Vesna Radojlović Zaveštanja predaka

Naš narod, nažalost, nije imao priliku da nauči neophodno o čoveku koji je na neki način dao poseban pečat našoj istoriji i literarnoj baštini. Srbi ne znaju gotovo ništa o hrabrom, ponositom i velikom vitezu čiji su život obeležili najslavniji, ali i najteži dani srednjevekovne Srbije. Ovo je drugačija priča o Marku Kraljeviću – čoveku koji je dobro znao kako je to biti na vrhu, ali je nažalost saznao i kako je to biti na dnu.

Autor: Stefana Pavlović

Čovek od krvi i mesa koji je živeo kao MIT

 

“Marko Kraljević – čovek koji je postao legenda” – na policama srpskih knjižara “ušuškao” se prvi roman Marka Aleksića, svestranog istraživača koji je diplomirao i magistrirao srednjovekovnu arheologiju. Ovo je jedan od prvih romana na našim prostorima koji nam donosi istorijsku i naučnu istinu “upakovanu” u modernu, “urbanu”, živopisnu reč, pitku i razumljivu svima. Autor je pokušao da izbegne suvoparne podatke, potrudivši se da istorijskim činjenicama da novi i svež “dah”, istovremeno ne rušeći načela istine i tačnosti. I u tome je uspeo – plod njegovog rada, truda i istinske strasti ka srednjevekovnoj istoriji je knjiga koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, ruši tabue, “raskopčava mito”, i donosi pravu i jedinu istinu o jednom od najvećih junaka srpske istorije – Marku Kraljeviću. A, ako ste mislili da je on samo plod mašte srpskih epskih pesnika ili mizerna istorijska figura – varate se! Vreme je da zagrebete ispod površine i saznate istinu.

 

– Prvi put u našoj istoriji ova knjiga pokušava da odgovori na nedoumice ko je Marko Kraljević zapravo bio. On je nadaleko poznat kao fascinantna literarna ličnost, nema ko ne zna spevove o njemu, znamo da “ore drumove”, “pola pije, pola Šarcu daje”, ali o stvarnom Marku Kraljeviću, kao istorijskoj ličnosti, malo ko zna da kaže nešto. On je nacionalni heroj Srba, ali ne samo Srba, već svih južnih Slovena, istu “titulu” ima i u Bugarskoj i u Hrvatskoj, pesme o njemu zabeležen su i u Sloveniji, a čak ni Albanci ne zaostaju u spevovima o njemu – započinje da rasvetljava, možda i “najzapostavljeniju” temu naše istorije, priznati arheolog Marko Aleksić.

Aleksić, “dečački” zaljubljen u istoriju, čovek koji je godine i godine proveo posvećen izučavanju srednjeg veka na našim prostorima, ističe da je čak i sam ostao zapanjen informacijama koje je saznao dok je radio na ovoj gotovo “revolucionarnoj” knjizi.

Biografija Marka Kraljevića donosi ne samo krajnje zanimljive podatke, već krije i one koji su do sada bili nepoznati širokoj javnosti, i predstavlja primer kako istoriju prezentovati na način dopadljiv i prihvatljiv svima. Ali, kada se spoje, ljubav, zalaganje i tema koja je od nemerljivog značaja za istoriju i očuvanje dostojanstva srpskog naroda – dobar rezultat ne može da izostane.

 

– Epska snaga Marka Kraljevića jeste dominanta, ali on je bio stvarna istorijska ličnost, i to veoma značajna figura svog vremena. On je bio čovek ratnik, čovek vitez, čovek vezan za svoju porodicu i narod – što je i obeležilo njegov život. Marko Kraljević je zaista bio veliki vladar i plemić, kao i njegov otac i stric, koji su upornošću uspeli da se izbore da njihova porodica postane vodeća u zemlji. Marku je kao najstarijem sinu Vukašina Mrnjavčevića bilo suđeno da postane vladar Srbije, pa je proglašen za princa, tačnije mladog kralja. Baš zato što mu je i otac bio kralj, on je poneo prezime Kraljević, kao i njegova braća Dmitar i Andrejaš. Kada je Vukašin poginuo u Maričkoj bici, Marko je automatski postao kralj čitave države –pojašnjava naš sagovornik.

 

Marko – požrtvovani vladar koji je svoj život posvetio borbi protiv Turaka

Jedno od najvažnijih i “najosetljvijih” pitanja koje se nameće jeste kako smo kao narod uspeli da “zakopamo” u zaborav Marka Kraljevića kao stvarnu istorijsku ličnost, čoveka koji je vladao Srbijom i na kraju dao svoj život za nju.

– To je kardinalna greška naših istorijskih istraživača i naučnika, i ne može da se objasni na neki racionalan i uobičajen način. Naša narodna tradicija je veoma sugestivna i jaka, naša epika je “najjača” u svetu, odmah nakon Homera, a prvi ovdašnji istoričari bili su toliko impresionirani tom epikom da su joj u potpunosti verovali. Vreme je pokazalo da se epske pesme ne mogu koristiti kao relevantan istorijski izvor, pa su buduće generacije istoričara otišle u drugu krajnost – oni su olako nipodaštavali narodna predanja, a upravo je Marko Kraljević završio kao žrtva, jer je bio simobol takvog predanja. Naučnici su u strahu da ih ne etiketiraju kao “nenaučnike” polemisali sa njegovim životom do te mere, da su mu prepisali negativne stereotipe – naglašava Aleksić, pokušavajući da sruši tabue:

 

– Jedan od najčešćih stereotipa dok pokušavamo da “razbijemo” epsku sliku Marka Kraljevića jeste činjenica da je on bio turski vazal, čime dokazujemo da smo navodno objektivni i kritični prema svojoj tradiciji. Ali, to je zapravo velika greška – istina je da je on najveći deo svoje vladavine i života posvetio borbi protiv Turaka. Velika je nepravda da takvog čoveka danas njegov narod proglasi za turskog udvoricu. On jeste bio turski vazal, ali tek u drugom delu svoje vladavine, i to u trenutku kada su oko njega već svi bili vazali, te onda kada je to bila jedina moguća i najbolja odluka za njegov narod. On je to uradio razumno, svesno žrtvujući svoj položaj. Drugi negativni stereotip koji mu se “prišiva” jeste da je za razliku od njegovog grandioznog epskog lika on istorijski bio zapravo minorna ličnost. Zapravo, on je 35 godina proveo u vrhu države, što je neverovatnoe veliki period, i ubraja se u ličnosti koje su ključno uticale na sudbinu naroda. Kao samostalni vladar je proveo dugih 25 godina, i sam sebe smatrao je vladarem svih Srba i tako se predstavljao. Jedno kratko vreme su ga i drugi smatrali tako, ali to ne umanjuje značaj da je on bio jedna veoma važna figura svog vremena.

 

Buran privatni život Kraljević Marka

Knjiga “Marko Kraljević – čovek koji je postao legenda” rasvetljava ne samo život srpskog vladara i junaka, već i život njegove porodice, predaka i onih koji su ostali posle njega. Takođe, knjiga se pozabavila i odgovorima na pitanje o tome kakav je bio način života u srednjevekovnoj Srbiji, ali i Evropi uopšte. Ipak, nesumnjivo će čitalačku publiku najpre zaintrigirati ljubavni život čuvenog heroja! Da, i on je voleo, i zbog ljubavi patio. I, mada je nauka verovala drugačije, Marko Kraljević ostavio je potomke iza sebe.

– To je veoma polemično pitanje; narodno predanje i nauka slažu se u tome da nije imao potomke. Sećamo se i reči njegovog oca iz pesama kada ga proklinje – “Ne imao ni groba, ni roda, ni poroda…”. Međutim, ova knjiga je ozbiljno razmotrila to pitanje i ispostavilo se da je Marko Kraljević imao potomke najverovatnije, što dokazuje biografija najvažnije žene u njegovom životu – Jelene. On je imao buran privatni život, čak i narodno predanje se time pozabavilo, što je potpuno nesvojstveno konzervativnoj atmosferi u našoj epici. Danas istorijski znamo da je imao najmanje tri braka, a ono što je fenomenalno je da su dva bila sa istom ženom (pomenutom Jelenom), što svedoči o njihovom složenom odnosu – priča naš sagovornik, donoseći još zanimljvih informacija o Markovoj intimi:

– Njegova žena Jelena bila je oficirsko dete, ćerka čuvenog generala cara Dušana – Vojvode Preljuba, a pogrešno se verovalo da je kćerka Radoslava Hlapena. On je zapravo bio njen očuh i ratni drug njenog slavnog oca Ćesara od Preljuba. Jelenina majka se nakon pogibije vojvode Preljuba, preudala za Hlapena, koji je usvojio njenu decu iz prvog braka i korektno se odnosio prema njima do kraja života, šta više pomagao im je u teškim životnim situacijama. Jelena i Marko su najverovatnije imali decu, a u knjizi je opisana i dramatična scena i ljubavna svađa koja se odigrala u gradu Kastoriji. Knjiga donosi priču o situaciji kada je Jelena otišla za drugog čoveka – Balšu Balšića, te kako je Marko došao da se bori za nju. Ova “epizoda” desila se jer se Jelena borila za svoje dete, pošto su po srednjevekovnim pravilima deca ostajala kod oca. Tada joj je Radolsav Hlapen pomogao, pa se ponovo udala za Marka. Međutim, kasnije se ponovo razvela, ali tada je ponela sa sobom najmanje jedno dete, kćerku Irenu. Ako je to bila ona, Irena je dobila ime po svojoj baki, a Jeleninoj majci. Kasnije se udala za jednog italijanskog viteza, i pripadala je vlasteli koja je živela na današnjem jugu Grčke. Druga poznata žena Marka Kraljevića bila je Teodora Šupić iz Dalmacije, međutim taj brak je bio veoma kratkotrajan, jer se srpski vladar razveo, kako bi ponovo oženio Jelenu.

Marka Kraljevića, kako iz predanja, tako i sa slika i fresaka, znamo kao gorostasnog, snažnog, markantnog čoveka. Aleskić razotkriva da li je takva slika o njemu verodostojna i istinita:

– Velike nacije vizuelizuju svoje važne, istorijske ličnosti, a ako nemaju njihov portret, okupe najbolje umetnike u državi, koji potom crtaju jedan zamišljeni portret po istorijskim opisima. Ali, mi zapravo imamo pravi porteret Marka Kraljevića, tri su sačuvana – dva su oštećena, dok je jedan u veoma dobrom stanju – i kada ih uporedimo, vidimo autentičnu ličnost. Njegov portret donosi čoveka u najboljim godinama, u srednjim tridesetim, potpuno je realan, i verujemo da umetnik nije imao potrebu da improvizuje – on je tada bio vitez u naponu snage i elana. Ova knjige krije i jedini pravi porteret Markove majke Jelene (Jevrosime u narodnom predanju), ali i fotografije dragocenog nakita koji je mogla da nosi samo vladarka i najvažnija žena u porodici – najverovatnije su to nosile Markova majka i supruga.

 

“Kasno Marko na Kosovo stiže” i poslednje reči srpskog heroja

 

Kosovski boj odigrao se nekoliko godina pre smrti Kraljević Marka, a njegova uloga u njemu do dana danas nije rasvetljena, i ne zna se da li ju je uopšte bilo. Uprkos tome što je Aleksić doneo odgovore na sva pitanja o životu srpskog vladara, ovo je moralo da ostane “okrnjeno”.

– Informacije o ulozi Marka Kraljevića su veoma oskudne, i nažalost ova knjiga nije mogla ništa da kaže o tome. Da smo morali, mogli smo da kažemo sledeće – on se ne pominje među turskim vazalima koji su se borili protiv Turaka, ali se ne pominje ni među onima koji su ratovali protiv hrišćana.Ono što je indikativno jeste da turska vojska nije prošla preko njegove teritorije, nego preko teritorije Dragaša, njegovih istočnih suseda, što i nije logično, jer je Markova teritorija bila lakša za proboj do Kosova. To je ono što nauka može da kaže, a ostala je još samo šaljiva narodna izreka “Kasno Marko na Kosovo stiže” – naglašava ovaj arheolog.

 

Marka Kraljevića smrt je stigla kao šezdesetogodišnjeg čoveka, a poginuo je baš kao što je i živeo, boreći se do poslednjeg daha.

– Marko Kraljević poginuo je 17. maja 1395. godine u bici na Rovinama, on je u tom trenutku bio turski vazal i znao je da je to zenit njegovog života. Njegova braća su napustila zemlju, otišli su u Mađarsku, jer nisu želeli da budu turski vazali. Marko je tada bio čovek bez iluzija, znao je da samo još kao dobar vojnik može da posluži svojoj zemlji. Zanimljivo je da se rame uz rame sa njim borio i budući despot Stefan Lazarević, tada tek 18-godišnjak. On je zapamtio i poslednje reči Marka Kraljevića, a glase ovako otprilike: “Molim Gospoda da pomogne hrišćanima da pobede u ovom ratu, a ja nek budem prvi koji će poginuti u njemu” – priča predavač u Istraživačkoj stanici Petnica.

Uloga i značaj Marka Kraljevića u srpskoj istoriji decenijama, možda i vekovima, bila je obavijena velom “neznanja”, zanemarivana je i potcenjena. Ova knjiga, nadamo se, doprineće rasvetljavanju mita o čoveku čiji je lik poslužio kao inspiracija najvažnijim i najsnažnijim epskim spevovima, ali i o čoveku koji je bio i ostaće metafora junaštva i moći.

– Marko Kraljević bio je čovek koji je u kritičnim trenucima stremio vrhunskim moralnim vrednostima, bio je neko ko je uvek imao svest o sebi i svojoj ulozi i odgovornosti u svetu. Ako je nekada pomislio i da je njegovo postojanje uzaludno, istorija je pokazala suprotno, desilo se čudo. Njegov život nije mogao materijalno da pomogne Srbima, ali i te kako jeste u duhovnom smislu – on je bio vitez koji je davao samopouzdanje i veru ljudima da će doći doba oslobođenja. To se i desilo, 500 godina kasnije, zahvaljujući tome što naš narod nikada nije prestao da veruje da će jednom biti ponovo slobodan, a veru je sačuvao i kroz pesme o svom junaku – zaključio je Marko Aleksić, ostaviviši pritom i snažnu poruku o tome koliko su a očuvanje integriteta, ponosa i dostojanstva jednog naroda važni poznavanje istorije i narodnog predanja.