LUŽIČKI  SRBI U  ŠPANIJI  I  PORTUGALIJI

Svedočenje istoričara o životu LUŽIČKIH SRBA u današnjoj ŠPANIJI I PORTUGALIJI,
u periodu DRUGOG VEKA PRE NOVE ERE

Diodor Sicilijanski je pisao da su medju svim Srbima najhrabriji Lužičani,
iz tadašnje španske pokrajine Luzitanije,
a koji danas žive u Španiji i Portugaliji, asimilovani i romanizovani od strane Rimljana,
i pretvoreni u današnje Špance i Portugalce.

Luzitanija, na teritoriji današnje Španije

Strabon kaže ( za ove španske i portugalske Srbe ) ovako:

„Oni su veliki majstori da prave zasede i da pronalaze sakrivene neprijatelje;
oni su laki, hitri, hrabri, obrtni, strogi, prave pića od Zuta( žita)-pa se opijaju“.

Tacit veli: „ danju i noću piti, kod njih nije sramota“…

Kod Plinija se nalazi napisano da su u Španiji i Portugaliji, posebno Španskoj Galiciji i LUŽICIJI, ili Ando-LUZIJI živeli SRBI, (Antskoj Lužici – Anti su starosrpsko pleme, a Lužičko pleme, napisano je, još uvek postoji u Nemačkoj).

Po Strabonu, Floru i Plutarhu saveznici Srba protiv Rimljana bili su TURIĆI ili ĐURIĆI, a ne Teutoni kao što deo nemačkih istoričara tvrdi..
Citat je : Exertum bellum cum Srbis (Cimbris) et Turici ( et Tvgurici)…

more »

КАКО ЈЕ ГУШЕНА КУЛТУРА ЛУЖИЧКИХ СРБА

Оспоравање и забрањивање језика Лужичких Срба имало је сличну судбину оспоравања и негирања језика и писма балканских Срба.
Године 1934, Лајпцишки парламент је донео пропис да се свако онај ко проговори лужицкосрпским језиком кажњава смртном казном. То је било време када су лужичкосрпски писци из протеста писали на латинском а не и на немачком језику.

Доласком Хитлера на власт, 1936. и 1937. године, донети су следећи прописи:

“Што је могуће више ограничавање вендског (србског) језика, подизање немачких дечјих вртића, да би се Немство градило одоздо и да би се пре свега спречила изградња вендског политичког врховног штаба”.

Година 1937. означила је прогон и хапшења најугледнијих Лужичких Срба, укидање свих културних и националних организација, одузимање имовине и прогон сваке врсте.

Тада су донете следеће мере за јачање Немства:
1) Никаквих предавања не сме бити о вендском народу и обичајима.
2) За време читања наставе, али нарочито на одморима, говори се немачки.
3) Богатство немачких игара и песама преноси се деци.
4) У познавању завичаја, стара српска имена дају се на немачком и уносе на немачком.
5) Запошљавају се само немачки учитељи по крви.
6) Морају се подизати немачки вртићи за предшколски узраст, да би се деца најзад одвојила од својих бака које говоре само вендски.
7) Са свих одговорних места мора се говорити само о немачким обичајима, нарочито у школама.
Реч “Венди” мора да нестане…
Борба за немство је борба за немачки језик.

У односу на то могло би да се учи од немачког ритерског реда. “
Као што се види, све је чињено да Лужицки Срби постану народ другог реда и да нестану. Баш као што је за време Калајевог режима у Босни донета забрана свих српских културних и националних институција. Српски језик је био строго забрањен, а Калај је чак забранио своју властиту књигу објављену на том језику.

После рата и поред снажне асимилације од стране велике немачке културе (уверио сам се да поједини значајни лужичкосрпски писци данас почињу писати на немачком језику).

Лужички Срби су успели да добију своја национална права, да обнове културне институције и окупе најинтелектуалније снаге око културних центара и националних института у Бауцену-Будишину. Тако је овај народ, иако претежно земљораднички и занатски, успео да обнови многе уништене културне и националне вредности, да обнови своју баштину.
.

И неки старији и млади писци у својим текстовима као најзначајнија и најкрупнија имена лужичкосрпске културе помињу имена Јакубице, Смолера Вјеле, Мука (важи за најзначајнијег научника овог народа), Зејлера, Цисинског, Скале, све до стваралаца из поратног доба, као што је то један Јуриј Брезан – зачетник модерне лужичко српске прозе (њему се придружују Марија Млинкова, Ангела Страхова, Јуриј Кравза, и др.) до Кита Лоренца, прворазредног интелектуалца и песника, или Јурија Коха, једног од водећих песника новије генерације.

У рукама сам држао и Лужичкосрпски Биографски Лексикон, у који је унето око 800 лужичко српских аутора из неколико векова, и то не рачунајући данашње савремене ствараоце. Ти подаци најбоље говоре о виталности овог бројчано малог али стваралачки одрживог народа.
.

Тако од прилике завршава историја Лужичких Срба казана у неколико редова, за чије се порекло каже да су из Милзица и Лужица, са прапостојбином истоцно од река Елбе и Сале. Историја народа који је после Првог светског рата желео своју политичку аутономију али му Вајмарска република ни велесиле нису признале статус националне мањине.
.
А какав је однос Немаца тог времена према овом народу најбоље се види у тексту објављеном у једном немачком листу 1921. године:
“По истеку једног људског века од народа Лужичких Срба, које данас називају погрдно Вендима, неће остати ништа више до сећање, а вендски језик ће разумети само филозофи. Венди се приближавају свом крају… Највећи део ових Венда у округу Бауцена (Будишина) само још пригодно говори вендски, или чак уопште не. “
…

Бацимо сада кратак поглед на неке од значајних писаца који су заступљени у тематском броју часописа “Кораци” из 1984. године који је посвећен лузичкосрпској књизевности.
…

Јан Рак, писац који је зивео у 15-16. веку, декан на Краковском, потом професор на Франкфуртском универзитету, друговао је са Лутером, а у својим радовима жестоко шибао немачки шовинизам и зато био трн у оку власти. Подсмевао се Немцима како с муком говоре латински језик, а веће силе, меду којима Пољаке, Мађаре и Британце називао је варварима. Протерали су га сколастицари и забранили му повратак у Лајпциг (Љубић).
.
Каспар Пеукер, такоде зивео на размеду измеду 16. и 17. века, предавац на лекарским студијама и лични кнежев лекар цесто је хапсен и осудиван на робију. Објавио је низ радова из математике, астрономије, те лекарске и теолошке списе. Сматрао је да чешки као језик припада Лужичким Србима. Дужа песма “Похвала отаџбини” настала је за време његовог дужег тамновања. То је стихована хроника града Бауцена (Будишина) и хроника лужичкосрпских племена.

Јан Бок, који живи у другој половини 16. и почетком 17. века био је докторант филозофије, дипломата и велики хуманиста. Говорио је шест језика. Цар Рудолф II доделио му је почасно звање и примио га у Угарско племство. Био је судија и градоначелник у Касану (словачке Косице), многе песме испевао у затвору, углавном на латинском језику.

Хандрос Тара, савременик Јана Бока, радио је као парох и преводилац, писао филолоске расправе из лузичкосрпског језика. Аутор је “Лужичкосрпског приручника” која садржи Лутеров Мали катехизам, молитве и псалме, који су били забрањени од стране Кнеза. Борио се за увођење матерњег србског језика у школске програме. У песми унетој у овај избор, Тара прекорева све оне који до свог језика не држе.

Јуриј Лудовици, који је живео у 17. веку, био је парох и изузетан познавалац лужичкосрпског језика. Објављивао је своје приповести које представљају најраније стваралаштво лужичкосрпске уметничке прозе, За свој језик каже: “Није наш језик туп, нити гвоздена звука!”

Кито Фрицо Стемпел је живео у 18. и 19. веку и први је доњолужички песник. Значајан је као преводилац античке књижевности и сакупљач народних умотворина. У прилогу овом часопису пева о Федрусовим баснама и позива сваког српског сељака да их пажљиво по земљи посеје, јер ће тако с њива уклонити коров.
.

Хандриј Зајлер, живео у деветнаестом веку, сматра се оцем поезије лужичкосрпског националног препорода. Његова песма “Сербска невеста” унета у овај избор, уврштена је у збирку народних песама. Једна од његових песама постала је лужичкосрпска химна.

Један од најпознатијих лужичких Срба, писац Хандриј Зејлер 1842. год. је написао ову песму:

Где је Србима родни завичај?

Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах…
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је – Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај…!
…

Михал Френцел, оснивач и уредник првих новина на овом језику, живео је на размеђи 17. и 18. века, а превео је и Нови завет. Већи део свог рада посветио је руском цару Петру Великом који је 1697. године посетио Саску област.
Абрахам Френцел, савременик свог презимењака Михала, објавио је измеду осталог први упоредни Етимолошки речник.
Јан Богувјер Рихтар, живео у 18. веку, први је писац књижевне историје на доњолужичком дијалекту. Свој текст из овог избора започеће рецима: “Можда неко сувише потцењује лужичкосрпску нацију сматрајући је приглупом… Али ја неког лужичкосрпског сељака ценим као бољег физичара од понеких учењака, иако први није физику учио као други.”

Лужицкосрпски Доситеј Обрадовић, Јан Хорцански, живео у 18. веку, био је жесток борац против германизације Лужичких Срба. У прилогу овог часописа ће рећи: “Признајем: ја сам Лужички Србин, и свог се порекла не стидим”
.
Веома је занимљива прича Јурија Пилка, који је живео крајем 18. и почетком 19. века, сакупљача народних прича и бајки. Михаил Навка, умро 1968. године, зачетник је модерне критичко-реалистичке приче на свом језику. У прилогу из овог избора пажњу посвећује женском лику.

Мерцин Новак-Њехорнски, рођен 1900, зачетник је националне ликовне традиције и познат по својим књигама путописа, а меду њима и ,,Путопис из Југославије”, објављен 1936. године. Одмах је књига забрањена…

Јер Арност Смолер, живео у 19. веку, који по песмама подсећа на нашег Војислава Илића, урадио је за Лужичке Србе много тога што је код нас урадио Вук Караџић.
Најплоднији лужичкосрпски писац 19. века, Јан Радисерб Вјела, умро 1907. године, сакупио је огромно фолклорно богатство и писао басне и песме за децу.
Мато Косик, умро 1940. године био је свештеник, песник и емигрант у САД.  У својим песмама тугује за Лужицама без којих се осећа као изгубљена птица.
Јакуб Барт Цисински, умро 1909, класик је лужичкосрпске књижевности. Писао је значајне романе и драме и спада међу најкрупнија имена ове књижевности.

Нина Виткојиц, умрла 1975. године, имала је значајан удео у стварању стандарда доњолужичког књижевног језика, У прилогу овог избора опомиње свој успавани народ да се тргне.

Јуриј Бреза, роден 1916, зачетник је модерне прозе и соц. реализма у стваралаштву Лужицких Срба. То је најуспешнији и најчитанији и писац овог народа.

Јуриј Чешка, 1944. године је погинуо на путу да се прикљуци партизанима у Југославији. Увео је модерну поезију у своју књижевност.

Марија Млинкова, умрла 1971, изузетан познавалац науке о књижевности и књижевни критичар. Одличан је прозни писац и стилиста.

Јуриј Кох, роден 1936. године, један је од најзначајнијих аутора своје генерације и добитник високих књижевних награда.

Јан Ворнар, Кохов исписник, познат је као писац хумористичких кратких прича, књига за децу, аутор који негује хумор и језик лужичкосрпских сељака.

Јуриј Кравза, Ворнаров годишњак, успешно се огледао у свим књижевним родовима. Бено Будар, роден 1946. године, објавио је више изузетно хваљених песничких књига, а један је од главних стубова издаваштва у издавачкој кући “Домовина“.

Судећи по броју оволиких имена и њиховом успешном стваралаштву, Лужички Срби су народ који уме да чува своје културно богатство, и гледајући то благо намеће се јасан закључак – да Мефисто није добио Фаустову душу…

Извор:

www.objave.com

Брљин је постао Берлин …

Сећање на Јурија Брезана,
најчитанијег тумача најмање етничке мањине у центру Европе

Бизмарк, Хитлер а доцније ни Улбрихт никада нису опростили што су староседеоци Лужички Срби немачкој престоници први дали име – Барљин, Брљин, по тамошњим баруштинама и кровињарама облепљеним блатом – што су пруски владари много доцније преиначили у Берлин.

„Довољно је ако Немци наше постојање сматрају потпуно, свакодневно нормалним и своју децу у том смислу одгајају” – поручио је 2001. године Јуриј Брезан, најзначајнији писац Лужичких Срба прошлог века, при крају своје дуге културне и друштвене делатности.

Сусрета је било више пута, почев од градилишта омладинске пруге Шамац – Сарајево 1947. године. Придружио се, иако већ 31-годишњак, омладинској групи Лужичких Срба, који су први слободни излазак у свет доживели на југословенском тлу, међу вршњацима који говоре слично – српски. Брезана је тада привукла још и Бреза. Свратио је у рударско насеље истог назива као његово презиме. Узбудио се: „Као да сам се овде други пут родио, моје име као да потиче из Брезе”. Реч „бреза” постоји у већини словенских језика, али „сербски” језик у Лужици и језик у Србији истог су корена.

Писао је седам деценија, преко 50 књига, романа, приповедака, драма, на језику лужичких Срба, што је превођено на 25 страних језика. Уз то и многе есеје, предавања, говоре – све у име лужичких Срба.

Бранилац људских права

Лужички Срби два миленијума траже и стварају домовину, под тим схватају слободу. Прадомовину су оставили иза Азовског и Каспијског мора, а већ вековима је траже на обалама Лужице и Лабе, са средиштем у Будишину – усред германског „мора”.

Први пут је 632. године име Лужичких, полапских Срба поменуто у Фредегеровој хроници. Од 912. године изложени су најездама најпре саксонског кнеза Хајнриха I. Од 1261. године немачки кнежеви забрањују сербски језик, затим следе забране 1327, 1427, 1523, 1667, 1717, 1914, 1933, 1937, 1940. године.

Исељавали су лужичке учитеље чак у Елзас како би деца остала без наставе на матерњем језику. Забране нису ућуткале језик, нису угушиле свест и вољу за опстанак Лужичких Срба. Пре насељавања Немаца, Лужички Срби су исписали историју, дали су прва имена, поред [b]Берлина и другим тамошњим градовима. [/b]

Дрjeждзaн – тако су по мочварама назвали град који су Немци доцније преиначили у Dresden, Будишин је понемчен у Bautzen, Липско – у Leipzig, Kаменц – у Chemnitz, реку Шpеја – у Spree, подручје Лужица – у Lausitz.

У нацистичком Трећем рајху млади Јуриј Брезан није могао да доврши гимназију, емигрирао је преко Прага у Пољску и у Торуњу матурирао 1938. Чим се као активист Лужичке групе отпора вратио у Немачку ухапшен је и до краја 1939. заточен у затвору у Дрездену. Принудно мобилисан у Вермахт послат је 1942. на Источни фронт, где је доспео у совјетско заробљеништво све до 1946. године. По повратку у завичај радио је у културном сектору уреда за образовање и медије покрајине Саксонија, затим од 1949. се потпуно посветио писању књига на језику Лужичких Срба.

Али у наставку стаљинистичког таласа у НДР, Брезанов роман „52 недеље су једна година”, први роман Лужичких Срба није смео да се објави 1954. године. Затим је опет притиском догматске врхушке искључен 1957. из управе културног друштва „Домовина” у завичајном Будишину које обједињује сва културна и просветна удружења и групе Лужичких Срба. Није га то омело да даље литерарним стваралаштвом одржава и поткрепљује свест Лужичких Срба, и улива снагу да се одрже и опстану. Доцније, 1963. добио је награду од синдиката, а 1964. националну награду, па 1965. примљен за члана Академије уметности у НДР.

more »

Све je почело деобом браће…

( звучи познато? )

Под сталним франачким притиском, Срби су почели да се исељавају према Југу.
Овде почиње нова историјска енигма:
Када је, како и којим путем, део предака данашњих Срба стигао на Балкан?

Угледни научник др Реља Новаковић уложио је готово цео свој научни век и објавио неколико књига и научних радова да би доказао да су наши преци једним својим делом управо ови северни, Полабски, Лужички Срби. И не само он. Велики део научне јавности Лужичких Срба, па и Немаца, данас то не спори.

И данас ће вам Лужани са тугом испричати прастару легенду о деоби двојице синова моћног бодричког кнеза Дервана.
Одлуче дакле браћа да се оделе. Један са народом остане у Полабљу, а други се са половином народа одсели далеко на Југ.
Легенду од речи потврђује Порифирогенит. Он балканске Србе сматра потомцима другог брата, а народ се, према цару и писцу, населио на великом простору Неретве, Захумља, Требиња, али нарочито Зетске долине и данашњих Црногорских брда. Бејаше то некад плодна земља, са богатим римским градовима попут Дукље. Тако су Лужани, у ствари, населили језгро будуће српске државе.
Све то потврђују начази српске етнологије, нарочито Јован Ердељановић и Петар Шобајић. У својим монографијама о племенима Пиперима, Бретоножићима, Бјелопавлићима, и Пјешивцима, обојица износе мноштво података да је прво српско становништво овог појаса било велико досељеничко племе Лужана.
Досељени овде у тако давно доба одржали су се као компактно становништво (Стари свијет) све до доласка Турака. Друга српска племена населила су Јужни Банат и Браничево (Бодрићи), одатле Лужницу у истичној Србији и коначно Косово, Лужане код Самодреже цркве и реку Лаб, којој су дали име према својој незаборавној Лаби, мада се њихов ход у сеоби може пратити и даље на Југ.

more »

ПРИЧА ИЗ СРБСКОГ МУЗЕЈА У КОТБУСУ…
( импресије једног Београђанина са путовања по Лужичкој Србији )

 
СЕРБСКИ МУЗЕЈ у граду Котбусу

Стајао сам пре једном барокном палатом у граду Котбусу, стотинак километара јужно од Берлина, готово не верујући својим очима. Поред елегантног улаза, златним словима било је написано: СЕРБСКИ МУЗЕЈ.
Пространи дворац на два боја, открио сам одмах затим, био је један од најлепших и најзанимљивијих музеја у Немачкој:
”Да, ми смо Срби”, рекао ми је кустос музеја Вернер Мешканк.
”Са свим јужним Србима делимо име и заједничко порекло. Али ми смо чисти Срби. Док сте се ви мешали са старобалканским становништвом и другим народима ми смо углавном остали онакви какви смо били пре 1400 година. ”
И то све на језику који сам разумео, српском. Чудном, архаичном, али схватљивом и блиском по сазвучју.

Одакле су Срби?

Упркос чињеници да су тек острвце у германском мору, са свих страна окружени Немцима и често излошени асимилацији, Лужички Срби успели су да очувају језик, обичаје, фолклор, књнижевност и самобитност, једном речју етнички идентитет најмањег, али веома поносног, словенског народа.
Као припадници веће групе Полапских Словена настањивали су некада цео простор Источне Немачке – простране територије источно од реке Лабе, па све до Одре и Висле у Полјској, подељени у бројна српска племена: Бодриће, Љутиће, Лужане, Милчане, Поморане, Гломаче – Далеминце, Рујане, Суселце, Нелетиће ….
И данас деведест одсто свих географских назива река, поља, језера и насељених места у покрајинама Маколенбургу, Саксонији, Брандербургу, Померанији и другим, носе српска имена (Каменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново, итд.) иако тамо више нема Срба, осим у Лужици, поменутом остатку некада моћне српске државе, која је цветала између V и X века наше ере. И ево праве енигме за Северне Србе.

more »

Лајпциг

Име града потиче од лужичкосрпске речи Lipsk, што значи „насеље у којем расту липе“.

У Лајпцигу је штампана 1981. Serbska čitanka, дело које пружа историјски пресек кроз четири века српске писмености, од првог превода Библије и молитвеника до савремених дела. Приређивач и преводилац текстова на немачки је песник Кито Лоренц. Према овој Читанци наш приповедач Радослав Братић саставио је један број крагујевачког часописа Кораци за 1984. избором превода са латинског, немачког и српског. То је први пут да је код нас у оваквом обиму приказана писменост Лужичких Срба, али је прошла неопажено. Да поменемо и усамљени број часописа Руковет из Суботице, који је исто тако дао нешто места лужичкосрпској савременој књижевности у истој години.

Ми као народ истога имена не можемо се похвалити ничим што би сведочило о интересовању за културу овог маленог народа, који је нашао разумевање и код много већих литература него што је наша. У време препорода наше новине, а нарочито часописи, као нпр. Летопис МС, Отаџбина и други, редовно су доносили вести о свим културним догађајима у Лужици и на тај начин Лужичким Србима пружали помоћ и подршку да истрају у свом раду. Између два рата у нашој земљи је постојало Друштво пријатеља Лужичких Срба у Љубљани, где и данас постоји, а сарадња је јача са Словенцима у Штајерској. У Словенији је изишла књига Тоне Главана Лужички Срби, веома инструктивна, о историји тог народа, друштвеним приликама и савременим збивањима, као и збирка народних бајки Липа која свира. Недавно је у Загребу, где бар по имену постоји предратно друштво пријатеља, изишла књига Јоже Хорвата, новинара, с репортажом под насловом Из Југославије у Лужицу. Македонци су по обостраном уговору издали избор савремених приповедака лужичких писаца Бадник, а заузврат у Будишину је издат избор из дела македонских писаца. Таква сарадња постоји и са Бугарима, а да и не помињемо врло богату и разноврсну помоћ Пољске, Чешке и Словачке, и њихову сарадњу са Лужичким Србима.

Само код нас, који бисмо, пре свих осталих, имали разлога за разумевање и сарадњу, нема скоро ништа, ако не убројимо збирку бајки коју је пре више година издала Народна књига у својој серији Бајке света и Нолитову књигу мање познатог Брезановог дела Криста, и то у преводу с немачког. Нешто је предвиђала Матица у Новом Саду, али од разговора се није отишло даље. Нешто упорно покушава управник Етнографског музеја и биће штета ако ненаклоњене прилике и време онемогуће ово залагање. Наши покушаји да заинтересујемо више издавачких предузећа у Београду остали су без успеха, јер је то “мала” књижевност, а, свакако, није ни егзотична као кад се ради о некој афричкој земљи.

Шта још рећи о приликама у Лужици данас, после уједињења Немачке?

more »

Лужички Срби – Lužički Srbi

Serbja – Serby – Sorben – Wenden – Wends 

.

Лужички Срби (горњолужичкосрпски: Luzisky Serbja, доњолужичкосрпски: Luzysky Serby), познати и као Северни Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица (nem. Lusatia), или Sorbenland (земља Срба).

Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба укупно има око 105.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици.

Географија

Лужички Срби насељавају подручје југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, све до Дрездена. Подручје насељено Лужичким Србима се дели на две географске области, које су у свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим тим су живеле и развијале се под различитим политичким и друштвеним условима. То су Горња Лужица и Доња Лужица, од којих је прва била у саставу Саксоније и у нешто бољим друштвено-политичким условима него Доња Лужица, која се налазила у саставу Пруске.

Културно средиште Горње Лужице је Будишин (немачки: Бауцен), а Доње Лужице Кочебуз (немачки: Котбус). У административном смислу, Горња Лужица је данас део немачке покрајине Саксоније, док је Доња Лужица део покрајине Бранденбург.

Са њихових првобитних насеобина Лужички Срби су насилно сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они својим вредним рукама већим делом претворили у урбан крај.

Култура

Лужичкосрпско становништво је измешано cа немачким живљем. Без обзира на вишевековну германизацију Лужички Срби су у духовној и материјалној култури сачували бројне словенске елементе. Занимљиве су троделне куће, ушорена и раштркана села, женска народна ношња, што се све битно разликује од суседног и cа њима помешаног немачког становништва. Разликује се у по нечему од немачког и свадбени церемонијал. Народно усмено стваралаштво богато је изрекама, пословицама, песмама и причама. Очувани су и стари музички инструменти.

Језик

Лужички Срби говоре два слична језика: горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски. Оба језика спадају у лужичкосрпску подгрупу западнословенских језика. До Другог светског рата Лужички Срби су писали готицом и латиницом, а данас пишу само латиницом.

Име
Лужички Срби себе називају Србима: Serbja, Serb, Serbowka,
док Србе са Балкана називају Južni Serbja.

.
Историја Лужичкиx Србa

Лужички Срби су све што је остало кроз векове од бројних полапских словенских племена која су се током сеобе народа од II до IV века населила на граници Римског царства као миран земљораднички и сточарски народ.[1] Најзначајнија полапска словенска племена била су: Полапски Срби (чији су део били Лужички Срби), Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи). У оквиру ове три велике групације налазила су се мања племена, као што су: Милчани, Гломачани, Студорани, Нишани, Прекопјенци, Доленчани, Рујанци, Древљани, Глињани и друга.

more »

У давна времена, сви Словени су сачињавали један велики народ. За то постоје историјски и филолошки научни докази. Тај народ је говорио једним језиком и живео у једној домовини.

На Словене наилазимо у Херодотовој историји, у четвртој књизи његових записа. Са Словенима се сусрео у граду Олбији, у близини руског града Николајева, при ушћу реке Буга у Црно море. Најпознатији народ, који је у Херодотово доба живео у данашњој Русији, су били Скити. Код многих аутора можемо наћи да су Скити били словенски народ. Код Херодота налазимо да су Скити себе називали Сколоти, а да су им име Скити дали Грци. Као што је познато, Скити су били ратнички народ. Имали су своју државу, и не можемо их сматрати варварима или дивљацима. У то време, скитска држава се простирала између река Дона и Дњестра. Чешки научник, Шафарик, је тврдио за Ските да су народ монголске крви, али је Немац Zeuss у свом етнографском делу европских народа говорио и о Скитима. Држао се података о језику и религији Скита, и уверио све да су Скити били индоевропско племе, иранске крви. По Херодотовом запису, постојала су два народа, Сармати или Сауромати, скитске крви који говоре скитским језиком. У земљама изнад Црног мора, Херодот набраја и друге народе: Агатирсе – за које се сматра да су били Трачани, Меланхлене – народ који се простирао на средишту данашње европске Русије, Андрофази – за које се тврди да су били финског порекла, Неури – који су били словенски народ. По Херодоту, живели су на подручју источне Галиције. У 105. поглављу, четврте књиге Херодотове историје, говори се о Неурима као народу који се држи скитских обичаја, што, можда, и не мора да значи да су скитске крви, јер народ који је слабији и мањи прима обичаје већег и јачег народа. Херодот је записао да се сваки Неуранин, по проповедању Скита и Грка, претвори у вука на неколико дана. Таква веровања су нам позната и код Словена. Херодот помиње и народ Будини, чије је име словенско, а онда и цео народ словенски, који је живео око северног дела Дњепра. Код Херодота је доста тога нејасно, али једна је ствар сигурна – прадомовина Словена лежи у средњеевропској Русији.

Тацит, Плиније и Птоломеј су у својим делима оставили неколико мрвица о старим Словенима. Плиније је написао велико дело од 37 књига, дело Naturalis historia. Корнелије Тацит је написао неколико дела, од којих су најпознатији његови Анали. Словене помиње и у свом делу Germania.

Ови аутори Словене називају Венди (Веди, због знања-Веда). Словени сами себе нигде нису звали Вендима, али су их тим именом, некада звали Немци. Плиније пише да су у близини реке Висле, поред Сармата и два германска племена, живели такође Венеди, то јест, Словени. Плиније у свом најдрагоценијем запису, где набраја народе, наводи један народ сасвим јасно, и очевидно словенски, а то су Срби, или како Плиније пише – Серби. Пошто су Плинијеви Срби живели око Дона, а Венети или Венди уз Вислу, онда је сигурно, да су између Висле и Дона без прекида живели Словени. То уопште није превелики простор за Словене, који су од памтивека познати по многобројности. У Тацитовој Германији, пише да негде иза Висле, простор насељавају Пеукини, Венети и Фини. О овим народима, Тацит не даје чврсте тврдње, не зна да ли припадају Германима или Сарматима. Птоломеј источну Европу назива Сарматија. У том пределу нам набраја сарматска и германска племена, али и Словене. О Вендима, то јест, Словенима, каже да живе уз читав вендски залив, североисточни део Балтичког мора. Птоломеј набраја више малих народа у Сарматији. За већину тих племена се тврди да су била словенска.

Птоломеј спомиње Србе, да су смештени у А3ијској Сарматији, то јест, у земљи иза Дона. Вероватно су Птоломејеви и Плинијеви Срби исти народ.

Прво словенско име записао је Јорнанд, име словенског кнеза које је гласило Бож; несретног словенског кнеза погубио је готски краљ Винитор. Значи Бож је први Словен, којег нам историја спомиње именом. Из историјских текстова, може се закључити да је словенска прапостојбина у средњеевропској Русији, што значи да Словенима простора није фалило. Било је простора на свим странама, па су се из тог разлога вероватно и цепали. У Херодотово доба, Словени су били један јединствен народ, али у време Плинија и Тацита већ су се почели цепати, али су се међу собом чували и добро разумели, разлике међу говорима биле су незнатне него ли у каснијем времену. Тако се и данас јужнословенски језици слажу међу собом, а са друге стране се слажу западнословенски језици. Тврдњи да је прадомовина Словена била средњеевропска Русија, противи се писац из средњег века, Нестор. Нестор на почетку своје Хронике, тврди да су Словени насељавали Подунавље, да су се отуда иселили у друге земље, када су се на њих обрушили Келти или Римљани. Али је такође записао, да је Словена било у то време и у Русији, тврдњом да је апостол Андрија пролазио кроз Русију и тако посетио руске Словене. Али по историјским записима Херодота, Плинија, Тацита, Птоломеја и Јорнанда, словенска прадомовина је ипак била у средњеевропској Русији.

.

Profesor Rаdivoje Pešić nаvodi podаtke iz Velesove knjige:

“Morаmo priznаti dа o Kimercimа ne znаmo mnogo”.

U vezi objаšnjenjа ko su Kimerci, R. Pešić nаvodi tri mogućnosti:

* dа su živeli u Ukrаjini, potisnuti od Skitа u VII veku pre Hristа

(sа ovim podаtkom približаvа se Herodotu – VII 20),

mаdа nisu iste polаzišne ni ishodišne oblаsti u pitаnju;

* Kimerce nаlаzi “locirаne nа levoj obаli Elbe”

(o ovim Kimercimа nа Elbi Herodot ništа ne piše,

аli trebа uzeti u obzir dа Herodot nije mogаo dа u svemu bude u prаvu);

* Nаlаzi Kimerce kаo deo sumerske civilizаcije.

(premа dostupnim izvorimа i to je nejаsаn podаtаk).

Međutim Pešić beleži podаtаk iz Velesove knjige:

“Nаši oci su bili Kimerci“.

No, još je zаgonetnije ovo:

“Bili su Kimri (Kimerci) oci nаši, i ti su potresаli Rim,

a Grke su rаsterаli kаo preplаšene prаsiće“.!

Strabon: “Na okeanu ( Severnom – Srbskom moru), žive među drugim narodima Cimbri – Srbi, ( zemlja Cimeria, Simerija, Kimerija )” (VII 291s).

(Predpostavlja se da je pisac Robert Ervin Hauard ovde našao inspraciju za svog čuvenog junaka Konana Simerijanca- varvarina).
Mela, P.:  Na ovom Jutskom – Kimberijskom (Srbskom) poluostrvu žive Cimbri i Teutoni “(III32).
Plinije: “Druga grupa su Ingueoni, koji se sastoje od Cimbra, Teuton i plemena Kata”. (Ovdje Plinije misli na Cimbre i Teutone na Šlezvik-Holštajnskoj zapadnoj obali (14/99).)
Tacit, K.: “U ovom zaljevu Germanije žive pored oceana Cimbri (Srbi)” (Njemačka 37).
Plutarh: “Od početka 1. stoljeća poslije Hrista, Grci i Rimljani poluotok na Sjevernom okaanu zovu Kimbersko (Srbsko) “, (Marius II).
Plinije: “Sjeverni ocean (sjeverno srbsko more) je većinom plovno … do Kimberskih planina“.
August Cezar: “Moja flota jedri preko Oceana od ušća Rajne, pri izlasku sunca do područja Cimbra” (Monumentum Ancyaranum S.26, 65,14 f M).

more »

Drezden:

Istina o germanskom genocidu nad Slovenima ( Lužičkim Srbima) izbija bukvalno na površinu zemlje

.

U nemačkom gradu Drezdenu, u centru grada, otkopan lokalitet

starosti 7-8.000 godina, koji je pripadao naravno Slovenima ( Lužičkim Srbima)

…

Evo teksta o tome, na srpskom i nemačkom jeziku:

Dresden 8.000 – arheološko putovanje kroz vrijeme

 Prije oko 800 godina,  glavni grad Saske prvi put se spominje u srednjovjekovnom dokumentu. Međutim, njegova povijest započinje daleko prije prvog pisanog spomena, jer ljudi su živeli u Drezdenu, u dolini kraj reke Elbe(Labe) hiljadama godina.  Rani doseljenici pre gotovo 7.000 godina, iza sebe su ostavili tragove, koji su pronađeni uz Frauenkirche, a duž grebena Zapadne doline reke Elbe(Labe). Ovdje, u okrugu Nickern, arheolozi su pronašli 2003 g. veliku kružnu grobnicu iz neolitskog naselja. Najmanje jedna od najstarijih keramičkih posuda iz Drezdena u Saskoj-Mockritz – potiče iz 5.500 godine prije Hrista ( pre više od 7.500 g.)

Posebnu pažnju izazvaće rezultati arheoloških istraživanja u unutrašnjem gradu. Pošto je Drezden nakon teških ratnih razaranja i zbog radikalnih urbanističkih planova skoro u potpunosti promijenio svoj izgled, opipljivi dokazi starog urbanog područja mogu se naći samo pod zemljom. Dakle, arheolozi su naišli na temeljne zidove u podrumu stare zgrade u srcu grada. Na staroj tržnici, nova tržnica, i na Wall Streetu i Weber ulici, iznenada ljudske građevine iz minulih stoljeća bile su vidljive ponovno. Ovdje ćete naći stvari iz svih područja svakodnevnog života, od starih vijekova do 20 stoleća, od pločica od keramike do dječjih igrački.

Žarišna točka za arheologiju u posljednjih nekoliko godina je okrug Frauenkirche. Ponovni razvoj naselja na Neumarkt, doveo je do toga da su postala potrebna opsežna istraživanja. Ostaci nekadašnjeg grada i kuće su otkriveni na Neumarkt.

Također su arheolozi naišli na groblje u Frauenkirche. Do 16.stoljeća, crkva Sv.Gospe pred zidinama grada Dresdena imala je svoje groblje, međutim, kasnije je to postalo gradsko groblje. To groblje datira i prije vremena crkve Baersch iz baroknog vremena razvijenog srednjegm vijeka, pa čak i iz vremena SLOVENA (LUŽIČKIH SRBA), oko 1000 g pre nove ere, pronađeni su ovdje grobovi. Ovi arh.nalazi su stariji od kasnijeg naselja unutar zidina.
Mrtvi su pokopani bez priloga i jednostavno, utvrđeno je u baroknom razdoblju, jedna od neočekivanih stvari, bili su pokopani s die Verstorbenen državljanstvom. Zlatni nakit, srebrni krstovi i lijepa odjeća krasili su mrtve. Neudate žene – možda čak i muškarci – nosili su krune posrebrene filigranom, izvezene cvijećem na tkanini.

.

ČUVARI KAPIJA DREZDENA, SA SRBSKIM SIMBOLIMA:

Krst sa 4 ocila

.

Snažan utisak utvrde grada protiv spoljnog neprijatelja, ostavljaju dobro očuvani ostaci zidina. U urbanističkoj ekspanziji u 16.stoljeću su uklonjeni zidovi samo do nivoa tla. Zidovi mosta tržnice, zajedno s bivšim Frauentor su se sačuvali u tlu. Također, praistorijsko utvrđenje – takozvani “BARBIKAN” –  vidljivo je opet. Nažalost, ono je podzemlje sadašnje gradske garaže.   U središtu istraživanja arheologa su drevni ljudi i njihov život u gradu. Oni su ostavili svoj trag u “podzemnom nalazištu”: gradske kuće i Barbikan, grobnice, i zlatni nakit, krstovi, dvorci, kamene sjekire i krune na mrtvima, samo su neki od brojnih nađenih artefakata.”

…

Nije slučajno baš Drezden najviše uništen bombardovanjem…

Drezden – (posle savezničkog bombardovanja)

ORIGINALAN TEKST NA NEMAČKOM JEZIKU:

https://sites.google.com/a/guador.space/thorvalko/dresden-8000-eine-archaologische-zeitreise-3910008720

more »