.

На почетку своје књиге, Милутин М. Јаћимовић, схвативши да ће читалац с неповерењем прихватити – да је античка Троја била уствари град Скадар, те да је Скадар и потоња престоница античке и средњевековне Србије, скреће пажњу на Волтерово упозорење:
„Ако је веома тешко да се открију нове истине,  још је теже, да оне буду примљене и прихваћене. Јер, према некој немилој тежњи људског духа и по речима не знам ког мудраца, лакше је веровати у лаж, која се чула хиљаду пута, него у једну потпуно нову истину“.

Јаћимовић нам пружа потпуно нову истину о Антици. Ломи њоме ту окошталу лењост људског духа – о којој изнесе свој уверљиви суд славни песник Волтер. Истина у књизи Јаћимовића није везана за неки (мање или више важан) садржај историје једног народа или једне области на неком од континената, него је везана за целокупни антички садржај Цивилизације. Садржај који краси уџбенике – од основне школе до универзитета.

Јаћимовић нам каже, да „Одисеја“ и „Илијада“ нису поеме о грчким државама, грчким краљевима, грчким јунацима… него да су то поеме о српским државама, српским краљевима и српским јунацима…

Међу античким ликовима из времена славне Троје је и Ахил, плавокоси Србин, о којем је сачуван податак – да је јахао расног коња „Шарца“, онога којег је српски гуслар новијег доба (у десетерачким епским песмама) даровао Марку Краљевићу. Срби чувају још једну одлику јуначког Ахила, а и она упућује на Ахилову припадност српском народу. Археолози су нашли више керамичких посуда, на којима је угравиран лик Ахила – с мушком античком хаљином. А та Ахилова хаљина је окићена крстом с четири оцила!

Само су Срби у Европи сачували четири оцила и уградили га у своје државне и ратничке грбове.

Наравно, Јаћимовић није једини истраживач који доводи у питање историјске чињенице из времена другог и трећег миленијума пре Нове ере. Тројански рат је био око 1200. године пре Христа и та чињеница је подстакла многе писце, да одбаце тумачење о грчком освајању Троје, јер постоје поуздани извори, да су Грци населили јужни део Балканског полуострва у 7. или 8. столећу пре Нове ере – 400, или 500 година после Тројанског рата. Само ова чињеница је била довољна за преиспитивање европске античке историје, и била је драгоцен путоказ за извођење нових закључака о Тројанском рату. А та преиспитивања су и на страницама књиге Милутина Јаћимовића.

Треба признати М. Јаћимовићу, да је, с правом, посумњао у извештај приученог немачког археолога, Хајнриха Шлимана. Шлиманово уверавање света, да је открио место античке Троје на територији Турске, Јаћимовић је довео у везу с програмом Бечко-берлинске историјске школе у 19. столећу. А та школа је прилагођена суштини немачких империјалних планова према словенским земљама и словенским народима. Прогласила је Словене недржавотворним племенима, која нису овладала писменошћу и другим цивилизацијским достигнућима до 9. столећа, када ће их, наводно, описменити Грци, Романи и Германи. Овоме је придодата и подвала да су Словени на Балканском полуострву и у Панонији придошлице из Русије и да су узурпирали власништво над земљом других народа. На тај начин, Германима се пружа право на историјску „правду“ – да уклоне Словене са отете земље. Ова империјална најава о Словенима на туђим земљама не би могла опстати, да нису: Германи, Романи и Ватикан обавили две подвале: 1) Ахејци, Дардани, Илири, Трачани, Дачани, Мизи, Далмати, Пеони и они с другим именима – а насељени у Антици на Балкану нису преци Срба (Словена) и 2) Хомерова Троја се није налазила на Балкану.

Географске одлике Троје су око Скадра

Јаћимовић је оповргао оба кривотворења Бечко-берлинске историјске школе. У својој невеликој књизи: „Троја, српска престоница Скадар“, објављена на српском и руском језику, уверљиво доказује да је Тројански рат, опеван у Хомеровој „Илијади“ и „Одисеји“, био обрачун српских државица никлих на морским обалама Средоземља и у дубини Балкана. Он упућује читаоца, да није могуће пронаћи планину у Хисарлику (где је Шлиманова Троја), која би се могла видети – заједно с Тројом и морском обалом, како је то све посматрао, с Трачког врха (на Шар планини), Бог Посејдон:
„Цела се отуда Идска планина могла да види,
Видио се Пријамов град и ахејске лађе“.

Милутин Јаћимовић каже, да се са Шар планине, или с Кораба, могу видети: Проклетије, Троја и морска обала Јадрана – како то описује и овај стих „Илијаде“, а такве слике нема на Хисарлику. На Хисарлику нема ни реке, која би представљала, водом богату, Скамандар, која, пре него што се улије у море, носи воду и осам својих притока. А на Хисарлику, поред Шлиманове Троје, тече једна мала река, више поток. И кад су летње жеге, она пресуши. Аутор нас упућује још на једну бесмислицу у вези с природном околине наводне Троје на Хисарлику. „Илијада“ спомиње, у близини стварне Троје, поред реке Скамандар, још једну реку – ни налик потоку на Хисарлику. Реч је о реци Симонети, коју је Јаћимовић препознао као реку Дрим, а сигуран је – да је антички Скамандар данашња река Бојана. Дрим и Бојану спаја и данас један водени рукавац, који се спомиње и у „Илијади“.

Ево описа Троје и те две реке с рукавцем у „Илијади“, што ниједан истраживач, осим оних из Бечко-берлинске историјске школе, не би могао везати за географску слику на Хисарлику:
„А кад стигну до Троје и двеју тамошњих река,
Онде где Симонет и Скамандар здружују вале,
Ту заустави коње белорука Богиња Хера,
Од кола испрегне њих и маглом покрије густом,
А Бог Симонет њима амбросије даде да једу“.

Поуздано сведоче стихови „Илијаде“ – да је Јаћимовић у праву, а да то Шлиман није. У једном од њих се каже да Ахил разби Тројанце и једну групу гоњаше низ поље, кад је прешао мост (брод) на једној од 8 река, Ксанту, између града и поља:
„Кад напослетку стигну до брода лепотеком Ксанту,
Реци вировитој, што Див је бесмртни роди,
Онде раздвоји Тројце Ахилеј, те гоњаше једне“.

Још једну одлику реке поред Троје, уочава Милутин Јаћимовић. Налази је у стиху „Илијаде“. Нема речи, да би се она могла налазити на Хелеспонту. Препознатљива је та одлика у реци Бојани. Зна се да морске јегуље, кад полажу икру, то чине у рекама Средоземља, па и у Бојани. То не би могле чинити у потоку на Хелеспонту, у којем вода често пресушује.

Погледајмо, јегуље пливају у Бојани, поред Троје (Скадра) – у aнтици, као и данас:
„Метиљке почну да горе и брестови, а с њима и врбе,
Лотос горети стане и сита, а с њима и кипир,
Све што уз лепу је реку на брегу у обиљу расло.
Јегуље и друге рибе у води стану да гину,
Што су овуд и онуд у лепој пливале води“.

Стихови „Илијаде“ су с драгоценим садржајем, уверава нас М. Јаћимовић. Они откривају и најприсутнију одлику реке Зете у Црној Гори. Верује да се Зета, у време Тројанског рата, звала Есеп, а долина кроз коју је текла – Зелија. Стих каже, да Есеп протиче поред најниже стране Идске планине, а Јаћимовић види, да је реч о Проклетијама, јер се према Зети надноси најнижа страна ове планине. Још једна особина Зете се препознаје у стиху „Илијаде“ – вода јој је тамна (црна) због изобиља алги, које су условљене њеним спорим током.

Погледајмо:
„Који од Зелије беху, од Идске најниже стране,
Имућни људи што црну Есепову пију воду,
Те Тројанце син Дикаонов вођаше светли,
Пандар, кога је сам Аполон обдарио луком“.

Стране света у „Илијади“ упућују на Скадар

Ако се зна да су Пеони живели око средњег тога Вардара, онда је тачно да им је Скадар био на северозападу, како се у „Илијади“ одређује положај Троје. Пеонски вођа је био Астеропеј и он је своје војнике водио до Троје пешке. Да је Троја била у Турској, како тврди Шлиман, онда би Пеони морали да преплове Егејско море и не би путовали само пешке, како то пише у „Илијади“. Јаћимовић наводи и студију о Троји Аристида Вучетића, у којој је упозорење, да је Дарданија, којом је владао Пријам, имала излаз на источну обалу Јадрана, у данашњој Далмацији. Према томе, тешко је поверовати у Шлиманову тврдњу, да је главни град те Дарданије био на Хисарлику. Била би то огромна држава и онда се на Балкану и Малој Азији не би налазиле толике државице – учеснице у Тројанском рату.

Српски погребни обреди у „Илијади“

У „Илијади“ су описани српски погребни обреди – они којих се Срби придржавају и данас и један упражњаван до Средњег века. Препознају се у стиховима о погибији највећег тројанског јунака – Хектора. Као и данас, жене су се, после смрти рођака или супруга, облачиле у црно. Први обред је нарицање, или тужаљка, за покојником. Једна жена гласно нариче, а друге је, плачом и тишом кукњавом, прате. Данас је тај обичај присутан код Срба – највише у Црној Гори, Херцеговини и Босни. У овим покрајинама би и данас жене плакале за Хектором, као што је то чинила његова мајка Хекаба – пре више од три миленијума:

„Тужњаву болну Хекаба међ’ женама тројански поче:
‘Сине, јадне ли мене! А зашто да несрећно живим,
Кад ми погибе ти? У граду, дању и ноћу, ти ми бејаше понос…’
Тако тужећи рече, а за њом су ридале жене,
Тако ридајућ’ рече и тужењу подстакне другу.
Кад већ мрца увезу у дворове славне, на одар,
Метну га пробушени, а поставе уз њ певаче,
Тужњаве зачињаче, и запеваху они
Запевку болну, а жене иза њих стану да плачу.
Од њих белорука Андромаха прву тужаљку почне,
Хектора рушивојске у рукама држећи главу…“

Хекторова супруга Андромаха, што се чини и данас за умрлим супругом, наставља тужаљком:

„Млади ми изгуби живот мој војно! Удовицу мене
У кући остављаш овде! А луђан још нам је синчић,
Којег несретно родисмо ми, а не мислим да ће он
До коња дорасти; с врха пре ће се овај срушити
Град, јер неста бранича му – тебе, а ти га брањаше,
Честите жене му брањаше и луду му децу!…
Хекторе! А највећи бол ће остати мени,
Јер ми ниси руке са самртног пружио одра,
Ни реч ми рекао мудру и утешну, да бих се увек
Сећала ње, обдан и обноћ ронећи сузе!“

Поред тужаљки, при сахрани Хектора се описује још један савремени обред код Срба – даћа. Она је, знамо, незаобилазна. Упражњава се данас, као и у Средњем веку у Србији. А ето, о томе сведочи „Илијада“ – упражњавана је даћа и у античкој Троји. „Илијада“ нам открива и начин сахрањивања у доба Тројанског рата. И то сведочанство упућује на начин сахрањевања код Срба од 4. до 6. столећа после Христа. У „Илијади“ је описана Хекторова сахрана, после које је споменута и даћа. Био је спаљен, па су остаци његовог тела сахрањени у громилу (гроб):

„А кад се искупе већ и сви се заједно нађу,
Најпре руменим вином угасише ломачу целу,
Свуда куда је снага силовитог допрла огња,
Потом беле, браћа и другови, сакупе кости,
Ридајућ’ и сви грозне низ образе роњаше сузе.
Кости, када их скупе, у златни сместише ковчег,
Гримизним покровима и танким покрију ковчег,
У раку ископану тад спустише њега, а озго
Камења крупног, они навалише – један на други.
Надгробни наспу хум и поставе свугде стражаре,
Да их не нападну пре Ахејци с назувком лепим.
А кад подигну хум, тад враћат’ се стану и потом
Лепо се искупе сви и славном се чашћаху чашћу
Онде у дворима Диву драгога Пријама краља.
Тако су они погрербли коњомору Хектора борца“.

…
Проф. др Ђорђе Јанковић је овакво сахрањивање препознао испод громила у околини Грахова и Книна. Написао је књигу о томе и тврдио да су то српски гробови, од 4. до 6. столећа после Христа. Али, то се није свидело званичним српским интелектуалцима, па су га удаљили с Филозофског факултета у Београду, с образложењем да Срби нису у 4. и 5. столећу живели на Балкану.

Хомeров језик је пун српских речи

Треба одати признање Милутину Аћимовићу што је у старогрчком језику „Илијаде“ препознао српске речи. Тиме је потврдио, да је др Олга Луковић – Пјановић била у праву, кад је у свој докторски рад на Сорбони унела податак, да су многе речи у грчком језику позајмљене из српског језика:

Хомерове речи српске речи:

1. видо, виде види
2. воле, волило воља, волети
3. вионо, воино вино
4. веидо, веиден видео, виђен
5. доко мои доказ мој
6. дао, тхао дао, дај
7. доине дојење
8. зала, зазли жалост, жалити
9. котуле котао
10 миликос мио
11. меиес месец
12. мили мили, мио
13. омилиа омиљен, мио
14. плими плима
15. проселео преселио
16. подарки дарови
17. свиниа свиња
18. свекуро свекар
19. свекура свекрва
20. треси трести
21. тета тетка, тета
22. тлао тло
23. хромос гром, громови

Скадар – српска средњевековна престоница

Јаћимовић је с правом навео, да званична историографија потпуно занемарује српску историју пре Немање, који се појављује тек у 12. столећу Нове ере. Званично се следи само оно што је о Србији писао Константин Јиречек, један од најамника Бечко-берлинске исотријске школе. Он оспорава српско староседелаштво Срба на Балкану, па зато није спомињао Србију – основану 490. године, с престоницом у Скадру. У овом античком српском граду, који се звао и Троја, и Илиј, столовале су српске династије: Свевладовићи, Светимировићи и Оштривојевићи, од 490. до 1171. године. Занимљиво је, да је о преднемањићком Србијом писао и католички свештеник Андрија Качић-Миошић у 18. столећу, али се југословенска историографија оглушила о ту чињеницу. А он је, у својој књизи: „Присвитлом господину“, навео већину српских владара у Скадру.
Да не бисмо читаоце ставили у недоумицу, обавестићемо их да је на Међународном конгресу историчара: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, у Санкт Петербургу, од 12. до 14. маја 2008. године, италијански историчар Ђанкарло Томацоли Тицијано прочитао реферат о дешифровању линеарног А и Б писма са Крита – помоћу словенских језика. Закључио је, да је Минојска држава (основана 2000 година пре Нове ере на Криту) српкса, а не грчка – како се то у свету учи на свим нивоима образовања. Ово је било изненађење, али више није. Све више научника се слаже са српским (словенским) староседелаштвом на Средоземљу и у другим деловима Европе.
Милутин Јаћимовић је, на основу свог рада о Троји у Скадру, прочитаном на конгресу историчара у Санкт Петербургу – 2009, проглашен дописним чланом Руске академије наука у Санкт Петербургу.

Izvor: http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13336

Пре око 120 година, швајцарски египтолог  Едуар Навил (Edouard Naville), ископао је, око 32 км северно од Каира, рушевине палате Рамзеса III. Зидови те палате некада су били украшени бојеним иглеђосаним плочама. Те печене плоче биле су богато украшене – већином цвећем, док су неке од њих носиле хијероглифскe натписe . Jедан од тих натписа био је и реч ПРСТ.

Међутим, када чак и једно српско дете види овако написано ПРСТ, оно не може да помисли ни на једно властито име,  будући, да је ПРСТ у српском језику заједничка именица, која означава  “ПРСТ” на руци,  или “ПРСТ” на нози.

Од именице “ПРСТ” пак изводи се придев ПРСТАСТ”… Између осталог ,”зракаста круна” (Strachlenkrone), која, како је приказују  египатски барељефи, на српском језику може да се назове “ПРСТАСТА”,  јер има форму- у нашем случају – испружених  и раширених прстију.

Међутим, захваљујући Великовском,који даје свој коментар о “feather crowns”,можемо да проширимо наше тумачење, додајући овде још један придевски облик – српског језика -овога пута – направљен од именице ПЕРО, коју он употребљава на енглеском. Тај придев би на српском – гласио ПЕРАСТ……-Интерпретирајући текст Великовског, ми долазимо управо до тог закључка,тј. да је египатски запис “ПРСТ” био, како се то у граматици каже -“субстантивирани придев”, уз који – у српском језику -иде и промењена интонација, тако да би тај придев, претворен у именицу, звучао у изговору као права именица: дакле – ПЕРАСТИ.

http://olgalukovic.wetpaint.com/page/%C5%A0panut+i+Velikovski+o+pismu

Од назива ПЕРАСТИ (са перјем) настао је назив ПЕРСИЈАНЦИ.
Такође, даљом аналогијом, ПЕРАСТИ-ПЕЛАСТИ, ПАЛЕСТИ-ПАЛЕСТИНЦИ (ФИЛИСТИНЦИ).

И дан-данас постоји варошица Пераст у Боко-Которском заливу.

Свима је заједничко да су им ратници носили перје и перјасте украсе…

Поређења ради, перје и перасте украсе украсе носе Cрпски витезови у 16.веку нове ере, као и Хусари.

Nicolasde Nicolay, Discours et histoire véritable des navigations, pérégrinations et voyages, faicts en la Turquie, Anvers, 1586.

http://lcweb2.loc.gov/cgi-bin/ampage?collId=rbc3&fileName=rbc0001_2008rosen1207page.db&recNum=184

more »

RasSija – najstarija civilizacija, SERBiJA – RUSiJA

Autor Božidar Mitrović,
Profesor Ruske akademije pravosuđa

Povodom obeležavanja 200 godina od Prvog srpskog ustanka prof.Božidar Mitrović je izneo dokaze istinitog značenja reči «Sloveni» – KoloVeni (Sunca Rod) i istiniti naziv Vinčanske civilizacije -RasSija.
Profesor Ruske akademije pravosuđa Božidar Mitrović, doktor pravnih nauka, istražujući antičke izvore prava i freske Srbski čudotvorcii, Sv. Sava Srpski i Sv. Car Lazar Srpski u Arhangelskom saboru Moskovskog Kremlja, otkrio je istinsko značenje reči «Sloveni». Ime profesora Mitrovića je Božidar, ali je bilo potrebno (kako je govorio njegov oficijalni oponent profesor Mihail Ring, kada je ovaj srpski naučnik štitio doktorsku disertaciju “Reklamaciono pravo” na Pravnom fakultetu MGU im. M.V. Lomonosova) imati ne samo ime Božidar, već i istinski Božiji Dar, da bi dešifrovao antičku grafemu, iz koje je pročitana reč «Sloveni». Ali, profesor Mitrović skromno napominje, da je za to bilo pre svega neobhodno znati istoriju države – SERBiJA i istoriju sv. Save, sastavljača prvog građanskogo kodeksa Srbije, Rusije i Bugarske, koji je pod nazivom «Kormčja knjiga» bio proglašen u XIII veku.
U svim knjigama, udžbenicima i katalozima o Rusiji i Moskovskom Kremlju ukazano je, da je Arhangelski sabor Moskovskog Kremlja izgradio italijanski arhitekta ili «arhitekta iz Italije», iako je taj hram podignut u periodu od 1505. do 1508. godine (XVI vek), a Italija oformljena tri veka posle toga – 1861 godine (XIX vek).To nije samo logička, nego i gruba istorijska greška. Mi nemamo pravo da sadašnje geopolitičke pojmove primenjujemo pri razmatranju najstarije istorije.
RasSijski (ruski) carevi Ivan III i Ivan IV (Grozni – neprijateljam slovenskim) rukovodili su se idejom objedinjenja svih rassijskih zemalja. Zbog toga je ruski car pozivao u Rusiju za gradnju Arhangelskog hrama arhitektu ne iz Italije (pošto Italije uopšte nije bilo), već iz Venecije. Do dana današnjeg u severnom delu Apeninskog poluostrva očuvala se oblast Veneto i grad Venecija.U Veneciji, i u ta srednjevekovna vremena živeo je narod, koji su drugi narodi nazivali “veneti” ili “vendi“.
No sam sebe taj narod je nazivao “RasSeni” kako u tom periodu, tako i u periodu do Rimske imperije, kada su RasSene (RasSijane) drugi narodi zvali – Etrusskie. Oni su se nazival Veneti, ili Vendi (Vindi).

more »

Planina Serbal, jezero Serbonis i Morski Narod

Po jevrejskom predanju, na Serbalu (Sinaju) je Mojsije dobio 10 zapvesti.

Planina Serbal (Mount Serbal) ili Planina SRBA, se nalazi u nacionalnom parku Svete Katherine na jugu Sinaja.

Poznata je u tekstovima i kao Gebel Serbal.

2070 metara visoka, to je peta najviša planina u Egiptu. Smatra se da je Serbal biblijskio brdo Sinaj.

Na Planini Serbalu je bilo mnogo granitnih stanova koje su naseljavali monasi u ranokršćanskim vremenima, postoje i tragovi iz četvrtog stoleća. Mnogi su natpisi na stenama u podnožju brda Serbal, i duž putanje do vrha. Postoji mesto na putu koje se zove Mokatteb, ili dolina pisanja..

Interesantni su stoga sinajski (srbski) papirusi pronadjeni u manastiru Sv.Katarine, pisani  srbskim slovima “ćirilice“.

SIN je jevrejski naziv za Boga mudrosti i uopšte naziv za ovu planinu u Egiptu-SINAJ je jevrejskog porekla…Termin SINAJ  koristi se tek od pojave hriscanstva, a ranije se ta planina zvala SERBAL, kao i danas u ne-jevrejskim jezicima.

Po verovanju Jevreja, („As a priest of Thoth, Moses in one person fulfils the roles of both SIN the God of Wisdom and Nabo the Heavenly Scribe.„) Mozes/Mojsije, sveštenik egipatskog boga Tota, spojio je u sebi uloge i  SINA -Boga Mudrosti,  i NEBA-nebeskog zapisa..
Danas je NEBO brdo nedaleko od SINAJA ( SERBALA)…

more »

.

Sinajska gora ili Mojsijeva gora, je planina, nalazi se na južnom delu Sinajskog poluostrva u Egiptu, sa najvišim vrhom od 2.285m. Poznata je u jevrejskoj, hrišćanskoj i muslimanskoj tradiciji kao mesto gde je Mojsije primio Deset zapovesti.
Po Biblijskom predanju tu u pustinji su jevrejski narod i Mojsije proveli 40 godina lutajući iz egipatskog ropstva, tražeći obećanu zemlju Hanan. Na Sinaju su ljudi preko Mojsija dobili deset Božijih zapovesti.
U Sinajskoj pustinji na mestu gde se Mojsiju javio Gospod (oko 1400 g. pre Hrista, kod nesagorive kupine), 330. godine sveta carica Jelena, majka svetog cara Konstantina Velikog, podigla je kapelu posvećenu Bogorodici. Kasnijom dogradnjom je nastao najstariji hrišćanski manastir Svete Katarine, koji se nalazi na jugu Sinajskog poluostrva. ( sr.wikipedia.org )

SIN je jevrejski naziv za Boga mudrosti i uopšte naziv za ovu planinu u Egiptu- SINAJ je jevrejskog porekla…Termin SINAJ  koristi se tek od pojave hriscanstva, a ranije se ta planina zvala SERBAL, kao i danas u ne-jevrejskim jezicima.

Po verovanju Jevreja, (“As a priest of Thoth, Moses in one person fulfils the roles of both SIN the God of Wisdom and Nabo the Heavenly Scribe.“) Mozes/Mojsije, sveštenik egipatskog boga Tota, spojio je u sebi uloge i  SINA -Boga Mudrosti,  i NEBA-nebeskog zapisa..
Danas je NEBO brdo nedaleko od  SINAJA ( SERBALA)…

.

Interesantno za nas je da se ta planina visoka 2070 metara (za koju se vezuju  ranohrišćanske zajednice.., i tragovi manastira iz 4.veka n.e.) zove SERBAL.. nalazi se delu nacionalnog parka.
NationMaster – Encyclopedia: Mount Serbal

more »

Јуна, 1976.г, у (месту Избет Сарта, источно од Тел-Авива, у слоју из доба Филистинаца, нађена је једна глинена плоча, коју је професор јерусалимског универзитета, Демски, назвао “сензациналним открићем”и “беочугом, који је недостајао у историји писма”. На овој глиненој плочи урезана су азбучна слова, која се разликују од свих осталих система писама. Та су слова изненађујуће налик на слова грчке азбуке и написана су у пет редова с лева на десно.” (Jürgen Spanuth)

У наставку овог описа дознајемо, да су прва четири реда исписана на једном несемитском језику, вероватно на филистинском. Но пошто се не зна, којим језиком су Филистинци говорили, натпис још није преведен. Међутим, последњи ред тог натписа садржи потпуну азбуку од 21 слова и једног празног места за слово “М”.  Та таблица, тврди Шпанут, због филистинске керамике, с којом је нађена заједно, може да се укључи у дванаести век пре Христа.

Има још једна појединост, која би ишла у прилог повезивања слова – нађених у рушевинама палате Рамзеса III – с писмом и с језиком претхришћанских Срба, којих је у то давно доба – по озбиљним историчарима – било свуда по медитеранском базену, било с европске, било са северно – афричке стране. Било би то слово С, које у напред наведеном натпису, у речи МОСТ има облик – не грчке “Σ” (сигме;), већ српског “С”.

Посматрамо ли приказ “грчких слова” из времена, када она још нису могла бити “грчка”, која је Великовски, управо као и Шпанут, представио следећим редом:

А Е I Λ М О С Т Х

А, Е,И, Л, М,О, С, Т, Х,

ту ћемо наћи – не само неко ређање слова без посебне намене и смисла, већ и целу именицу МОСТ, пред којом је скраћени везник ИЛИ, у облику ИЛ, који се употребљава подједнако као и потпун облик. Та реч – МОСТ -с обзиром на њено значење, сасвим лако је могла да се употреби  у практичном, дневном животу, па и при изградњи једне фараонске палате, на којој је сигурно било разних прелаза, веза и мостова. Именица МОСТ је карактеристична и не постоји сигурно ни један полуписмени Србин , који је у “скупу грчких слова” не би уочио.

Управо нам ово ствара прилику, да се на овом месту вратимо другој речи,којом се баве у својим делима и Великовски и Шпанут; то је израз ПРСТ нађен на папирусу већ познатог нам Рамзеса III.

(…пре око 120 година, швајцарски египтолог Едуар Навил (Edouard Naville), ископао је, око 32 км северно од Каира, рушевине палате Рамзеса III. Зидови те палате некада су били украшени бојеним и глеђосаним плочама. Те печене плоче биле су богато украшене – већином цвећем, док су неке од њих носиле хијероглифски натпис имена Рамзеса III.)

http://serbdom.webs.com/apps/forums/topics/show/2346834-zemlja-misirska?page=last

Руски фотографи се кришом попели на пирамиде у Гизи да би направили ове спектакуларне слике:

Kaмени блокови са натписима код прамиде у Гизи

.

ТАЈАНСТВЕНИ АРСА , ВЛАДАР ЕГИПТА

На једном папирусу из времена тог фараона Рамзеса III , или врло кратко време по његовој смрти, говори се о томе, да је египатска земља била поробљена “споља” – од једне стране силе, те је била “лишена права”. У том периоду појављује се у Египту, једна мистериозна личност по имену Арса, кога спомиње исти папирус, но без већих појединости о њему самом.

Том лицу Великовски посвећује поглавље “Egypt Tributary to Arsa, a Foriegner“(стр.17.). По папирусу, како обавештава Великовски (стр.17-20.), цела египатска земља била је уређена по вољи тог Арсе, владавина је била сконцентрисана у његовим рукама… Иста та вест каже, да су Арса и његови људи правили богове у људском облику, али да им нису приносили жртве у храмовима. Папирус говори о дугом периоду без краљевске власти,у току кога Арсина моћ достиже врхунац. Најзад је власт непознатог”страног” узурпатора била уништена. Тај део египатске историје – бездовољно података, назван “чудним”, одувек је привлачио пажњу многихи сторичара.

more »

.

ПРВИ  ГЛАВНИ ДЕО СРПСКИХ МИГРАЦИЈА кренуо је ИЗ ИНДИЈЕ директно према западу, и у МЕСОПОТАМИЈИ ЈЕ ОСНОВАО СРПСКУ ДРЖАВУ, која се звала НОВА САРБАРСКА. Према Српском историчару Николајевићу,  овај Први Српски Главни део није се у целини задржао у Месопотамији; једна његова група је продужила пут ка Малој Азији, да би одатле прешла у Европу и распрострла се Балканским, Апенинским и Пиринејским полуострвом;  друга пак група је сишла обалом Црвеног мора и прешла у Горњи Египат. Овај огранак је прешавши Црвено море, преузео власт од Египћана на простору према Нубији, наставивши тако владавину XI египатске династије, после смрти фараона Пепи II. Владавина овог Српског огранка трајала је од 2261.г. пре Христа, све до 2052. г., када је потпала под скиптар тебанског фараона Ментухотепа II.

55. Константин Николајевић, “Критични покушаји”, Летопис 104., стр. 32-33.

Према француском египтологу по имену Maspero Gaston, Срби су из Сарбарске продирали у Африку, у Египат у три маха и то особито из Мале Азије. По њему, хијероглифски записи на египатским пирамидама и споменицима јасно говоре, да је шеснаест векова пре Христа у Либији и Мауританији био народ беле расе, плавих очију и без велике просвете, који је скоро срушио египатско царство. Чак је сачувано и неколико ликова тих, како су их Египћани звали “Краљева пастира”, који су владали Доњим Египтом. Њихова лица су била обрасла дугом косом и брадом. Археолошка ископавања у Египту, Либији и Нубији показују да је то један исти народ, који је само у различита времена долазио у Египат.

56. Maspero Gaston, Histoire ancienne des peuples d’orient (1894-1899.),

Све претходно допуњује и потврђује Српски историчар Стојан Бошковић у своме делу “Историја света”, где говори – између осталога – и о устанцима Египћана против српске владавине. Последњи устанак је Доњем Египту донео слободу, после српске владавине, која је трајала од 1730.-1580.г. пре Христа, што значи – тачно 150 година.  Амозис I  је постао оснивач XVIII египатске династије; он је напао престоницу Аварис, одакле је вршена контрола над целим Доњим Египтом. Борба се највише водила на реци Нилу и на каналима… После крвавих борби Аварис је пао, а с њим и власт древних Срба у Египту.

(57. Том 1, стр.107.)

.

МЕТОХИЈКЕ  И  ФАРАОНКЕ …

(Свака сличност је случајна, или можда није?
(Аутор фотографије Лола Аџић)

more »

Kакву студију треба написати о Србима у Индији, или – како Милојевић каже,
на основу записане српске народне песме:

У Инђији, у земљи проклетој,
Ђе понеста хљеба за просфору!”

На стр. 39. својих “Одломака…” он пише, да су Срби били у Инђији:

“… за ово такође имамо довољно дата и то:

1. – У описима војевања Александра Великог у Инђији;

2. – У оставшим још називима места у Инђији, која још и данас носе – или чисто српска имена, или слична са овима. Ови су називи имена места – итд, која једино у српском језику имају значаја и овим се могу протумачити;

3. – У инђијским споменицима;

4. – У споменицима српског народа;

5. – У српским именима лица, места, села, планина, вода итд., као и у народним пословицама, загонеткама, обредима, обичајима и сротству нашег дохришћанског веровања и управо једног и истог са старим Инђијанцима – и сувише позната, нећемо наводити, ван једне песме народње, која сведочи: и о некадашњем живљењу српском у Инђији, и о његовом утамањењу у тој прастарој и првобитној његовој отаџбини.

Та је песма “Свеци благо дијеле”…”

more »