Blog Archives

Турско уништавање доказа србског племства

Султан Мехмед II Освајач Цариграда

.

Султан Мехмед II Освајач 1463. године, целокупном преживелом српском племству наређује указом да му дође у аудијенцију у Јајце, где је столовао.

 И, да му сви поднесу дипломе, повеље, привилегије, хрисовуље и друге доказе о свом благородству, да би им их султан, како је обећао, часном одлуком ПОТВРДИО.

 Већи део српског племства је то и урадио, али султан ИЗИГРАВА обећање.

Наредио је, да се све те драгоцене хартије баце у ватру, а српско благородство лишио поседа, привилегија и права.

Мало касније, другим указом је, под претњом смртне казне, наредио да се ниједна српска племићка породица не сме називати својим старинским презименом, већ да се сваки Србин може презивати само по ИМЕНУ свог оца.

Султан Мехмед II Фатих је рођен у Едирне (Једрене), тада главном граду Османске државе, 29. марта 1432. године. Његов отац је био Султан Мурат II, а мајка Хума Хатун.

 Још од раног детињства Мехмед се почео бавити припремама за освајање Истанбула. Читао је дела у којима се описује живот Александра Македонског и Јулија Цезара. Говорио је неколико језика: арапски, перзијски, грчки, српски и италијански.

Године 1445., кад је имао свега тринаест година, док је султан Мурат још увијек био на власти, млади Мехмед је са двојицом оданих паша испланирао заузимање града, што је изазвало немире.  Султан Мурат је убрзо средио немире и послао Мехмеда у Манису.  Иако се повукао у Манису, и даље се сматрао јединим легалним Султаном, док је Мурат био само његов опуномоћени заступник.

У рану зору 29. маја 1453. године, топови Султана Мехмеда најавили су крај тадашње престонице Источног Римског Царства и Васељенске Патријаршије у Цариграду, и етаблирање будућег Истанбула (Ислам бул- цвет ислама). Невероватан војнички подухват султан Мехмед остварио је у својој двадесетој години. Након освајања Истанбула, Султан Мехмед је добио надимак Фатих (Освајач).

 Мехмед  је 1463. године окупирао Сарејево. Пре тога  је уснио сан у којем је видео ватру и око ње тројицу  халифа: Ебу Бекра, Османа и Алију .. Када се пробудио, питао је шејха Акшемсудина значење сна. На то му је шејх одговорио:

,,Штета што ниси сањао праведног Омера,  јер то значи да у Босни никада правде бити неће и да ће се њен народ увек морати борити за њу!“

Извор:  http://www.monteislam.com

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Муршили (Миршило), ратнички краљ Хетита

.

Хетити су до пре отприлике 120 година били готово посве непознат  народ. У Библији се спомињу на неколико места, али углавном само при набрајању разних народа и племена Блиског истока, и то под различитим именима – Хитим, Хетејци или Хетити. Лепа Бет-Саба (Вит-Cава или Видосава) у коју се заљубио краљ Давид, била је супруга неког Хетита. Постоји и спомен да је хетитска војска била равноправна војсци египатског фараона, што је јасан показатељ њене моћи.

ВИШЕ О ХЕТИТИМА: 

http://vesna.atlantidaforum.com/?p=2181

 

Археолошка истраживања код Богазкалеа у средишњој Турској показала су да су хрпе камења код којих су пастири водили овце на испашу заправо остатци Хаттуше, импозантне прјестонице великог Хетитског царства. Престоница Хетита налазила се на стеновитом терену и више је личила на велико утвђење него на антички велеград.

Хетити су дошли у контакт с Египћанима у 16. в. пр. Хр., и од њих су преузели краљевску титулу ,,Моје сунце“. За разлику од фараона,  хетитски краљеви нису сматрани Боговима током живота, већ тек након смрти. Стога хетитски текстови не бележе податке о томе када је неки владар умро, већ када је постао Бог. Сачувани су записи из тог времена о краљевском  двору. Највише положаје – заповједник краљеве страже, коморник, пехарник, ризничар, жезлоноша, дворски мештар и отац куће – преузели су краљеви рођаци.

 Иако је тако држао државну власт чврсто у рукама властите породице, стари хетитски краљ Хатушили (Хатушило) I  био је незадовољан сином Лабарном,  јер је у краљевој одсутности обављао верске обреде који доликују само краљу, па је уместо њега именовао своју кћер као наследницу. То је изазвало нереде у земљи, па је напокон одредио свега унука као наследника. Када је ступио на престо, споменути унук узео је име Муршили (или Миршило) I .

.

Освајач Вавилона

 Ratnički kralj Muršili i uspostava hetitskog carstva

.

Муршило I  је био добар избор за новог владара. Није оставио анале о својој владавини, али то није било ни потребно – био је велики освајач о чијим су делима писали како његови наследници тако и владари других народа.

Освојио је Халафу (данашњи Алеп), важно трговачко средиште и престоницу моћне државе Јамхад (у данашњој Сирији), а 1595. и Вавилон, највеличанственију метрополу тадашње Месопотамије, па и света. Међу баснословним пленом који је Муршило понео натраг у своју државу био је и велики кип Мардука. Кип, међутим, није стигао на своје одредиште у Хатушу – вероватно су га отела нека локална племена. Можда је то био наговјештај будуће краљеве зле коби.

..

За време Муршилове одсутности, његова неверна супруга и један од његових најмоћнијих дворјана сковали су заверу која је Муршила стајала главе. После његове смрти, настало је раздобље унутарње политичке нестабилности хетитске државе, током којег је много владара дошло на власт пучем или убиством претходника.

Овај мотив о издаји неверне жене и убиству владара имамо и у србској народној песми из преткосовског циклуса ,, Женидба краља Вукашина“, где је неверна жена Видосава сковала заверу са краљем Вукашином да убију њеног мужа војводу Момчила:

Књигу пише жура Вукашине
у бијелу Скадру на Бојани,
те је шаље на Херцеговину
бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави, љуби Момчиловој;
тајно пише, а тајно јој шаље,
у књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо,
шта ћеш у том леду и снијегу?

Већ ти отруј војводу Момчила,

ил’ га отруј, или ми га издај,
ходи к мени у приморје равно
бијеломе Скадру на Бојану,
узећу те за вјерну љубовцу,
па ћеш бити госпођа краљица,
прести свилу на златно вретено,
свилу прести, на свили сједити,
а носити диву и кадиву
и још оно све жежено злато;
а какав је Скадар на Бојани!

 

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Диодор Сицилијски

.

Диодор Сицилијски  је рођен у Агирију, на североисточном делу Сицилије.

 Био је Помпејев, Цезаров и Августов савременик. У тим бурним временима, Диодор се посветио сакупљању историјске грађе и писању обимне светске историје.

Извори о Диодоровом животу оскудни су,  јер се није укључивао у политички живот Рима.

Антички писци га ретко спомињу, али је код хришћанских аутора постао прворазредни историографски ауторитет.

Сам Диодор у своме делу даје неке податке о својим путовањима.

Посетио је Египат под Птолемејем XII. Ту сазнајемо да је започео са писањем свог дела пре 56. године п. н. е. јер наводи да је то била 276. година након Александровог освајања Египта (331. године п. н. е). Последњи догађај који Диодор описује јесте протеривање грађана Тауроменија.

Диодор казује да је 30 година провео у писању свога дела. Путовао је у највећи део Европе, у Азију, Египат и Рим. На основу ових података се може утврдити да је рођен око 100. године п. н. е. а да је своје дело писао између 60. и 30. године п. н. е.

Дело

Историјска библиотека (грчки: Ἱστορικὴ Βιβλιοθήκη) – историја света од митских времена до Цезаровог првог конзулата (60/59. година п. н. е.) или до Цезаровог освајања Британије.

Дело је написано у 40 књига од којих су сачуване 1, 3. и 4. пентада тј. књиге под бројевима 1-5 и 11-20. У прве три књиге, Диодор се бави историјом варварских народа.

.

Диодор Са Сицилије Историјска Библиотека

https://www.scribd.com/document/226980629/Diodor-Sa-Sicilije-Istorijska-Biblioteka

 

Прва књига посвећена је историји и култури Египта,

Друга књига је посвећена АсиријиВавилонуМедијиИндији и Скитији.

Трећа књига се бави историјом Етиопије, земаља Персијског залива и Црвеног мораЛибијом и Атлантидом.

Четврта књига је преглед грчке митологије и увод у Тројански рат.

Пету књигу Диодор назива „острвском“ и у њој описује земље и народе западног Медитерана (Сицилија, МалтаКорзикаСардинијаБританијаКелтиИбериЛигуриЕтрурци).

Књиге од 6. до 10. сачуване су само у фрагментима и описују период од Тројанског рата до 481. године п. н. е. Трећа и четврта пентада описују период од 481. до 301. године п. н. е. Почињу завршетком прве фазе Грчко-персијских ратова, а завршавају приказом зараћених страна у Четвртом рату дијадоха, непосредно пред битку код Ипса. Остале пентаде описују период од 301. до 60/59. године п. н. е.

Извор:

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Град Лука у Тоскани

Град Лука у Тоскани

У Италији, у регији Тоскане и залеђа Тиренског мора, налази се град Лука (Lucca) истоимене провинције. Настао је у периоду Виланове, културе Гвозденог доба, приближно од Илионске војне ( Тројанског рата) па до митског настанка Рима. Лука је позната по обради гвожђа, кремирању и урнама типа “канопе” са обавезним символом за вечност, који је истоветан знаку “нула”.

 Тоске су велика грана Сарда (Срба) са североистока Сардиније, која је добила име по Сарду сину Сербоновом. Сарди, Сикели и Корзиканци су острвски Лигури, особени још у старом веку. Насељени су у расенску (“етрурску”) регију Апенина која је по њима добила име Тоскана. Етничка група Тоске (Тосканци) припада расенским (“етрурским”) Лигурима а једна њихова грана се населила у хелмску (балканску) Албанију. Створили су посебан етнос у оквиру Расеније (“Етрурије”), и још од средњег века њихов административни и културни центар је Фиренца (Вл. Марковић).

 Лука је стари град близу Фиренце, којим су владали Д’есте, наследници династије Балшића, која почиње од Аце (Azzo) Балшића 900. године а завршава се 1774. године.(1)

Орбини је знао за Балшиће у Француској, Шпанији, на Апенинима и Средоземљу, али није писао о њима. Чак и данас, када се на Апенинима расправља о старости неке породице, постоји изрека: Кажите само да сте старији од Балшића!

 Град Лука је познат по средњевековном урбанизму ренесансе, који је староиталско наслеђе у провинцији Тусцији или “Етрурији”, на којој су обитавали Расени или Венети, обухватајући Лигурију, Умбрију, Лацио… данас регија Витерба. Из ове регије потичу Атестинске таблице, најстарија позната граматичка правила венетског језика, са данашњег локалитета Есте (Атесте) код Падове.

Постоје бројни трагови богате и дуге прошлости града Луке, међу којима је и антички амфитеатар. Луком је владао Одоакар, краљ Рутена (Расена) и касније Лангобарди. После Наполеонових ратова и Великог војводства, Лука је као други апенински град по величини, припојена краљевини Италији половином 19. века.

Једна улица града Лука зове се Србска улица, али и један од тргова Луке носи име Србски трг. Поред тога, једна група брегова код Луке зове се Cerbaie, Србкиње. У србском језику, лука је њива поред реке, што обредно стоји у вези луга, по коме носе име Луги (Лужани) или Лигури најстарији староиталски свештеници.

Србску ономастику која је честа на Апенинима, потврђује и предање о настанку КАНЦОНЕ. Монаси избачени из православних манастира Италије у средњем веку, одлазили су у народ који је прихватио монашки начин певања заснован на Канону православне цркве, који је свуда исти у оквиру православља. Помен о њима, сачувала је канцона (canzoniere) као облик народног певања преузет из канона православног појања.

Велики историчар Милош М. Милојевић записао је у 19. веку:

Довољне су нам данашње потврде, да су у старини у данашњој Италији живели Срби чак до 17.-18. века када су их претворили у Италијане (Ист. 21). Њихови трагови постоје и данас, а скоро сваки град на Апенинима има нешто из србске ономастике.

(1) Име династије Д’есте потиче од речи “исток”, јер су њени родоначелници дошли у Провансу са Истока. Наследили су их Хановери, чији је последњи владар био принц пререстолонаследник Фердинанд.

Слободан М. Филиповић

http://www.vaseljenska.com/vesti/grad-luka/

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ЦИНЦАРИ

.

Лаза Костић: Цинцари

Посебан феномен представљају Куцовласи или Цинцари којих је у време турске окупације било у свим деловима Србије, а у слободној српској држави њихов број се непрекидно повећавао територијалним ширењем у јужном правцу. Куцовласи се поприлично разликују од Влаха, али су у основи истог порекла и језика. У Македонији су их још називали Арванитима или Арванитовласима. Назив Куцовласи је грчког порекла. О њима пише и Константин Јиречек: “Данашњи Маћедорумуни називају себе Араман. Словени су их, као и Италијане, називали свагда Власима.“ (стр. 22.)

Цинцара је, како пише Лаза Костић, “било и у првобитној Србији, али само у градовима, где су се мешали са Грцима, тако да их је местимично тешко издвојити. Било их је и у Војводини, можда процентуално више него у Србији. Чак и у Босни (Петракис, Хаџи-Костић, Јеремић итд.), али су они сви посрбљени. Чак су давали Србији деценијама државнике и дипломате највећег домета. О њима детаљно пише бивши професор историје и социологије на Београдском универзитету др Душан Ј. Поповић у књизи “О Цинцарима” (два издања између ратова).” (стр. 22-23.)

Данас Цинцара, јасно идентификованих, има само у јужним српским земљама и зато их Костић назива Јужним Власима. Иако су званичне југословенске статистике све Влахе укључивале у једну категорију, Костић инсистира да су се Цинцари по језику “доста разликовали од српских Влаха, по националној свести још више. Не може бити говора о некој заједничкој националној кохезији, о осећању етничког јединства. Никад у историји није међу њима постојала никаква повезаност, најмање етничка.” (стр. 24.) По свим пописима становништва у XXвеку, број грађана који се изјашњавао да говори влашки језик у Јужној Србији износио је до 10.000.

О њиховом етничком супстрату, пореклу и називу Костић даје један врло прегледан и јасан резиме: “Јужни Власи су свуда у свету познати или под именом Влах са неким адјективом, или под именом Румун, опет са ближом ознаком. Куцовлах значи Влах који храмље, који се клати, а друге се речи већ лакше разумеју. Цинцарима, пак, тај свет зову само Срби (неки суседи су то од Срба преузели). Вероватно то долази од броја цинц тј. пет, који се тако често од њих чује, а који српском уху необично звучи. Тако Италијане у Немачкој и Швајцарској зову чинкели (“мали чинкве”), јер тај исти број пет (ит. чинкве) тако често чују од њих. Цинцари су остаци старих римских колониста и има их спорадично по целом Балкану. Али груписани су били највише у оном делу Турске који сада чини тромеђу Српске Македоније, Грчке Македоније и арбанашког Епира (Битољ, Струга, Корча, Костур, Воден). Одатле су се селили махом у градове и ту брзо денационализовали (постајући Грци у Турској и Грчкој, а Срби и Бугари у слободним државама Србије и Бугарске). Практично, њих више нема у тим градовима. Али у неким насељима Македоније они су се задржали у првобитном облику, груписани. Доскора је било и номада Цинцара у самој српској Македонији. То су тзв. Громочлије (досељени са Громоча у јужној Албанији). Живели су у нашој источној Македонији, бавећи се углавном сточарством. Нису имали никакве везе са својим сународницима у западној Македонији. Југословенске власти су их после оба рата трајно населиле по западној Македонији. Сви се ти Цинцари званично, тј. статистички означују као Власи.” (стр. 23.)

Лингвистичком анализом Костић долази до закључка да “не само да се цинцарски или “јужнорумунски” језик знатно разликује од дако-румунског који се говори у Румунији, него и тај јужнорумунски се рачва на два доста различита дијалекта (једнако као њима сродни Реторомани у Швајцарској). Тај језик се дели на два дијалекта: аромунски, чији припадници живе у Македонији, Бугарској и Албанији, и маглено-румунски, чији су припадници живели у Грчкој све до после Првог светског рата, када их је румунска влада преселила у Добруџу.” (стр. 24.) Цинцари су “подељени и живе у свим балканским државама, свуда као “ишчезавајућа мањина”, без везе између једних и других.” (стр. 24.)

Јован Цвијић се позива на веродостојне путописце који су тврдили да их је у прошлом веку било око пола милиона, а у његовом времену су се свели на око 150.000. Он каже да се Цинцари јављају “као етнографска острва у основној словенској и грчкој маси становништва и то највише у југозападном делу Полуострва, поглавито у Македонији, Епиру и Тесалији.” (стр. 24.) Све донедавно их је било највише у Албанији, а у Бугарској су, на исти начин као у Србији у јавном и друштвеном животу напредовали до највиших положаја и стицали велике заслуге и почасти.

У студији „С ове и с оне стране Дунава“, 1885. године, о Цинцарима је писао и белгијски научник Лавлеј: “Ван њихове земље порекла има их свуда по Оријенту. Нигде нису толико јаки да образују групу за себе, сем у селу Словик код Тузле, у Истри код Монте Мађоре и језера Чеспитал, и понегде друго. Каква штета да их нема у Босни неколико хиљада. Они више него Јевреји доприносе повећању богатства, јер су не само фини трговци, већ и изванредни радници.” (стр. 24-25.)

Међу Цинцарима је било и много печалбара и запажено је од стране њихових савременика да са лакоћом савлађују језике народа у чијој средини раде и зарађују. Неки су донедавно живели номадским животом. Сви покушаји румунске владе да им образују румунску националну свест били су неуспешни, а примећено је да их најлакше асимилују Грци, а уосталом, у Грчкој их је највише и било.

У Македонији су их после Другог светског рата насилно денационализовали, као и Србе. На њихову посебну везу са Грцима указивао је 1921. године Јован Цвијић: “Аромунске оазе Балканског полуострва могу имати известан национално политички значај само ако остану у вези са Грцима, у чијој су близини и под чијим су културним утицајем. Румунска пропаганда није направила великих успеха, али је ипак грчки утицај њоме унеколико ослабљен. Поред ње и против ње Аромуни се ипак у Македонији претапају у Грке. Осим тога има у последњим деценијама случајева да Аромуни и у Македонији губе своју народност прелазећи у Словене. Међутим, последњи је редован случај са оним Аромунима, који остану дуго година у губертлуку или се стално настане у Србији и Бугарској. Нарочито их нестаје мешовитим женидбама. Напослетку, Цинцари су често без деце или с мало деце.” (стр. 25.)

Многи аутори тврде да су Цинцари некада представљали најкултурнији етнички елемент Балкана, мада никада нису имали неку своју посебну културу. Цвијић каже да су они у неким деловима Балкана били главни носиоци византијске културе, дајући јој и свој сопствени печат. За њих Костић закључује: “Уопште је то један јако позитиван народ, коме ми имамо много шта да захвалимо. Велики део наших књижевника је цинцарског порекла и цинцарске крви, међу њима сви наши сатиричари (Стерија, Нушић итд.), да о дипломатама и политичарима не говоримо. Било је и ванредних јунака међу њима. Доста је споменути Јанка од Охрида, који “свијетом иде, свуђе кавгу тражи, ђе је кавге да се онђе нађе.” Зове се још и Цинцар-Јанко. Није се склањао од кавге и мејдана.“ (стр. 26.)

Интересантно је да у српском народу само неки левичари и касније комунисти нису били наклоњени Цинцарима. Поједини левичарски књижевници су чак према њима показивали велику нетрпељивост, попут др Мирка Косића чију је студију “Јужнословенско питање”, штампану 1918. године у Цириху на немачком језику, пронашао Лазо Костић претражујући швајцарске библиотеке. У својој идеолошкој заслепљености, робујући марксистичком погледу на свет и комунистичким предрасудама, Косић је писао да балканска буржоазија “има један знатан део цинцарске крви, оне мешетарске и зеленашке класе која је у виду градских Куцовлаха или Аромуна заразила готово читаву балканску буржоазију. Она носи и тако многобројне пословне политичаре и пирате који су се окомили на концесије балканских парламената. Таква буржоазија, жељна пљачке налази се у највећем делу балканских држава.” (стр. 26.) Веће пљачке од левичарске ипак балкански народи ни под Турцима нису доживели.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Ислам је створио Србин (Словен)

    .

Данашњи прилог о кривотвореној историји света је о  стварању Ислама у седмом столећу Нове ере. Творац ове вере је Србин с Кавказа (тад није коришћена за наше претке реч „Словени“Сергеј Калачедо, монах у хришћанској цркви у граду Меки, у Саудијској Арабији. Мухамед му је био први сарадник.

Исо Калач је познати новинар и књижевник. Једно време је живео у Сарајеву. Кад је ирански владар Реза Пахлави прогнан 1979, склонио се у Каиро, где га је Исо Калач интервјуисао. Тад је од Пахлавија добио записе творца ислама, Сергеја Калачеда – Србина с Кавказа, на основу којих је објавио књигу „Роман о Мухамеду“ – објављен у Сарајеву, у НИП „Ослобођење“. Убрзо, Исо Калач је пао у немилост код државних органа Босне и Херцеговине, па се морао вратити у родну Црну Гору.

Реза Пахлеви је обавестио Ису Калача, да је Мухамед био само сарадник творца Ислама, Сергеја Калачеда, који је у литературу Ислама унео наводне везе Алаха и Мухамеда. Занимљиво је и то што је Калачедо изгладњивао једног белог голуба и хранио га само зрневљем на Мухамедовом рамену. И кад би се Мухамед нашао на говорници пред великим бројем људи, онда је пуштан гладни бели голуб, који му је слетао на раме. Наравно, то је објашњавано за анђеоску поруку Мухамеду од Алаха.

Сергеј Калачедо је радио као хиршћански монах у Меки. Био је млад, згодан и неодољиве лепоте. У таквог момка су се заљубљивале монахиње и љубавне везе је имао с многима од њих. Због овога га је надлежни хришћански великодостојник, са седиштем у Риму, осудио на шкопљње. Кад је Калочедо остао бе своје мужјачке одлике – изговорио је: „Створићу веру која ће уништити Хришћанство“.

Оно чиме је даровао вернице нове вере (муслиманке) су њихове мараме. Унео је у верску литературу обавезу да муслиманке марамом покривају косу и лице – желео је да буду онакве како су изгледале његове љубавнице, хришћанске монахиње у Меки.

Књига Исе Калача је крцата подацима из живота Мухамеда и Сергеја Калачеда, а, такође, и подацима о ширењу муслиманске вере на подучја око Саудијске Арабије. Право је чудо, како њени садржаји нису нашли места у друштвеним наукама, а и у верским текстовима. Књигу су оценили као велику вредност и познати српски интелектуалци, који су о њој написали предговоре. А то су: Милован Витезовић, Мирослав Тохољ, Радомир БарС поштовањем,

Слободан Јарчевић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Шест Морава у срцу Европе …

.

ШЕСТ МОРАВА У СРЦУ ЕВРОПЕ …
.
У историји, али и за садашњи европски опстанак врло су битне, али су и скоро непознате и неприметне реке, њих најмање шест, које носе назив МОРАВА. Једна од Морава је она која данас пролази кроз Чешку, Словачку и Аустрију, а остале су жиле куцавице Балкана и Србије. Раздваја их и спаја – река Дунав у коју се све уливају.

У овом осврту на значај и доказ присуства Словена у историји, и утицају на формирање савремене Европе, као и случајности истог назива реке на више географских паралела, поменућемо најбитније Мораве које су данас познате. Био би обиман посао уколико би се покушало враћати кроз историју, врло оскудну подацима и претраживати умногоме скривену, конфузну и неистинуту документацију о присуству и животу Словена у Европи, као и покушати реконструисати промене назива река.

Да МОРАВЕ нису јединствене, и случајност, као пример може да послужи, а свако може узети карту Европе, одвојити доста времена и покушати да преброји све топониме од севера до југа и слева на десно – за назив: БИСТРИЦА. Као илустрацију, напоменуо бих само да на српском Косову постоји 5 река које носе називе Бистрица: Пећка, Дечанска, Лоћанска, Призренска и Кожњарска. У истраживању поред река треба тражити и села, планине, области и слично, као и преведене називе за Бистрицу на разне европске језике…

У Србији и данас постоји заиста огромно етнолошко и литературно наслеђе везано за Мораве. Умногоме Срби све воде зову Моравама. Као доказ те везе и испреплетености наводимо једну српску народну песму, уз напомену да се у литератури наводи да је такво богатство постојало и у Моравској, али да се данас то богатсво свело на бледе назнаке.
,,Што Морава мутна тече, ај вај! / Морава тече свако вече. / Да ли паша коња јаше?/ Ил’ старице платно беле? / Нити паша коња јаше. / Нити старице платно беле. / Већ се купају две сестрице. / Магдалена и Калена. / Магдалена препливала. / Калена се утопила. / “Магдалена, мила сестро! / Не говори нашој мајци / Да сам јој се утопила / Већ да сам се удомила! / Бистра вода младожења! / До два брега, два девера! / Две рибице – јетрвице! / Ситан песак – сви сватови!“
(Записао Вук Караџић, «Даница» 1827.година)

Треба додати и податак да су први помени назива Морава у Моравској, као и у Србији у IX веку – у доба пре доласка Мађара у словенски међупростор, и пре стварања мађарске државе 903. године.
Као доказ присуства, у разним облицима изговора својом једноставном сличношћу могу да посведоче и река Мура у Словенији и река Морача у Црној Гори, вероватно као и многе друге реке и речице сличних језичких карактеристика.

Као посебан пример, треба споменути збирку старих мапа земаља Љутића и Бодрића (Северна Европа и Прибалтик) коју је 1965. године објавила Чехиња Хана Скалова. У њој се као топоними истог или сличног назива наводе и више пута: Morava (2x), Moraš (2x), Moravce, Moravica, Morazena (2x), Moračane, Morčanь, Morčik, Morčino, Mordovice, Moravec (2x) Morazini, Morchyna, Morica (10x), Moriaa, Moric, Moryčine, Moryčane (3x), Morignev, Morichovichi, Morko, Morkovici (3x), Morin (5x), Morina (3x), Moršov, Morvica, Morzlo, Morzy, Morana (5x) …

МОРАВА НА ТРОМЕЂИ ЧЕШКЕ, СЛОВАЧКЕ И АУСТРИЈЕ
.
Познат је назив области у јужној Чешкој, кроз коју највећим делом протиче Морава, под називом Моравска. Она се данас граничи са далеко познатијим историјским областима као што су Бохемија и Шлезија. На том простору је од VIII до X века постојала изузетно значајна држава за све Словене – Великоморавска.

Данашња река Морава извире у Чешкој, испод Краљевог снежника, планине на северозападу, у близини Пољске границе. У дужини од 354 км у свом току ка југу прима бројне притоке (Крупа, Брана, Десна, Моравска Сазава, Бечва, Хана, Древнице, Олшава, Величка, Дија, Мијава) и пролази кроз велики број места (Литовел, Оломоуц, Кромјержиж, Отроковице, Весели над Моравом…). Река је крувудава и на више места вештачки усмерена. Код места Рохатец постаје чешко-словачка државна граница. Доласком до града Ланжхот излази из Чешке и постаје аустријско–словачка граница, све до уливања у реку Дунав код тврђаве Девино, у близини Братиславе.
Не би требало заборавити и тзв. Моравска врата која је природна и историјска транзитна удолина између Чешке и Пољске. Спајају Мораву са Одром и Вислом, као и преко Моравске Остраве и Новог Бохумина, Краков и Варшаву. Спајају и Вроцлав и Берлин на северо-западу са путевима који воде с југа.
Место уливања Мораве у Дунав, у подножју тврђаве Девин. Табла даје обавештење да река чини државну границу (аустријско – словачку).

СРПСКЕ МОРАВЕ (и на Косову, и у Македонији)
.
Нешто низводније од Београда и Смедерева у Србији, према Ђердапској клисури и археолошким налазиштима Винчанске културе и Лепенског вира, а у близини места Дубравице, и одмах до места Костолац и археолошког налазишта из римског периода – Виминацијум, улива се у Дунав река Велика Морава, и постаје део њеног црноморског слива.

Тешко је рећи да ли је Србија цела, сама по себи Друга великоморавска држава?

Важност река Морава у Србији је несагледив и безгранично различит како за саму нашу државу, тако и за Балкан и Европу. Као први и довољан доказ наводимо вековну историјску чињеницу – сви путеви у свим смеровима и сва освајања преко Балкана, од најраније историје до данас, ишла су долинама неке од Морава или, и кроз неке од њених притока.
Да би се схватила, већ горе поменута српска Морава потребно је видети карту, уочити невероватну бројност топонима и видети кроз која све места ова река пролази. Ти топоними имају доста примеса турских речи, али ни скоро пет стотина година њиховог присуства на територији вековне Српске државе нису учинили да они нису задржали српске језичке карактеристике и да су у корену лако препознатљиве и свесловенске.

Велика Морава  је највећа домаћа река и њен слив (Поморавље) чини 42 % територије Србије. Међутим, један део горњег слива Ибра припада Црној Гори, а део у сливу Нишаве налази се у Бугарској. Слив Велике Мораве чине три целине: Велика Морава, Јужна Морава и Западна Морава.
Велика Морава настаје од Јужне и Западне Мораве, које се спајају код Сталаћа у централној Србији. Има 32 притоке – 12 са леве и 20 са десне стране. Веће притоке су: Јовановачка река, Црница, Раваница, Лепеница, Ресава и Јасеница.
Раваница извире у Шареном кладенцу, североисточно од Сењског рудника. У горњем току долина Раванице је прилично плитка, да би потом ушла у клисуру. У клисури је подигнут манастир Раваница, задужбина српског кнеза Лазара из друге половине XIV века. После његове погибије у бици на Косову, 1389. године, у манастир су пренете његове мошти, након чега је манастир постао место ходочашћа. Највећа притока Раванице је Зубрава, која јој дотиче са десне стране. У Велику Мораву се улива код Ћуприје. Лепеница истиче у Голочелу из извора Студенац, а утиче у Мораву источно од Баточине. Познати немачки путописац Феликс Каниц записао је приликом пропутовања кроз Србију у другој половини XIX века, да Лепеница тече мирно и тромо као мали поток, док се у рано пролеће претвара у пустошну бујицу која разара мостове и плави целу околину. Ресава постаје спајањем Злотске реке и Карапланџиног потока, који се састају у котлиници Ресави. У Лисини се у Ресаву с десне стране улива Чемерница, која тече испод одсека планине Бељанице. Код реке Дворишта Ресава улази у последњу клисуру – Манасијску. У њој је почетком XV века подигнут манастир Манасија, задужбина српског деспота Стефана Лазаревића. Манастистир је био средиште српске културе. У њему је настао Моравски стил изградње средњевековних цркава и фрескосликарства. У преписивачким одељењима препивана су и сачувана су најстарија књижевна дела словенског али и европског средњевековља. Утицај “Моравске школе“ осетио се и помиње се у бројним хроникама тадашњих европских империја.

Јужна Морава постаје од Биначке Мораве и Прешевске Моравице, које се спајају код Бујановца на Косову. Биначка Морава, дужа саставница, настаје од Големе и Слатинске реке код села Клокота у данашњој Македонији. Она прво протиче кроз Гњиланску котлину, затим кроз Уљарску клисуру, Изморничко проширење и Кончуљску клисуру, и улази у Врањску котлину где се спаја са Прешевском Моравицом. Прима укупно 157 притока – река, речица и потока – 75 левих и 82 десне. Већина њих лети пресушује. Значајни токови су Ветерница, Јабланица, Пуста река и Топлица са леве, а Врла, Власина, Нишава, Топоничка река и Сокобањска Моравица са десне стране.
Врла је мала река и извире испод Виљег кола на падинама Варденика. Власина се улива у Јужну Мораву око 8 километара источно од Лесковца. Прима велики број притока и важније су: Градска река, Тегошница, Лужница и Пуста река с десне, и Бистрица и Растовница с леве стране. Јабланица настаје од Бањске и Туларске реке, које се спајају код села Маћедонце. У Јужну Мораву улива се 3 км низводно од Печењевца. Најдужа притока Јабланице је Шуманска река која, удружена с Јабланицом, наноси велике штете Лебану. Топлица највећа је лева притока Јужне Мораве. Постаје од неколико речица које одводњавају источне падине Копаоника. Нишава је највећа притока Јужне Мораве. Постаје од Гинске реке и Врбнице, које се састају у близини села Тодена у Бугарској. У Србију Нишава улази 6 км узводно од Димитровграда. Највеће притоке су јој Темштица са десне и Јерма са леве стране. У Влашкој клисури између села Бобовишта и Власи, налази се манастир Поганово. Изградио га је српски великаш Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана, 1395. године. Због вредних фресака, које представљају најзначајнија остварења тог доба на Балкану. Топоничка река се улива у Јужну Мораву недалеко од села Мезграје. Постаје од два потока. Десни извире испод јужних падина Девице, а леви источно од Големог врха.

Сокобањска Моравица постаје од два потока Изгаре и Тисовика, који извиру на падинама планине Девице. Горњи ток Моравице до ушћа Сесалачке реке, у време јачих киша остаје без воде, тако да се у народу Моравицом зове тек низводнији део. Осим Сесалачке реке, Моравица добија воду и од отоке врела познатог као врело Моравице. У Сокобањској котлини Моравица прима своју најдужу леву притоку, Градашницу. На реци постоји 11 водопада.

Западна Морава је лева саставница Велике Мораве. Она постаје спајањем Моравице и Ђетиње код села Лепосавића. Моравица извире на западном огранку Голије, па је називају и Голијска Моравица. Њено слабо врело народ назива „Глава Мораве“. Ђетиња извире на југозападу планине Таре и прима 35 притока – претежно потока и поточића. Највећа јој је притока Скрапеж, који извире на југоисточним падинама Повлена.
Западна Морава прима 85 притока, а међу њима се посебно истиче Ибар, а потом Расина и Бјелица, док су од левих притока веће само Чемерница с Дичином и Гружа. Бјелица је главни ток Драгачева. Извире на у крају Пјесковите равни, а улива се у Западну Мораву код Гугаљског моста. Највеће су јој притоке Рђанска река, Горушица и Врањица. Чемерница је лева притока Западне Мораве, у коју утиче неколико километара низводно од Чачка. Највећа јој је притока Дичина коју прима код Прељине. Ибар је највећа притока Западне Мораве. Извире из јаког крашког врела испод северне падине планине Хајле, а утиче у Западну Мораву 4,5 км источно од Краљева. Низводно од бране ХЕ „Газиводе“ долина Ибра се постепено проширује и код Косовске Митровице улази у доњи крај Косовског поља, где прима Ситницу. Од Звечана до села Матаруге, 20 км од ушћа у Западну Мораву, Ибар прима још две значајније десне притоке, Рашку и Студеницу. За извориште Ситнице узимају се два мања водотока – река Топлица и северни крак Неродимке, док јужни отиче ка Лепенцу. Река тече целом дужином од 90 км кроз Косово поље, стварајући многе меандре. Они су нарочито изразити и бројни у доњем току Ситнице, низводно од ушћа Лабе. Рашка извире из пећине испод кречњачког одсека брда Голача, 15 км западно од Новог Пазара. Значајније притоке су јој Људска река, Јошаница и Дежевска река.
Због своје питоме и богате природе, долине Рашке и њених притока погодовале су подизању бројних културно-историјских споменика. Ту је створена прва српска држава са престоницом Рас у X веку, изграђена Петрова црква, једна од најстаријих на тлу Србије, подигнут манастир Ђурђеви ступови, задужбина Стефана Немање из XII века, као и чувени Сопоћани, задужбина краља Уроша I, из средине XIII века. Сопоћанске фреске представљају највећи уметнички домет не само у средњовековној Србији него и у Европи, због чега је манастир уписан у светску културну баштину и стављен под покровитељство УНЕСКА.
Расина је последња значајнија притока Западне Мораве. Настаје на падинама Гоча и Жељина од изворишних кракова Велике и Бурманске реке, а утиче у Западну Мораву 5 км низводно од Крушевца.
.
Након набрајања симболичног броја топонима на и око српских Морава може само да се потврди констатација да су источници реке Мораве, али и српско-словенске културе: на Косову и Метохији и делом у северној Македонији (Биничка Морава), не само као реке, већ и као источници духовне културе и порекла.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Кривотворена историја

.

          Претходних дана су новине у Србији биле засићене чланцима о „првом српском краљу“, Стефану Првовенчаном Немањићу. „Новости“ су то објавиле 26. октобра 2017, под насловом „Стефан Првовенчани – темељ српске државе“, чиме су унаказиле сваку представу о Србији Средњег века, јер је Србија до династије Немањића имала 40 краљева и трајала је око 700 година, основана 490. године, с престоницом у Скадру. Државне темеље Србији није могао градити Стефан Првовечани у 13. столећу! Види се – ово накарадно (кривотворено) представљање српске повјести (историје) подржавају у Србији и државници, и Академија, и научне установе, и новинари… а ово кривотворење повјести српског народа може уочити и ученик основне школе.

          Државници и научници не спомињу садржај књиге Павла Ритера Витезовића, с почетка 18. столећа. Живео је у Сењу и ту се дружио с војницима – Србима Крајишницима. Оставио је нештампано дело „Сербиа илустрата“, које се налази у Хрватској академији знаности и уметности у Загребу. Наводим текст Павла Ритера Витезовића о једном од 40 српских краљева пре Немањића (Бодину) – из 11. столећа. У њему се помиње српска престоница – Скадар и Бодинова супруга, краљица Јацинта (кад би ово прочитао ученик основне школе, лако би закључио да први српски краљ није Стефан Првовенчани Немањић – реч је о борби за престо српских племићких породица):

          „Кад је, међутим, Бодинова жена – Јацинта видела колико има Бранислављеве деце и да расте број јунака, побојала се да, после смрти Бодинове, краљевство не преотму од њених синова, јер је краљевство отео Бодин од њихова оца, па се та веома подла жена посветила размишљању како да невини принчеви буду побијени. Можда баш оног дана када су Бранислав, брат му Градислав и син Предиша отишли у Скадар, немерни да, захваљујући краљевској милости, виде Бодина, он је, по наговору Јацинте, кршећи изнова заклетву, заповедио да они буду бачени у тамницу, године 1082.

Када су то сазнала остала браћа и синови Бранислављеви, забринути за сопствене животе, са 400 одабраних војника су пребегли у Дубровник… Бодин удари на Дубровник с војском, ужасно запретивши граду – уколико не преда принчеве. Али, ови (Дубровчани) су непрестаним нападима многе штете и погибије наносили Бодиновим логорима. Између других људи великих имена, убијени су Кочапар и Косар – највољенији од краљице Јацинте. Потресена њиховом смрћу, краљица је полудела – у изливима туге и сузама, рашчупане косе, образа изгребаних ноктима, доведена је пред мужа, прича се…“

          Не треба подсећати да ове чињенице о српском краљу Бодину нису унесене у школске и универзитетске уџбенике (Бодина су Срби звали и царем, мада Грци и Римљани нису признавали Србима царску титулу).

          *******

          Књигу Павла Ритера Витезовића је приредио и штампао Роман Мулић из Београда, Дечанска 5 пп 8, тел. 064/188-57-49, r.mulic@gmail.com Књига је ауторско дело и господин Мулић би радо прихватио спремност неке издавачке куће – да је штампа у већем броју примерака.

          С поштовањем,

          Слободан Јарчевић,

Члан Српске развојне академије (РАС) у Београду

Члан Удружења књижевника Србије

Члан Петровске академије наука и уметности (Русија)

11160 Београд, Радивоја Марковића 12/5

Београд, 30. октобар 7526 (2017)

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Легенда о Јасмини, Црном витезу и Плавој Ружи

.

Писани и усмени извори јасно обавештавају о драматичним сукобима између кнеза-вазала Стефана Лазаревића и преживелих косовских витезова, Перјаника, а очигледно је да је ондашња Србија билa подељена на две Србије. У писаном извору из млетачког извештаја, који је превео професор Андре Стевановић 1914. године, пише:
“Стефан, син Лазарев, као и његови нови велможи, држаше веру у Србију унутар Османског царства,  док у самосталну и слободну земљу Србију, Лазареву небесну Србију, беху још веровали витезови повратници с Косова поља, умирући због сна који није могао бити досањан, али је био вредан умирања’”.


ЈАСМИНА, кћи властелина Славише од Немић-града”, како су је звали  горштаци са Оровачких планина, на чијим се југозападним присојима и налазе развалине тог средњовековног града, ступила је у њихове редове. Отац јој беше пострадао на Косову, што довољно говори о разлогу таквог њеног поступка.

Једне познојесење вечери с краја новембра, док је вечерала са дворанима у трпезарији,
тргао ју је резак звук трубе и повик стражара на кули понад градске капије. Мирно је устала, са клина на зиду скинула тешки огртач од црног плиша и подигнуте главе ужурбаним корацима напустила одају, узгред добацивши дворанима да остану где јесу. Таман што је изашла у предворје окружено високим бедемима и кулама, низ степенице стрча до зуба наоружан стражар, и узбуђено рече: “Веровали или не, госпо, испред капије је ЦРНИ ВИТЕЗ од Каменграда!
Тражи да га пустимо унутра! Вели, мора с вама да разговара!”
“Чујем да с поља рже више коња… ко је још с њим?”, мирно ће Јасмина, поцрвеневши нагло и љутито напућивши уснице; смртно је волела тог тајновитог и сиромашног витеза од Каменграда, као и он њу, али јој њена надмоћ у богатству и бахато господско држање нису дозвољавали да с њим има било шта, а камо ли да љубави.
“Не знам, госпо! Има их више! Сви јашу на црним ђогатима! Од главе до пете су у црним
одеждама од чоје, сем сјајних панцира које преко одежде носе! И огртачи су им црни, са
капуљачама одзада! Сви носе сјајне кациге, са по два соколова крила са стране! Витезови су, види се! Сем Црног витеза, ниједног другог не познајем!”
“’Добро де, пусти их у град, Јоване!”

Јасмина скрсти руке на груди, док двојица стражара отрчаше и извукоше палије, гурајући тешку храстову капију оковану великим гвозденим чавлима. За оне који су јој напокон дошли, знала је да су јој морали доћи, чудећи се да нису и пре. Када десетине витезова ујахаше у покалдрмљено предворје и сјахаше као један, слуге однекуда истрчаше, прихватише уморне ђогате и одведоше кроз другу капију у стају иза града.

ЦРНИ ВИТЕЗ скиде кацигу и стави под леву мишку, обраћајући се тихо младој господарици Немић-града:
“Ти, Јасмина, богата си и пребогата. Злато и друге драгоцености, које си наследила од покојног оца Славише, мога побратима којег прождера сумрак оног Видовог дана на Косову, спаковаћеш се и уз пратњу напустити Немић. Твоји војници, дворани, такође иду са тобом у Камен-град.

.

.

ОНИ долазе, Јасмина! Гардисти кнеза-вазала и турски јаничари начинили су покољ СЕБАРА, наших присталица у Колубарју. Сада су већ у Подгорју, и опсели су староставни град Ваган на Јадру. Наш побратим Борко тамо ће их намучити и задржати, али не задуго.

Онда ће ударити на град Мазу, на планини Мази, где ће се до последњег ратника борити господарица града, ПЛАВА РУЖА. Чула си за њу? Та плавокоса ратница била је с нама, Перјаницима…на Косову онога непролазнога дана! Страх ме је да ће пострадати све градине Перјаника у Мачви! Али, ако нам се то и деси… буди сигурна да ће последњи пасти Камен-град понад кањона Љубовиђе”.
“’Како то мислиш?!”, плану млада госпа са Немића, додајући: “Теби да поверим своје злато и сопствени живот, не пада ми на памет! Када си са мојим оцем отишао пут Косова поља, ниси дошао да ми кажеш да одлазиш! Отишао си без поздрава… а тамо си могао погинути, баш као мој отац и витез Митар од Вележ-града на Медведнику! Само мислиш на рат!”
Нешто касније, када већ тамна ноћ беше овладала над Кулама Немић-града, док су витезови јели и пили вино у трпезарији, Црни витез обљуби Јасмину у потаји њених одаја. Око поноћи, колона витезова са младом Јасмином и послугом која је климала у позадини водећи товарне коње, изјаши из Немић-града и кроз густу маглу изгуби се друмом преко планина.

Други дан по доласку у Камен-град, смештен на заравни високе и неприступачне стене на ободу дубоког кањона Љубовиђе, Црни витез и госпа Јасмина венчали су се у градској цркви у присуству бројних монаха из Подриња. Три дана су пристигли витезови из Моравске Србије јели и пили са витезовима из Камен-града, наздрављали младенцима, док под град не допадоше гласоноше и подвикнуше Црном витезу да здружени одреди гардиста и јаничара долазе.
Без журбе и страха, Камен-град су одмах напустили сви дворани и склонили се у скровите вртаче Оровачких планина. Сво злато младе господарице Камен-града и града Немића спаковано је у оловне шкриње и похрањено у једној дубокој и тајновитој пећини недалеко од града.

.

Плавокоса ратница, Плава ружа од Подгорја

.

Трећег дана потом, уочи Светог Николе, крсне славе Црног витеза и госпе Јасмине, око хиљаду до зуба наоружаних коњаника нашло се под зидинама града. Здружене одреде српских гардиста и турских јаничара предводио је иначе озлоглашени Јигит-паша, Стефанов лични пријатељ и потчињени заповедник.
Коњица гардиста и јаничара стала је избацивати пламтеће стреле на посаду града, а затим грунула на јуриш ка градској капији, сулудо гинући и стрпоштавајући се уз ужасну вриску у околне амбисе дубоког кањона реке Љубовиђе. Бројни стрелци са бедема и високих кула скидали су већ усплахирене и помамљене коњанике непријатеља као чисту мету. Трећег дана опсадног стања, видећи да Стефанови гардисти безвољно кидишу на градске зидине, а да су бројни побегли у гудуре планина.

Црни витез се попне на понајвишу кулу и грлено подвикне: “Браћо Срби, гардо Стефана вазалчића, одступи и бежи назад! Ако не смете да приђете нама, извлачите се и спашавајте русе главе! Послушајте ме, да међусобно не проливамо крв… Српску крв!”
Дабоме, пошто већ беше пао и снег а хладноћа постала неподношљива, обраћање Црног витеза је упалило. Где групно, где појединачно, гардисти су окретали леђа јаничарима и напуштали поприште боја.

Истог дана пред мрак, на брегу са западне стране града изникла је овећа група коњаника у црним огртачима, предвођена витком и стаситом плавушом,  која је управо натезала тетиву самострела. Када је нагло отпустила тетиву, шиљак пернате стреле сикнуо је ваздухом као змија, након чега се доле под градом Јигит-паша трже на коњу као да га угризао поскок и наглавце сручи из седла.
ПЛАВА РУЖО!”, уследи повик витезова са бедема и кула Камен-града, јеком се разносећи по врзинама планине, дуго одјекујући и по увалама и затонима кањона реке Љубовиђе. У пуном галопу, чему се нико са Камен-града није надао, појавише се бројни одреди ратника од Подгорја. Предвођени Борком са Ваган-града на Јадру, ударише Турцима с леђа, на које већ беше као поводањ грунула коњица Плаве Руже од градине на Мази, правећи касапницу.

Уто кроз капију изјури и Црни витез са коњицом, придружујући се језивом покољу који је до пред мрак трајао на пољу испод града. До дуго у ноћ витезови су, потпомогнути СЕБРИМА из планинских насеобина, гонили и вијали слуђене и залутале Турке по кањону Љубовиђе, убијајући их немилице секирама, брадвама и џилитима.

Те ноћи на кулама Камен-града плануше ватре и испочетка се зачу тиха и тугаљива песма младе ратнице, Плаве Руже од Подгорја, која је опевала славну погибију на Косову пољу.  Жаловиту песму прихватише бројни витезови поређани на бедемима града, одакле се она разлеже планинама и дубодолинама ојађене и оскрнављене земље српске, заривши се у свенародну свест за сва времена.,,

Недуго затим кнез Стефан је морао по позиву Бајазита да по највећој цичи зими и снегу оде са пратњом у царску Брусу и објасни султану погибију Јигит-паше и пет стотина јаничара, а да своје мртве гардисте није ни споменуо. Дабоме, Бајазит је волео Стефана као свог сина и
као лојалног вазала и због његове сестре Оливере, опраштајући му и најтежа сагрешења.

По повратку на двор у Крушевцу, кнез се заклео с шаком на јеванђељу да ће убрзо уништити све очеве Перјанике Смрти, рекавши својим велможама: “Она песма са кула Камен-града, заклињем вам се моји одани, биће и последња песма уклетих очевих витезова”.

Закључујући ово казивање, стари горштаци ми рекоше како “уочи сваког Светог Николе на Камен-граду плану ватре и разлегне се жалопојка Лазаревих витезова, предвођена умилним и опојним гласом Плаве Руже”.


Живан Ј. Грујичић:” Жалопојка са Камен-града

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Историја Црне Шуме

.

Историја Црне Шуме

.

Погрешно тумачење историје најпре почиње од погрешног тумачења имена неког народа или краја, а тако се најлакше у даљњем тумачењу постиже погрешна перцепција.
Тако именица ГОРА у српском језику, знаци шума. Ретко који део нашег обичног народа, реч гора поистовећује са речи планина, док је случај са онима које ми називамо образованим и школованим људима, сасвим другачији и они то бркају са планином.
У многим деловима српског ареала, ЦРНА ШУМА значи и ЧЕТИНАРСКА ШУМА или ЦРНОГОРИЦА.

Познато је, да је некада планина Зеленгора и крај који се зове Загорје , по већинској црногоричној шуми носио име Црна Гора.
Десио се у прошлости пожар у којој је ова шума изгорела.
С временом када се шума обновила и зазеленела, народ овога краја назва је Зеленгора.
Но пре тога у овом крају, излазили су многи на катуне, претежно из јужне Херцеговине, из области зване Хумнина. Ту су били познати млеководи израђени од дрвета, којима се експресно млеко допремало у предео Тјентишта, где су биле Немањића млекаре и где се справљао сир и кајмак, у народу прозван ,,бели мрс“, који је у мијеховима допреман у Дубровник и даље лађама до многих дестинација,
Та традиција прераде и отпремања сира и кајмака, добро је позната и за време Херцега Шћепана.
Записано је – док Шћепан не отпреми сав свој бели мрс,  други нису то могли да чине, тек продајом његовог мрса и други би продавали Дубровчанима свој мрс.

Но времена се мењају, и доласком Турака многи сточари беже у околину данашњег Цетиња, склањајући се пред Турцима. Пошто су помагани у том пределу и од стране Млечана да се одупиру Турцима, тако је и Херцег Нови пао под Турке тек 1502, г, када се коначно рачуна пад Херцегове земље. Сам Херцег је побегао у тај град који по њему носи име, јер га је он и подигао.
Постоји изрека ,„Прође Ерецег и протера благо”.
Кажу да су му благо опљачкали Дубровчани , пошто им га је предао на чување.

Но све ово је речено да би се приближио начин живљења у то време и да би се избегло посматрање прошлости, кроз садашњу призму, пошто многи прошлост са ове дистанце, посматрају са осећањима и тренутним искуствима и доносе веома погрешне закључке.

Ови сироти сточари, који побегоше на пределе Црне Горе, дадоше новом крају у који доспеше, а то су оне 4 нахије, по старом крају име Црна Гора. Носталгија је таква да људи врло често посежу да новом крају дају име старог краја у ком су живели.
Но они су ту затекли и доста староседелаца или некадашњих Зећана, Дукљана или како су се већ у разним периодима звали, обично по том крају, како се он звао у разна времена. Оно што је упечатљиво до дана данашњега, ови староседеоци имају врло јаку свест о свом српском пореклу, док код ових придошлица, макар да су прошли и векови, постоји криза идентитета, у њиховој подсвести још постоји та Црна Шума, без обзира што је и њихов стари крај, врло просрпскии дан данас, одакле су потекли многи српски витезови попут Љутице Богдана или Милоша Обилића , који је рођен баш у том крају који се звао Црна Гора или Црна Шума, у селу ОБЉАЈ , које је добило ИМЕ ПО ОБЛОЈ СТЕНИ КОЈА ДОМИНИРА ИЗНАД УЛОШКЕ КОТЛИНЕ са десне стране Неретве.

Вероватно зато што је то тако, данашњи Калиновчани су и одржали српску традицију, за разлику ових несретних ,,Црношумњака“, наводим ово име како би се лакше схватило и име Црна Гора и Црногорци. Калиновчани, или старо име Кучевљани, нису доживели то нагло мењање средине, али су кроз векове оно што је носило српско име још више ојачали, у сталној борби да га задрже услед јаких притисака окупатора, те исламизације и германизације,

За разлику од њих, Црношумњаци су стално имали у подсвести да нису своји на своме и да су уљези у те нове просторе, где је био ипак јак осећај српства, и осећајући се мање вредним у односу на домицилне, стално су мислили на неку нову промену где би они водили главну реч, па макар и основали државу која ће да се зове Црна Шума, дакле Црна Гора. Ваљда ови што буду читали, схватиће што помињем Црну Шуму, чисто ради лакшег усвајања појма.

Не ретко и данас, када путника нанесе пут у залеђе Цетиња и Боку Которску, и пита неког мештанина:  Јесте ли ви староседелац овде,  јесте ли Црногорац? -  мислећи безазлено на миграције у прошлом столећу, не знајући за ова предходна збивања, он ће вас одмерити од главе до пете да се увери која је намера питања, и онда одговорити:
,,А, не чоче, ја сам ту одувјек, моја лоза и постојање. Шта, зар ти ја личим на сточара, нисам ја Црногорац!“

Ја бих ради разумевања појма ГОРА додао и Црношумњак.

Светимир
15. јануар 2016.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off