Енеј на илустрацији из Ватиканског Кодекса

.

Један од поетски најлепших античких гробних натписа, јесте онај на Енејевом споменику из Крешчента, али не и најстарија знаменитост античких Срба. “Историчари антике нису до данас потврдили, да је још од правремена српски (“словенски”) род био раширен по свим деловима старе Европе, где су према томе и оставили своје знаменитости (Волански, 1852).

Ови споменици се и данас могу видети, не само у старој Европи, већ у целом античком свету од Норвешке до Бајкалског језера, јужно до западне Индије, а одатле до Гибралтара и по целој афричкој обали. Оригинални текст натписа који је протумачио Волански, у преводу Николића гласи:
“Рајски боже, изнад Виме и Диме, Есмену рашански.
Штити мој дом и децу, најлепши Есмене.
Далко је Хакатско царство и подземни свет где одлазим ја.
Тако заиста јесте, као што сам ја Енеј царске крви.
Седиш с Ладом у рају и црпиш из Лете заборав,
ах, мој верни драги”.
Овај епитаф, потиче без сумње из времена блиског Илионској војни, званој Тројански рат и односи се на Енеја, славног Тројанца царске крви, а не његовог унука који је носио исто име по свом деди. Чак, и да је обрнуто, није мање вредан, јер је у питању мала временска разлика а иста култура. То објашњава примедбе оних, међу којима је и Волански, који тврде да је за време Енеја била расенска (етрурска) култура а за време његовог унука латинска.
После пропасти Илиона, алијас Троје, Енеј и Антенор су морали тражити нову домовину са својим Венетима. Прво дођоше у Македонију, па преко мора за Сицилију и даље до Лаурентинског подручја. Тако је ова регија добила име Троја. Овде склопи Енеј пријатељство са Латином, краљем сарбинских старинаца и тадашњих становника те области. То су исти они Сарбини, којима је владајућа наука је избацила слово “р” из имена, па их зове Сабини (= Абориџини!?). За њих Италикус бележи да су исто што Расени и Спартанци (< Сарпати, Сарбати) Дановог племена, а сви заједно истог порекла са хамовским Бригима (Фригима) и Дарданцима.
Енеј је оженио Латинову ћерку Лавинију, удомивши се у Лаурентанији са својим Тројанцима. Из првог рата са Рутулима, изашао је Енеј као победник, али његов пријатељ, старац и добротвор погибе. Да би Енеј имао неку шансу, против озбиљног локалног противника Расеније (Етрурије), уједини он Лаурентанце и његове Тројанце.
Ова два народа, не само да су живели по истим законима него су носили исто рашанско (србско) име, јер Лаурентанија је добила име по титуларном називу Лари, од ариј. лали, у значењу: запоседнутост злодухом. То је било почасно име античких србских кнежева и краљева Апенина, које је касније код Латина постало синоним за заштитнике домаћег огњишта. Тако, два уједињена србска народа добише име Латини, по којима ће се од касније звати један део Срба и Рашана (Расена).
На овај начин постадоше Сарбини још вернији Енеју, баш као и његови Тројанци. Отприлике, овако Ливије описује Енејев почетак у новој домовини, која се тада није звала Етрурија него Лаурентанија насељена Расима или Сарбинима (Сабинима). Ливије каже да је ова Расенија била моћна држава, која се није простирала само на копну, већ и морем у целој дужини Италије. То што се Расенија простирала од Алпа до Сицилијског мореуза, ипак није било довољно нашим „ствараоцима“ историје, па су је они изврнули и изопачили, као што су већином учинили, тако да се и данас у целој светској историји пише о некој Етрурији у Италији, а нигде о Расенима (Рашанима).
Овде се говори лаурентинском подручју, као једној провинцији царства Расена или србског народа. Али, Расенија, алијас Етрурија се није простирала само на овој територији, већ су јој припадала оба Србска мора (Тиренско и Јадранско), комплетна данашња Италија, не само до Алпа, како извештава Ливије, него до Херцинских планина (баварско-чешка граница), а западно је обухватало и Боденско или Србско језеро (Lacus Veneticus).
Само, против једне од србских краљевинa, Расеније, Енеј није хтео ратовати. Борба се за његове Латине заврши повољно, али за Енеја је то било последње животно дело, јер, он је остао да лежи сахрањен на обали Нумикуса. Тај предео се назива Локални Јупитер, а зову га и “Iupiter Indiges” (Ливије).

Натпис на Енејевом епитафу, по форми слова и писму припада винчанској курилици, која је у то време била распрострањена по целој Европи, у Азији до Индије и Северноафричкој обали. Вијугави начин писања на овом споменику је типичан. Споменик је лежао хоризонтално и читалац је морао обилазити око њега приликом читања. Овај стил исписивања споменика је на пределу античке Србије (Данска, Норвешка, Свенска (Шведска), Балтичко море) био у употреби до средњег века.
Да бисмо потпуно разумели садржај текста овог споменика, морамо се прво позабaвити неким догађањима која се овде помињу. Да се подсетимо, неких античких писаца који описују Енејев опроштај од Троје. Пошто је он, његовог старог оца Анхиоса узео на леђа и младог сина Асканија за руку, хтео је да пође не узимајући ништа више. Рушитељи Илиона, алијас Троје, које Ливије назива Анивери, понудише му и друга богатства. Ипак, Енеј узе само своје светиње што је запрепастило победнике. Сведоци смо, тужне чињенице да Срби и дан данас селе своје мртве!
Нико до данас, није објаснио опширније те светиње него садржај текста на Енејевом споменику. Те светиње су богови његовог србског народа: Есмен, Вина, Дима (Дина), Ладо и Хаката, чија је семантика позната и србска:
Есмен, ариј. шамана, “уништилац” име цара Смрти, по коме је шаманизам, магијска пракса лечења и прорицања.
Вина, б’има,“ужасна”, вилинско име богиње Нава.
Дима (Дина), ариј. дин, бог Правде и Врлине.
Ладо, ариј. рад’а, Рада, име за звезду Венеру. Ладо и Лада су у србској митологији божански пар, тек пробуђене природе на небу пролећне равнодневице. Каламбур и божанска спота за маленог Ладу је ариј. ладика, дечак.
Хаката, ариј. хатака, магијски напитак или река подземног царства, изворно оличење каријске богиње Нава,1 која је касније код Јелина псоглава богиња смрти, господарица царства Нава, секса, магије и смрти.
Уз помоћ Воланског, дознајемо ко су ти богови. Есмен је син Судука, старог божанства Мисираца и Феничана. Овај Есмен је сматран за осмо и врховно име седам кабира, а стајао је изнад свих божанстава, као бог Неба и васионе. Енеј је њега, са другим божанствима спасао из пожара Илиона, алијас Троје и донео са собом у Расенију (Етрурију), али у новој домовини он није био домаћи бог. Вима и Дима су божанства, која су на епитафу потчињена Есмену (Есмуну), а такође су у новој домовини били изобичајена.
Вима (= Бима) је придевак богиња Нава, а Дима је богоисти син старог тројанског хероса Дардана. Ладо је бог рата античких Срба, који се помиње у предкрстјанском и ришћанском времену. Хакатино царство припада мртвима код старих Срба, док је Лета, ариј. рату, небеска рајска река, у тексту натписа име за рајску реку.
“Све што је данас код других “Словена” легенда, живи још и данас у овојkar непроменљивој Илирији (Србији) као живи елемент”. Ове речи је изговорио пре 150 година Сипријан Робер, професор славистике на Сорбони, а ми прилажемо овај текст као доказ његове тврдње, да је стил и поетизам античких Срба, после скоро 3200 година остао непромењен као да је јуче написан.

Приредио С. Филиповић из грађе М. Николића

…

O Eнеју и Дидони, краљици Картагине, на линку –

 http://vesna.atlantidaforum.com/?p=2227 

Код др Олге Луковић Пјановић се налази један тачан закључак у вези Меда који она преноси од Апендинија.

”Племе Меда је првородно у Тракији, на то подсећају више њих, међу којима Ливије, који их назива Меди, Мадуатени или Мадитени, очевидно од мед. Полибије, који као и Ливије сведочи да су суседи Македоније; Птоломеј, област Меда с оне стране Дунава зове Тракија. Тако су Медо -Сармати и Медо-Сигини били исто што и Трачани, а азијска Медија је настала од трачко- медијских насеобина, које су до тамо стигле, како се то код Херодота може закључити” (65.I.254).            Медију су Грци називали Арија и Меде Арима. Плиније и Трог Помпеј кажу да су Сармати пореклом од Меда. А Бошар каже: Сармати, Парти и Меди су били рођаци (2.I.III.XIV). Алфред Мори, позивајући се на Плинија (VI.VII) каже да су Сармати пореклом од Меда (77.ст.228), Затим исти писац каже:                ”Винди (Венети) су били, као и Сармати, пореклом од Меда” (77.ст.231). Бошар каже: Медију данас, већим делом, зову Серван (Сербан) (2 .I. IV. XXXIII). Ово ”Серван” читајте – Сербан. Медијски краљ, који је освојио Асирију, звао се Сарбак. Код Диодора са Сикеле стоји ”Арбак”, без почетног слова С (110.II.459). Други грчки писци помињу овога краља као ”Киаксарес”? Његов четврти наследник зове се Сарбиан, а код Диодора ”Арбианес”, опет без почетног слова ‘сима’. Ова два имена медијских владара, судећи према њиховом облику, делују као лична имена, пре него титуле. У каснијим временима ми налазимо код партских и персијских царева титуле ”Сарбараза”. Такву титулу је имао, чак у седмом веку н.е. цар Хозрое, ”Chosroes Persarum rех Sarbaraza” (149.I.721). Неће бити да је Диодор изоставио почетно слово ‘сима’ у овим именима, него је то учињено цензуром или нечијом грешком.

То нијe једини случај преправке српског имена, него је то стална пракса при издавању дела античких писаца. То је толико постало ”нормално” на Западу, да су те преправке чак потписивали. Приликом издања дела Диона Касиуса, (видети под бројем 175), инспектор париске Академије Е. Грос, скида почетно слово С са српског имена и уместо Сардеји, како је било код Диона, оставља Ардеји. Он ту преправку потписује и на дну странице даје следеће објашњење. Е. Gros: ”Je donne le texte tel qu’il est dans Reimar, sauf Σαρδιαιων que je remplace par ‘Αρδιαιωνε comme plus haut” (175.I.259). ”Дајем текст онакав какав је код Рајмара, изузев Сардијон који сам ја заменио са Ардијон.”  У Пловдиву се, у античком времену, налазио храм бога Medyzeus-a (160.I.93). Као што му само име говори, ово божанство је било месно божанство племена Меда. У истом извору налазимо и закључак да се ”Медари из унутрашњости Хелмског полуострва не могу одвојити од Меза у Подунављу” (160.II.59). Херодот каже да су Меде сви звали Арима, ‘Αριος, то јест Аријевцима (39.VII.62). Међу овим Аријевцима на Истоку он помиње и Сигине са Дунава, по којима је римска тврђава Сингидунум добила свије име. Страбон за Сигине каже да су они на Истоку усвојили персијски начин живота (86.XI.XVI). Подунавски Сигини су отишли на Исток заједно са Медима и населили су се у земљи познатој под именом Карманија, која се помиње као Сигистан ел Керман или Сирјан. Када Херодот говори о Сигинима на Дунаву он каже да се код њих налази доста медијских обичаја.

У Медији азијској налазимо помен и српског ратничког сталежа Гета. Мајани каже: ”Гатас”, ирански народ, су имали језик тако близак ведском да онај ко је разумео један од њих разумео је и други” (12.ст.241). Код Диодора имамо податак да је царица Семирама логоровала са војском на планини Багистан, што је савремени Бехистан. Он каже да се планина тако звала зато што је била посвећена Богу (Бог – стан). Био је и један град са именом Багистана, југоисточно од Екбатана. Иако је Екбатан био главни град Медије, најславнији град био је Низа, по коме су били надалеко чувени медијски коњи у целој Азији. Име града Низа је промењено у Рага (на српском се тако зове стари коњ), па затим Селеук I даје овоме граду име Европо, по истоименом родном граду крај Вардара, а то је савремени Техеран. Млађи брат првог краља Македоније, Пердике I Карановића, по имену Европ, владао је око 700. г. п.н.е. на Средњем Повардарју. Његова кнежевина се звала Европа. По овој кнежевини континент Европа је добио своје име.

Де Бунсен сматра да су Меди и Хиксоси исти народ. Берозова изјава да су Меди освојили Бабилонију не може се доводити у сумњу. Из Месопотамије Меди су отишли у Египат (30.ст.48). Стара Медија је обухватала следеће покрајине, према савременим називима: Ширван, Азербејџан, Гилан, Масандеран и Ирак Ађеми, Персијски цар Дарије је био од Меда (6). У савременом Ирану постоје градови са именима, Сараб и Сабзавар. Медијска и Персијска имена, која су до нас стигла преко Грка, су сва преличена, као на пример, име Ратабан које Грци пишу као ”Артабанос”.

Халдејски историчар Бероз, из трећег века п.н.е, писао је да је династија која je владала у Еламу, пре 2000. г. п.н.е. била ”медијска” (12.ст.45). Елам је један од Семових синова у Изороду. У Старом завету Еламом се зове предео западно од реке Тигра, на његовом доњем току. Сумери су овај предео називали Халтам, а Грци Елимаис. Ова покрајина није увек имала исто пространство, али углавном се односи на доње Међуречје и на Сузијану. Када се говори о Еламу, у време о коме пише Бероз, то се односи и на Вардунију. Берозова медијска династија је Нинова династија. Медијско племе било је главно аријевско племе које је отишло из Европе у Азију. Зато Беда говори о народу Јафетову да се он простирао од Медије до Гибралтара.

.

.

У Старом завету ”Мадај”, то јест Меди, су приказани као један од синова Јафетових који се појављује далеко од Европе, у Азији. О њима доста говори Стари Завет а такође и асирски записи, пошто су они били главно аријевско племе у Азији. У једном оштећеном запису из времена Хамурабија, почетак 18. века п.н.е. говори се о неким народима у Северној Вардунији и помињу се ”Манда”, то јест Меди (12.ст.47). Неброд се доводи у везу са Медима који су освојили Бабилон, о чему пише Бероз (30.ст.47). ”Манда” се помиње и у записима из времена цара Саргона I, сина Ниновог, (12.ст.48) и у свим каснијим временима. Многи научници су се бавили Медима и Мајани каже: ”Билабел подразумева под овим Манда, Несите. (Несити су једно српско племе из Мале Азије, наша примедба.) Форер их види у владајућој касти Митана, а кимерски Теушпа се назива ‘ратник Манда’ од стране асирског цара Асархадона. Дигдамес је за Асирце ‘краљ хорда Манда’, а за Грке он је Кимер. Олбрајт (Albright) претпоставља Тидеала, краља Гоима, (Изород 14.) Јарахабију ‘вођи Манда’.

Тако ови Мада или Манда су једно индо-аријевско месиво из којег узастопно избијају Несити, Митани, Кимери, Меди и, бар делимично, Скити; исто тако група кентум (Хитити) и она сатум (Митани)” (12.ст.237).

Медима се називају не само Аријевци из Медије и Аријане, који се појављују и у Месопотамији, него и разна племена из Мале Азије, укључујући и Кимере, који су били у Малој Азији и изнад Црног 36 мора и одатле отишли на запад све до Британије. Очито је да се овде ради о нама већ добро познатој појави, а то је да су народи са Блиског истока, који су добро познавали Меде, поистовећавали са њима и друга истородна племена, припаднике истога народа. Тако су и Римљани називали Илирима сва српска племена на Балканском полуострву. Ово ни мало не умањује значај Меда, него само доказује да су они имали својих сународника на врло широком простору.

.

.

Географски распоред Меда из Старог завета, не оних у Азији, него места њиховог порекла у Европи, међу Јафетовим синовима, задавао је доста тешкоћа свим заветословцима. Па ипак, то није било тако тешко решити. Да се поново осврнемо на Александра Великог и на онај његов славни говор пред војском у Индији. Износећи шта је све до тада постигао, Александар каже: ”Orsus a Масеdonia, imperium Graeciae teneo, Thraciam et Illyrios subegi, Triballis Maedisque imperito…” (7.lib.IX.cap.VI). ”Почевши са Македонијом, држим власт над Грчком, покорио сам Тракију и Илирију, Трибалима и Медима заповедам…” То значи да су Меди суседи или близу Трибала и у сваком случају унутар Александрове царевине која се у Европи простирала до Дунава на северу и до реке Босне на западу. Меде треба тражити на томе простору.

Човек који је најближе пришао решењу питања порекла Меда био је учени Енглез из шеснаестог века, Џозеф Меде. Као да је због свога презимена био предодређен да реши то питање! Пошто је добро размотрио размештај Јафетових народа у Европи, дошао је до закључка да за европске Меде није преостало друго место до Македонија. Меде је уочио да се једна покрајина у Македонији  звала Ематиа, Aemathia, на грчком и латинском језику. Грчки писци кажу да је то било раније име земље која је касније названа Македонијом. Меде каже да су Грци додали префикс АЕ, и слово Д претворили у ТХ, те да је право име ове земље било Мадиа или Медиа. Меде каже: ”If anу man question how AE come in, I coud ask him likewise how EU come into Euphrates, wich the Hebrews and those of Mesopotamia call Perath; or how AE into Aegyptus, which temselves and their neighbours the Arabians call Cuphti; od how AE into Aethiopia which some think to be so called of Theops or Theophi, … it is no unusual thing in the changing of a name out of one language into another to prefix a Vowel or Diphthong … Aemathia = the land of Madai” (35.ст.281). ”Ако ико пита како је АЕ дошло ту, ја могу да питам њега исто тако како је ЕУ дошло у Еуфрат, који Јевреји и они из Месопотамије зову Перат; или како је АЕ дошло у Аегиптус, који они сами зову и њихови суседи Арапи – Кофти: или како је дошло АЕ у Аетиопиа за коју неки мисле да се тако зове по Теопсу или Теофи … није необична ствар да у промени имена из једног језика у други дода се један самогласник или дифтонг …Аематиа = земља Мадај.” На истом месту Меде још каже: Аристотел помиње неку земљу Медику, χωρα Μηδικη, до Пеоније, а код Римљана постојала је ”префектура Медика”. Изократ помиње неког Меда, краља ових предела. Грци зову европске Меде ”Мадаји”, а оне у Азији ”Меди” (33.ст.281). Едуард Велс, позивајући се на свог великог претходника Медеа, каже: ”Има једно племе у Македонији које се зове Меди или Моеди” (31.ст.71). Ако се узима у обзир Македонија Филипа Великог и Александра Великог, која је имала границу на Дунаву и обухватала Срем, онда су Моеди односно Моеси стварно једно племе у Македонији. У време Римљана постојала је Горња и Доња Моесиа и то име се задржало и код средњевековних Срба. Горња ”Моезија” или Мезија је Моравска Србија, а доња Мезија је земља између венца Старе планине и Дунава, савремена северна Бутарска. Стари писци су почињали Мезију од северне границе Македоније, а то је од Радовиша и Берова па до Дунава. На сред те Медије налази се предео Серди, са главним градом Сердиком, то је савремена Софија. Серди и Сердика нису друго до Серби и Сербица.

Постојала је и једна покрајина Месија или Медија у Малој Азији, коју Грци називају ”Мисиа” или ”Мизиа”. Азијска Мезија је обухватала северозападни део Мале Азије, тамо где је касније била  Фригија и Лидија. У римском времену сматрали су Пергам за стони град Мезије. Када се ово има у виду, постаје сасвим јасно зашто се Кимери из Мале Азије називају у асирским записима – Медима. А исто тако постаје јасно зашто се Меди у Старом завету убрајају у европске народе. Исто тако нам сада постаје јасна изјава Александра Великог када каже: ”Заповедам Трибалима и Медима”.

Сада можемо да извучемо закључак: Меди су Срби, заправо једно велико српско племе, које је чинило главнину Нинове војске приликом освајања Азије. Зато смо већ на почетку рекли да је Бак, односно Нино, кренуо на поход на исток из Србије, а не из Грчке, како би се то могло разумети из Ариановог писања. Сходно томе, Бак се враћао победоносно из Индије у Србију, одакле је и пошао. Пошто је Македонија створена као држава крајем деветог века п.н.е и пошто се и она, као што смо видели, Македонија раније звала Медија, ми не можемо рећи да је Нино пошао из Македоније која није још постојала. Сада нам постаје јасно откуда обичаји код Срба да сваке треће године прослављају Баков тријумфални повратак из Индије. Отуда Александар Велики тако тачно познаје Баков поход. Јасно је зашто се Грци томе противе и настоје да све то доведу у сумњу.

Извор:

http://www.zapadnisrbi.com/images/PDF/Jovan-Dereti-Anticka-Srbija.pdf