Blog Archives

Скривене десетерачке песме

Резултат слика

Слободан Јарчевић:

СКРИВЕНЕ  ДЕСЕТЕРАЧКЕ  ПЕСМЕ

       Андрија Качић Миошић је у 18. веку, у књизи ”Разговор угодни народа словинског”, унео своју песму о Србима средњег века – ,,ПИСМА О БОШЊАЦИМА”, који су, у своје време, били најзначајнији српски краљеви, државници, војсковође и вође устанака против окупатора. Они су, једноставно речено, најпознатије личности повјести (историје) свог времена. Уз ову чињеницу, најједноставније је закључити, да би ова Качићева јуначка песма (у прилогу је) морала бити у садржају школских и универзитетских уџбеника, у енциклопедијама…

Но, ова песма не ужива научну и државничку пажњу, па је уклањана, тако да је ни на српским народним свечаностима, гуслари никад не певају. А она опева најславније Србе. Нико не може да каже да ти опевани нису Срби: Краљевић Марко, Ђорђе Кастриотић Скендербег, Милош Обилић, Ђурађ Бранковић, Реља Крилатица, Јанковић Стојан, Илија Смиљанић… Качић пише да су они, и многи други славни Срби, пореклом из Босне, или Херцеговине и да други српски завичаји на Балкану нису имали толико значајних људи.

Јасно је зашто се ова десетерачка песма не налази у научним и културним делима. Јер, ако би сваки појединац на српској земљи знао – да су толики људи српске народности (а најславнији у Средњем веку), старином, из Херцеговине и Босне, онда се не би могла кривотворити историја (повјест), па се не би могли ови делови српског народа у Херцеговини и Босни проглашавати несрбима и представљати за припаднике две вештачке нације (народа) – ”Хрвате” и ”Бошњаке”. А у званичним књигама друштвених наука се православни Срби у Херцеговини, Босни и Крајини означавају као придошлице из Србије, које су, наводно, Турци доселили на ”хрватску” и ”бошњачку” земљу.

Колонијалним државама (Турској, Аустрији, Млетачкој Републици) је успело да православне Србе староседеоце Херцеговине и Босне присиле на прелаз у католичку и муслиманску веру, па су прве прозвали ”Хрватима”, а друге ”Бошњацима”, стално додавајући измишљотине да им преци нису били православни Срби. Нажалост, кратковиди српски државници и у Краљевини Југославији и у комунистичкој Југославији су, државним мерама, помогли ово расрбљивање и стварање вештачких народа од Срба, а непријатељ је увек користио појединце тих расрбљених и наоружавао им следбенике – да ратују против преосталих православних Срба и српске државе, што се обавило и у време разбијања Југославије од 1990. до 1995, па и приликом НАТО агресије на Србију и Црну Гору – 1999. године.

А то прелажење групе народа из једне у другу веру и из једне нације у другу, условљава код преверених особа мржњу према браћи која су остале у својој вери и у свом народу (српском, или влашком), те ту наказност (ђаволство) описује, у осамнаестом столећу, Андрија Качић Миошић – у својој ”Писми о Бошњацима”:

”… Сви су ово старином Бошњаци,

Ол Бошњаци оли Ерцеговци,

Којино се тада истурчише

Када Босну Турци освојише,

И остали без броја јунаци,

Који влашке одсицаше главе,

Више нег’ је у Приморју траве…“

            Види се, да су толико глава потурчењаци (данашњи ”Бошњаци”) одсекли православним Србима (Власима), да окупаторска Турска није морала друкчије бринути о задржавању српског народа у ропству, него тако – чинили су јој то исламизирани Срби. Ако је Андрија Качић Миошић, у осамнаестом столећу, био свестан те превратничке ћуди код исламизираних (па и покатоличених) Срба, онда би тога требало да буду свесни данашњи српски државници, научници, уметници, новинари… и да не дозвољавају да се тај колонијални учинак исламизације и католичанства православних Срба данас подржава и да се, једноставно закључено, негује и дограђује. То се чини на тај начин што се исламизирани Срби називају посебним народом – бошњачким, чиме се исламизираним Србима и даље нарушава свест и у подсвест им се уграђује закључак (државни и културолошки) да нису Срби муслиманске вере – а то управо јесу.

            Значи, државници и стручњаци друштвених наука у Србији, Републици Српској и Црној Гори би морали да престану звати Србе муслимане Бошњацима и да организују међународни научни скуп о њиховој припадности СРПСКОМ НАРОДУ. Тиме би се отклониле све измишљотине о вештачким нацијама – створеним од припадника Срба православне вере (један пример: деда Алије Изетбеговића је био /завичајно/ Србијанац, а не Босанац, јер је родом из Београда, где је исламизиран – значи, потомци деде Алије Изетбеговића могу бити завичајно само Србијанци, а не Бошњаци, а народносно САМО СРБИ).

            А Качићеви подаци о највећим Србима из Средњег века у Србији – да су родом из Херцеговине и Босне, такође, обавезују српске државнике, стручњаке друштвених наука, књижевнике, новинаре… да се позабаве тиме и да истражују податке о њиховим племићким породицама, местима порекла, потомству, итд, итд. Тако би се оспорило и тврђење Шиптара, да је Ђорђе Кастриотић Скендербег Шиптар. Био је чисти српски племић – пореклом из Босне! Неки српски самостални истраживачи су установили и место у Босни – где је сахрањен Милош Обилић са десет својих витезова, који су продрли у центар турске војске, скинули турског султана с коња и усмртили га, у Боју на Косову, 1389. године.

Зато је обавеза српских државника и академика, да Качићеву песму ”Писма о Бошњацима” више не уклањају из ђачких и универзитетских књига, него да је унесу у уџбенике – обавезно. И зато што Качић наводи – да су књиге о српским (словенским) владарима сачуване и приступачне, а данас српски (и словенски) стручњаци друштвених наука немају појма о њима.

Погледајмо Качићево сведочанство о њима:

”… Po naravi je čovika svakoga svoj narod faliti, uzdizati i uzveličavati, i zato vide se mnoge knjige na svitlost iznesene, u kojim se štiju kralji, duke, markeži, knezovi, gospoda, vitezovi, junaci i njiova junaštva…”

            Зар ће српски државници и научни радници и даље уклањати истине о свом народу и колонизаторским мерама против православних Срба – градњи вештачких нација од његових исламизираних и покатоличених делова?!

  • Андрија Качић Миошић:

    ПИСМА О БОШЊАЦИМА

    .

    Пробуди се Босно земљо славна,

    Којано си заспала одавна,

    Тер ми кажи босанске јунаке,

    На оружју витезове јаке,

    Нека могу и њи’ запивати,

    Част и дику славној Босни дати.

    Али Босна липо одговара,

    Мејлована тер жестоко кара –

    Јер си брежан, старче полудио,

    Путујући памет изгубио?

    Највеће си пиво од Бошњака –

    Ко је био Марко Краљевићу,

    Ко ли витез Милош Кобилићу?

    Ко бијаше витез Бошњанине –

    Омучевић јунак од старине?

    Ко је био Бранковићу Вуче,

    Ко старином Кастриотић Јуре?

    Ко ти јунак Зриновићу бане,

    Ко л’ делија Косарић Стјепане –

    Него млади старином Бошњаци,

    Ол Бошњаци оли Ерцеговци,

    Који биху босанска господа,

    Од славнога мојега народа?

    Оклен бише Сењанин Иване,

    И делија Макар Капетане,

    Оклен ли је Новак и Радивој

    И делија Томићу Мијате,

    Већ од Босне и Ерцеговине –

    Косарића старе бановине?

    И остали ускоци јунаци –

    Сви су, старче, старином Бошњаци!

    Ко бијаше Јанко Митровићу,

    И Илија сердар Смиљанићу,

    Ко ли бише Сурић дон Стипане

    И кавалир Јанковић Стојане,

    Већ ускоци – старином Бошњаци,

    Ол Бошњаци оли Ерцеговци –

    И одзсли козстдки дртрфсти,

    Капетани – алај барјактари?

    Одклен беше Старина Накића,

    Синобада и млада Раднића,

    Већ од Босне и Ерцеговине?

    Вируј мени, старче од истине,

    Одклем јесте Вучковићу Зече,

    И кавалир Грчић дон Иване,

    Одклем ли су остали сердари

  • И на гласу цетински главари,

    Нег’ од Босне и Ерцеговине,

    Витезови значи од старине?

    Ко је био Марко Синовчићу,

    Силни витез Петре Кулишићу,

    Нег’ Бошњаци старином јунаци,

    Ерцеговци ол млад Унгарци?

    Одколем је Дели – Марковићу,

    Силни јунак млади Милетићу,

    Нег’ ускоци млади Ерцеговци,

    А старином сви јесу Босанци?

    Ко бијаше Николићу Бајо,

    Ко ли витез Ивановић Марко,

    Него млади старином Босанци,

    Ол Бошњаци, оли Ерцеговци?

    То ти пиваш Посавске јунаке,

    То ти пиваш старином Бошњаке.

    Откуда су Домазетовићи,

    Љуте змије кано Јанковићи,

    Већ старином од Босне кнезови,

    Којино су свуда војевали,

    Још и турске главе одсицали,

    Од Кандије рата жестокога,

    Под барјаком цезара бечкога?

    А камо ти паше Атлагићи,

    Атлагићи и Кулиновићи,

    Дугалићи и Соколовић?

    Камо теби силе Бакотићи,

    Косарићи и Филиповићи?

    Ди су теби Капчићи јунаци,

    Љубовићи ди су Ерцеговци,

    Сулагићи , а и Месновићи,

    Лопужићи и Вазлиновићи

    И остали по избор јунаци,

    Далмацију који поробише,

    На стотине глава одсицаше?

    Камо теби Куна Асан-ага,

    Који много однесе мегдана,

    Ди је јунак Попрженовићу –

    На оружју Марко Краљевићу?

    Камо ли ти Бабићу Асане,

    Ди ли ти је Лопужић Ћемале?

    Камо теби Цукариновићи,

    Ножиновић и Нанокавићи?

    Ди је теби Фирдусовић беже,

    Топаловић ди ти је витеже?

    Камо ли ти Злојић Омер-ага,

    Ди ли ти је Шарић диздар-ага,

  • Ди су сила Тостарановићи,

    Дуратовић и Табаковићи,

    Који свуда чете четоваше,

    На стотине глава одсицаше?

    Сви су ово старином Бошњаци,

    Ол Бошњаци оли Ерцеговци,

    Којино се тада истурчише

    Када Босну Турци освојијше,

    И остали без броја јунаци,

    Који влашке одсицаше главе,

    Више нег је у Приморју траве.

    И да си ми здраво Мејловане,

    Бога моли, остави мејдане,

    Све је ништа, све ће у прах поћи,

    Грије – плачи, воља к Богу доћи.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Сирмионе и Косерић

Sirmione

.

СИРМИОНЕ је град у покрајини Бреша, у Ломбардији на обалама језера ГАРДА, у северној Италији. Град се граничи са покрајином Верона ( регија Венето).

Назив подсећа на СИРМИУМ, некада СИРБИЈУМ, па је онда и ово сигурно било СИРБИОНЕ, посебно ако се зна да је у близини северније манастир САБИОНА, ценатр СЕРБА тога краја у првим вековима хришћанства.

Занимало ме и порекло назива језера Гарда, ово ГАРДА, да ли је од ГРАД, германска верзија искривљена ГАРД.

Како се само СИРМИОНЕ спомиње као антички град, испада да је онда то језеро добило име по том ГРАДУ, ГРАДСКО ЈЕЗЕРО ИЛИ ЛАГО ДИ ГАРДА, ЈЕЗЕРО ОД ГРАДА.

Дакле, нема сумње да су србски топоним и ГАРДА и СИРМИОНЕ, као и СИРМИУМ тј СИРБИУМ.

.

Први трагови људске присутности на подручју Сирмионе датирају из 6. – 5. миленијума пре Хр.. Трагови насеља сојеница које је постојало у 3. и 2. миленијуму пре Христа пронађени су поред града.

Почевши већ око 1. века. пре Хр., подручје језера Гарда, укључујући и део где је данашњи Сирмионе, постало је омиљено одмаралиште за богате породице из Вероне, тада највећег римског града у североисточној Италији. Римски пјесник Гај Валерије Катул нахвалио је љепоте града Сирмионе и опевао своју вилу на обалама језера Гарда.

Пред крај Римског царства (4. – 5. век.) Сирмионе постаје утврђење за одбрану јужних обала језера. Насеље Сирмионе постојало и након провале Лонгобарда у северну Италију. Пред крај Лонгобардског краљевства, град је био главни правосудни  центар који је био подложан једино краљу. Анса, жена посљедњег краља Лангобарда Десидерија, оснива цркву и манастир у граду.

Око 1000. године Сирмионе је веројатно био слободна градска комуна, попут осталих северно-италијанских градова. Али је почетком 13. века потпао под власт веронских феудалаца из породице Скалијер.

У истом раздобљу Сирмионе је постао уточиште бројних Патарена (Богумила), које је прогонила Католичка црква.

Сирмионе је био власништво Млетачке Републике од 1405. до 1797., када је потпао под аустријску марионетску државу под називом Ломбардско-венетско Краљевство. Након тога је 1860. године ушао у састав Краљевине Италије.

.

ВИЛА  КОСЕРИЋ  ( VILLA VON KOSERITZ )

Резултат слика

.

1800.  гроф Курт фон Косерић (Kurt Von Koseritz), Немац лужичко-србског порекла, купио је парк у Сирмионеу  и започео је 1898. године изградњу велелепне виле. Изграђена је у строгом неокласичном стилу, са великим колонадама које подржавају фасаду. Вила је украшена вермонским мермером који је превезен преко језера на баржама и, осликана фрескама а прозори са витражом.

Када је избио рат са Аустријом, гроф је био приморан да напусти Италију и врати у своју земљу. Умро је без наследника.

Данас је Вила Косерића позната као Вила Кортина, и преуређена је у један од најлепших хотела у граду Сирмионе.

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

УНУЦИ ДАЈБОГА

Резултат слика

.

Словени су себе сматрали  “унуцима Дајбога”, док су се појци, музиканти називали “Велесовим унуцима”. Према томе, лепе вештине су биле под заштитом Небеског Пастира који је терао звездана стада и облаке, јер Велес није био само заштитник стада земаљских, већ и стада небеских. Звезде су представљале душе предака које живе у Наву, “где је све као и овде, где ору и жању и млате и требе”. Перун је међутим, био окружен херојима палим на пољу славе. Слава је богиња Земља, а поље славе исто је што и поље земље. Древни Словени славили су и бога ветра, Стрибога. Словени-Руси славили су Стрибога, који је, преображен у птицу Стратим, могао да изазове или обузда невреме. Важни храмови Стрибога налазили су се на морским острвима, у близини речних ушћа, где би трговачки бродови често пристајали (на пример, на острву Березањ, недалеко од ушћа Дњепра). Пред сам излазак на отворено море, руски бродови би пристајали на њему, а трговци би Стрибогу приносили богате дарове.

Према предању, Стрибог је рођен из даха бога Рода. Попримивши обличје ветрова, Стрибог се по земљи жестио, а са Перуном је заједнички управљао громовима и муњама. Стрибог, бог ветра, долетао је на поље славе и задахњујући лица рањених, олакшавао им последње часове живота. Крв је натапала земљу и зато је земља на којој је проливена словенска крв, такође била словенска.

Словенски витези у бој полазе на саможртвовање, а не на убијање

Јуриј Мирољубов, велики руски научник, посебно поглавље свог истраживања посветио је предхришћанској словенској религији и из његових радова сазнајемо да су тиркизна боја, огрлице, прстење и други украси омиљени код Словено-Руса, јер је то боја Јаворуна, Аврана (Варуна код Ведејаца). Авран-Јаворуна-Варуна је божанство које делује увек и свуда. Он је врховни давалац и одржавалац живота, он је Дајбог или, код балтичких Венда, Подага. Сва племена Словена веровала су у Подагу-Дажбога-Добрату-Дајбога. На северу су постојала и друга божанства, на пример Семик (Сома код Ведејаца), коме је на југу одговарао Самосвјат или Всебог, Самобог, Добрат или Свјато (Свенто на западу), јер су у народу Самосвјат и Огњебог били синоними. Световид и други богови исти су код свих Словена и то доказује њихово етничко религијско јединство. Словени су веровали да борбе богова происходе из њихове суштине. Па ипак, сви богови су Сварогова деца.

Међу њима је и Огњебог (Агни код Ведејаца), који у виду и лику Сварога прима себи људски род и зато је прибежиште рода и чувар Нава. Ту је и бог гостопримства Радгост. Велес, као покровитељ стоке, светлости и топлоте, такође је увек присутан. У време несрећа, ратова и крви, Перун лети са својом коњицом јунака у помоћ Словенима. Мач Перуна (Индре), такозвани Мач-Извор доносио је победу над непријатељем. Погинуле у боју, Перун је примао у редове своје бесмртне коњице, стављајући их на беле коње, давао им је у руке Сварогов мач. Перун је свеприсутан и понекад грми како би показао да је “Перун овде”. Перун као заштитник земљорадника и пастира даје траву, кишу, гром, сноп, храст, хлеб. У редоследу ових појмова постоји узајамна веза јер једно зависи од другог. У време рата, Перун одлази у помоћ Словенима, али он нема ништа заједничко са германским богом рата Тором. Долазећи у помоћ, он не подстиче на убијање као такво, јер словенски витези пред својом војском у бој полазе на саможртвовање, а не на убијање. С тим у вези је и непостојање људских жртава код Словена.

Једно полузаборављено божанство на које подсећа Велесова књига јесте Вим. Себо или Всебог имао је три лица: Себо, Вим и Дим. Ово тројство помиње Мирољубов, записујући предања из древне Русије. Вим и Дим су епитети у вези са ведским Шивом. Треба приметити да се Шива код Веда значајно разликује од Шиве код Индуса, јер је током протеклих миленијума Шиви Индуса, придодато много тога страног. Током тог времена је Брама, божанство недовољно јасно у ведизму, постало главно у Индији, тако да чак и религија Индуса носи назив браманизам, који се наравно, дели на многе секте. Код Словена, међутим, Брама представља “врата за небо”, која су огњена и зато везана за Огњебога (Анги), Перуна, Јарила, Дајбога и Хороса. Кроз Браму долазе до Вишњег сви они који су достојни божје љубави.

Слава Вишњем Богу

Уопште је словенска религија блиска ведизму, како по именима божанстава, тако и по погледу на свет. Ведизам је мисаона религија у којој закони Мане одређују моралне постулате, а остатак чине хвалоспеви. Слава, као дан славе у Србији, указује на основу нашег пређашњег битисања, јер смо као и Ведејци, превасходно славили богове не трежећи много од њих. Догмата није било у ведизму нити код Словена. Било је прослављања богова којима су приношене мирољубиве жртве и у чију су се славу певале химне.

Свевишњи или Вишњи је један вид означавања Бога у хришћанству. Вишну је такође Вишњи у директном значењу те речи. Он је са Перуном (Варуном) чувар небеса и будући да је небо изнад свега видљивог, самим тим је Вишњи. У словенском скупу богова, као и у ведизму, он је врховно биће изнад свега видљивог и невидљивог. Аналогијом сличности имена богова: Исвара-Сварог, Варуна-Перун, Дајбог-Питаре Даја, Тримурти-Триглав, Земе-Земља, Иерор-Јаро, Арија-Иреј, Веда-Вјада, имамо основу за закључак да сличност речи Вишну-Вишњи, није само пука коинциденција. Таква блискост у називима ведских и словенских богова, представља знак блискости Словена и Ведејаца.

[size=150]Подсетимо се чињенице да се једно од главних словенских племена, још до прошлог века називало Венди, а друго Венети. “Венде” припада западно-словенским језицима, што значи “водичи”, или “предводници”. Катехизис говори о Христу као “светлост од светлости”. Празновање Божића симболично означава рађање светлости и топлоте које долазе од Сунца, одозго из вишњег, односно Вишњег. Према томе, да је Вишну близак Вишњем, у овом случају је јасно и без посебног коментарисања. Вишњи и Вишну повезује и назив светог дрвета вишње. Из многих записа и предања о словенској митологији, налазимо податке да је дрво вишње сматрано светим, а његовим цветовима су украшаване божићне иконе, што је директно упућивало на народно поимање “рођења” света. Плодови вишње имали су религијско значење, јер су се по традицији стављали уз мед који се правио на Бадње вече, уочи Божића. Даље, када се припремало жито за покојника, на њему су се правили крстићи од вишања. Страци на југу Русије поштапају се вишњевим штапом, јер се сматра да то дрво даје снагу итд. Када се блиски и драги благосиљају, обично се то пропрати речима: “Нека те Вишњи чува”, или “Нека ти Вишњи подари срећу…” Божићна песма анђела преведена на словенски гласи: “Слава вишњем Богу”. Могуће је да су под појмом Вишњи, Словени подразумевали све богове и у том случају Вишњи означава становника неба.

( Весна Пешић за часопис »Српско Огледало« бр. 86 )

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Тајанствено племе Тоди …

У првом реду, ТОДИ уопште не умеју лагати. У њиховом језику чак ни не постоје такве речи као што су „неистина“ или „лаж“. Варање, или чак и једноставно присвајање нечега што им не  припада, посве су им непознати.

.

Размишљајући о Аријевцима, сетих се приче о древном племену из књиге Х.П.Блаватске  “Тајанствена племена на Модрим планинама у прашумама Индије

Постоји, или је било у њено доба, неко тајанствено племе врло светле пути , високи, с моћима лечења, никад нису одали своје тајне западњацима нити им открили своју културу. Древно племе ТОДИ. Не личе ни на једно друго племе.

Они су  засигурно потомци Аријеваца тј. потичу још од ратника који су се борили у ратовима описаним у ,,Махабхарати”.

Три су племена која највише описује у књизи: Тоди, Бадаги и Курумби.

Ево пар одломака из књиге „Тајанствена племена…“ Блаватске;

 „ Тоди имају савршено неотуђиво право на Модре Планине као на своје вековно власништво. Они објављују, а сусједи што су поред њих стољећима живјели и потврђују то право старине као право искључивог власништва. Једнодушно тврде да су Тоди владали планинама у време када су онде долазили први насељеници других племена, Мулу- курумби, а за њима Бадаги и Ерулари.

Сва су та племена молила и од Тода, који су ту раније живели сами , добила дозволу да се населе у планинама.

 Свих ових пет племена изразито се разликују једни од других, како ћемо то касније видети. Њихови језици, религије, обичаји, као и сами типови немају ништа заједничко. По свој су прилици сва та племена последњи трагови преисторијских раса домородаца Јужне Индије;

Ако се, међутим, понешто и сазнало о Бадагима, Хотима, Курумбима и Еруларима, о Тодима повест ћути у потпуности. Судећи по древним гробницама на „брежуљку“, као и понеким рушевинама храмова и светилишта, нису само Тоди, већ и Курумби већ у претповесно време морали достићи значајан облик цивилизације; код Тода сасвим сигурно постоји нешто налик писму, становити облик знакова који су налик клинастом писму древних Персијаца.

Колико Тоди уистину живе у далекој прошлости, у толикој су мери патријархалан народ чији је цијели живот усредоточен на свете бикове.“

 „Тоди који се називају и Тодувари. деле се на два велика сталежа. Први је сталеж оних који приносе жртве боговима, а називају се Терали; Тоди који припадају овом сталежу посвећени су служењу биковима, њихови свештеници су дужни спроводити целибат и вршити непознате обреде које врло помно скривају од Европејаца, па чак и свих оних домородаца који не припадају њиховом племену.

Други сталеж, Кути, обични су смртници. Колико нам је познато, први сталеж представља аристократско племе. У том невеликом племену пребројали смо 700 људи и судећи према њиховом свједочењу, њихова бројност никада није прелазила ту бројку.“

 „Тоди не користе никакво оружје, изузев кратке палице од бамбуса која никада не напушта њихову десну руку. Настојања током многих година да се проникне у њихову прошлост, језик и религију, остала су посве безуспешна.

То је најтајанственије племе од свих осталих народа Индије.

*

„Као што се Енглези разликују од Кинеза, тако се Тоди разликују од било којих других домородаца“. Када, их се боље упозна, постаје  јасно зашто Бадаги на Тоде гледају као на вишу, готово божанску расу…

Тоди заиста наликују на богове, како су их замишљали древни Грци. Од неколико стотина младића тог племена нисам видио ниједнога који би био нижи од 6 ¼ стопе (1 стопа = 0,30 м, 6 1/4 стопа = око 190 цм).

Стас им је неверојатно леп, а црте лица класичне лепоте… К томе додајте и црну, сјајну и густу косу, полукружно ниско ошишану на челу изнад обрва, док иза ушију пада на леђа у тешким коврџама и замислит ћете барем приближно њихову лепоту. Брада и бркови, које никада не брију, исте су боје. Велике смеђе, а понекад и тамносиве и сиве очи, посматрају вас дубоким, нежним, готово женским погледом…осмех им је кротак и радостан, готово младеначки у својем изразу. Чак и сасвим остарели старци, имају чврсте, беле, често врло крупне зубе. Боја лица светлија им је неголи у северних Каназара. Одевају се једнако: врста римске беле тоге од платна са једним узлом који је испрва затакнут испод леве руке, а затим позади, иза левог рамена.“

*

С практичне тачке гледишта, дакако, Тоди нису ништа више од дивљака, који ништа не знају о првим и основним правилима цивилизације. Ствар, међутим, није у њиховом спољашњем изгледу, већ у унутрашњем, духовном свету тога народа.

 У првом реду, Тоди уопште не умеју лагати. У њиховом језику чак ни не постоје такве речи као што су „неистина“ или „лаж“. Варање, или чак и једноставно присвајање нечега што им не  припада, посве су им непознати.“

 „Када су научници почели установљавати и прикупљати податке за статистичке извјештаје о новим племенима, етнолози су наишли на отпор каквог нису могли очекивати. Сусрели су се с питањем о пореклу Тода и у њему наишли на неочекиване потешкоће. Након двадесет покушаја није им успевало да сазнају ништа што нису сазнали наком првог покушаја, те их нису могли нигде сврстати, нити повезати с другим племенима Индије. „Лакше се пробити на Северни пол неголи у душу Тода“, пише мисионар Метзе.  „Једини податак којег смо успели добити након толиких година састоји се у следећем: Тоди тврде да потичу из давног времена када им је „Цар Истока“ (?) даровао ове планине, да на њима живе и никада се нису од њих одвајали, нити силазили с њихових врхова.

У какво се раздобље, међутим, може сврстати непознати Цар Истока? Одговарају нам да живе на Модрим планинама већ сто деведесет и седми нараштај! Ако се изброји да три нараштаја спадају у свако столеће (иако можемо утврдити да су Тоди изразито дуговечни) постаје очигледно, ако им можемо веровати, да су се ту населили приближно пре 7.000 година!

Уверавају нас да су њихови праочеви доспели на оток Ланку (у чему, као и у осталим именима, очигледно нема никакве грешке) са Истока, „са стране излазећег сунца“, те су служили праочевима Цара Раване, мистичног цара-демона којег је надвладао не мање мистични РАМА пре приближно двадесет и пет нараштаја; значи, бројећи према прихваћеном бројењу, око 1.000 године што, ако се прва бројка приброји другој, чини њихово родословље старим 8.000 година! „

*

„…Код Тода ни у речнику њиховог језика ни у њиховим мислима не постоје речи као што су Бог, крст, молитва, религија, грех или неки сличан израз који би могао подсећати на монотеизам и деизам, да се о хришћаниству ни не говори. Тоде не ваља називати ни идолопоклоницима јер се сами не клањају никоме и ничему изузев својим биковима, и то само властитима, јер други бикови, који припадају другим племенима, не уживају никакво поштовање.

Само млеко, уз додатак плодова и јагода из њихових шума чине њихову једину храну.

Пре ће и умрети од глади него дотакнути млијеко, сир или маслац других крава изузев њихових властитих, Светих Хранитељица. Никада не једу месо, као што нити сеју нити жању, и сваки рад сматрају нечим бешчасним, изузев муже крава и старањем за стада.“

*

„…Тоди нису нимало глуп народ што доказује њихова запањујућа способност да говоре на многим разним језицима, те су довољно паметни да скривају свој властити, само себи разумљиви језик.

Научник Саливан у својим ,,Записима” пише да с њима може разговарати читаве сате, а да је притом могао само ширити руке у дубоком запрепашћењу слушајући како су Тоди савршено разумевли Енглезе, „како су верно и одмах схватали наш национални карактер и у нама разабирали све наше недостатке.“

Ево легенде Тода која нешто говори о њиховом пореклу: ради се о епу ,,Рамајана”, а Цар  Истока уствари је Рама, који у том епу има пуно различитих имена.

Цитат:

“То је било у она времена када је Цар Истока, без људи-мајмуна (очигледно војске Сургиве и Ханумана) пошао у бој с Раваном, дивовским али злим демоном, царом Ланке. Његов се народ састојао само од демона (Ракшаза), дивова и моћних чаробњака.

Тоди су били у својем двадесет и трећем нараштају у то време на Ланки. Ланка је земља која је са свих страна окружена морем (Сри Ланка). Цар Равана био је у души Курумба (тј. зли чаробњак), и он је велики део својих поданика, Ракшаза, учинио злим демонима. Равана је имао два брата: Кумба – дива међу дивовима, који је преспававши стотине година убијен руком цара Истока, и Вибју – доброга и вољеног од свих Ракшаза.”

Зар није очигледно да су “Кумба” и “Вибја” из тодске легенде Кумбхакарна и Вибхешана  Рамајане?

Кумбхакарна који је био проклет брахман и заспао у том проклетству до самог пада Ланке, онај је див којег је убио Рама накаон напада беса, магичном стрелом Брахме, “стријелом  непобедивог који је плашио и саме богове” на коју је сам Индра гледао као на скиптар смрти.

“Вибја – приповедају Тоди – добри је Ракшаз, који је био принуђен одрећи се Раване због његовог злочина против Истока (Раме) којем је украо жену, те је Вибјана са четири верне слуге прешао море и помогао да се врати Царица, за што је цар Истока поставио Вибју за цара Ланке”.

То је од речи до речи приповест о Вибшехани, савезнику Раме и његова четири министра, Ракшаза.

Тоди откривају да су те слуге били четворица Терала, анахорета и добри демони. Они се

нису хтели борити са браћом-демонима, па чак ни са злима. Зато су након свршетка рата, током свег времена у којем су се заклињали за успех оружја Вибје, напустили све и кренули на пут. Сакупивши са собом седам других анахорета и стотину људи Ракшаза – световњака с њиховим женема и децом, заувек су отишли из Ланке.

Желећи их наградити, цар Истока је на бесплодној површини “Модрих планина” створио Вечно Царство за њих и њихове потомке. Тада је седам добрих анахорета, желећи проводити живот у храњењу бикова и онемогућавајући чари злих демона, претворило сву стоку у бикове; четири слуге Вибје остали су у облику људи и живе невидљиво за све остале, изузев посвећених Терала у шумама Нилгирије и посвећеним местима “Тирира”.

Закључак:

По свему у књизи, сигурно је да су Тоди били “специјални” међу другим племенима…

Извор:

https://books.google.rs/books/about/Tajanstvena_plemena_na_modrim_planinama.html?id=iWmUAAAACAAJ&redir_esc=y

ТОДИ  у  Италији

Резултат слика

.

Град Тоди  у Италији основан је у периоду од  VIII и VI  века пре нове ере, у региону Умбрије, у провинцији Перуђа , на брду које се налази на левој обали Тибра , на око 400 метара надморске висине, у непосредној близини територије коју су насељавали Етрурци , име Тутере , што значи” погранични град ” .

Развио се нарочито између петог и четвртог века пне , примивши јаке утицајне утицаје комшија Етрураца, који су га вероватно и припојили, како је изнео историчар Стефан од Византије . У трећем веку пре нове ере почео је процес романизације, поштујући локалне аутономије, укључујући и право на ковање сопственог новца. Добили су римско држављанство (после 89. пне. )

Након варварских инвазија и готског рата (535-553) , Тоди је постао са остатком Италије део Византијског царства . Остаће Римско-источно, такође, након инвазије Ломбарда , постајући део са Перуђом и другим умбријским центрима тзв. Византијског коридора .

У средњем веку  то је била слободна заједница, а затим госпоство, пре него што је постао део папске државе године 1067. .

Извор:  https://it.wikipedia.org/wiki/Todi

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Родопија, египатска Пепељуга са Балкана …

.

KАКО ЈЕ НАСТАЛА БАЈКА О ПЕПЕЉУЗИ …

Родопија (грчки Родопис), живела је у  шестом веку пре нове ере, и била је Трачанка, рођена на Балкану, под именом Дориха. Као дете била је отета и продата у ропство на острво Самос. Када је стасала у прелепу девојку, господар је одводи у Египат, у богати египатски град Наукратис, где је за баснословну своту новаца откупљује и дарује јој слободу винарски трговац Харакс, брат надалеко чувене песникиње Сапфо са Лезбоса, која му је много замерала ”што се одао милосници Дорихи у Наукратису египатском”.

Легенда каже да је Харакс својој миљеници Родопији или Дорихи поклонио  красну кућу, бројне слушкиње и разне поклоне, па и сјајне златне ципелице које су симболизовале одсјај њене златно-црвенкасте косе на сунцу. Све јој је пружио, али је био љубоморан и није је пуштао нигде да иде, желећи је само за себе.

У граду у ком је живела Родопија, организован је фестивал на који су могли ићи сви робови осим ње. Она је остала код куће, због чега се бог Хорус у лику орла сажалио над њом, украо је њену златну ципелицу и и донео је у Мемфис, и бацио је у крило фараона Амасиса /570-526.г./, последњег великог владара Египта пред рат са Персијанцима.  Ципелица је била толико мала да нога ниједне Египћанке у њу није могла стати,  Остало је прича преточена у савремену бајку о ПЕПЕЉУГИ.  С временом је Рходопис постала фараонова жена. Прича има бајковитих елемената, али верује се како је Рходопис била удата за фараона Амазиса II, а све Египћанке на двору су биле  љубоморне на њу због њене светле косе , коже и очију, док су оне биле црне и тамније коже.

.

.

…Но, ово је тек почетак бајковитог живота некадашње Дорихе, сада већ назване Родопис (Rhodopis), по некима због румених образа и лепоте.

Ево шта је Херодот записао о Родопији у својој Историји, Књига 2, 134-135:

,,Блудница Родопија  134) и Кеопсово син Микерин су саградили пирамиду, али она је била много мања од пирамиде његова оца; била је четвороугласта, широка са сваке стране три плетра мање двадесет стопа, и до половине од Блетиопског камена. Неки Хелени кажу да је то пирамида блуднице Родопије, али то није истина. Изгледа ми да нису ни знали ко је била та Родопија, јер јој не би приписивали да је подигла такву пирамиду која је, тако рећи, коштала безброј хиљада талената; а крај свега тога, Родопија је живела за време фараона АМАЗИСА, а не за време ових владара; дакле, много година после краљева који су сазидали ове пирамиде.

Родопија је била родом из Тракије, и робиња Јадмона, сина Хефестополијева са Сама, и другарица у ропству са баснописцем Езопом. 135)   Родопија је дошла у Египат са Ксантом са Сама, који ју је овамо довео да помоћу ње направи добар пазар. Њу је, међутим, откупио за велику своту новца Харакс, син Скамандронима из Митилене, брат песникиње Сафо. Тако је ослобођена, па је остала у Египту и зарадила много новца, јер је била изванредно лепа; то значи много новца за једну Родопију, али још увек недовољно да тим новцем подигне једну пирамиду. Па и данас може свако, ко год хоће, да види десети део њеног имања, и не треба мислити да је јако много новца поклонила храму. Хтела је, наиме, да остави у Хелади неку успомену, и на крају је измислила нешто што дотле још ником није пало на памет, те је послала у Делфе поклон једном храму да се, као успомена на њу, постави у Делфе као заветни дар. За десети део свог имања дала је да се направи много железних ражњева, довољно великих да се на њима може испећи један во, и послала их је у Делфе, где и сада леже на гомили иза олтара који су подигли становници Хија, баш прекопута самог храма.

У Наукратији египатској  је радо вршило свој ,,најстарији занат” више ванредно лепих блудница, пре свега ова о којој је овде било говора, а која је била тако чувена да је у Хелади свако знао за име Родопије, а после ње је била нека Архидика, о којој се такође много говорило у Хелади, али ипак мање него о оној првој.”

Гај Плиније Старији /23-79.г./ у ”Историји Природе” бираним речима финализује импресије изазване сликом фасцинантних египатских пирамида: ”…Ето такве су чудесне пирамиде али је највеће чудо од свега то да је најмању пирамиду која истовремено изазива највеће дивљење- а не нека од оних које показују краљевско богатство- саградила Родопија, куртизана! Ова жена је својевремено била робиња заједно са Езопом, филозофом и баснописцем, и са њим је делила постељу, али оно што највише изненађује је то да је једна куртизана могла, путем њеног заната, да стекне тако невероватно богатство”.

Код тумача античке историје ипак преовлађују мишљења да је у легенди о пирамиди Родопис помешана са Нитокрис, дражесном египатском краљицом и јунакињом многих легенди записаних од стране Јулија Африканца и Еузебија, за разлику од Страбона и Елијана који у Трачанки виде краљицу Египта. Према Хеородоту, кћер фараона Кеопса захваљујући легализованој проституцији обезбедилa ја новац за оконачње изградње импресивне пирамиде, да би недуго затим и себи саградила споменик сличне врсте на начин да је ”сваки њен посетилац био обавезан донети по један камен”. Чини нам се да између имена краљице Нитокрис и назива града из којег је Родопис доведена пред фараона- Наукратиса, има подударности довољних да назив места одакле је Хорус донео знамен фараону Амасису о будућој миљеници, буде предзнак краљичин. Овај антички град из седмог века п.н.е. налазио се у делти Нила и био културне и трговинске размен Египта и Грчке, бачен у засенак оснивањем Александрије  332.п.н.е.

.

.

Смелији тумачи легенди могли би повући и паралелу по питању ”географског порекла” измена имена најлепше Трачанке, јер је име спомињано после њене еманципације откупом од стране брата песникиње Сафо – ”Родопис” идентично огромном планинском ланцу РОДОПИ који захвата, изузев пространстава данашње јужне Бугарске, део Македоније, и значајни сегмент североисточне Србије, укључујући планину Црни Врх. Овде треба знати да је у антици постојао обичај да се робовима дају имена по крају одакле потичу. С тим у вези, Родопис би могло бити ”ропско” име лепе Трачанке, задржано и по њеном ослобођењу из неког разлога. Штавише, у митологији старе Грчке, Родопис може бити и невеста Хема /Црвене планине/, сачуваног у називу планинског масива, данас знаног као Балкан.

. Аутор: Ранко Јаковљевић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Греси прелепе Евдокије

Евдокија, прва протерана принцеза са двора Немањића

.

Звала се Евдокија, синовица цара Исака Другог Анђела и кћерка потоњег цара Алексија Трећег, cтрана принцеза која је доведена у Србију из Византије (Ромеје), да се уда за наследника Немањиног, средњег сина Стефана.

Брак Стефана и Евдокије склопљен је по свој прилици, 1191. године у складу са политичким циљевима земљаља – Византије и Србије. Евдокија је, са својом пратњом, пошла из Цариграда пут Србије познатим римским путем Вија Егнација. Идући према северу, дошла је до Скопља и ту ју је дочекао млади Стефан.

Држава коју је наследио Стефан, још за владе свог оца Стефана Немање (1166-1196), знатно је узнапредовала, како у територијалном тако и у политичком и државотворном смислу. Иако још “варварска” за Византинце, постала је фактор на који се мора рачунати.
Стефан је био је мудар и даровит државник, васпитан у византијском духу. Као сналажљив дипломата и обазрив и срачунат војсковођа, ктитор велелепне Жиче, важио је за једног од најдаровитијих Немањића.

Однос Стефана и Евдокије у почетку је био идиличан и поред тога што је византијској принцези било потребно времена да се навикне на скромне услове живота.
Док је кормило Рашке држао њен свекар Немања, Евдокија није покушавала да се меша у послове државе , била је повучена принцеза, која се највише занимала за одгајање својих синова Радослава и Владислава и ћерке Комине. Са ступањем њеног супруга на престо, она је решила да учествује у владању Србијом.

Током година проблеми у браку су се само гомилали. Према неким тврдањама, Стефану је сметало што је лепа Евдокија привлачила превише мушке пажње, а и он сам био је врло неверан.

Од тренутка када је постала велика жупанка, Евдокија је почела да користи своје право да учествује у владању српском државом. Чак су, изгледа, Срби морали пристати, стоји забележено, да Евдокија буде учесница највише власти у Рашкој као што су биле августе у Византији. Евдокија је имала јак утицај на васпитање деце, посебно сина Радослава, који је учен и научен да се више осећа као Грк него као Србин. То ће га касније скупо коштати.

Да би се осветила мужу за наводна неверства, Евдокија се и сама упустила у брачне преваре. Постоје извори који кажу да ју је Стефан ухватио у неверству, па је због тога наредио да јој се скину хаљине, и нагу, само у кошуљи, отерао је из Србије. Има и оних записа у којима се тврди да је Евдокија била болесна. Наводи се да је имала шугу.

Било како било, тек, Евдокија је, не рачунајући њену свекрву Ану, била прва византијска принцеза на двору Немањића, али и прва жена која је морала да напусти Србију.

Суштина њеног краха је била и политичке природе. Зашто? Евдокија, принцеза с Босфора, била је потребна у време склапања мира с Византијом. То је одговарало и једној и другој страни. Али, углед и моћ Византије нагло су опадали, а Латини су се приближавали Цариграду. Евдокија је сада постала сметња за нове односе с Латинима.

Након десет година заједничког живота, Стефан је, 1201. године, отерао Евдокију. Цариградска црква разрешила је њихов брак 1201/1202.

Неверство Евдокијино, без обзира на све друге околности, оставило је трага на Стефановој души. Да није лако поднео срамоту због жениног неверства, потврђују речи које је касније записао: Часна жена у дому мужа свога дража је од свакога бисера и драгога камена.

Стефан се три пута женио, али су све три његове жене биле само велике жупанке, ниједна краљица.

Евдокија се удавала још два пута, али јој се те удаје нису посрећиле. Последњи траг о њој датира из 1219. године, када је, у Никеји, присуствовала устоличењу свог бившег девера, монаха и архимандрита Саве у чин архиепископа.

( Аутор: Томислав Симић Калпачки )

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

ASTARTA

.

ASTARTA je vrlo drevna Boginja plodnosti, ljubavi i rata. Bila je sa ljudskom rasom od početka. Astarta je prikazivana kao Visoka sveštenica, vrlo lijepa sa plavom kosom. Njeni roditelji su Ningal i Nanna. Astartine boje su crvena i plava. Nekada se pojavljuje sa krilima – koje imaju crvene i plave pruge po sebi.

Ona je uvijek bila jako popularna i voljena u prostorima gdje je poštovana.

Zato što je sa ljudima od početka, znana je po nekoliko različitih imena u mnogim različitim prostorima i kulturama. Bila je znana Kanaancima i Sirijcima kao ASTARTE, Sumeranima kao INANA, Vaviloncima je bila znana kao IŠTAR, Asircima i Akađanima – ASHTART, ASHTORETH; ASHERAH, Egipćanima kao ISIS, ASHET i ASET, Feničanima je bila znana kao TANIT-ASHTART i ASHTAROTH. Njeno Ugaritsko ime je bilo ANAT.

Zajedno sa Ea-om ili Dagonom  i  Baalom, kada je judeo-hrišćanstvo stupilo na scenu, Astarta je demonizovana i završila je u grimoarima, kao jedna od vhovnih princeza Pakla. Ova tri Božanstva su bila najpopularnija bića na Bliskom Istoku. Njihova reputacija je uništena, zlobno su klevetani,  demonizovani i etiketirani kao „zlo“.

Kao sumerska Boginja „Inanna“ bila je znana kao moćan ratnik i njena sveta životinja bila je LAV. Skulpture lavova su čuvale njen hram u gradu Nimrudu.

Njen sveti grad bio je Uruk, jedan od najstarijih gradova Sumera gdje je imala svoj hram. Pod njenom vladavinom, ljudi Sumera i njene zajednice su napredovali i razvijali se. Imala je hramove i svetišta u mnogim gradovim Drevnog Bliskog Istoka.

Njen sumerski naziv „Kraljica Nebesa“ su ukrali hrišćani i iskoristili ga za svoju „Devicu Mariju“.

„Iako se Astarta u Sidonu poštovala, ne sme se zaboraviti da je njeno ime bilo Aštart, ime koje Izraelci pišu sa pet suglasnika ‘strt, i izgovaraju vokalima slične hebrejske riječi „sramota“, čineći Sidonsku boginju da se pojavljuje u nečistoj formi Astoret“

(Izvadak iz „Recovering Sarepta, A Phoenecian City by James B. Pritchard, 1978)

Astarta je takođe bila vavilonska Boginja. Vavilonski spisi je nazivaju „Svetlo Sveta“ i „Djeliteljka Snage“.

Legenda o Astarti ili Ištar u početku se poklapa s pričom o Inani, no zatim se od nje postupno udaljuje i prerasta u zaseban mit, posebno u poznatom spjevu ,,Ep u Gilgamešu”. Za razliku od Dumuzija, junak Gilgameš odbija nasrtljivu Ištar, čime ju je strašno razljutio. Osvetila mu se tako, što je stvorila velikog nebeskoga bika i poslala ga na zemlju kako bi zgazio ili rogom usmrtio Gilgameša, kojeg je ipak spasio prijatelj Enkidu. Njega je, pak, Ištar poslije usmrtila svojim čarolijama.. Neutješan zbog gubitka prijatelja, Gilgameš se zaklinje da nikada neće umrijeti, pa kreće u potragu za besmrtnošću.

.

„Od raznih izgovaranja imena, Astarta je pronađena u Pismima iz Tel Amarne. Hebrejska Astoret je došla kada je rabinska škola Masoreta u 6. stoljeću odlučila priključiti konvencionalni sistem da bi nadopunili manjak glasnika u pisanom hebrejskom, i u isto vrijeme da bi ubacili u imena stranih božanstava glasnike od riječi „bošet“, što znači odvratnost“.

( Izvadak iz „Who’s Who Non-Classical Mythology by Egerton Sykes, 1993)

.

IŠTARINA VRATA

Резултат слика

.

Ištarina vrata sagrađena u oko 575. godine prije Hrista, i bila su glavni ulaz u Vavilon. To su osma od osam vrata u unutarnji grad.Bio je to jedan od najimpresivnijih spomenika na Bliskom Istoku. Ištarina vrata, kao deo Baalovog hrama sagradio je Nabukodonozor II. oko 575. pr. Hr.. Vrata su bila trostruko ukrašena s 575 reljefa koji prikazuju lavove kao Ištarine simbole, zmajeve, kao Mardukove bikove kao Adadove simbole. Likovi su bijele i svjetlosmeđe boje na plavoj podlozi. Grad je bio opasan dvostrukim zidom s 8 velikih vrata od kojih su svaka bila posvećena jednom bogu. (Ištarina su bila sjeverna).

Vrata su obnovljena i dio su zbirke u Staatliche Museen u Berlinu.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Последња исландска принцеза …

Годвард Созерцание

.

ПЈЕСМА О ГУДРУН

“…ал тако лијепу,

мудрошћу и добротом бесмртним богињама налик,

и тако племениту, каква беше несретна Гудрун,

Гинтера, доброга краља кћи,

такву девојку свет више никад упознати неће…”

(Саемунда Едда)

На југу Исланда, на једној големој, вртоглаво високој, сурој клисури, што се окомито издиже из мора, још и данас могу се видјети остаци, некада великог и моћног дворца Скулдегарда. Из њега је, у давнини, над цијелим Исландом и морима која су га окруживала владала династија Wормс. Утемељитељи су јој били освајачи што су бродовљем дошли из далеких Теутонских земаља у потрази за новим животним простором. Искрцавши се, поразили су домородце, завладали Исландом и саградили неосвојиви, високи дворац, тако да сваки дошљак или пролазник, већ издалека, са пучине може видјети моћ и величину Теутонске владарске куће и крви.

Овом приликом, нећу вам причати о сјајним временима, кад је династија Wормс владала свим морима и отоцима до којих су могли допловити брзи дракари, са својим легендарним посадама, него о времену када се та моћна династија већ гасила и давала своје посљедње изданке.

Као што је сунце најљепше баш онда кад залази, тако и са другим стварима често бива; да оно што нестаје или умире, баш у тим својим задњим тренутцима даје најљепше цвјетове и најслађе плодове.

“И Минервина сова, која је утјеловљење најдубље мудрости – говораху Теутонци – узлијеће тек у сутон”.

Тако је било и са владарском кућом Wормс.

У времену о којем говори ова прича, тј. “Пјесма о Гудрун” Исландом је владао њен посљедњи владар, Гинтер III, Добри, син Гарамхалдов.

Већ доста дуго прије Гüнтеровог ступања на пријестоље, власт династије Wормс свела се само на дио Исланда. Гунтер није ни помишљао на обнову моћи династије, нити на освајања и поновно ширење краљевства, него је са својим поданицима и сусједима живио у миру и у добрим односима, и био им попут оца, па су га поданици најчешће и називали оцем.

***

Овај, посљедњи владар династије Wормс живио је са својом малом кћерком јединицом, Гудрун у једном удобном дијелу Скулдегарда који је био добро очуван. У онај пуно већи и старији дио замка ријетко је тко икада залазио. Тако је он у достојанственом миру и тишини чувао успомену на славне претке који су били освојили голем дио сјеверног свијета.

Гüнтер је био човјек који се према свему и свакоме у краљевству, а и изван њега односио с доброхотном пажњом и бригом. Но, ни о коме, и ни о чему, па можда чак ни о самом краљевству, није толико бринуо колико о Гудрун. Њена мајка, Гунтерова жена Брüнхилда, из куће Wарсенар умрла је недуго након што је родила Гудрун, своје прво и једино дијете. Како је Гüнтер веома волио своју жену, након њене смрти није се хтио поново женити, па је – и поред тога што је често био заузет и презаузет државничким пословима – преузео на себе још и бригу о малој Гудрун, и био јој добар, пажљив и њежан попут мајке. Бригом о Гудрун, пажњом и њежностима, он је лијечио тешку рану на души и несрећу коју му је задала женина смрт, и, што је Гудрун љепше напредовала, бивао је, доиста све ведријим и све мање несретним.

Знао је, додуше, да мора бити и строг у одгоју своје мале јединице и мезимице и покушавао бити таквим кад је требало, али Гудрун је, трептањем својих великих лијепих трепавица, осмјесима и шармантним, заводљивим знаковима кајања топила ту његову строгост и претварала ју опет у њежну љубав. Рођена владарица, већ је одмалена владала својим оцем.

Истинито, пак, говорећи, Гудрун и није била дијете које је требало некакву строгост, јер је, зачудо, од најранијих дана знала што се смије, а што не смије чинити. Осјећај за добро, племенито и праведно као да се родио с њом, и управо је с њим, у најранијим данима знала задивити свог оца и друге људе на двору и освојити њихове симпатије, љубав и наклоност.

Но, то је можда био њен, особени начин да, оставши без мајке, онако крхка и нејака, осигура себи заштиту и потпору, не само од оца, него и од осталих људи на двору, али највише од оца, којему се увијек утјецала кад се нечега плашила.

Тако је, често, за олујних ноћи, кад је Скулдегард подрхтавао под ударима силних громова, узимала свој јастук, одлазила у одају у којој је спавао њен отац и пењала се на његов големи кревет. Како у мраку ништа није видјела, својим је босим ножицама газила и по оцу док није нашла мјесто у његову крилу. Гüнтер би се тада будио и покушавао ју строго корити, али Гудрун је на то одговорала привијањем уз њега и мазним тражењем његове заштите и покровитељства. То је одмах разоружавало доброга Гüнтера, тако да ју је он, само тобоже гунђајући, остављао да спава у његову крилу.

Схваћао је да се дијете плаши олује и грмљавине и да му је потребна пажња и заштита, и није ју тјерао да у таквим страшним ноћима сама спава у својим одајама.

” Уосталом – мислио је у себи – није она дјечачић и неће бити мушко кад одрасте, па се и не треба толико вјежбати у храбрости.”

***

Већ врло рано, Гудрун је почела показивати велик интерес, готово глад за књигама и причама. Да би задовољио ту њену неуобичајену глад, Гüнтер јој је дао учитеља. Овај се, у самом подучавању мале принцезе, није морао много мучити, јер је Гудрун учила брзо и лако, но зато јој је непрестано морао рецитирати приче и пјесме које је знао, а није их знао ни издалека толико колико их је Гудрун тражила, па је Гüнтер морао потражити још једног учитеља и потрошити много новаца на књиге које су тада биле врло ријетке и скупе.

Видјевши да та њена страст за знањем и књигама с временом постаје све већа, Гüнтер, дубоко у срцу, по некој леденој зебњи осјети да то није добро и уплаши се. Но како својој мезимици није могао одбити ни једну молбу за неком новом књигом или рапсодом који би јој рецитирао пјесме које још није чула, удовољавао јој је, али озбиљно уплашен и тешка срца, кукајући и говорећи јој да није добро за њу што толико чита, јер јој то може донијети неку велику несрећу.

Но, с друге стране, сироти је Гüнтер био сретан и пресретан кад је могао још нечим обрадовати своју паметну и умиљату кћер, па се често и сам распитивао о књигама које је она жељела читати и куповао јој их, не питајући за цијену.

И друге наваде мале Исландске принцезе биле су другачије него у осталих дјевојчица њене доби. За лутке није марила, а за игру врло мало. Вољела је друштво старијих људи, а изнад свега старијих мушкараца који су знали лијепо причати. И док би јој они нешто говорили гледала их је тако као да разумије све о чему год причају, а људи су, у она два њена лијепа, жедна ока, што су били права слика бистрине и дубине духа, налазили суговорника који је у њима самима будио дух и снажну вољу да буду истински паметни и дубоки, мудри.

И питања које им је постављало то дијете пūтила су их на то да јој те ствари о којима су говорили објасне најбољим ријечима. Али Гудрун је ријетко када постављала питања. Обично је својим погледом пуним разумијевања и жељним знања, или пак погледом који је изражавао чуђење и неразумијевање, своје суговорнике наводила на то да и њој и себи самима откривају истину ствари о којима су говорили и да ју искажу најбоље и најјасније што су могли.

***

Будући да је био краљем, Гüнтер је често, до дуго у ноћ морао водити дугачке државничке разговоре са својим чиновницима и страним поклисарима који су долазили на двор. Гудрун се у том друштву често знала тако притајити да ју отац не примјети и слушати што се говори све док ју он ипак не би примјетио, па ју уз чуђење, негодовање и опаске: да такви разговори нису за дијете, и уз благе пријекоре послао у кревет.

Но каткада би Гудрун од оца измолила дозволу да настави слушати те разговоре, па кад су државници завршили с оним обавезним питањима, она би их замолила да причају о својим земљама, о знаменитостима, јунацима, великим догађајима, и којечему другоме. Посланици би се тада распричали, а надахнути њеним лијепим очима и жедним погледима, причали су тако занимљиво и краснорјечиво, да су их сви, а не само Гудрун, слушали без даха и отворених уста.

Такви би разговори, на крају, најчешће скретали ка питањима о нарави небеса, о постанку и усуду свијета и смислу човјекова постојања, и често потрајали све дотле док дневно свјетло новога дана њиховим учесницима не би показало да је крајње вријеме да их прекину и иду на починак.

И тада би Гüнтер – не зато што би се љутио на своју кћер , него онако, ради реда и показивања свог очинског ауторитета и положаја – прстом гротескно припријетио Гудрун и спочитавао јој да их је опет завела и преварила. При том се, наравно, сасвим јасно видјело да му није нимало криво што су тако пробдјели цијелу ноћ и да је поносан на своју кћер која их на то навела.

Захваљујући баш тим разговорима, глас о њој почео се ширити по свијету и допро је до великих краљевстава на јужном крају свијета. На њиховим, сјајним и знаменитим дворовима причало се о мајушном краљевству на далеком сјеверу, на чијем двору живи невјеројатно лијепа и паметна принцеза дјевојчица, која је највеће благо што га има њен отац, краљ Гüнтер, а и цијело то Исландско краљевство. Већ тада су по цијелом свијету почеле настајати пјесме и приче о њеној љепоти и племенитости.

***

Године су пролазиле. Гудрун је расла и израсла у прелијепу дјевојку. Два слапа тешке црне косе уоквиривала су јој лијепо лице какво се није могло наћи ни на сликама. И тијело јој је било савршено складно. Склад му није могла сакрити нити једноставна, скромна, готово сиромашка одјећа у какву се, на ужас свог оца најчешће одијевала. Није ју наружило нити то кад је на себе стављала праве дроњке или облачила старе, преголеме, али топле и удобне очеве огртаче које је јако вољела, него су те ствари, ма како неприличне, старе или подеране биле, на њој, одједном, неким чудом постајале лијепе. И не само то. Умјесто да наруже и сакрију Гудрунину властиту љепоту, још су више, на неки несхватљив начин истицале и откривале, и њену изнимну нарав, и замамну, божанску љепоту и склад њеног тијела.

Но више од свега пажњу су привлачиле њене лијепе и паметне црне очи што су сјале попут звијезда. Због њих су ју, док је још била малена, назвали Милоока, а касније – кад је већ била одрасла – Звјездоока Гудрун.

Дјевојка Гудрун више није само читала и слушала пјесме и приче, него их је и сама писала, а страни изасланици који су долазили на двор њеног оца преписивали су их и разносили по свијету. Глас о њој допро је до великих махараџа и мудрих калифа, који су његовали и чували многа знања, мудрословље и пјесме. Они су се с махараџама, а и са другим владарима такмичили у томе ко ће јој послати вреднију књигу или сакупити љепше пјесме и послати их њој на читање.

Разговори на владарским дворовима често су се водили и о томе за кога ће се удати ова лијепа принцеза. Већина оних људи који су водили политику тадашњег свијета вјеровала је да ће ју Гüнтер удати у неку моћну владарску кућу како би поново ојачао своју државу и пријестоље.

На Гüнтеров су двор стали долазити и млади принчеви, витезови и синови великодостојника да јој се удварају, да заслуже њену руку, или да барем виде принцезу о којој се толико говорило.

.

***

Насупрот свим тим младим, храбрим, славним и богатим младићима са сјајном пратњом, Гудрун је за свог будућег мужа одабрала једног младића којег је познавала још од дјетињства.

Био то је Исландски племић Хилдебранд, из куће Тхорwалд, син Гунтерова пријатеља Харалдура.

Хилдебранд је био тек годину или двије старији од Гудрун, али врло стасит и за главу виши од ње. Плава коса падала му је на широка рамена и раскошно се расипала и излежавала на њима. И мада је имао пуно разлога за истицање, јер је био врло лијеп и наочит, Хилдебранд је био је повучен и шутљив младић.

Сам Гüнтер, који никада није имао никаквих планова за Гудрунину удају, поштовао је њен избор као нешто најприродније. Штовише, јако се радовао баш том избору, јер је младића познавао још од малена и видио да ће израсти у разборита и поштена човјека, у којега ће се свако добронамјеран моћи поуздати. Већ и прије зарука са Гудрун, Хилдебранд је често проводио вријеме на Гüнтерову двору, а Гунтер га је ословљавао са “сине”. А након зарука, нехотично је у то “сине” уносио пуно више топлине него прије.

Будући Гудрунин муж почео је ускоро са Гüнтером обављати државничке послове, и убрзо показао да има добрих способности и стрпљења за обављање тих дужности. Гüнтер се веома радовао томе, јер његова насљедница, Гудрун није нимало марила за ту врсту посла, па је то била уистину велика срећа што ће их моћи повјерити њеном будућем мужу, који је све више показивао и потврђивао те способности, а и своју промишљеност и разборитост, која је неопходна у владарском послу.

“Тако ће, и његова Гудрун и краљевство, ипак остати у добрим рукама “- мислио је у себи сретни Гüнтер и захваљивао боговима што су му кћер напутили на такав избор.

***

Гудрун је, како сам већ рекао, познавала Хилдебранда још од малих ногу и често су се заједно играли и дружили, а кад се задјевојчила, радо је вријеме проводила с њим, али није осјећала љубави према њему, а нити према неком од осталих младића који су живјели на двору или долазили у посјету.

Тек кад су Гудрун почели стизати просци из далеких земаља, све млади принчеви и витезови, она је Хилдебранда почела успоређивати с њима и видјела да тим младићима најчешће њихово богатство, добар одгој, елеганција и учтивост дају неку вриједност, и то ону извањску, док је Хилдебранд баш у дну душе, то јест по урођеној нарави био једноставан, искрен, разборит и добар, и није био потребан никакав вањски сјај да би га учинио привлачним и пожељним. Оно посебно, што јој се највише свиђало код њега било је то што је видјела да се, иза Хилдебрандове благости, повучености и скромности јасно назире да је он:

“… велик и поуздан као клисура на којој дријема Скулдегард…”

Тако је записала у једној од својих пјесама о Хилдебранду.

За разлику од Гудрун, Хилдебранд није толико марио за књиге и ученост. Ријетко је када узимао ућешћа у расправама које су се водиле на двору и то само у онима које су се тицале практичних питања. А и тада би, готово преко воље рекао једва коју ријеч, најчешће пословицу. Но те су његове ријечи, иако ријетке и шкрте, обично смиривале и зближавале успламтјеле страсти и духове.

Гудрун је пак одувијек имала некакво природно повјерење у Хилдебрандово мишљење и никад јој није било ни близу памети да сумња у њ или да му протурјечи. И, некако је, одувијек, и не бивајући свјесном тога, унапријед подразумијелвала да он никако не гријеши у ономе о чему говори или одлучује.

***

Вријеме је полако пролазило. Гудрун је сазријевала, а Гüнтер је почео размишљати о њеној и Хилдебрандовој свадби.

***

Једнога дана, већ је сјеверно љето било кренуло своме крају, у пратњи сјајне свите, на Гüнтеров двор дође изасланик Ирскога краља и његов главни савјетник, Адам Диабел.

Био је то тамнопут и маркантан старији мушкарац. Успркос малко поодмаклим годинама, витак, висок и снажан, једноставно и елегантно одјевен, лијепог, мужевног лица и мало подуже косе прошаране сјединама.

Диабел, како се види већ из самог имена, није био Ирац, него је однекуд дошао у Ирску и за кратко вријеме постао краљевим савјетником. Моћ му је била врло велика. У народу се с правом говорило да је он тај који влада Ирском, а не краљ.

Нитко га није волио, а људи су га се и веома плашили, иако се није могло рећи да је он икоме икада учинио какво зло. Због тог страха, о њему се мало, сасвим неодређено, и шапатом говорило и људи су најрадије избјегавали спомињати га или било што говорити о њему, тако да се није знало нити тко је, нити одакле долази.

Но у његово вријеме Ирска се, како је познато, почела уздизати и јачати невиђеном брзином. На краљевски двор дошли су многи учени људи. Цвала је култура, а и цијели народ почео је живјети знатно боље него икада до тада.

На Гüнтерову двору, Диабел је стекао респект показивањем свог врло великог знања. О себи самоме никад није рекао ни ријечи. Гудруни је донио и поклонио врло вриједне књиге и један пар златних наушница, за које је рекао да о њима постоји легенда која говори да нису израђене људском руком; да су врло, врло старе и да их је носила најљепша, а вјеројатно и највећа жена Старога свијета. С Гüнтером и његовим савјетницима разговарао је о сасвим неодређеним темама, а био је врло пажљив кад је нетко говорио о стварима Исландског краљевства. Пуно времена провео је у разгледавању напуштеног дијела дворца и ствари у њему и пажљиво слушао предања што су говорила о славним данима Краљевства и минулим освајањима. Увечер је радо слушао пјесме које је спјевала Гудрун и веома их хвалио. Све је изненадио казивањем цијеле једне пјесме коју је она била саставила прије много година и на коју је већ била готово заборавила.

Великој већини дворјана Диабел се није нимало свидио и улијевао им је страх. Гüнтер се напрезао да проникне тог човјека и његове намјере, али узалуд.

***

За Гудрун, Диабел је био нешто сасвим ново – отјелотворење нечег тајновитог, неземаљског, нечег што ју је одувијек привлачило попут каквог магнета, свјетла или усуда. Упознавши га, толико колико га је могла упознати за вријеме његова посјета, препознала је у њему лик из својих снова, лик којег је сањала цијелог живота. Па, иако јој се чинио некако мрачним и тајновитим, а и старијим од оца јој, она му је безглаво и самоубилачки, потпуно отворила своју душу, и међу њима се убрзо развила тајна симпатија и веза о којој нитко ништа није ни слутио.

Ствар се открила тек након што је Диабел отпловио својим брзим бродом, а с њим, потајно и Гудрун.

У њеним одајама нашли су једно кратко писмо којим их је обавијестила да добровољно одлази с Диабелом и да ће се у Ирској удати за њега. Написала је још како зна да им тим својим чином свима наноси велику бол и моли их да јој опросте.

***

Сви на двору били су пренеражени тим догађајем. Нитко од ње није очекивао неки такав чин, нити ишта слично томе.

Гüнтер напросто није могао схватити да је отишла, а кад је ипак схватио, почеле су га раздирати недоумице.

Осјећао је да би Гудрун требао вратити кући, на Исланд, али то што је она отишла с Диабелом, својом вољом везивало му је руке и није могао учинити ништа.

Да је била отета, одмах би саставио момчад и бродовљем кренуо у потјеру за отмичарима.

Вијест о Гудрунином бијегу најболније је погодила Хилдебранда.

Многи су очекивали да ће он осудити Гудрун због невјере и бијега, али он то није учинио ни једном рјечју нити гестом, а његова љубав према невјерној принцези није се, нити смањила, нити промијенила.

Но -“будући да је завољела другога – мислио је – и да је својом вољом отишла с њим, једино што могу учинити јест то да ју заборавим.”

Гüнтер је зашутио и повукао се у самоћу. Хилдебранд такођер.

На двор се спустила чама, шутња и тама.

***

Диабел и Гудрун сретно су стигли у Ирску. Он је одмах, само за њих двоје, дао уредити просторије у једној малко издвојеној кули краљевског дворца, која је стајала на литици понад мора и са које се лијепо могла видјети морска пучина. Кула је имала раван кров, грудобран и звоно којим се давала узбуна у случају напада гусара, који су тада – због порасле моћи Ирског краљевства – били већ врло ријетка, готово ишчезла појава. Испод сводова куле било је оно удобно гнијездо у којем су сада обитавали Диабел и Гудрун.

У том новом стану Гудрун је постала Диабеловом женом и започела један нови живот.

Диабел се бринуо да јој све на новом двору буде на услузи и располагању. Једина “обавеза” била јој је да пише, чита и разговара са другим ученим људима, којих је тада на Ирском двору било веома много. И у томе се Диабел побринуо да све буде прилагођено њој и њеним духовним потребама и да јој нитко не додијава или злопораби њено вријеме и стрпљење. Чак је и послугу уклонио из њихове куле, и сам удовољавао њеним жељама, и то тако као да је унапред знао што ће јој требати или што ће зажељети, па она готово никада није требала ни изрећи своје жеље.

Одвео ју је у краљевску књижницу и скренуо пажњу на многе вриједне књиге, а за њу је из свих дјелова свијета стао наручивати оно што би ју могло занимати или јој користити. У тој књижници проводила је пуно времена, а да не би кварила свој вид, Диабел је наредио да јој се пјесме и приче читају, и да их читају најбољи рапсоди, који су то умјели уистину лијепо чинити.

Вечери су често проводили у једној великој дворани поред библиотеке у којој су се сваке вечери водили разговори и препирке међу учењацима. Гудрун је све то радо и са великим занимањем слушала, али је врло ријетко узимала учешћа у њима, и то углавном онда кад је, на Диабелову молбу, читала своје пјесме.

Но она је радо, чак пуно радије читала у својој кули и тражила од Диабела да што више времена проводи с њом. Он јој је удовољавао што је више могао. Причао јој је о свему што ју је занимало и био јој занимљивији од било које књиге. Никад јој није било доста да га слуша и гледа.

Диабел јој је чинио и оно што није могла ни једна књига нити учитељ – откривао јој је њу саму и жену у њој, и често је то чинио након страственог љубавног заноса, кад су им душе, ослобођене окова земаљских, тјелесних жудњи тражиле да се вину у висине, или стрмоглаве у таму властитих дубина, и тако још једном, барем на трен заживе пуним животом.

Док јој је Диабел тако откривао њу саму, Гудрун се чинило да и она открива њега. Али, то је она, и не знајући, кроз њега откривала нарав самога духа. И што га је више откривала и упознавала, увиђала је да је он све дубљи и тајанственији и био јој све занимљивијим, па га је, сваким новим даном све га је више вољела и предавала му се. Захваљујући тој његовој неисцрпној тајанствености и његовом вођењу, пред Гудрунином су се усхићеном душом почели отварати нови, до тада непознати и неслућени свјетови, а и сам тамни бездан свеукупног постојања.

Баш из тог времена потиче онај њен гласовити стих којег и данас често понављају многи велики пјесници и мислиоци:

“…Свјетлост је само пјена безданих тмīна…”

Својим великим интересом за њен рад и дивљењем које је исказивао њеним пјесмама, њен невјенчани муж и заштитник стално ју је изнова потицао да пише нове и све љепше и љепше пјесме и веома их пажљиво и често читао, нарочито оне које су говориле о тајнама неба и времена, о крају свијета; о усуду људског рода и његовој будућности. Молио је Гудрун да их чита и оним учењацима који су боравили на двору, давао их преписивати и разашиљати по свијету, а многе је примјерке похрањивао и у краљевску ризницу.

Диабел – да о њему кажемо још и то – није био створ који би, попут осталих људи показивао своје осјећаје и поводио се за њима, па је био хладнокрван и надмоћан у било којим и било каквим околностима у којима би се затекао. Људима који су га познавали чинио се отјелотворењем неког неизвјесног, мрачног усуда, који не зна, ни за узмак, ни за милост. Он је, међутим, дубоко у себи био уистину праведан и доброљубив, па чак и милосрдан, али, и поред тога, на свијету није било ћари, лукавства или вјештине која би могла преварити и отворити, а камо ли завести и заробити његово срце, и чини се да је баш то било разлогом што га се већина људи толико плашила.

Гудрун га, међутим уопће није ни намјеравала заводити нити завести, или га посвојити само за се, него је сву, цијелу себе дала њему – свој је живот и свој усуд напросто повјерила у његове руке с повјерењем које је било налик повјерењу дјетета у властиту мајку, и, Диабел напросто није могао остати равнодушан и индиферентан према тако великом повјерењу и дару, па ју је настојао учинити што сретнијом, а убрзо ју је претпоставио и себи самоме и постао спреман на било какву и било коју жртву која би њој омогућила да настави живјети свој сјајни живот и окруни га заслуженом срећом и бесмртном славом.

Стога се он – иако јој је био истинским мужем, а она њему женом – према Гудрун односио као према неком дражесном али нејаком, дјетету којем је дао сву слободу, али над чијом је судбином зато вазда бдио и стрепио, попут оштрооког орла, који нетремице и пријетећи, стално бдије над сигурношћу гнијезда и животом своје младунчади.

Вријеме је пролазило. Диабел и Гудрун живјели су у екстази која се све више разбуктавала и за коју се чинило да неће имати краја.

На вјенчање су били потпуно заборавили.

***

Далеко на сјеверу младоме су Хилдебранду споро и тешко пролазили сиви и мрачни дани и мјесеци, а годишња доба отезала се и растезала до у недоглед. Стално се изнова, и на разне начине довијавао и трудио и да заборави своју Гудрун, али узалуд. Жеља за њом све му је више мучила душу.

Већ је било почело ново љето, и у његову бићу пробуђена природа разбуктала је ћежњу за Гудрун до те мјере да јој се више никако није могао опирати. Не имајући више куд, одлучи отићи по њу. Вјеровао је у исправност те одлуке и у то да би му се она могла вратити, тим више што до њих није допро никакав глас о њеној удаји за Диабела.

Са чврстом одлуком у срцу оде на двор ка Гüнтеру, изложи му своју намјеру и заиште од њега брод којим би отишао у Ирску. Гüнтер га саслуша, одобри његов наум, замоли га да се чува и савјетује му да никако не заподијева неки бој, ако баш не буде морао.

Хилдебранд је сакупио момчад састављену од самих јунака и момака вјештих пловидби. Међу њима је био и страшни Хаген од Троyа, чувен са своје одважности, лукавости и доброг знања ратне вјештине; стријелац Ланцемунд, чија стријела не промашује циља; Дитерицх од Xсантена, ненадмашив у боју са ратном сјекиром, а били су ту и гласовити гусари сјеверних мора, браћа Таулант и Гентиан, вјешти копљу и мачу. Та племенита и одважна браћа већ су за живота била опјевана у многим пјесмама, јер су сиромашним рибарима и другим људима у приморским селима често били једина заштита од силника и разбојника. И спретни Хундолд био је с њима, јер он је дуго живио на Ирском двору, добро га познавао и имао вјерне пријатеље на њему. Било је ту још гласовитих јунака, али сада их не могу све поименце набрајати.

Окупљеним ратницима Гунтер је дао свој најбржи брод. Испловили су с првим повољним вјетром.

***

А какав је био Хилдебрандов план?

С неколико најспретнијих и најхрабријих ратника канио је потајно ући у замак Ирског краља. Затим, уз помоћ Хундолдових пријатеља, пронаћи Гудрун и молити ју да му се врати. Најбоље вријеме за овакав, потајни улаз на двор била је ноћ. Пун мјесец отежавао је донекле тај подухват, али Хилдебранд није имао могућности чекати ноћи без мјесечине, па се за потхват одлучио оне исте ноћи кад су се били дохватили Ирских обала подно краљевскога замка.

***

У то љетно вријеме Гудрун је често ноћу излазила на кулу да се наужије љепоте што ју је стварала и откривала сребрна мјесечина.

Каткада, кад је имала среће, могла је проматрати игре китова. Знала је да су китови добродушне животиње, но увијек кад би их проматрала чинило јој се да испод мирне, сребрне површине оцеана вребају и неке големе и страшне немани, и те би мисли застрашиле њену, још увелике дјетињу душу. Плашила се чак и онда кад је била свјесна да је потпуно сигурна на својој високој кули и повлачила даље од грудобрана.

Баш те ноћи кад је Хилдебранд одлучио ући у двор, она никако није могла заспати, па се, пазећи да не пробуди Диабела, дигла из кревета, и изишла на кулу уживати у мјесечини и проматрати тајанствену пучину оцеана. Занесено је гледала како се површина оцеана љеска као некакво живо сребро и пребирала по мислима. Није ни слутила да се одоздо, уз литицу и зидине њене куле пење Хилдебранд с неколико врсних ратника и да тражи управо њу.

***

Спазила их је тек кад су се попели до врха зидина и хтјели прећи преко грудобрана.

Мислећи да то проваљују гусари, уплаши се опасности која је пријетила Дијабелу што је спавао доље у кули. На себе није ни помислила. Опасност и страх за Дијабела дадну у јој крила и она хитро скочи и потрчи ка звону за узбуну.

Ратници ју тек тада опазе, а Таулант одмах и врло снажно хитне копље на њу, како би ју спријечио да позвони.

Истог трена опази ју и Хилдебранд и препозна, и видећи да ју Таулант гађа копљем, ужаснут крикне што га је грло носило…

“Неее…!!!”

Међутим, било је касно. Копље је већ било полетјело и више га ниједан бог није могао зауставити.

Чувши Хилдебрандов глас и препознавши га, Гудрун застане и погледа према њему. У тај час копље ју погоди у леђа, а његов оштри вршак избије јој ван на груди. Она безгласно стисне усне од бола, објема рукама ухвати оштрицу копља и стисне ју, као да ју је тим својим нејаким стиском хтјела одгурнути и отклонити смрт коју јој је она доносила, и при том је, свеједнако и нетремице, погледом пуним питања и бола, гледала у Хилдебранда, који је и сам, ужаснут и окамењем стајао на мјесту и гледао у њу.

Тако су се гледали неколико тренутака, све док сироту дјевојку не свлада смрт и она клоне на кољена, а потом се сруши напријед, на прса. При паду удари о оно звоно и óно зазвони неколико пута.

***

На звук звона Диабел се тргне из сна, видје да нема Гудрун поред њега, па попут муње скочи, пограби огртач и мач и устрча уз степенице на врх куле.

Хилдебранд и остали ратници још се нису били прибрали, кад је он истрчао на кулу. Спазивши га, одмах су се освијестили и хитро се сврстали у бојни ред.

Отпоче бој.

Диабел, који је имао другачијег учитеља борбе, био је неуспоредиво вјештији борац од свих њих и брзо је убијао или рањавао једног по једног Хилдебрандовог човјека.

Кад је препознао Хилдебранда, у свијести му сијевну спознаја о томе ради кога и ради чега се води овај сабласни ноћни бој, и чим је то схватио, устреми се право на Хилдебранда. Овај одбије неколико његових насртаја, и баш је био подигао мач да му зада један страховити ударац, кад му Диабел, некаквим, несхватљивим, ђаволски вјештим маневром прислони врх свог мача на грло и свима који су се још борили довикне да одбаце оружје, или ће га погубити. Након кратког оклијевања, Хилдебрандови људи одбаце оружје. Једино сам Хилдебранд не хтједе одбацити мач, него му одговори:

“Можеш ме слободно погубити, јер након њене смрти ионако више не желим живјети.”

Диабел га упитно погледа.

Нато му Хилдебранд руком покаже према звону.

Ради сигурности, Дијабел појача притисак мача на Хилдебрандово грло, опрезно се окрене и угледа Гудрун како, поред звона лежи прободена копљем.

***

Његово срце, које је било свједоком многих ужаса и страхота, те, успркос њима, остало крепко и снажно, сада се у трену сломи, скрха и престаде бити истинским мушким срцем.

Но његов моћни дух оста непољуљан и прибран.

Окренувши се полако Хилдебранду, запита га гласом из којег је нестало сваке жестине, боје и страсти, а остао само некакав ледени, гробни мир:

“Како је погинула?”

” Овај овдје – рече Хилдебранд и покаже руком на Тауланта, који је мртав лежао до њихових ногу – мислио је да је она стражар и убио ју је, како не би позвонила на узбуну.”

Тада Диабел јасно увидје све размјере несреће коју је изазвао.

Због њега је погинула дјевојка чији је живот требао чувати више и пажљивије него свој властити и чији му је живот постао и дражи од властитог. Сада је пак, ту, пред њим, с мачем и са смрћу под грлом стајао и овај храбри и племенити млади човјек којем ју је он отео и чији је живот такођер уништио.

“Нисам се смио умијешати у живот ових људи”

– рече у себи – а његов оштровидни дух који се ничим није дао заварати и неумољива савјест одмах потом изрекну му пресуду.

Он повуче свој мач и обори га врхом према земљи, па у том ставу, остаде непомичан пред Хилдебрандом, дајући му прилику да њихов двобој оконча другачије, него што се очекивало да ће се окончати.

Хилдебранд се изненади и остане тако, затечен који часак, али не искористи прилику и не замахну мачем, него се окрене и оде до Гудрун.

Полако је и с пиететом клекнуо поред ње, гледао ју неколико дугих тренутака, а онда њежно помиловао њено лијепо, блиједо лице и тешку црну косу коју је толико волио. Затим окрену мач врхом ка прсима, погледа још једном лијепо лице своје драге и прошапће једва чујно:

“Опрости.”

А онда, свом снагом коју може имати младост, здружена с љубављу и очајем, и, прије него се итко од присутних могао и помакнути – страховито прободе своје груди.

Док је падао, и он, попут Гудрун, удари о оно звоно што се неколико пута огласи звуком који је више личио на јецање, грцање, или кукање него на звоњаву.

***

Сутрадан, ујутро, одмах након свитања, Диабел нареди да се тијела Хилдебранда и Гудрун, те осталих ратника који су погинули прошле ноћи пренесу на Гüнтеров брод. Лађу даде опремити црним, жалобним једром и она, уз почасти које се одају само јунацима, исплови из луке и отплови према Исланду.

Након тога Диабел се затворио у своје одаје и није излазио одатле, нити је кога пуштао к себи.

За неколико дана вријеме се над Ирском поквари и једне ноћи настане страшна олуја. Муње су парале небо и претварале ноћ у дан. Понад краљевског дворца и понад града појавила су се нека непозната свјетла и дуго су тамо остала. Људи су се веома уплашили и посакривали у куће и подруме и молили. Сутрадан, кад се олуја смирила, Диабела више није било на двору, а нити игдје у граду.

Не зна се када и како је отишао, али у народу је остала легенда: да је те олујне ноћи Ђавао дошао по њега, и да га је баш Он, Ђавао, и нитко други, прије много година био послао у Ирску.

***

Горе на Исланду, Гüнтер је, на своју несрећу, дочекао брод са тијелима Хидлебранда и Гудрун. Кад је видио црно једро, срце га је зазебло, јер је схватио да се догодила несрећа. Није, међутим, очекивао нити погибију Хилдебранда, а камо ли погибију своје Гудрун. А кад је несретни краљ сазнао истину, она га погоди` попут ударца неког тешког маља и смрви сву његову снагу.

За свега неколико дана постао је старцем.

Гудрун и Хилдебранда сахранио је у заједничкој гробници.

Након тога, очајни старац више није говорио и повукао се у потпуну осаму. Све државне послове препустио је својим секретарима.

Сваког дана, кад је год то вријеме дозвољавало, одлазио је на Хилдебрандов и Гудрунин гроб и тамо остајао до вечери. Људи који су туда пролазили често су чули како старац, с времена на вријеме, у очају вапи:

“Гудрун, Гудрун, несретна кћери моја!” –

“Хилдебранде, сине мој. !” –

Тако су му пролазили задњи дани.

Хилдебрандов отац и Гüнтеров пријатељ Харалдур, који је и сам био тешко погођен синовљевом смрћу, покушао га је утјешити и вратити ка животу, али узалуд.

Једне вечери није се у уобичајено вријеме вратио у двор, па су га дворјани отишли тражити. Нашли су га мртвог на Гудрунину и Хилдебрандову гробу. Умро је, сиромах од туге за њима, а и од тога што му живот више није имао никаква смисла.

Сахрањен је у једној новој, великој гробници, заједно са Хилдебрандом и Гудрун и својом покојном женом.

На гробницу би` уклесана молитва боговима да им допусте да барем онкрај гроба стално буду заједно и да никад ништа не растужи њихове сјене.

***

Тако се угасила Династија Wормс, а с њом и Исландско краљевство. Моћни, неосвојиви Скулдегард с временом се урушио у себе, а много од онога што је вријеме сатрло у прах, смрт је завила у таму и заборав.

***

Но Гудрунине пјесме и приче о њој остале су живјети и вјеројатно ће живјети заувијек. Нису уткане само у Едде, одакле сам их и ја узео и препричао за Вас, него живе и у народу, заједно с бројним легендама које, на свој начин говоре о њој и величају ју. И данас је Гудрун најдража хероина свих народа далеког сјевера.

 

Тамошњи људи с неком посебном, неуобичајеном њежношћу и љубављу његују успомену на њу – као да је она дијете које још увијек, некако невидљиво живи међу њима. Многи од њих сањају о таквој дјевојци каква је била Гудрун, али само име “Гудрун” ријетко дају својим кћерима, из страха да и њих не би задесила онако несретна судбина каква је задесила посљедњу Исландску принцезу.

Код тих народа, Гудрунин лик није само симбол љепоте, даровитости и трагичног усуда, него такодјер и симбол несретне љубави. И кад тамо, код њих, нетко оде у смрт због љубави, кажу да се тај опростио од овога свијета и замолио допуштење за улаз у Небо – позвонивши о Гудрунино Звоно.

( Петар Боснић Петрус )

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Турско уништавање доказа србског племства

Султан Мехмед II Освајач Цариграда

.

Султан Мехмед II Освајач 1463. године, целокупном преживелом српском племству наређује указом да му дође у аудијенцију у Јајце, где је столовао.

 И, да му сви поднесу дипломе, повеље, привилегије, хрисовуље и друге доказе о свом благородству, да би им их султан, како је обећао, часном одлуком ПОТВРДИО.

 Већи део српског племства је то и урадио, али султан ИЗИГРАВА обећање.

Наредио је, да се све те драгоцене хартије баце у ватру, а српско благородство лишио поседа, привилегија и права.

Мало касније, другим указом је, под претњом смртне казне, наредио да се ниједна српска племићка породица не сме називати својим старинским презименом, већ да се сваки Србин може презивати само по ИМЕНУ свог оца.

Султан Мехмед II Фатих је рођен у Едирне (Једрене), тада главном граду Османске државе, 29. марта 1432. године. Његов отац је био Султан Мурат II, а мајка Хума Хатун.

 Још од раног детињства Мехмед се почео бавити припремама за освајање Истанбула. Читао је дела у којима се описује живот Александра Македонског и Јулија Цезара. Говорио је неколико језика: арапски, перзијски, грчки, српски и италијански.

Године 1445., кад је имао свега тринаест година, док је султан Мурат још увијек био на власти, млади Мехмед је са двојицом оданих паша испланирао заузимање града, што је изазвало немире.  Султан Мурат је убрзо средио немире и послао Мехмеда у Манису.  Иако се повукао у Манису, и даље се сматрао јединим легалним Султаном, док је Мурат био само његов опуномоћени заступник.

У рану зору 29. маја 1453. године, топови Султана Мехмеда најавили су крај тадашње престонице Источног Римског Царства и Васељенске Патријаршије у Цариграду, и етаблирање будућег Истанбула (Ислам бул- цвет ислама). Невероватан војнички подухват султан Мехмед остварио је у својој двадесетој години. Након освајања Истанбула, Султан Мехмед је добио надимак Фатих (Освајач).

 Мехмед  је 1463. године окупирао Сарејево. Пре тога  је уснио сан у којем је видео ватру и око ње тројицу  халифа: Ебу Бекра, Османа и Алију .. Када се пробудио, питао је шејха Акшемсудина значење сна. На то му је шејх одговорио:

,,Штета што ниси сањао праведног Омера,  јер то значи да у Босни никада правде бити неће и да ће се њен народ увек морати борити за њу!”

Извор:  http://www.monteislam.com

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Муршили (Миршило), ратнички краљ Хетита

.

Хетити су до пре отприлике 120 година били готово посве непознат  народ. У Библији се спомињу на неколико места, али углавном само при набрајању разних народа и племена Блиског истока, и то под различитим именима – Хитим, Хетејци или Хетити. Лепа Бет-Саба (Вит-Cава или Видосава) у коју се заљубио краљ Давид, била је супруга неког Хетита. Постоји и спомен да је хетитска војска била равноправна војсци египатског фараона, што је јасан показатељ њене моћи.

ВИШЕ О ХЕТИТИМА: 

http://vesna.atlantidaforum.com/?p=2181

 

Археолошка истраживања код Богазкалеа у средишњој Турској показала су да су хрпе камења код којих су пастири водили овце на испашу заправо остатци Хаттуше, импозантне прјестонице великог Хетитског царства. Престоница Хетита налазила се на стеновитом терену и више је личила на велико утвђење него на антички велеград.

Хетити су дошли у контакт с Египћанима у 16. в. пр. Хр., и од њих су преузели краљевску титулу ,,Моје сунце”. За разлику од фараона,  хетитски краљеви нису сматрани Боговима током живота, већ тек након смрти. Стога хетитски текстови не бележе податке о томе када је неки владар умро, већ када је постао Бог. Сачувани су записи из тог времена о краљевском  двору. Највише положаје – заповједник краљеве страже, коморник, пехарник, ризничар, жезлоноша, дворски мештар и отац куће – преузели су краљеви рођаци.

 Иако је тако држао државну власт чврсто у рукама властите породице, стари хетитски краљ Хатушили (Хатушило) I  био је незадовољан сином Лабарном,  јер је у краљевој одсутности обављао верске обреде који доликују само краљу, па је уместо њега именовао своју кћер као наследницу. То је изазвало нереде у земљи, па је напокон одредио свега унука као наследника. Када је ступио на престо, споменути унук узео је име Муршили (или Миршило) I .

.

Освајач Вавилона

 Ratnički kralj Muršili i uspostava hetitskog carstva

.

Муршило I  је био добар избор за новог владара. Није оставио анале о својој владавини, али то није било ни потребно – био је велики освајач о чијим су делима писали како његови наследници тако и владари других народа.

Освојио је Халафу (данашњи Алеп), важно трговачко средиште и престоницу моћне државе Јамхад (у данашњој Сирији), а 1595. и Вавилон, највеличанственију метрополу тадашње Месопотамије, па и света. Међу баснословним пленом који је Муршило понео натраг у своју државу био је и велики кип Мардука. Кип, међутим, није стигао на своје одредиште у Хатушу – вероватно су га отела нека локална племена. Можда је то био наговјештај будуће краљеве зле коби.

..

За време Муршилове одсутности, његова неверна супруга и један од његових најмоћнијих дворјана сковали су заверу која је Муршила стајала главе. После његове смрти, настало је раздобље унутарње политичке нестабилности хетитске државе, током којег је много владара дошло на власт пучем или убиством претходника.

Овај мотив о издаји неверне жене и убиству владара имамо и у србској народној песми из преткосовског циклуса ,, Женидба краља Вукашина”, где је неверна жена Видосава сковала заверу са краљем Вукашином да убију њеног мужа војводу Момчила:

Књигу пише жура Вукашине
у бијелу Скадру на Бојани,
те је шаље на Херцеговину
бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави, љуби Момчиловој;
тајно пише, а тајно јој шаље,
у књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо,
шта ћеш у том леду и снијегу?

Већ ти отруј војводу Момчила,

ил’ га отруј, или ми га издај,
ходи к мени у приморје равно
бијеломе Скадру на Бојану,
узећу те за вјерну љубовцу,
па ћеш бити госпођа краљица,
прести свилу на златно вретено,
свилу прести, на свили сједити,
а носити диву и кадиву
и још оно све жежено злато;
а какав је Скадар на Бојани!

 

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off