Archive for the Category » Zaveštanja predaka «

Фригијска капа, светска а наша …

Фригијска капа је мекана капа која се сузује у стожац, а врх јој се преклапа према напред. Најчешће је црвене боје, а име је добила по малоазијској покрајини Фригији која је под вођством Кира Ii. постала дио Персијског Царства, а после и део велике државе Александра Великог и његових наследника (данас: средишњи дио Турске).

Фригијску капу су носили народи античке Азије (Парти, Парси), а преко Грка и осталих народа који су били у дотицају с хеленизмом проширила се и на друге земље и народе.

У антици је капа за Грке била симбол утицаја других народа (не-Грка) које су они сматрали ,,варварима“.

Током Римског Царства носили су је на прославама (нпр. сатурналијама).  Носили су је ослобођени робови чији су се потомци рађали као грађани Царства. Сматра се да је ту и корен симбола фригијске капе као слободе. Тај се симбол учвршћује Француском револуцијом.

У Француској се  14. јула 1789. догодила грађанска револуција. Револуционари, санкилоти, су се и одећом желели што више разликовати од аристократије, па су на главу ставили јакобинску капу, а то је заправо била фригијска капа. После су многи револуционари и они који су сматрали да се боре за праведну ствар у име слободе стављали на главу фригијску капу.

Где се може видети?

Мотив фригијске капе изузетно је познат и често се појављује на главама и смртника и божанстава, на сликама, киповима, кованицама, вазама, стубовима, документима, националним обележјима…

.

 Персијско божанство  Митра са фригијском капом

.

Анатолијски бог Атис  из 2. века пре Христа

.

Славолук Септимија Севера у Риму

(римски војник води заробљенога Парса с фригијском капом на глави)

.

Богиња лова  Артемида са фригијском капом  (4. век пре Христа)

.

 Парис Тројанац  са фригијском капом

.

 Трачки бог САБАЗИОС  са фригијском капом

Фотографија корисника Andjelka Galantic

Трачки песник Орфеј са фригијском капом

.

Андромеда и Персеј са фригијском капом

 

.

 На Трајановом ступу носе је  Дачани

.

На слици Ежена Делакроа ,,Слобода на барикадама“ главна женска фигура (Маријана) има на глави фригијску капу, која је постала и симбол Француске

.

На документу Декларације о правима човека и грађанина из 1789.

.

На раним приказима мудраца (мага) на мозаику из Равене где носе дарове новорођеном Исусу.

.

АМАЗОНКЕ са фригијским капама на саркофагу из Тоскане

.

.

Срби из Далмације са фригијском капом:

.

.

Фригијска капа на Балкану, у народној ношњи из Конавла код Дубровника:

КОНАВОСКИ  КОНДЕЉИ

.

.

Душан Димитријевић Војвода Дуле (1882-1964)  са фригијском капом,

био је четнички војвода у Старој Србији у време борби за Македонију почетком 20. века.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD_%D0%94%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%91%D1%80%D1%92%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD

Dusan Dimitrijevic.jpg   .

.

Илија Трифуновић-Бирчанин (1887-1943), четнички војвода…

https://en.wikipedia.org/wiki/Ilija_Trifunovi%C4%87-Bir%C4%8Danin

 

Војвода Илија Трифуновић Бирчанин.jpg

.

На минијатурној бронзаној композицији с Дијаниним ликом из Сиска (2. или 3. ст.), затим богиња КИБЕЛА је често представљерна са фригијском капом…,на грбовима Аргентине, Колумбије, Хаитија, Кубе, Никарагве, Салвадора, Боливије, Сената Ајове, на застави западне Вирџиније, Њу Џерсија, Њујорка, на наличју заставе Парагваја… и на многим грбовима и заставама.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Небеска јела, седам небеса и седам птица…

.

ЈЕЛА  је најопеваније дрво у српским народним песмама. Стас ове шумске лепотице не помињу случајно наши народни певачи,  јер она је са висином и до 60 метара највише дрво у европским шумама. Око ње су се преплела древна предања, која она скромно носи на својим плећима, а на која ми не обраћамо готово никакву пажњу

„Зашто је јела увек зелена?”

„Свети Сава након дугог путовања по свету ослаби и остари. Дошавши један пут у планину, седне под једну јелку да се одмори. У тај мах позове га Бог себи. Он се са тога места вазнесе на небо и благослови јелку. Од тада остане јелка благословена, а да се то зна – остане зелена и љети и зими.”
Ова кратка народна прича јасно нам говори да је за Србе јела била свето дрво,  јер је свети Сава српски народни светац на кога су пренети култови и предања из старе србске вере пре примања хришћанства, а ово предање везује јелу уз српског народног свеца.
На сличан начин отишао је на онај свет, поред  јеле, и Краљевић Марко, најопеванији српски јунак, како казује песма „Смрт Марка Краљевића.”

„Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу”.

Оба ова предања о два најпознатија историјска и митска лика код Срба говоре нам да се преко јеле одлазило на небо.

 

Небеска јела

Како је јела највише дрво у нашим шумама, то је условило да настане предање о митској јели до неба, небеској јели, која је висока толико да додирује само небо и зато је преко ње могло да се попне, узнесе на небо. Тако се пева и у народној додолској песми: „Како је вила дозвала на земљу кишу”

„Насред села вита јела,
ој, додо, ој, додоле!
Вита јела чак до неба”.

Додолске песме биле су посвећене небеском богу громовнику Перуну с молбом да донесе кишу жедним пољима. Перуна је у хришћанству наследио свети Илија громовник. Он је такође повезан с јелом, што се види у народној песми.

„А кад било на светог Илију,
Поранио Вишњићу Јоване
Богу се молити
под јелом зеленом”.

Код Грка бог громовник звао се Зевс, како су нам стари грчки богови боље познати од наших, они ће нам помоћи у овој причи.

Седам  небеса

Наши преци замишљали су да се небо састоји од више слојева који су одговарали појединим небеским телима која круже око Земље, па се зато говорило небеса. Небеса је било седам – за свако небеско тело по једно небо, колико помиње и наша народна песма „Свеци благо дијеле”.
Да затворим седмера небеса, каже у песми светац Илија громовник коме се моле под јелом.
Земља, коју су древни Грци звали Геа, замишљана је као средиште света изнад кога се уздижу небеса, по једно за сваку од пет планета, које се виде голим оком и још два за Сунце и Месец.
Изнад седам небеса било је осмо небо на коме су звезде стајаћице и које се врти око небеске осе.

Седам небеских тела била су божанства које су Грци звали: Крон, бог времена; Зевс, бог громовник; Арес, бог рата; Аполон, бог Сунца; Афродита, богиња лепоте; Хермес, бог гласник и Артемида, богиња Месеца. Богови и богиње исписани су оним редом како се замишљало да се врте око Земље. На седмом највишем нивоу био је Крон, најудаљенији од Земље, а на најнижем, првом нивоу била је богиња Месеца која је најближа Земљи. Поред грчких имена уписана су латинска јер су она данас познатија. Име Аполон Римљани су преузели од Грка.
Свако небеско тело по грчком предању, имало је своју боју и одатле потиче седам боја у хералдици, како нас уче хералдичка правила.

Митска јела, која расте до неба, пролазила је кроз свих седам небеса са седам небеских тела и додиривала последње небо које се врти око Северњаче. Зато Марко Краљевић у народној песми ломи своје копље на седам делова, пре него што га „баци у јелове гране”.

„Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;”

У овим стиховима види се да је небеска јела имала седам нивоа, за свако небо по један.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Заборављени србски витезови Заточници

.

 ,,ЗАТОЧНИЦИ су били посебни витезови који су се борили за славу. Њих није занимало ни богатство, ни политички циљеви, ни за кога, а ни због чега се боре. Они су желели само да докажу да су најбољи.“ 

(Александар Тешић, књижевник, један од првих који су проговорили о Заточницима)

О свакодневном животу у средњем веку на овим просторима се веома мало зна. Док су турнири у земљама Западне Европе ушли у легенде, а мегданџије које су на њима освајале славу постали саставни део песама и митова, код нас скоро да и нема писаних трагова.

Зато и не чуди што су у заборав отишли и Заточници – српски витезови.

Најкраће, заточници су били српски самураји! Иако многима термин може звучати потпуно ново, реч је о традицији старој најмање 6 векова! Не само да су делили исти историјски период већ их је било широм света. У Немачкој су се звали Ритери, у Енглеској Чемпиони (одатле израз „шампион“), у Француској Шевалије Блан – бели витез, у Шпанији Кампеадор…

Ипак, назив који су ови српски заточници добили у Турској многима је и данас познат.

– Када су наши заточници отишли у службу код Турака они су им дали назив Делије и тај термин се задржао до данашњих дана. Били су велики ратници и прославили су нас ван граница Србије, а ми смо им се одужили тако што смо их заборавили – прича Тешић чија се последња књига управо зове „Витез заточник“.

Проблем лежи у томе, наглашава саговорник, што се српски средњовековни извори углавном своде на црквене списе у којима нема помена о заточницима. Неки конкретнији трагови налазе се у епским народним песмама.

Најпознатији опис заточника дао је француски путописац из 16. века Никола де Никол кога је историчар Радован Самарџић превео на српски језик. На око две стране он је описао ове необичне српске ратнике.

– Заточници су настали од класничних мегданџија, који су борбу схватили као професију. Њих је карактерисало то да су били врсни борци који су се китили орловим перјем. Међутим, да би то могли да ураде морали су у двобоју да победе 10 других, да буду најбољи – објашњава Александар Тешић.

Када се српска држава распала крајем 15. века падом Смедерева, већина заточника је прешла у илегалу и постали су друмски разбојници, па су добили назив гусари. Они су се тако раширили и стигли до Угарске, чак и Пољске.

Заточници су били инспирација за лаку коњицу – Хусаре (Фото: Википедија)

 

– У Пољској су били инспирација за њихову лаку коњицу – легендарне Хусаре. Ово ће вам рећи сваки озбиљнији историчар у тој земљи. Где год да одете на стране сајтове на којима се расправља о Делијама и Хусарима видећете да сви признају да они воде порекло са наших простора, да смо им ми били узор – објашњава Тешић.

Као и њихово занимање, и имена ових храбрих српских бораца изгубљена су у историји. Има индиција да је легендарни Милош Обилић био један од њих.

„Ој, чујеш ли, српски цар-Стјепане!
Ето доље под градом Леђаном
изишо је краљев заточниче,
зове тебе на мејдан јуначки;
ваља ићи мејдан дијелити,
или нећеш одавде изићи,
ни извести свата ниједнога,
а камоли Роксанду ђевојку!“
Кад то зачу српски цар Стјепане,
он телала пусти у сватове;
телал виче и тамо и амо:
„Није л’ мајка родила јунака,
и у свате цару опремила,
да за цара на мејдан изиђе?
Честита би њега учинио“.
Ал’ се нико наћи не могаше.
Цар с’ удари руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Сад да су ми два сестрића моја,
два сестрића, два Војиновића,
сад би они на мејдан изишли“.
Истом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
до пред шатор српског цар-Стјепана:
Је л’ слободно, царе господине, 
да ја идем на мејдан у поље?

Извор:

http://www.magacinportal.org/2015/01/21/zatocnici-srpski-vitezovi-koje-je-istorija-zaboravila/

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Спасавање моштију Светог кнеза Лазара

.

Дванаест пута сељене свете мошти

Мученичка смрт кнеза Лазара, целовитост његових моштију и њихова мироточивост, сматрају се пресудним елементима који су, према хришћанским обичајима, утицали на брзу канонизацију Кнеза Лазара – мученика и формирање његовог култа.

Овај култ живи у српском народу већ више од шест векова и има своје посебно место и значај у колективном памћењу Срба. Највећу улогу у томе имале су мошти Светога Кнеза, које су 12 пута сељене, од Приштине до Сент-Андреје и назад, делећи судбину његовог народа.

Након погубљења кнеза Лазара у Косовској бици на Видовдан 28. јуна 1389. године, његово тело сахрањено је у Приштини. Према сведочанству Пећког родослова, турски султан Бајазит „када виде са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после допусти монасима који искаху тело Лазарево, те га они узеше и часно погребоше у цркви Св. Вазнесења у Приштини.“ Ту је Кнежево тело почивало наредне две године.

Српски услов за мир са Турцима био је да се дозволи пренос Кнежевих моштију из Приштине у његову задужбину манастир Раваницу: „Синови кнеза Лазара, Стефан и Вук, са својом мајком Милицом, закључише да је од Бога и од људи зазорно што часне мошти њиховог оца и мужа нису положене у Кнежеву задужбину манастир Раваницу.“ Међутим, изгледа да су Турци још неко време одуговлачили са дозволом за пренос моштију. Принцеза Оливера, тада већ супруга Бајазита I, имала је пресудан утицај на то да султан коначно дозволи пренос. Транслација тела Кнеза Лазара је извршена 27. и 28. јуна 1391. године, на другу годишњицу Косовске битке.

Према анонимном писцу „Слова о кнезу Лазару“, пре почетка преноса моштију, патријарх Данило III и српски епископи служили су свечану литургију у цркви Св. Вазнесења. Том приликом, први пут после сахране 1389. године, откривено је тело кнеза Лазара. Утврђено је да су мошти „нетљене и читаве, да су мироточиве и да испушташе многи и благоухани мирис.“

Кнежеве мошти су из Приштине „с великим плачем“ испратили Вук Бранковић и његова супруга, Лазарева најстарија кћи Мара. Мошти су преноћиле у манастиру Нова Павлица на Ибру, у цркви Ваведења Пресвете Богородице. Овај манастир је задужбина браће Мусића, Стефана и Лазара, синова Лазареве сестре Драгане. Браћа Мусићи су погинули уз свог ујака у Косовској бици и сахрањени су у својој задужбини. У истој цркви сахрањена је и њихова мајка која је ту живела под монашким именом Теодосија.

У порти Нове Павлице Лазареве мошти дочекала је кнегиња Милица са синовима. Патријарх Данило III, у делу које такође носи назив Слово о кнезу Лазару, овако је описао потресни тренутак када је кнегиња Милица дочекала ћивот са моштима свога мужа: Благочестива и достојна хвале кнегиња Милица, са прељубазна два сина њена и са свима благородницима, изишавши у сретање и близу бивши моштију новомученика Лазара, на њих је пала и загрлила их. Изван себе је била, као да је постала полумртва. А затим, тргнувши се као од сна, вапајима великим уздисаше:

,,Авај мени, што ми се деси! Изненада ми љуто оружје прође кроз душу моју. Слично Јеремији и мени ово дође. Послушај ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. Девојке моје и младићи моји одведени су у ропство. Обешчади ме мач као смрт у дому. И сви непријатељи моји чуше за зло моје и зарадоваше се. Тако примих изненада. Ово ли ја чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и љубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим оружницима. Плачите са мном поља и долине, што бисте заједничари тела и крви ових.  Ридајте са мном и тужите ви мајке прељубазне деце, жене добропобедних мужева, рођаци љубазних својих…“

И сви остали ово слушаху, и вапајима и гласовима и уздасима све место оно испуњаваху. А мноштво људи благородних и народа стече се, и сви саставише плач и ридање неутешно. Од болова и уздаха срца као лавови да ноктима утробе раздираху. Синови оца зваху, и потчињени господара свога. Сви скупа заједно страдаху и трпљаху болове, страдајући као да су ван себе“.

Пошто су преноћиле у цркви, Кнежеве мошти су сутрадан наставиле пут Раванице. У цркви Вазнесења Господњег у Раваници литургију су служили патријарх Данило и други архијереји у присуству игумана, монаха и чланова Државног сабора. Том приликом је, највероватније, пошто су се стекли сви услови, паралелно обављен и чин канонизације Светог Кнеза, од када је добио назив Свети Кнез Лазар.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Љубав кнеза Јована Владислава и принцезе Косаре

ЉУБАВ СРБСКОГ КНЕЗА (КРАЉА) ЈОВАНА ВЛАДИСЛАВА И ПРИНЦЕЗЕ КОСАРЕ
​Једна романтична и једна метафизичка љубав надахнула је толике србске уметнике и духовнике: од попа Дукљанина, Стевана Сремца, до Аве Јустина и Светог Николаја – да на уздарје своме роду дарују узнесене беседе, песме и приче.Љубав Јована Владимира, србског кнеза (краља) из Зете (вл. око 989–1015) и принцезе Косаре, ћерке цара Самуила, светли непомућеним сјајем већ хиљаду година. Мера је витешког и побожног жртвовања кроз страдалничко мученичко погубљење, зарад задобијања духовне бесмртности – кроз, како пише у Летопису попа Дукљанина (око 1160–1180), неустрашивост и родољубље.Крајем десетог века (око 998.) Самуило, кренуо је у освајање Зете и крајева данашње северне Албаније.

„Добар пастир даје своју душу за своје стадо”, пре заробљавања, на планини Облик, изговорио је Владимир јеванђељску изреку, додавши: „Дакле, боље је, браћо, да ја дам своју душу за све вас и да својевољно дам своје тијело да га касапе или убију, него да се ви изложите опасности од глади или мача”.

На планини званој Облик или Косигор, србског кнеза, “захваљујући“ издаји, Самуило зароби и одведе у Преспу крај Охрида.

У заточеног, наочитог, Владимира загледа се принцеза Косара, ћерка цара Самуила. Она замоли оца да србског кнеза ослободи из тамнице и затражи да се уда за њега. Цар јој испуни молбу и пусти Владимира из тамнице. Након венчања, он му, како вели поп Дукљанин, преда на управу „земљу и краљевство његових предака”.

Picture

У слози с Косаром, Владимир, кога називају и краљем, владао је Зетом и данашњом северном Албанијом. Изненада, међутим, после једног неуспелог војног похода, умре цар Самуило и царску власт приграби Јован Владислав, Косарин брат од стрица. Сурово се осветио за убиство свог оца, учињеног по заповести Самуиловој. Није поштедео чак ни србског кнеза Владимира, зета Самуиловог. Вероломни лукавац, притворно, пошаље Владимиру најпре златни, а потом и дрвени крст. Домами га у Преспу, где Јовану Владимиру буде одрубљена глава. Свети Јован Владимир примио је венац мученички по старом календару 22. маја 1015. године, а по новом 4. маја.Мученичка смрт кнеза (краља) Јована Владимира, чуда која су се дешавала на његовом гробу – исцељење болесних, предање о загонетној смрти његовог убице Владислава, који је у паници страдао кад му се Јован Владимир причинио на коњу, Косарин одлазак у манастир – допринели су стварању његовог светитељског култа. Знаменитом, светом међу владарима, великомученику Јовану Владимиру, мироточцу и чудотворцу писане су службе, грчке и словенске похвале, грчка и словенска житија. Народ је испредао легенде и предања.

О овоме светом и славном кнезу србском и дивном мученичу писао је Ава Јустин, речи похвалне упућивао Свети Николај, приповедака „Владимир Дукљанин” једна је од најбољих прича Из књига староставних Стевана Сремца. Историјску драму о Владимиром животу Владимир и Косара Лазар Лазаревић штампао је у Будиму, 1829, а истоимено дело написао је и Петар Прерадовић. Мученичка смрт Владимирова навела је Јована Стерију Поповића да напише жалосну игру Смрт краља Владислава. О овоме великомученику приповедао је народ, певане су му црквене песме, а за „Песму о краљу Владимиру” из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића сматрало се да је народна.
Мученичка смрт кнеза (краља) Јована Владимира, чуда која су се дешавала на његовом гробу – исцељење болесних, предање о загонетној смрти његовог убице Владислава, који је у паници страдао кад му се Јован Владимир причинио на коњу, Косарин одлазак у манастир – допринели су стварању његовог светитељског култа. Знаменитом, светом међу владарима, великомученику Јовану Владимиру, мироточцу и чудотворцу писане су службе, грчке и словенске похвале, грчка и словенска житија. Народ је испредао легенде и предања.

О овоме светом и славном кнезу србском и дивном мученичу писао је Ава Јустин, речи похвалне упућивао Свети Николај, приповедака „Владимир Дукљанин” једна је од најбољих прича Из књига староставних Стевана Сремца. Историјску драму о Владимиром животу Владимир и Косара Лазар Лазаревић штампао је у Будиму, 1829, а истоимено дело написао је и Петар Прерадовић. Мученичка смрт Владимирова навела је Јована Стерију Поповића да напише жалосну игру Смрт краља Владислава. О овоме великомученику приповедао је народ, певане су му црквене песме, а за „Песму о краљу Владимиру” из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића сматрало се да је народна.
Приредила: Мирјана Ђорђевић
Preuzeto sa -
http://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/ljubav-srbskog-kneza-jovana-vladimira-i-princeze-kosare#.WTSqi1a9bVE.facebook
Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Долина Трачких краљева

На слици: Трачки краљ Сеут III из Долине трачких краљева

 

Долина Трачких краљева се налази између венаца планина Балкан и Средна Гора, у близини Казанлука, на подручју у коме је некада било Одриско Краљевство, а данашња Бугарска. Овде је пронађен Сеутхополис, главни град Одриског Краљевства, (најмоцнијег и најхрабријег од свих трацких краљевстава) који нажалост данас лежи на дну језера Копринка. Бројни пројекти су рађени последњих година у покушају представљања јединог преживелог трачког града. Долина Казанлука у централној Бугарској је посута трачким гробницама, од којих је мали број детаљно истражен. Најимпресивније налазиште у региону је гробница у Казанлуку, која потиче са краја 4. и почетка 3. века пре нове ере. Гробница Казанлук обухвата улазну просторију – дромос, која је била мањи простор за ствари потребне покојнику у загробном животу, и округлу просторију у којој је сахрањено тело трачког владара. Очуване величанствене фреске у улазној и главној гробници у Казанлуку представљају најбоље очувана уметничка дела трачке културе раног хеленистичког периода. Зидно сликарство гробнице Казанлук представља сцене световног и војног живота, као и загробног живота сахрањеног трачког краља. Гробница обухвата приказ владарског пара током свечаности, мужа и жене који се држе за руке, седећи за столом на коме је храна, док их окружују бројне слуге који приносе поклоне и музичари који забављају краљевски пар. …. Мада украсно сликарство гробнице у Казанлуку обухвата релативно мале површине, непознати уметник је створио изузетно уметничко дело. Захваљујући својој изузетној историјској и уметничкој вредности и значају, гробница Казанлук има ограничену посету, коју одређује Национални Инстутит за заштиту непокретног културног наслеђа Бугарске. Међутим, у непосредној близини се налази музеј са изложеним потпуно истоветним копијама фресака. Трачка гробница у Казанлуку од 1979. године припада УНЕСЦО светком културном наслеђу.

По истраженим археолошким налазима који представљају трачку културу су гробне хумке богатих представника трачких владара и аристократије, који су сахрањивани у монументалним и импресивним гробницама. Одећа преминулих богатих Трачана је било посебно раскошна и обухватала је златни и сребрни накит, златне ланце и украшавање тела преминулих мушкараца заштитним оклопом од племенитих метала. У Бугарској постоји између 10000 и 60000 трачких гробница. Једна од највећих и најлепше украшених трачких тумула је гробница у близини села Мезек, Свиленград. Гробнице откривене у Казанлаку, селу Свештари у општини Исперих, као и гробница у селу Александрову, Општина Хасково су светски познате по величанственим фрескама. Пронадено трачко благо открива богатство локалног племства и описује неке од њихових религиозних обреда. Посебно је величанствено злато из Панадириста, које обухвата 9 златних посуда које су префињено израдене и раскошно украшене композицијама које представљају људске ликове. Највеце до сада истразено трачко налазиште је у селу Рогозен, откривено 1985. године, које обухвата 165 сребрних судова укупне тезине 20 кг, од којих је вецина богато украшена типичним трачким сценама – лов који обухвата разноврсне дивље звери, архетипске фигуре богиња у кочијама које вуку крилати коњи или које јасу лавицу златне главе. Многи предмети налазиста у Рогозену су исписани грчким повезаним словима и представљају неколико краљевских трачких имена и географских појмова у југоисточној Тракији. Изузетни сребрни предмети из Рогозена су припадали богатим владарима племена Трибали. Израђени су, сакупљени и поклоњени током дугог историјског периода од краја 6. века до средине 4. века пре нове ере, током око 150 година. Предмети из налазишта Рогозен су вероватно сакривени због опасносности која је претила освајачким нападима македонских владара Филипа II и Александра Великог, које су нападали племена Трибала 341., 339 и 335. године пре нове ере. Мање у обиму, са 5 пронађених предмета, али врхунски прецизне израде су златни и сребрни предмети пронадени 1974. у селу Борову, општина Русе. Сребрни детаљи коњских амова са занимљиво представљеним ликовима и животињама одликују трачко злато пронађено у близини села Луковита и Летница.

1993. године је у Оструши откривена највећа трачка историјска целина, из средине 4. века пре нове ере. Трацка гробница у Оструши обухвата површину од 100 м2 и чине је 5 правоугаоних и округлих просторија, соба у којој је сахрањено тело владара, израђена од великих камених блокова тежине 60 тона. У близини града Шипка, око 1 км од главног пута између Казанлака и Шипке је откривена гробница Голиама Косматка из 5. века пре нове ере. Гробница Голиама Косматка садржи три просторије и улазни ходник – дромос, који је дужине 26 метара. Гробница – тумулус Голиама Косматка је откривена у потпуно очуваном стању, која садржи потпуно очуван гроб трачког краља, који је сахрањен са својим коњем. Трачки краљ је сахрањен у каменом саркофагу, са преко 20 златних предмета, међу којима су златни венчић за храстовим лишћем, сребрне и бронзане посуде, јединствена бронзана глава у природној величини, украшена на местима очију полудрагим камењем. Претпоставља се да је ова гробница припадала трачком краљу Сеуту III, оснивачу града Сеутополиса, главног града Одриске краљевине, која се налазила у непосредној близини.

.

2004. године су археолози дошли до новог сензационалног открића – у трацкој гробници Светица је пронађена прекрасна златна маска, бочица и златан прстен. Претпоставља се да је у гробници Светица сахрањен велики трачки краљ Тереус. 45. године нове ере су Римљани освојили Тракију. На Балкану је процес романизације који се проширио на читаво Римско царство означио спајање древних хеленских и трачких култура са новим културним трендовима које су увели освајачи. Промена је очигледна, посебно у трацком налазишту Перперикон, где су светилишта уклесана у стенама у периоду од 1. до 4. века нове ере примила јединствена класична обележја.

Izvor - http://www.panacomp.net/dolina-trackih-kraljeva/

 

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Заборављено гробље Немањића

 Заборављено гробље Немањића

Новопазарски археолози открили тајанствено средњовековно српско гробље. У српској некрополи покојници су сахрањивани од 12. до 18. века

 

.

ПОСВЕЋЕНО тле храстовог гаја на брду Главица у зеленој дежевској долини крије мистериозно српско средњовековно гробље, открили су недавно археолози Музеја Рас у Новом Пазару. Хиљаде огромних камених споменика необичних облика покрива као дивовски плочник купасто узвишење на чијем је врху огроман храст. Његова моћна крошња надноси се над „часну трпезу“ коју је хируршки прецизно отесао од камена неки давно заборављени мајстор.
Прастаро гробље налази се на самом крају дежевске долине, крај села Љуљац, тамо где се појас плодне равнице сужава и претвара у успон на стрме обронке Голије.

- Реч је о невероватној српској некрополи где су покојници сахрањивани од 12. до 18. века. Споменици су монументални и јединствени, ништа слично није виђено. Нажалост, није било новца за детаљнија истраживања – прича Драгица Премовић Алексић, директор Музеја Рас у Новом Пазару.

Она је открила древно гробље и нада се да ће држава наћи новац за детаљније истраживање некрополе, пре него што је униште пљачкаши археолошког блага који су преровили сва стара српска гробља у околини.

Археолози сматрају да је само мистично страхопоштовање које шире камени споменици сачувало од пљачкаша брдо изнад дежевске „Долине краљева“, у којој су се налазили дворови Немањића.
- Неки споменици су огромне фино исклесане плоче с урезаним крстовима, на другима су представљани и ликови покојника, а трећи изгледају као украшени кров куће „на две воде“.

Најнеобичније смо назвали „делфини“ јер су исклесани од огромних камених блокова у облику рибе, једног од најстаријих хришћанских симбола.

Има и усправних минуциозно украшених споменика с ликовима – упућује нас Драгица Премовић Алексић док са јаког подневног сунца улазимо у дубоку сенку и тишину храстовог гаја.

.

.

Ту се указује невероватан призор густо начичканих камених громада покривених дебелом маховином које се зракасто шире око часне трпезе под старим храстом.
Неколико десетина метара даље, на подножју брега где престаје линија дрвећа, подигнута је жичана ограда крај које је и модерно гробље.
- Иако се нове некрополе подижу преко старих, овде то није случај. Главица је табу за народ околних села, који чува предање о дворовима и имањима Немањића у дежевској долини.

Ова необична некропола могла би да буде градско гробље из средњовековног периода кад је по предању дежевска долина била густо насељена – закључује Драгица Премовић Алексић.

Нажалост, врло је могуће да то неће још дуго трајати јер, као што је наведено: „… пљачкаши археолошког блага су преровили сва стара српска гробља у околини.“

Извор:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:444423-Novi-Pazar-Zaboravljeno-groblje-Nemanjica

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Србски Бог Бел, Бели

.

Србски Бог Бел, Бели, у хебрејском оригиналу се пише као “BjL”, али је усвојен начин изговора Baal. Baal је у Старом Завету, описан као Бог са негативним карактеристикама. Зашто? Судећи и по данашњем времену, када се све србско оцрњује и даље, јасно нам је ко је тај, ко тако нешто протежира, јер су се исти људи бавили како превођењем, тако и преправљањем Старог Завета.

За тренутак, оставимо Стари Завет мало по страни, и рецимо, да је код Срба који су били широко распрострањени и најмасовнији народ тог времена и доба, било велико поштовање Бога Баала. Погледајмо још једном, како се његово име писало на хебрејском језику, који год тада у том времену, тај језик био, значи, писало се “BjL”. Читано језиком Срба, звучало би пре као Бјал, Бјел, Бел, а не као Baal, јер, то и јесте био Бог Бел, Бели. Име Белово се могло чути свуда, где су били Срби Аријевци, а у његовом слављењу су били видљиви сви елементи ведског поимања Бога. Срби су често и радо себе звали Белим, управо због поштовања овог Бога, а Стари Завет сведочи о масовности Белових верника у Палестини и Сирији.

Но, ту није крај невероватних открића о Богу Белом у Старом Завету. Погледајмо, како у Петој Мојсијевој књизи, зову Белога “Очи су ваше виделе, шта учини Господ с Velefegora. Ово је још лошије превођењe Библије, јер је очигледно име Velefegor, само преписано са латинског. У хебрејском оригиналу стоји “BjL PhjVUr”. Опет лако читљиво на србском језику “Бјел Пхјевур” – Пјевур, односно, Бели Први, јер он и беше међу свим аријевским Боговима, први и највиши.

Проучавајући Бога Бела Пјевура, може се открити још много занимљивости. Бел, Бал, Пел, Пал су разни облици речи којим су га звали. Да поновимо, слова “б”, “п” и “в” се лако мешају, а у латинском преводу, постаде чак и Vall. Полазећи од овога, сада нам је јасно, како је Палестина добила име ПАЛстан = Земља, стан, станиште Бога Бела. Лако је разумети, који је Бог поштован на ПЕЛопонезу од стране ПЕЛазга, и ко су у ствари били ти Пелазги, Пеласти – Беласти.

Јасно нам је и откуда се прастара ИЛИрија прозваше БАЛканом. Нисмо далеко од истине, ако изнесемо чињеницу да је Бјел Пјевур у Европи био у ствари Бели Первун, Бели Перун. Бог Перун је код родноверних Срба био Бог највиши Бог, Бог муње и грома. У хришћанском поимању родноверног Православља, Бога Перуна је заменио Свети Илија, па се зато БАЛкан називао и ИЛИријом. Зашто је Перун у ствари BjL? Објаснимо ово на следећем примеру, да се име Бога Перуна код Пољака и данас пише “Piorun”, код Грка је име Бога Перуна мало преличено у Κεραυνός(Кераунос, Пераунос). Дакле, име Бога Перуна на пољском језику, када преведемо на hindu језик, добијамо реч “बिजली”, која се изговара као “Bijalee” и као што видимо хебрејска реч “Bjl” за Бога Бела, истоветна је са хинду речју “Вijalee”, и да ова тврдња буде сасвим јасна, рецимо и то, да hинду реч “bijalee” на србском језику се преводи као “муња”, што је још један показатељ, да се од БАЛбилона, па, до БАЛтика, славило име Белово.

Срби су сами себе радо звали Бели и Перуна су свуда славили, и уопште, требало би да се при изучавању имена народа и градова, увек има на уму важност Бога Белог на европском континенту. Тако би нам било јасније и откуд главном граду Србије, име Београд – BELgrad, Белов град, а схватили бисмо и да је народ, који је у историји познат као Трибали, које су у књигама из званичне историје, Грци помињали на нашим територијама, да нису били Трибали, већ Срби који су славили ТриБала, троичног Бога Бала, Бела.

Рецимо и то, да су латински извори, често на србским територијама помињали Венде, и можда се баш у тој речи крије и назив за племе мајку, јер се национална песма Индије и зове “Vande Mataram”. Интересантно је рећи, да је друго име за Индију – Bhaarat, Срби би рекли “Брат”, који је поштовао Бога Перуна, јер се у Индији и данас прославља Дан Бога Перуна, који се назива “Bali Perunnal” – “Велики Дан жртвовања”, који се још зове и Bakrid.

Овде додајмо и то, да су Нина Беловог, поред имена Бог Бел, називали и Бог Бак. У Старом Завету, стоји и то, да су око олтара Белог Првога, подизани лугови, у Судијама 6:28, каже се “а то раскопан олтар Белов и луг код њега исечен”. Са овим можемо да закључимо, да су сви данашњи народи на северу Европе, који су поштовали Белог Перуна били Срби. Не заборавимо, да су и келтски Друиди живели у шуми, поштовавши Бога Луга. Келти су свакако били србо–аријевског стабла, које је покривало целу Европу.

Спону Бога Белог Перуна са лугом, још чине и сведочанства, да су србски богови у светилиштима, увек били представљени као огромни дрвени кипови. Ти дрвени кипови су били свуда, где су живели Срби, и називали су се Кумири. И данас, широм Индије, постоји прегршт градова назива Кумир: Kumir, држава Odisha, India; Kumir, држава Jharkhand, India, и многи други. Можда је нама Србима у овом тренутку помало несхватљиво, али као да су народи Индијског потконтинента и тог дела света, задржали веровања, која смо и ми некад имали, само у другом облику. С обзиром да и данас, Срби поштују места звана Запис на којима доминира велики стари храст, лако је претпоставити да су Срби као поштоваоци, и народ Белог Перуна, били распрострањени широм Европе, а узевши у обзир све наведено, и поред свих изречених доказа, стварно је неозбиљно од САНУ и СПЦ, да могу тек тако олако прећи преко чињенице, да су Срби били и на просторима Азије и Индијског потконтинента.

 

БАЛБЕК И ХРАМ БОГУ БАЛУ (БЕЛУ)
.
Баалбек je jедно од најфасцинантнијих археолошких налазишта на површини планете а налази се у данашњем Либану.
У доба античког Рима био је познат као Хелиополис или Град Сунца.
Један од најважнијих делова Балбека, и његове најсветије области у паганска времена, је био такозвани Храм Баал, или римски Храм Јупитера. Према мишљењу конвенционалних археолога, то је било феничанско уточиште посвећено богу Балу или Белу, Белобогу, грчки град назван Хелиополис (Град Сунца), који је још од времена цара Аугуста био римска колонија. Истина је, да тачна старост овог места остаје мистерија, али неки истраживачи сматрају да је ово древно мегалитско налазиште старо најмање 12.000 година, с тим да би могло бити и старије од 20.000 година.

У Баалбеку се налази савршено уклопљено камење од 1.500 тона који формирају темеље које ни велики римски храм не би могао да обухвати. Наша наука и техника данас не могу да их објасне. Како бисте објаснили древно вађење, превоз и постављање супермасивног камења које имају преко 100 тона, а камоли 1.000 тона? То су највећа камења са којима се радило на земљи! Мистерија је како је такво камење могло бити померано, чак и нашој данашњој науци и техници. Такође је чињеница да Римљани нису користили ову врсту каменог рада.

Међу најинтригантнијим од ових мегалита је ТРИЛИТОН – три колосална блока са мерама од 22 метара у дужини, 4,5 метара висине и 3,5 метара ширине. Њихова тежина варира између једне и две хиљаде тона. Може ли неко да објасни како је то постигнуто, хиљадама година раније?

Ђорђе Петковић о богу Баалу -
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1840791216202429&set=a.1477006609247560.1073741828.100008147055467&type=3&theater

.
Видео-материјал о Баалбеку -
https://www.youtube.com/watch?v=TtlBZx6mL5g

Извор -

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=831534876984573&set=a.246529768818423.1073741825.100003842059043&type=3&theater

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

ЦАРИЦА МАРА

.

- Поштујем сваку одлуку свога оца и мајке – рекла је мирно Mapa – и спремна сам да је извршим.
- Нека си благословена, кћери моја! – рекао је деспот Ђурађ, потрешен. – Ти си ми најмилије дете, a баш тебе морам жртвовати за спас династије и Србије. Мада ћеш бити царица моћнога Царства Исламског, срце ће ми стално пуцати од бола што ћеш живети c неверником. Али те неће мимоићи слава мученице за веру православну, јер султан Мурат не тражи да пређеш у ислам.

Тако је ово саветовање завршено одлуком која је у сва срца уливала наду да ће се у Србији одржати какав-такав мир, али и тугу због жртве која се том миру приноси.

Султан Мурат II  је у Србији под деспотом Ђурђем Бранковићем гледао најтежу препреку својим освајачким плановима на Балкану и у средњој Европи. Иако је Ђурађ, дошавши на престо Деспотовине, признао вазалство и уредно плаћао данак, код обеју страна јавило се н-поверење. Мурат је био добро обавештен o свему штo je деспот предузимао да се осамостали. Знао је и да Ђурађ није у добрим односима са царем Жигмундом, који се био докопао угарске круне и насто-јао да дође у посед Србије, и да му од Уrapa прети опасност још откако су отели Београд и од њега створили своје упориште на Балкану. Затоје у деспотовој спремности да c њим склопи трајан мир, нудећи му за жену своју кћер мезимицу, видео и његову жељу да се у тешкој ситуацији ослони на султанову снагу да би имао одрешене руке према Угарској. Али је Мурат у тој понуди видео и своје интересе. Оженити се Маром значило је добити за жену лепотицу високог рода, кћер хришћанског владара, и у томе се изједначити са дедом Бајазитом, a том женидбом стећи и право претендента на српски престо.

Тако je Mapa, обучена у раскошне хаљине, у пратњи стотине коњаника у панцирима, које је предводио кнез Гвозденовић и пажева који су носили богате дарове султану, са својом браћом Гргуром и Стефаном приспела у Једрене. Осредњег раста, млада и веома лепа, достојанственог држања, већ при првом сусрету изазвала је дивљење Мурата II. Мимо свих османских дворских обичаја, султан је изишао да је дочека на улазу у царску палату. He обзирући се на своје достојанственике и кнегињичину пратњу, при-шао joj je и помогао да сјаше c коња. Затим ју је три-пут пољубио у чело и поздравио речима:
- Добродошла, султанијо, у мој двор. Велики Алах и пророк Мухамед, c твојим пристанком, дали су ми те за жену, a тиме обдарили најлепшим створом света. Сва обећања која сам дао деспоту, оцу твоме, у погледу твога живота у мом дому, биће испуњена. При руци ће ти увек бити Таил-ефендија, да у сваком трену задовољи сваку твоју жељу. У крилу сараја које је искључиво намењено теби, у посебној одаји смештена је капела, у којој ће се, кад год зажелиш, обављати служба и верски обреди твоје цркве. Желим да се овде осећаш владарком и господарицом мога срца.
- Узвишени султане, мада нисам упућена у обичаје који владају на твоме двору, спремна сам да као жена цара над царевима испуњавам све дужности и обавезе – одговорила je Mapa пољубивши Мурату руку, изненађена, као и сви присутни, толиком његвом пажњом.
- Нека је слава свемоћном Алаху! Твоје господство султаније имаће од данас првенство у моме дому и сву пажњу мојих покорних слугу.

Затим će Mapa опростила од браће, па су је Таил–ефендија и дворкиње повели у њене одаје, a султан је отишао у престону дворану да тамо прими  Српске изасланике, које је, као и стране, увек  примао свечано, седећи на златном престолу, украшеном слоновачом, бисерима и драгим камењем -да им укаже посебну пажњу, али и покаже своју моћ и сјај. Такав је био дворски церемонијал који је завео још Бајазит I, па су се тога придржавали и његови наследници.
V присуству кнеза Витомира, обављене су све формалности око потврђивања женидбеног уговора, a затим је султан отпустио своје достојанственике и остао c њим у дужем разговору. Знајући да је кнез пријатељски расположен према Турској и да његовим речима може веровати, Мурат II се распитивао o стању у Србији и њеним односима са суседним државама, нарочито са Угарском, као и o политичким приликама на Балкану и у средњој Европи. Витомирови одговори потврђивали су оно што је султану већ било познато, али су му помогли да jao није прозре претензије Уrapa и да схвати да Ђурђев страх пред опасношћу која му прети од северног су-седа није безразложан.
Богато обдаривши Марину браћу и кнеза Гвозденовића и увећавши, до српске границе, њихову пратњу стотином спахија, отпустио их je c налогом да његовом тасту однесу поздраве и поруку да границе Деспотовине нису угрожене од Турака и да султан своју реч o миру и пријатељству неће погазити.

На султановом двору у Једрену, Mapa je првих дана осећала велику збуњеност. Сарај се много раз-ликовао од дворова хришћанских владара. Био је то читав град, опасан високим зидом, који су дању и ноћу чувале јаничарске страже, распоређене свуд унаоколо на одређеном одстојању једна од друге. Престона дворана, у којој је султан примао страна посланства и високе достојанственике свога цар-ства: везире, војсковође и бирану улему, дворана Царског дивана и све службе које су обављале по-слове са спољним светом, налазиле су се у спољаш-њем двору. Огромно двориште c вртовима, окруже-но разним зградама, где су се непрекидно мотали дворани и служинчад, и харемом c лепотицама које су чували евнуси, чинило је унутрашњи двор. V њемуje султан водио свој лични живот.

Павиљон у који је смештена Mapa – са две своје пратиље поведене из Смедерева, калуђерицом Јефимијом и старим калуђером Глигоријем, кога је деспот одредио за душебрижника својој кћери – био је, као и све просторије у сарају, раскошно опремљен. Али је у њему владала нека необична тишина, која је више уливала страх него спокојство. Служавке и евнуси који су је дворили кретали су се бешумно, појављивали се нагло као да ничу из земље, дубоко се клањали и пресамићени слушали њене заповести, a затим испуњавали дословно сваки њен захтев и жељу. Било joj je необично да слуша те пригушене гласове, једва чујне опрезне кораке људи који као да су се шуњали, да гледа лица под увек истом маском, испод које се није могло наслутити шта се крије – радост или бол, туга, очајање.

Тих првих дана и њоме су овладале туга и безнадежност. У својим раско-ним одајама осећала се као у предворју неке гробнице одакле никада више неће моћи да види свет, да пуним плућима удахне ваздух, слободно се прошета пољем и шумом. Чинило joj će да овом мраку и пустоши у њеној души нема краја, да joj je живот запечаћен злом судбином. Завидела је и робињама које обављају тешке и понижавајуће послове на томе што се слободно крећу, a она, ето, иако увијена у свилу и гримиз, окићена златом и бисерима, као да је већ мртва…

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Сабазије (Сабазиос)- трачко-фригијски бог коњаник

.
Сабазије (старогрчки: Σαβαζιος, Сабазиос) је номадски коњаник и небески бог-отац Фригијаца и Трачана. У индоевропским језицима, попут Фригијског, -zios (-ије) у његовом имену потиче од dieus, заједничког прекурсора латинског deus (Бог) и грчког zeus. Иако су Грци тумачили Фригијског Сабазија [1] као Зевса и као Диониса (Зеус Сабазиос), увек је приказиван, чак и у римско доба, у седлу као номадски бог-коњаник, што му даје карактеристичан амблем моћи.

Могуће је да су миграционим кретањима Фригијци донели Сабазија са собом, кад су се населили у Анадолији у раном првом миленијуму пре нове ере, а да порекло Бога треба тражити у Македонији и Тракији. За недавно откривено древно светилиште, Перперикон, у данашњој Бугарској се верује да је светилиште посвећено Сабазију. Македонци су такође познати као коњаници, одгајивачи коња и коњообожаваоци до времена Филипа II, чије име значи „љубитељ коња“.

Могући рани сукоб између Сабазија и његових следбеника и древне богиње мајке Фригијаца (Сибеле или Кибеле) можда се огледа у Хомеровом кратком осврту на младалачке подвиге Пријама, који је помагао Фиргијце у њиховим биткама са Амазонкама. Аспект верског компромиса, слично другим таквим митским усагалашавањима широм Егејског културе, може се наћи код фригијског краља Гордија и његовом прихватању Кибеле од Миде.
Један од древних верских створења био је Лунарни Бик. Односи Сабазија са божанством Бика могу се претпоставити по начину на који његов коњ ставља копито на главу бика, у римском мермерном рељефу у Бостонском Музеју лепих уметности. Иако римска по времену, таква представа је знатно ранијег датума.

 

Бог на коњу

.
Неколико стела „Бога јахача“ се налази у Бурдур музеју у Турској. За време владавине римског цара Гордијана III  Бог на коњу се појављује на новцу кованом у Телосу, у суседној Ликији и на Иструсу у покрајини Доња Мезија, између Тракије и Дунава. Обично се мисли да је деда младог цара дошао из Анатолијске породице, због његовог необичног надимка, Гордије. Слика бога или хероја на коњу који се бори са змијом, коју гази његов коњ, појављује се на келтским вотивним стубовима, а са доласком хришћанства се трансформише у слику Светог Ђорђа и змаја, чији најранији познати описи су из десетог и једанаестог века у Кападокији и једанаестог века у Грузији.

Сабазиос  у Атини

Демостен наводи екстатичне источне обреде, које су практиковале углавном жене у Атини, из реторичких разлога ради омаложавања свог противника Асхинса због учешћа у култним ритуалима његове мајке:
„Након доспећа у зрело доба подржавао си своју мајку у њеним иницијацијама и другим ритуалима, и читао наглас култне списе … Гладио си дебеле змије и махао њима изнад главе, узвикујући Euoi saboi и hues attes, attes hues.“ [2]

 

.

Преображење у Сабазија

Сматра се да је пренос Сабазија до римског света у знатној мери посредован Пергамом. Природно синкретичан приступ грчке религије замаглио је разлике. Каснији грчки писци, као што је Страбон у првом веку нове ере, повезивао је Сабазија са Загрејом, међу фригијским министарима и учесницима светих обредима Рее и Дионијуса. Страбонов сицилијански савременик Диодор Сикул повезивао је Сабазиоса са тајном „другог“ Диониса, потомка Зевса и Персефоне, веза коју не потврђују сачувани натписи о Зевсу Сабазију. Хришћанин Климент Александријски је сматрао да су тајне мистерије Сабазија, на начин на који су их Римљани практиковали, укључивале змију, хтонско створење невезано за небеског бога Фригијаца: „Бог у недрима је препознајућа ознака сабазијских мистерија“. Климент наводи: „То је змија, која је прошла кроз груди посвећених“. [3]

 

.

Знатно касније, византијско-грчка енциклопедија, Суда (10. век?), наводи:

„Сабазије … је исто што и Дионис. Он је попримио овај облик из обреда који су се односи на њега; за варваре који су узвикивали баханалски узвик ‘sabazein’. Стога неки од Грка следе и називају крик ‘sabazmos‘; тиме Дионис [постаје] Сабазије. Они су такође називали места посвећена њему и његовим Баханткињама „саби“ … Демостен их помиње у говору „у име Ктесифона“. По неким изворима Саби је термин за оне који су посвећени Сабазију, то јест Дионису, као што се и онај посвећен Баху назива Бахи. По тим изворима Сабазије и Дионис су једно исто. Исто тако се тврди да Грци зову Бахи Саби.“ [4]

Култ Сабазија је исто тако повезан са култом Хроноса, Сатурна и првобитно Јупитера. Припадајући симболи соларног и пољоприпредног божанства (бога жетве) су тирс, срп (нарочито у хетитском тумачењу), јечам. Божанско пиће пиво, према наводима Амијана за време Валенса (родом из Цибеле) звано је сабијум. [5]
Према савременим научницима ниједан храм посвећен Сабазију, богу јахачу није пронађен.

Мале заветне РУКЕ, обично од бакра или бронзе, са ПОДИГНУТА ТРИ ПРСТА (што је и данас карактеристичан србски поздрав) су повезане са култом Сабазија. Многе од ових руку имају малу перфорацију у основи, што сугерише да су можда биле везане на дрвене мотке и ношене у процесијама. [6]

Христос са ТРИ подигнута прста…

Црква Свети Алфонсо у Риму
Church of Sant’Alfonso in Rome

Оригонални линк:
http://vultus.stblogs.org/2009/06/the-heart-of-jesus-and-the-pri.html

 

 

 

Референце

[1] E.N. Lane, Corpus Cultis Jovis Sabazii 1989 for The Classical Review, 1991:125.
[2] Demosthenes, De corona 260; Attis, serpent cult, Sabazios, Dionysus (Aeschines is characterised as „ivy-bearer“ and „liknos-carrier“), and „cultic writings“, which may have insinuated Orphic connections as well, are not otherwise linked in cult, save in their foreignness in fifth-century Athens.
[3] Clement of Alexandria, [Protrepticus (Clement)], 1, 2, 16.
[4] Sudas, under ‘Sabazios,’ ‘saboi’; Sider, David. „Notes on Two Epigrams of Philodemus“. The American Journal of Philology, 103.2 (Summer 1982:208-213) pp209f.
[5] Погледај Сабајаријус: вино, пиво и Амелијан
[6] M.J. Vermaseren, Corpus Cultis Jovis Sabazii, in Études Préliminaires aux Religions Orientales dans l’Empire Romain 100.1 (Leiden, etc: Brill) 1983

Category: Zaveštanja predaka  Comments off