

То сам пит’о на његовом часу.

Збунио се мој професор Јован,

Додајући да се то не равна,

А не равна с језицима другим

И да повјест на Балкану јесте,

Јесте друкча него у Европи.

Професор ми није разјаснио,

Што Хрвати немају свој језик,

А он није ни то објаснио,

Што Бошњаци јесу без језика,

А без свога језика бошњачког.

Зато сам се обрадио ђеду,

Који важи за мудраца старог.

            Моме ђеду име јесте Крстан,

            О језику зборио истину:

            „О унуче, мој дражесни Виде,

            Муслимани и ти католици,

            Те и Срби вере православне,

Сви смо народ од мајчице исте,

Сви смо били вере православне,

Муслимани до града Бихаћа,

Католици све до дивне Истре,

Ал’ временом душмани су српски,

Који наше земље заузеше,

А то били са истока Турци,

Са запада Немци аустријски,

И Романи града Венеције,

Они су нам Србе православне,

Присилили вери муслиманској,

А и римској вери католичкој.

Знадем добро рођак ми’ прадеде,

По имену био је Крстивој,

Турци њега силом су нагнали,

Да прихвати веру муслиманску

И да име Мустафа му буде.

Други рођак био му Добривој,

Бечлије су њега присилиле,

Да он узме веру католичку,

Те да име Антоније носи.

            О унуче, мој дражесни Виде,

            Данас много потомака има,

            А потомак’ тих рођака наших –

            Крстивоја, а и Добривоја.

            И да знадеш у два светска рата,

            Који беху века двадесетог,

            Немци јесу децу Добривоја,

            Звали само именом хрватским,

            Оне друге, децу Крстивоја,

Звали су их само Бошњацима,

            Те убојно оружје им дали,

            Да што више побију рођака,

            Тих рођака православних Срба.

            То су они стварно учинили,

            Те заједно с окупатором су,

            Усмртили Срба и превише,

            Од једнога милиона више,

            А у сваком од два рата страшна.

            А онда су крајем тога века,

            Тог крвавог века двадесетог,

            Домовину разбили нам нашу,

            Домовину Југославију нам.

            Прогнали су осамсто хиљада

            Баш толико Срба Крајишника,

            Те Крајину окупирали су,

            Нико други нег’ потомци српски

            Ти потомци српског Добривоја,

            Које Немци прозваше Хрватим’

            И лажну им повјест написаше,

            Да је била држава Хрватска,

Да је била у том Средњем веку.

Није тако, мој унуче драги,

Хрватска је била покрајина,

Покрајина у земљи Србији,

А Србија тад се простирала,

Простирала од Црнога мора,

Па све тамо до Истре и Трста.

О унуче, мој дражесни Виде,

Твоје јесте да се сада трудиш,

А са тобом и сви други Срби,

Православни, с њима муслимани,

А и трећи Срби католици,

            Да схватите да сте народ један,

            Те да нико више не убија,

            Не убија баш рођаке своје,

            А рођаке исповести друге.

            О унуче, мој дражесни Виде,

            Дај попимо по ракију једну,

            А за савез све три групе Срба –

            Нека схвате да су само Срби,

            Без обзира које вере јесу,

            Живио ми унучићу Виде

            И живио скупа народ Српски!“

 

Београд, 4. маја 7528 (2020)

 

Милош Црњански – Наш Темишвар

.

Новине су данас донеле вест да су румунски студенти, приликом последњих демонстрација, разрушили Српску црквену општину у Темишвару… Међу варошима, које смо изгубили свакако за увек, има неколико пуних меланхолије, које су остале сасвим близу нашој граници, па ћемо се чешће сетити, док време не учини своје да их заборавимо…

.

Далеке и чисте, брђанске варошице под словачким планинама, са својим ђацима рацким, који су одлично преводили пандекта својим богаташима, што леже по гробљима тамо, под каменим плочама, исписаним црквено славјански, својим житарицама у дубокој води Дунава, привезаним уз крчме аласке, где се певало само српски већ се давно чини да су постојале само у старинским нашим романима. Једино нас старе, празне цркве, које не могу да се селе сећају да је све то било живот и јава.

Слике међутим, пијаце у Баји, улице око родне куће  Доситеја у Чакову, старе порте, мирисне од липа, око црквене општине у Темишвару, о којој ето новине пишу, још су блиске и болне за нас многе, тако да их, склоним ли само очи, видим и овде у влажној, децембарској магли доста јасно.

Темишвар се звао мали Беч. Раскошан и огроман, са својим ванредним авлијама, он је тонуо међу старе, жуте бедеме тврђаве. И пре двадесет година, још био је подељен дугим алејама, зими завејаним, којима се ноћу враћало из позоришта, дуж огњишта у крпе завијених баба, које су пржиле кестење и говориле нарочити швапски дијалект. На његовим великим пољанама виђали се често читави пукови коњице, у парадном јуришу. Усред града, око петокатних кућа, луксуз је био неизмеран, мирис пудера и парфема увек јак, али се на мостовима, што су се савијали над прљавим и жутим од песка Бегејом, дешавала ноћу права великоварошка убиства.

Огромна железничка станица, већа од београдске, црвенила се као запаљено предграђе, и засипала све паркове у грундове тениса гаром и димом, али се на пола сата хода, у влашким и српским селима Кишоди и Мехали могло под расцветаном јабуком, на дрвеној клупи, уз пламен једне свеће, пити кисело вино и певати, уз тамбуру, о болном Кара-Мустафи.

Чим је први авијатичар начинио вратоломије под француским небом, био је и на темишварској пољани да то покаже, тамо где су за један једини дан сазидали огроман циркус Американци Барзума, уз припомоћ све деце, али је на мало хода, иза огромног и светског купатила, и петокатних хотела, где су отмене жене ишле на рандевуе, могло да се нађе биртија са опраним патосом, где су недељом слушкиње играле уз трумбету. Швапски трубач вршио је своју дужност врло јевтино и савесно и чудно. Засвирао би у једном бирту и дувао, док се парови не упуте, па претрчао преко ћошка у други, и тамо започео исто, све док се није све вртело као подмазано, да се брзо врати у пређашњи бирт, где су понеки почели да испадају из такта, па их опет у дувао у круг. Играчи су, у главном, држали играчице за тур.

Срба је у граду већ било мало. Клепало пред ускрс, литија о Спасову, причест о Божићу, скупљали су сав тај свет у црквену порту, засађену липом. Руско певачко друштво Славјанског дошло је са севера и узбунило све својим тужним, славенским литургијама, а глумци, нарочито Добриновић причали су над ктиторима и граничарским официрима о Србији, свој завејаној цвећем шљива. Његова улога Циганина, господина Целестина у мамзел Нитушу, његово полтронство у Ђиду научише их, да осим нашег кукања на гробљу и осим наше мале школе, у којој су нам једнако причали о спаљивању моштију, о набијању на колац, има још један свет у коме се игра и грли.

Све је то старо изнемогло српство мирисало на тамјан. Личности, које ми се указују у сећању тако су шарене и чудне, као глумачке маске. У малој школи, са пет шест клупа, владао је учитељ Берић и црквењак чика Глиша дечачким душама. Од једног је зависило ко ће да декламује оно „пружи руку да ти сабљу платим“ – а од другога ко ће да вуче шесто звоно, оно највеће, што грми. И какав је био и тај учитељ. Суботом после подне играо нам је, представљао Балзака, Жана Валжана, и плакао над Обломовом. Био је добар, праштао је изостанке, које су деца извињавала чудним језиком: „господине нисам био у школи, ме мили“. Шта каже? „Су га мили“ – додаје други. „Га мили“ – виче трећи.

Будимски владика, тада синђел, лично је долазио у јесење вечери на час да нас утишава, кад сам у осмом разреду изјавио да нема Бога. Дворана општине имала је финих, хладних пејсажа и раскошних портрета старих граждана, а иконостас румен и бео и љубичаст, обасјан од трепћућих свећа, лепши је од свих других дела сликара Данијела.

.

Да бисмо схватили детаље тренутног противсрпства у Црној Гори, прилажемо Вам изврсни предговор Звонимира Трајковића, написаног о књигама Слободана Јарчевић: „Бивши Срби римокатолици, муслимани, Румуини, Црногорци“ и „Бивши Срби Црне Горе“.

 

Слободан Јарчевић

БИВШИ СРБИ 

 Књи­га  Бив­ши Ср­би  Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа је по­пут књиге за основ­це – не­пу­них сто стра­на ма­лог обима. Но, иза­зов је пр­вог ре­да. Кр­ца­та је по­да­ци­ма из срп­ске повјести, али по­дацима за које као да никад нисмо чули. Можда смо их наслућивали, али, онако, како се то каже – под­све­шћу. Ма­да ова на­ја­ва де­лу­је не­ствар­но, чи­та­лац ће се, чим Бив­ше Ср­бе  бу­де имао у ру­ка­ма, са мном сло­жи­ти. Схва­ти­ће, да је о то­ме о че­му се пи­ше учио то­ком свих сте­пе­на обра­зо­ва­ња, да се о то­ме оба­ве­шта­вао из стручних књига, новина, часописа, на радију и телевизији, али да су сва та об­ја­шње­ња о дав­ној и но­вој срп­ској повјести, у по­ре­ђе­њу с ту­ма­че­њи­ма у Бив­шим Ср­би­ма Црне Горе, без ика­квог разумног осно­ва. Писац нас ла­ко при­до­би­ја и ми му при­зна­је­мо, да смо о повјести свог на­ро­да, сво­јих др­жа­ва, те и о повјести Евро­пе, сте­кли пот­пу­но по­гре­шне пред­ста­ве.

Кроз че­ти­ри це­ли­не у књи­зи – пре­та­па­ње Ср­ба у ри­мо­ка­то­ли­ке, му­сли­ма­не, Ру­му­не и Цр­но­гор­це, писац нам, на јед­но­ста­ван на­чин и ла­ким изражавањем вр­сног но­ви­на­ра, по­би­ја око­шта­ле повјесне дог­ме из на­ших уџ­бе­ни­ка и на­уч­них де­ла нај­по­зна­ти­јих ју­го­сло­вен­ских повјесничара и високообразованих званичника. Пред записима из Бив­ших Ср­ба, бле­ди мно­го оно­га што је у из­да­њи­ма Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти це­ње­но као не­на­ру­ши­ва исти­на о повјести и кул­ту­ри бал­кан­ских и европ­ских на­ро­да.

Се­ти­ће­мо се ко­ли­ко је би­ло око­шта­ло у на­шој све­сти уверење, да је хри­шћан­ска Евро­па ра­то­ва­ла про­тив моћ­не тур­ске ислам­ске царевине, кад је Тур­ска, пре­ко Бал­ка­на, по­че­ла да осва­ја Ма­ђар­ску и угро­жа­ва Аустри­ју.

Али, у Бив­шим Ср­би­ма, пи­ше друкчије – хришћанска Европа је (Француска, Енглеска, Пољска, Млетачка Република и Ватикан с па­пом Кли­мен­том Сед­мим) чи­ни­ла тур­ски савез у 16. сто­ле­ћу и омо­гу­ћи­ла је Су­леј­ма­ну Ве­ли­чан­стве­ном да по­ко­ри Ма­ђар­ску. За­што? Па, вр­ло јед­но­став­но – да би Тур­ска, од та­да, сва­ке го­ди­не угро­жа­ва­ла не­мач­ке зе­мље. Опет, за­што? Па да Нем­ци не би има­ли сна­ге да осва­ја­ју зе­мље на дру­гим кон­ти­нен­ти­ма и да тај „ци­ви­ли­за­циј­ски“ по­сао оста­не, углав­ном, Ен­гле­зи­ма и Фран­цу­зи­ма. А кад су Ср­би, устан­ци­ма и уз по­моћ Аустри­је, три пу­та прог­на­ли Тур­ке из срп­ских зе­ма­ља, Ен­гле­зи и Фран­цу­зи су на­па­да­ли Аустри­ју на за­па­ду и сла­ли Тур­ци­ма у помоћ сво­ју војску пре­ко со­лун­ске лу­ке.

За овом исти­ном, по­ма­ља се и дру­га. Ни­су Хр­ва­ти би­ли бе­дем и за­шти­та хри­шћан­ске Евро­пе пред Тур­ци­ма, јер су угар­ски племићи у За­гор­ју, по на­го­во­ру па­пе Кли­мен­та Сед­мог, при­шли тур­ском са­ве­зу и по­ста­ли тур­ски ва­за­ли: Иван и Кр­сто Фран­ко­пан, за­гре­бач­ки би­скуп Ши­мун Ер­де­ди и хр­ват­ски бан Фра­њо Ба­ћа­ни.

У ве­зи с Хр­ва­ти­ма, са­зна­је­мо да ни­је Дри­на би­ла гра­ни­ца пра­во­сла­вља и ри­мо­ка­то­ли­ци­зма, чи­ме су нас за­си­па­ле ју­го­сло­вен­ске исто­риј­ске књи­ге и Кр­ле­жи­не ен­ци­кло­пе­ди­је. Јар­че­вић нам про­сти­ре сред­ње­ве­ков­на до­ку­мен­та о срп­ском пра­во­слав­ном ста­нов­ни­штву у Кра­ји­ни, Ви­но­до­лу и Ис­три. За­ми­сли­мо, ста­нов­ни­штво Ис­тре је до по­чет­ка се­дам­на­е­стог сто­ле­ћа би­ло срп­ско и пра­во­слав­но. А крат­ко­трај­на сред­ње­ве­ков­на др­жа­ва Хр­ват­ска је би­ла, та­ко­ђе, с пра­во­слав­ном ре­ли­ги­јом и Хр­ва­ти ће пре­ла­зи­ти у ри­мо­ка­то­лич­ку ве­ру тек кад их по­ко­ре Ма­ђа­ри – 1097. го­ди­не.

Украт­ко, ни­су Тур­ци из Кра­ји­не прог­на­ли Хр­ва­те, ка­ко то пи­ше у на­шим ен­ци­кло­пе­ди­ја­ма, па та­мо пре­се­ли­ли Ср­бе из Ср­би­је и Цр­не Го­ре, не­го су Тур­ци прог­на­ли део срп­ског ста­нов­ни­штва, а ако су та­мо сти­гли но­ви Ср­би с Тур­ци­ма, са­мо су сти­гли на срп­ску зе­мљу. Јер, европ­ски на­уч­ни­ци су у 19. сто­ле­ћу на­ци­ју по­и­сто­ве­ћи­ва­ли с је­зи­ком, а исти­на је да је у Сред­њем ве­ку у Ду­бров­ни­ку, Дал­ма­ци­ји и оста­лим де­ло­ви­ма Вој­не Кра­ји­не био у упо­тре­би са­мо срп­ски је­зик – ни­кад хр­ват­ски. Део књи­ге о бив­шим Ср­би­ма ри­мо­ка­то­ли­ци­ма, аутор за­вр­ша­ва по­да­ци­ма о ва­ти­кан­ском, аустриј­ском, мле­тач­ком и чи­јом не све др­жав­ном при­си­лом у ка­то­ли­че­њу и кро­а­ти­зо­ва­њу срп­ског пра­во­слав­ног ста­нов­ни­штва од Дри­не – до Ис­тре.

Део о исла­ми­зи­ра­ним Ср­би­ма је, без об­зи­ра што смо то ре­ал­ни­је учи­ли, ве­о­ма за­ни­мљив, јер нас аутор упо­зна­је ко­ли­ко су му­сли­ман­ски ин­те­лек­ту­ал­ци би­ли срп­ски ор­јен­ти­са­ни у дру­гој по­ло­ви­ни де­вет­на­е­стог сто­ле­ћа и по­чет­ком два­де­се­тог. Он нам пред­ста­вља ро­до­љу­би­ве пе­сме му­сли­ма­на и од­јед­ном схва­та­мо да та­кве љу­ба­ви пре­ма срп­ству и срп­ској ба­шти­ни не­ма у пе­сма­ма Ср­ба пра­во­слав­не ве­ре. А он­да, из­не­на­ђе­ње. Му­сли­ма­ни су тра­жи­ли од Аустро­у­гар­ске да она не мо­же да ме­ња име срп­ском је­зи­ку – и да га зо­ве „зе­маљ­ским“ или „бо­шњач­ким“. Шта би на то ре­кли да­на­шњи ин­те­лек­ту­ал­ци и др­жав­ни­ци из ре­до­ва Ср­ба му­сли­ма­на? Оних у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, Ра­шкој и Цр­ној Го­ри? Али, ка­ко ће­мо и ми Ср­би пра­во­слав­ни оправ­да­ти сво­је др­жав­ни­ке и ин­те­лек­ту­ал­це по­след­ња два сто­ле­ћа, ко­ји су нам укла­ња­ли из обра­зов­ног про­гра­ма па­три­от­ска књи­жев­на де­ла Ср­ба му­сли­ма­на? Да то ни­су чи­ни­ли, не би би­ло она­квог ме­ђу­вер­ског по­ко­ља у Дру­гом свет­ском ра­ту и не би би­ло се­па­ра­ти­ста ме­ђу Ср­би­ма му­сли­ма­ни­ма и ри­мо­ка­то­ли­ци­ма у Ју­го­сла­ви­ји кра­јем два­де­се­тог сто­ле­ћа.

Тре­ћи део књи­ге о бив­шим Ср­би­ма – Ру­му­ни­ма, за­препашћу­је. Са­зна­је­мо оно што нам ни­је ни на­слу­ћи­ва­но у ли­те­ра­ту­ри. Пре­ци да­на­шњих Ру­му­на су у Сред­њем ве­ку би­ли Ср­би! За­па­њу­ју­ће! Грч­ка и рим­ска до­ку­мен­та о њи­ма го­во­ре као о Сло­ве­ни­ма, о сло­вен­ским Да­ча­ни­ма, о дач­ким Сло­ве­ни­ма. На­ши исто­ри­ча­ри су ци­ти­ра­ли та­кве тек­сто­ве, али ни­су ни­шта об­ја­шња­ва­ли. Пи­са­ли су као да је био не­ки „ро­ман­ски на­род“. А чи­ње­ни­це су: да је сред­ње­ве­ков­на књи­жев­ност у Ру­му­ни­ји би­ла срп­ска – у др­жа­ви је слу­жбе­ни је­зик био срп­ски. У цр­кви, та­ко­ђе. От­куд ру­мун­ски је­зик да­нас? Јед­но­став­но. Био је то у Сред­њем ве­ку срп­ски с при­лич­ним бро­јем ро­ман­ских ту­ђи­ца – он­да, од 16. сто­ле­ћа, по ин­же­ње­рин­гу за­пад­но­е­вроп­ских др­жа­ва, укла­ња­не су по­је­ди­не срп­ске ре­чи и до­да­ва­не, уме­сто њих, ре­чи из ро­ман­ских је­зи­ка. Та­ко је ру­мун­ски је­зик ро­ђен у де­вет­на­е­стом сто­ле­ћу, ма­да и да­нас у ње­му има 25% срп­ских ре­чи. По­мо­ћу но­вог је­зи­ка су Ср­би у Вла­шкој и на Кар­па­ти­ма убе­ђе­ни да ни­су Сло­ве­ни, или Ср­би. За­пад­но­е­вроп­ским др­жа­ва­ма и Ва­ти­ка­ну је ус­пе­ло да пре­ки­ну сло­вен­ску нит од Пе­тро­гра­да до Ја­дра­на.

Че­твр­то по­гла­вље књи­ге је о ра­ср­бљи­ва­њу Цр­но­го­ра­ца. Ово по­гла­вље је нај­за­ни­мљи­ви­је. Аутор нас упо­зна­је да су Ср­би у Цр­ној Го­ри ра­ср­бљи­ва­ни од по­чет­ка се­дам­на­е­стог сто­ле­ћа. Чи­ни­ли су то Ва­ти­кан, Аустри­ја, Мле­тач­ка Ре­пу­бли­ка, ка­сни­је: Фран­цу­ска и Ен­гле­ска, па опет Аустри­ја и Аустро­у­гар­ска – али, сви у до­го­во­ру с Тур­ском! Не­ве­ро­ват­но, али је та­ко. Чи­ње­но је то и за вре­ме Ње­го­ша, али нај­ви­ше и нај­штет­ни­је за вла­де Кра­ља Ни­ко­ле и у то­ку Пр­вог свет­ског ра­та. Оно што су ура­ди­ли ко­му­ни­сти на че­лу с Ми­ло­ва­ном Ђи­ла­сом и Ми­лом Ђу­ка­но­ви­ћем, са­мо је по­след­ња фа­за тог че­ти­ри­сто­го­ди­шњег раз­би­ја­ња срп­ства у Цр­ној Го­ри. По­кра­ји­ни ко­ја је би­ла пре­сто­на срп­ска зе­мља, јер је пре­сто­ни­ца Ср­би­је би­ла у Ска­дру – од 492. до 1171. го­ди­не. То се у на­шој исто­ри­о­гра­фи­ји кри­ло, па је Ср­би­ја би­ла опи­са­на у уџ­бе­ни­ци­ма као је­ди­на сред­ње­ве­ков­на др­жа­ва у Евро­пи ко­ја ни­је има­ла пре­сто­ни­цу – пре ди­на­сти­је Не­ма­њи­ћа. О Цр­ној Го­ри је још мно­го из­не­на­ђе­ња. Њу су осло­бо­ди­ли од Ту­ра­ка Ср­би Дал­ма­ци­је, што ни­кад ни­смо мо­гли про­чи­та­ти у ли­те­ра­ту­ри Ју­го­сла­ви­је. То се кри­ло, као и то да су Ср­би са­ми осло­бо­ди­ли Дал­ма­ци­ју, па су европ­ске си­ле од­лу­чи­ле да је та­ко осло­бо­ђе­ну по­кло­не Мле­ци­ма!

Нај­у­жа­сни­ји су по­да­ци из вре­ме­на Пр­вог свет­ског ра­та. Са­зна­је­мо да је краљ Ни­ко­ла Пе­тро­вић био по­бор­ник ра­ср­бљи­ва­ња – а пи­сао је про­срп­ске пе­сме, да би сво­је на­ме­ре при­крио. Ни­је ра­то­вао про­тив Аустро­у­гар­ске с ви­ше од по­ло­ви­не цр­но­гор­ске вој­ске. Кад је Јан­ко Ву­ко­тић био пред осло­бо­ђе­њем Са­ра­је­ва, краљ Ни­ко­ла је на­ро­дио да се цр­но­гор­ска вој­ска по­ву­че на де­сну оба­лу Дри­не! За то је до­био од аустриј­ског ца­ра 15 ми­ли­о­на фра­на­ка, јер су би­ли тај­ни са­ве­зни­ци. Краљ Ни­ко­ла је спре­чио град­њу пу­та од Пе­ћи до Ан­дри­је­ви­це, куд је Путник на­ме­ра­вао да изведе срп­ску вој­ску и на­род и да превезе ар­ти­ље­ри­ју и хра­ну. Без тог пу­та, за ко­ји је Ср­би­ја да­ла но­вац кра­љу Ни­ко­ли, усле­ди­ла је стра­шна гол­го­та срп­ске вој­ске и на­ро­да. По­ред тог зла, краљ Ни­ко­ла је пла­тио да се ор­га­ни­зу­је сто­пе­де­сет ар­ба­на­шких бан­ди – са за­дат­ком да оне уби­ју што ви­ше Ср­би­ја­на­ца! Ужа­сна исти­на.

Те и дру­ге не­по­зна­те чи­ње­ни­це, на­ла­зи­мо у овом ма­лом, а вред­ном делу Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа.

Београд, 7. 2. 7515 (2007).

Зво­ни­мир Трај­ко­вић, по­ли­ти­ко­лог

 

Махмуд-паша Бушатлија

Слободан Јарчевић нас у овом тексту обавештава о времену када су државници у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца  и СФР Југославији чинили све да код становништва све три исповести (православне, муслиманске и католичке) уклоне убеђење да припадају српском народу, те су их обмањивали (у чему су и успели) да су Југословени, Хрвати и Бошњаци, што је највише допринело да се верује да муслимани и католици не припадају српском народу.

А ту поделу српског народа су (помоћу недораслих српских државника) стварале колонијалне земље Западне Европе и Ватикан – те су расрбљене (Хрвате и Бошњаке) упућивале на биолошко истребљење православних Срба, што су најмасовније обавили у Првом и Другом светском рату.

Ово се све десило, мада су у 19. столећу (пре формирања по Србе штетне Југославије Срби муслимани имали организације, новине и књижевна дела – где су величали своју припадност српској нацији, о чему Вам овде достављамо један убедљив податак из тог времена.

Хвала Богу, обавештавамо вас да се и данас код неких муслимана буди свест и сазнање да припадају српском народу, а не несрпском бошњачком, како су то кривотворили Ватикан и Аустрија и недорасли државници Југославије.

Данас, Срби муслимани имају своје српске организације у Сарајеву, Шапцу и Сјеници, а многи муслимани, самоинцијативно, истичу своју припадност српском народу.

Достављамо вам ову истину о српству муслимана у деветнаестом столећу – и кратковидости српских државника у обе Југославије – одсуство српске државне идеологије у Југославији, од 1918, условило је да се српска ратна и ослободилачка слога муслимана и православних заборави и да се њен дух уклони из свести млађих генерација и муслимана и православних.  Утапање српске идеологије у југосло венство у двадесетом столећу је кључна грешка српских државника и интелектуалаца и она ће условити страховите међусобне српске покоље у два светска рата и у сепаратистичким ратовима у Југославији од 1990. до 1999. године.

А да до тога није требало доћи, показују примери муслиманских првака који су следили тековине муслиманско-православног устанка против Аустрије 1882. године. Најугледнији међу њима, био је Мехмедбег Капетановић-Љубушак. Он је 1887. године написао збирку пословица, песама и анегдота: Народно благо. Ово дело је штампао ћирилицом. Поклонио је своје земљиште код Бихаћа и Санског Моста за подизање православних цркава и парохијалних домова. Његов син Ризабег је пригрлио очево српство – писао је родољубиве песме и штампао их у српској Босанској вили. Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине из 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи као Хрвате и да српски језик прогласи „земаљским“, или „бошњачким“.  Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11: