Archive for the Category » Zaveštanja predaka «

Богиња Живота, Жива …

.

Богиња Жива или Сива  код старих Срба и Словена је замишљана као лепа жена, с распуштеном црном косом и развијеним грудима. Код Венда, како су записали хроничари у Западној Европи, представљана је и са косом боје злата. Сматрана је Шумском Мајком, јер је боравила у великим шумама. Звали су је још и: Дивом, Дабживом, Ивом, Дијевом и Даринком. Култ јој је био најраширенији у Полабљу, где јој је лик стављан и на заставе.

Код Срба, у околини Алексинца, сачувана је успомена на Богињу Живу и овде су је звали Девицом.

Њен кип у храмовима је био испод венца винове лозе, чиме је симболизована Богињина моћ у очувању живота. Имала је лепу капу с накитом, испод које јој је била пуштена бујна, расплетена црна коса. На њеној хаљини су били изрезбарени знаци плодности.  Живиним кипом су доминирале груди , које су симболизовале раскошну плодност и изворе здравља. У рукама је најчешће држала двоје новорођенчади, а у неким храмовима су виђени њени кипови с јабуком у десној и грожђем у левој руци.

Наши преци су једни другима, кроз песму и здравице у част Живе, призивали добро здравље и дуг живот. Наше данашње здравице су очувани делови обреда у част Богиње Живе, као: “Живели”, “Жив био својој мајци”, “Жив и здрав био”, “Уздравље” и друге.

Пошто је Жива даровала живот и бдела над њим, као и на плодовима, жене су посвећивале много времена гатању пред њеним киповима. Хроничар Хелмолд је забележио да су се таква места гатања, у Полабљу, често звала Гаталачки брег или, једноставно, Гатало. Да би се Жива умилостивила, пред кип су јој полагани: разни плодови, житарице и цвеће, а у њену част је жртвован и петао – као симбол сунца. Живи је поверавана брига о деци, чија је заштитница била – пре других богова. Пошто је потомство било најпречи смисао људске заједнице, најмудрије је било да се оно преда у руке Богињи Живота.

Она је бранила децу од урокљивих очију и од опасних демона. Да би јој се захвалили за ово доброчинство, верници су стављали поред колевки: бели лук, гребен и срп. А за напредак и добро здравље, над дечијом главом је ломљена погача – умешана трећег дана по рођењу. Било је обавезно да рођаци и пријатељи дарују новорођенчад и то: чарапама, кошуљама, новцем, јелом и пићем.

И у то давно време, а у част Богиње Живе, детету је требало пронаћи кума, који је, уз давање имена, одсецао прамен дечије косице. Како знамо, овај обред кумства задржао се, до данас, код Срба; и православне, и муслиманске, и католичке вероисповести.

У част Богиње Живе, пред Нову годину (17. децембра) кувана је варица од жита или другог зрневља. Заслађивана је медом и давана је, три дана, деци против малих богиња и женама дојиљама.

Субота је била дан Богиње Живе.
Као дароватељица живота, Жива је била везана за кишоносне облаке – без којих није било ни зрелих плодова, ни сочне траве за испашу. Поред споменутих дарова, жртве петла и гатања, у част Живе одржавани су сабори и литије у храмовима, али и у домовима, пољима и испод светих дрвета – данас дрвета записи.

Од животиња, симболизују је: петао и змија, а од биљака: бели лук, леска, глог,
имела, врба, грожђе, жито и остали плодови.

Пошто је плодност била оно што је давало живот, словенске жене су имале на располагању безброј симбола плодности, које су везле или ткале на одећи, постељини и теписима. Многи од њих се и данас користе на овим производима код словенских, па и других, народа.

Функције Богиње Живе у хришћанству покрива Света Варвара, а делимично Богородица и свеци: Сисоје, Лазар, Герман и Илија.

Извор –

ИCТОРИЈСКЕ СКРИВАЛИЦЕ –

http://www.dzambas.ch/dzblog/wp-content/uploads/2013/09/Slobodan_Jarcevic_-_Istorijske_skrivalice.pdf

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Шта реч Србин значи у осталих народа

Милан Величковић

ШТА РЕЧ СРБИН ЗНАЧИ У ОСТАЛИХ НАРОДА

.

У Турака реч Серф, Сирф, Сирфиче, Сирб значи народ од једног истог рода и колена, и то народ: слободан, храбар, убојит, непокоран, ратоборан, дин душмански, или ”асиј” откуда је и Сефер или Сербер рат, војна итд. Отуда је Видински пашалук од Турака прозван ”Сирфиче”, или ”Сарб хази” тј. права земља србска, а односно народа – народ србски. Ово је остало још од доба када су Турци под Сулејманом великим, својим султаном, 200.000 душа Срба иселили и населили нешто око данашњег Цариграда, где се налазе два Београда од данашњег Београда у Србији и Белградчика у Старој Србији, а нешто опет населили у Малој Азији… Сербез реч значи слободан рахат… насупрот Срб, што значи дин душманин или човек ког ваља и треба убити, као душманина турског и вере мухамедове, који се бије, бори и непокоран је власти султановој. Стога се у Турској још и дан данашњи нико несме звати Србиноми коме, од раје турске, рекне какав Турчин Србин, значи да хоће да га убије и за то дело не само да не одговара ником, него се још награђује са 30 дуката цесарских за сваку главу, док је за рајетина или Бугарина колико толико одговоран. Осим овог сами фанариоти , грчки и бугарски, прождеравши србску патријаршију, као и народ им, из мржње према Србима, што су им били отели земље пре Турака, свуда су гонили и уништавали име Срба, а подизали Бугара, као слабих, и то све по својој прастарој ”византиској политици”. Да реч ”Бугарин” не значи Бугарина као засебна човека и народ, сведочи нам и то да Грци све славенско зову ”волгарика”, па чак и књиге црквене, па и све народе славенске и чак и Србе у књежевини, Русе и остале све Славене зову: ”Бугари или Болгари”. Ово је узрок што се толики србски народ тамо данас не зове Србином.осим овога било је и налога царских: да се Србином несме нико звати, но сви се морају, звати Бугарином, ако хоће да избегну реч раја, и бугарски језик мора се по школама предавати, што се још и данас чини; и све што је србско, а нарочито књига и школа гони се и утамањује.

 У семитских народа, као: Арапа, Халдеја и Јевреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара, јунака, дива, а у неких и разбијника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника, непокорна човека, који друге покорава под туђу власт, одрасла, џина или дива. У Јеврејском, Сар, Сарб, значи господина, цара, независног човека светлог, у Халдејском Сар, Сарб – цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, откуда је: Сер – круна, Саребит – храброст, јунаштво, у преносном смислу – гвожђе копље; Сараб – светли, јасни, Сураб, Сурах – господар, владалац, кнез, Серафим итд. Једном речју, у сва три та језика, као и у старом  Јелинском-грчком, не само тај корен, но и од њега све произведене речи казују: да Срб, Серб итд. Значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност, независност итд.

 Напротив у старих Парса, или данашњих Перса, Персијанаца реч ”Сар” значи главу, првенство, старешинство, независност… као и у нас, а тако исто и највише место, највишу моћ, савршенство… А ‘ бар ‘, или  ‘ баре ‘ значи: чест, одсечак, одрезотину, комад одсечен…, дакле: главосек, или човек, који оно највише и најузвишеније и управо врх све моћи и савршенства – сече. Јасно и чисто Сарб или Срб, код ових, опет значи главосека, или човека, који у рату убијеном непријатељу сече главу. Осим тога ова иста реч у старом персијском значи као што смо већ горе побројали, још и силу, храброст, и највећу моћ…

Порекло имена СРБИН

Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу да нађу у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена. По расправи аустријског санскритолога Валтера Виста ( Walter Wüst. – Über das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Früh-geschichte in.”Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes”(WZKM),Band XXXIV, S. 165.-215.) тај облик одговара и данас карактеристичном српском СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију, која је довела до готово идентичне ведске форме СРБИНДА? (Jakob Wackernagel, лингвиста)

У Ведама, по Wüst-ovoj интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, ….које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко – човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед.

Wüst додаје и другу варијанту истога имена, која гласи: СИРБОИ, облик, уз који је лако поставити изведеницу:

СРБИНДА, СРИБИНДА  Тим поводом Wüst пише:”Doch halte ich die mitgeteilte Leseart ” Σιρβοι, – SIRBOI – für wichtig, weil sie eine schöne illustration zu dem Namen SRBINDA abgiebt”.

http://olgalukovic.wetpaint.com/page/Vedski+Srbinda

 Значај имена Срб

**Г. Шафарик, као најјезгровитији и најученији до сада слависта за име Срб објашњава овако:

 ”Име тако старо, домаће и дубоко укорењено међу — свим — Словенима, а у странаца редко употребљавано, могло је само у својој домовини добити свој почетак и јестаствени значај. .”

**Коме није познато: да се Срби Сережани — која је реч постала од Серс, Серси, Серби— зову зато:

1. што су вечни војници,

2. што су особите храбрости и

3. што су граничари или Крајинари, Краишници.

**Код данашњих Белих Руса  Сјабр означава: силу, мложину, масу, народа од једног и истог рода и колена

**Даље реч: Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб и т.д. није ништа друго осим брат, род, народ од једног и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса и т.д. државним пословима.

Тако реч Србин, у Малоруса, Сирбин а у Горњо- Лужичких Сораба, Сорб значи: паметног, најпаметнијег, најразборитијег, најодабранијег, најузвишенијег, најслободнијег, најлепшег, најунаучнијег, највишег и т.д. човека, или једном речју човека: који је у свом народу Серба, Сјабра и т.д. са свима најбољим човечијим својствама обдарен. Овај значај још и дан данашњи траје у нашем народу. Он се ретко коме за живота даје, и ако се да коме, тај је од највеће важности и поште и готово и најсретнији човек. Бива обично после смрти кога, кад му све добре и хрђаве стране хладнокрвно оцене, да му кажу :

”Е брате, тај и тај пок. био је прави Србин и србски се понашао и живео.”

**Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег, храбријег, праведнијег и т.д. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењама, означавало је се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног, државног живота.

 Порекло имена СРБИН

Остаје нам још да наведемо доказе из оца сад србског и индо-европских — језика,као и осталих слав. племена, из језика сада уопште и од свију тако званог санскритског

I. У санскритском језику, или праоцу свију садањих такозваних индоевропских језика, хрдь или срд —hrd —значи језгру, почетак, основ, средину, живот, срч, срце и т.д. а тако исто и првобитну створну силу, без које се неоживљава и неживи. Другим речима сан. поменуте речи значе и у правом и преносном смислу то исто што и наше: срце. Од овог је нашег, и горњих санскр: постала: среда, срч, срчаност, и т.д. а у преносном, сила моћ.

II. Санскр: реч ñq — su — звачи: прекрасни, јасносветли, блистајући се, руменобели, дивни, свети, преузвишени и т.д. рођај т.ј. она сама радња, којом се врши и свршава акт, по ком се дете раздваја од мајке. А та је реч ñq од корене речи хрдь или срдь срца, т.ј. начела, почетка, или оног из чега се ствара и оживљава што и т.д.

III. Такође санскритска реч сôуни — suni —јасно, светло, блистајуће се, руменобело, дивно, јасно, преузвишено, прекрасно свето, оно што је рођено т.ј. син у смислу оба рода. Ова је такође реч од оне прве и значи то исто што и наше: син, сунце, синути, сунути, блистати се, светлити се, величанственост, светост божанственост и т.д. Толики је значај у сан: сôуни — suni — а нашој дан: речи син за оба рода. Као син значи одвојак, одељеност, растављеност и т.д. од првобитног узрока и начела срца — у нашем народу трбуха — и преставља за се једну већ независну, одвојену, дивну и преузвишену целину, која је постала од узрока или начела срца, свршеним делом ñq — su — т.ј. јасно светлим прекрасним и т.д. рођајем. Ова иста реч, кад означава не suni сина нашег, него и сунце, опет значи одвојеност, засебну целину, сасмосталност и т.д. јер се и сунце рађа, и оно се, за време рођаја, одваја, а по рођају већ je се одвоило од небесних препона, или окружавајућих га тела из коих, као син из срца или утробе, јавља се на овај божији бели и светли свет. Тако исто и све речи , које су од овог корена, значе такође светлећу се и блистајућу се одвојеност, одвајање, засебност и.т.д. као сунути, синути, синати и т.д. Укратко: син и сунце једно исто значе у старих сан: или прастарих Срба, као и дан данашњи и сва својства сунчева придају се и сину у прастарих Срба, то јест: светлост, односно белоћу, руменило, односно бело-црвене власи, силу, топлоту, живот, моћ јачину снагу, преузвишеност и т.д.

IV. Од ових је речи постала старо синскритска: ñåðü — ser—која значи: прво породицу, или наше семја, колено, у вел: Руса при Волги Сербо породица, бело Руса Сјабри рођаци задругари, Луж Срба Сорби, браћа, рођаци, Сурба такође браћа рођаци, Сирбо браћа рођаци т.ј. људи или разни чланови од једног и истог оца, родитеља, прародитеља и т.д. Од ове је речи санскритска са — бва,

sa — bva — која значи: трајање, становање, живљење и т.д. укупног једнонародног на једном месту и у једној околини, којег се простор преставља у нас од скраћене санскр. речи сабва која је исто са наше ”соба”. Друго у удаљенијем разпрострањенијем појму од ове је исте сан. речи: ser постала стара ђерманска: sipja — sibja — племе род, код Славена: Семја, Симја, племе род, и одтуда је и семениште – задружан живот, или живот, наших римокатоличких калуђера, треће иде појам од горње речи још даље и значи то исто што и дан. инђијска реч сермь, — serm—т.ј. нацију, народ, огроман и велики од једног и истог корена, рода и т.д. кои већ, као огромна маса једног народа живи у своим општинским склоповима.

Овој речи Серм одговара наша Семберија, Серберија, Сарбадија и т.д. која значе, силу мложину, огромноћу и т.д. разплођеног једног и истог народа, од једног оца и матере, од једних родитеља: дакле браћу, poђаке који су постали од једних родитеља односно оца и мајке и који састављају братску укупну и једноставну народност ит.д.

V. Од горње је речи постала санскритска: ñàðüìèü— sarm — која значи удаљавање, показивање, престављање неког савршенијег напретка од обичне само гомиле и мложине једнородног братског народа, дакле: савршенији општински живот од живота серм — ског т.ј. мањег општинског и неразвијенијег слабијег по сили мложини и развијености. Од ове је постала реч.

VI. Сарьда — sardha — и сарьба — sarbha — која значи силу, множину, узвишеност једног и истог народа од једног и истог прародитеља братски народ са јачијим друшственим свезама, који већ долази и у борбе и сукобе са другим, народима над коима се и показује њихна сила, мложина и т.д. Овој речи одговара наша: Сарба, Сјарби, Серби, Сорби, Сурби, Сербадија, Сорбадија, Сурбадија, Сјарбадија, Сирбадија и т.д. јер сан: а претовари се у нас:

1. у е као од бали — бели — наше бели,

2. у и као били,.

3. у ја као бјали, у је као звјезда у место звезда и т.д:

Све је ово до сада казано у односу према другим народима да реч Серб, Сјабр, Сирб, Сораб, и т.д. значе, у односу према туђинама: народ састављен од саме браће, рођака, суродица и т.д. и да све те речи у односу чланова тога народа једног према другом опет значе, ништа друго до: Брат. Дакле Сербин, Сјарбин, (нечитак ред набрајања), Сирбин, Серс, Сораб, Сурб и т.д. није ништа друго до чисти: и овејани само Брат и ништа друго.

VII. Санскрт: реч: срь — sr — наше срнути, насрнути и т.д. значи: излазити, показивати се сијати. светлити и т.д. једном речју: бити најугледнијим, највиђенијим, независнијим и т.д. међу свом својом једнородном и једнокрвном народношћу и браћом. Од ове је речи и постао срм или у односу на земљиште значи земљу која се са неколико страна, показује, види светли и т.д. као што је дан. Срем, међу неколико река, стари срп. Срем у бив: Мљетачкој републици и т.д. У другом смислу значи: брзи, хитри и јаки и т.д. као: сара — sara — стрела, cpь — sr — срна, срнути, оданост, сијати светлости, блистати и т.д.

VIII. Санскр, реч бpь — br — значи: бити, војевати, убијати, тући непријатеље свог рода и земље, и са овом кад се спои горње Ср излази Србр што значи: браниоц, управљач, вођ и т.д. једнокрвног и једнородног укупног народа. Одтуда су Сјабри, Сибри, Сербри, Собри, Субри, а нарочито и најчистије Срерси и т.д. Племе је на крају отпало по законима језика, као и у речи: братр па остало брат и т.д.

IX. Напослетку сапскритска реч: srmbh — срмбх — која значи: блистати, светлити, показивати се, бити јаснији, светлији и т.д. међу свом силом и мложином своје једнородне и једнокрвне браће и рођака у једном и истом огромном од једног оца и матере, народу, којој одговара: Срб, Србин, Србство, Србија, Србадија и т.д.

Све су ове речи постале од првобитне наведене прве речи — односно друге и треће — наведене и све скупа означавају:

I. Прекрасни, светао, руменобели, јасни сијајући се, свети и т.д. рођај, рађај кои се и неразликује од прекрасног црвено-рујног и светлог дивног и прекрасног светог животворећег небесног јарког дажијег најдивнијег створа сунашца.

II. Од овог и оваквог рођаја и порода: значи породицу, симју, — фамилију, — колено, појас, нараштај.

III. Од таквог и истог рођаја: једнородни, од једног оца и матере, и од браће састављен народ братски, српски.

IV. Народ који већ живи друшственим, општинским животом и задругама, у којима је развијена политична, независна свест, која се огледа у општинским и друшственим склоповима једног целог једнородног и братског српског народа.

V. Народ кои је са јаким братским свезама, сила, мложина, јачина снага и т.д. према осталим небратским народима, над којима се и огледа његова моћ, сила, јачина преимућство и снага.

VI. Народ бео, јасан, светао, свети, најбољи, праведнији и т.д. кои има савршене државне установе, кои је светао, знатан, чувен, слободан, у којег је подела власти занимања редова, који је на највишем ступњу изображења и т.д.

 VII. Међу самом том браћом, узвишенију светлију независнију, слободнију и т.д. браћу, или браћу која одправљају државне послове и т.д. једном речју Србин значи:

 ”Брата, узвишеног, светлог, јасног, независног, изображеног, владајућег, човека и народ, кои стоји на највишем ступњу изображења, морално умног државног и т. д.”

 народ, независне, слободне беле, јасне, сунчане, дивне, преузвишене, управо божанствене, силне, храбре, надмоћне, никад неробујуће моћи и силе браће, рођака и т.д. међу којом је: државни и просветни ред поредак, правда, љубав, преузвишеност и т.д.

.

 Извор –

http://serbdom.wetpaint.com/page/%D0%9E+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BC%D0%B0

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Изгубљени град Аргос

.

Још од праисторије, Тимочка крајина и све њене природне благодети мамиле су разна племена и народе, а иза њих су остајала многа насеља и грађевине.

 Од свих њих, посебно интресовање изазива древни антички град Аргос, што због своје архитектуре, а још више због прича да је у њему сакривена велика количина злата и других вредних драгоцености.

Аргос је, како кажу историјски подаци, био античка тврђава, лоцирана код села Рготина, у околини данашњег града Бора. Сматра се да су је изградили Римљани, који су свуда около имали руднике и топионице. У кањону Борске реке било им је уточиште у које су се високодостојници повлачили, носећи све оно што су робови свакодневно копали у оближњим рудницима или испирали из златоносних река у источној Србији.

Маштовити древни мајстори израђивали су накит од топљеног племенитог метала. Оно мало накита који су археолози борског Музеја рударства и металургије пронашли у околини града, прави су јувелирски бисери и маме пажњу сваког посетиоца тамошње галерије.

Сви ти дивни ланци, прстење, минђуше, брошеви, копче и шнале за косу које су украшавале царске даме пре две хиљаде година, нађени су код Кривеља, петнаестак километара далеко од села Рготине. Тамо, где ретки стари списи само узгред помињу град Аргос, за сада није било налаза.

Међутим, све то не обесхрабрује мештане околних села, а ни авантуристе из осталих делова Србије. Они и даље траже, јер је пракса показала да је највећи део вредних археолошких налаза до сада, био случајно пронађен. Тек након тога ишло се у потрагу за локалитетима и откопавали се темељи старих грађевина.

.
Прича о Аргосу је још занимљивија, јер се тврди да је тај град био сазидан у кањону, између високих литица кречних стена које окружују Рготину. Призор је и за данашње пролазнике импресиван јер се сјајнобели висови брда уздижу унедоглед и чини се као да се утапају у само небо.

‘Можда нас и та атмосфера тера да верујемо да су стари Римљани изабрали неку зараван која је са све три стране била окружена брдима и да су на њој сазидали град’ – каже један од мештана који се и сам активно бави потрагом за закопаним благом која је законом забрањена.

Он, као и други мештани, верује да су Римљани блокирали тешким стенама и сам улаз у град, тако да је светло допирало само из отвора изнад долине. Потом су у брду које им је чинило залеђину отворили улаз у пећину, још пространију од сазидане тврђаве, и у њој уредили собе за евентуалну заштиту од варварских племена.

‘Пећина је  кажу имала дубоко језеро окружено уским каналима, који су водили до пространих дворана. У једној од њих било је уређено много соба и све су имале купатила слична оном староримском, које и данас стоји у Брестовачкој Бањи, удаљеној од Рготине двадесетак километара. Друга, нешто мања дворана била је очигледно намењена забави.  У њој су били столови и столице чији су углови обложени вињетама кованим од злата.

На ниским, али дугим правоугаоним софрама, остало је много лепе грнчарије, чинија и чаша из којих су Римљани вероватно пили своја добра вина и уживали у укусној храни. Верујем да су ту уживали у оним познатим баханалијама на којима им и данашњи свет завиди. Скривеније одаје служиле су као ризнице. једна је била ковница новца. Радило се у њој више од двеста година. Друга је била остава. Метални ковчези били су пуни златника, сребрњака, накита и бакарних и глинених изрезбарених посуда – испричао је горе споменути трагач за благом.

ПРИЧА ПРАВОГ ПРОНАЛАЗАЧА

Сви би се у свету радовали да је из староримске империје остао тако добро сакривен објекат, да се с једног места може аутентично посведочити о овој вероватно најузбудљивијој епохи наше цивилизације.

 Цела прича везана је за судбину једног Рајка из суседног села Вражогрнац. Он је пре четири деценије трагајући за сопственим миром обилазио ове беле планине.  Током једне шетње наишао је на плочу. Вероватно је већ била мало померена, па је Рајко успео да уђе. Кад је видео све оно богатство,  решио је да обрадује своје сељаке. Знао је и он сам да се о римском граду Аргосу столећима прича, да врачаре бају не би ли нашле пут и да се сваке године изнова преврћу тавани не би ли се нашла која мапа остала од предака.

Сви су се у селу окупили око њега. Задивљено су гледали онај накит што је донео . Слушали су шта је све тамо видео. И исте те ноћи Вражогрнчани су се окупали,  јер се у походе за благом не иде нечист, и дошли су ту, надомак нашег села. За Рајком су се пели по стрмим литицама, пробијали кроз жбуње. И кад им је њихов водич рекао да су близу, одрони се један камен и полете према групици сељака. Рајко је на месту остао мртав, уста више никад није отворио, други су преживели, двојица теже повређена, тројица тек окрзнута.’

Од тада, већ пет деценија, народ са свих страна хрли у Рготину да нађе изгубљени град Аргос. Надлежни жмуре, било би то епохално откриће за свет, па таман да налазач успе и да изнесе све те силне количине скривеног злата. Понекад се само пронесе глас да је ту у околини, тај и тај, нашао то и то. У његовом дворишту после стварно, нешто на брзака, никне нова кућа, за час му се повећа стадо, а жена му носи неки нови накит.

Причају чак, а о томе су и новине писале, да се део римског блага затурио понегде, и да је у близини у месту Капиш, у близини сакривен сандук са благом. Над реком је кажу врба и једна њена дебела тужна грана погнула се баш тамо где је злато закопано.

На Капиш су многи долазили, али благо, колико се зна, није пронађено. Чак је дотична грана врбе одсечена. Из ината или да завара дошљаке из целе Србије.

Кажу и да је један Боранин, запослен у руднику Велики Кривељ, изнео из фирме нешто динамита. Више је пута минирао ргошко стење,  где год му се учинило да је камење вештачки пало и прекрило плочу, улаз у Аргос.

Јужну Србију је последњих година захватила права грозница потраге за закопаним благом. Време тешке немаштине и безнађа притисло је људе и многи су се окренули сновима о злату и изненадном богатству.

Измилели су на светлост дана стари турски рукописи, разне чудне направе за скидање проклетства са евентуално нађеног блага, а некима је пут до блага показан у сновима. Да није реч само о пустим маштањима показује и изненадна промена материјалног стања појединих копача злата.

И ова прича о потрази за благом сведочи да свако благо чува нека мистериозна сила. Сила која ће дозволити само одабранима да приступе благу.

Извор:

http://www.svettajni.com/drevne-civilizacije/izgubljeni-grad-argos-drevni-mitovi-anticke-tvrdave/

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Фригијска капа, светска а наша …

Фригијска капа је мекана капа која се сузује у стожац, а врх јој се преклапа према напред. Најчешће је црвене боје, а име је добила по малоазијској покрајини Фригији која је под вођством Кира Ii. постала дио Персијског Царства, а после и део велике државе Александра Великог и његових наследника (данас: средишњи дио Турске).

Фригијску капу су носили народи античке Азије (Парти, Парси), а преко Грка и осталих народа који су били у дотицају с хеленизмом проширила се и на друге земље и народе.

У антици је капа за Грке била симбол утицаја других народа (не-Грка) које су они сматрали ,,варварима”.

Током Римског Царства носили су је на прославама (нпр. сатурналијама).  Носили су је ослобођени робови чији су се потомци рађали као грађани Царства. Сматра се да је ту и корен симбола фригијске капе као слободе. Тај се симбол учвршћује Француском револуцијом.

У Француској се  14. јула 1789. догодила грађанска револуција. Револуционари, санкилоти, су се и одећом желели што више разликовати од аристократије, па су на главу ставили јакобинску капу, а то је заправо била фригијска капа. После су многи револуционари и они који су сматрали да се боре за праведну ствар у име слободе стављали на главу фригијску капу.

Где се може видети?

Мотив фригијске капе изузетно је познат и често се појављује на главама и смртника и божанстава, на сликама, киповима, кованицама, вазама, стубовима, документима, националним обележјима…

.

 Персијско божанство  Митра са фригијском капом

.

Анатолијски бог Атис  из 2. века пре Христа

.

Славолук Септимија Севера у Риму

(римски војник води заробљенога Парса с фригијском капом на глави)

.

Богиња лова  Артемида са фригијском капом  (4. век пре Христа)

.

 Парис Тројанац  са фригијском капом

.

 Трачки бог САБАЗИОС  са фригијском капом

Фотографија корисника Andjelka Galantic

Трачки песник Орфеј са фригијском капом

.

Андромеда и Персеј са фригијском капом

 

.

 На Трајановом ступу носе је  Дачани

.

На слици Ежена Делакроа ,,Слобода на барикадама” главна женска фигура (Маријана) има на глави фригијску капу, која је постала и симбол Француске

.

На документу Декларације о правима човека и грађанина из 1789.

.

На раним приказима мудраца (мага) на мозаику из Равене где носе дарове новорођеном Исусу.

.

АМАЗОНКЕ са фригијским капама на саркофагу из Тоскане

.

.

Срби из Далмације са фригијском капом:

.

.

Фригијска капа на Балкану, у народној ношњи из Конавла код Дубровника:

КОНАВОСКИ  КОНДЕЉИ

.

.

Душан Димитријевић Војвода Дуле (1882-1964)  са фригијском капом,

био је четнички војвода у Старој Србији у време борби за Македонију почетком 20. века.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD_%D0%94%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%91%D1%80%D1%92%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD

Dusan Dimitrijevic.jpg   .

.

Илија Трифуновић-Бирчанин (1887-1943), четнички војвода…

https://en.wikipedia.org/wiki/Ilija_Trifunovi%C4%87-Bir%C4%8Danin

 

Војвода Илија Трифуновић Бирчанин.jpg

.

На минијатурној бронзаној композицији с Дијаниним ликом из Сиска (2. или 3. ст.), затим богиња КИБЕЛА је често представљерна са фригијском капом…,на грбовима Аргентине, Колумбије, Хаитија, Кубе, Никарагве, Салвадора, Боливије, Сената Ајове, на застави западне Вирџиније, Њу Џерсија, Њујорка, на наличју заставе Парагваја… и на многим грбовима и заставама.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Небеска јела, седам небеса и седам птица…

.

ЈЕЛА  је најопеваније дрво у српским народним песмама. Стас ове шумске лепотице не помињу случајно наши народни певачи,  јер она је са висином и до 60 метара највише дрво у европским шумама. Око ње су се преплела древна предања, која она скромно носи на својим плећима, а на која ми не обраћамо готово никакву пажњу

„Зашто је јела увек зелена?”

„Свети Сава након дугог путовања по свету ослаби и остари. Дошавши један пут у планину, седне под једну јелку да се одмори. У тај мах позове га Бог себи. Он се са тога места вазнесе на небо и благослови јелку. Од тада остане јелка благословена, а да се то зна – остане зелена и љети и зими.”
Ова кратка народна прича јасно нам говори да је за Србе јела била свето дрво,  јер је свети Сава српски народни светац на кога су пренети култови и предања из старе србске вере пре примања хришћанства, а ово предање везује јелу уз српског народног свеца.
На сличан начин отишао је на онај свет, поред  јеле, и Краљевић Марко, најопеванији српски јунак, како казује песма „Смрт Марка Краљевића.”

„Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу”.

Оба ова предања о два најпознатија историјска и митска лика код Срба говоре нам да се преко јеле одлазило на небо.

 

Небеска јела

Како је јела највише дрво у нашим шумама, то је условило да настане предање о митској јели до неба, небеској јели, која је висока толико да додирује само небо и зато је преко ње могло да се попне, узнесе на небо. Тако се пева и у народној додолској песми: „Како је вила дозвала на земљу кишу”

„Насред села вита јела,
ој, додо, ој, додоле!
Вита јела чак до неба”.

Додолске песме биле су посвећене небеском богу громовнику Перуну с молбом да донесе кишу жедним пољима. Перуна је у хришћанству наследио свети Илија громовник. Он је такође повезан с јелом, што се види у народној песми.

„А кад било на светог Илију,
Поранио Вишњићу Јоване
Богу се молити
под јелом зеленом”.

Код Грка бог громовник звао се Зевс, како су нам стари грчки богови боље познати од наших, они ће нам помоћи у овој причи.

Седам  небеса

Наши преци замишљали су да се небо састоји од више слојева који су одговарали појединим небеским телима која круже око Земље, па се зато говорило небеса. Небеса је било седам – за свако небеско тело по једно небо, колико помиње и наша народна песма „Свеци благо дијеле”.
Да затворим седмера небеса, каже у песми светац Илија громовник коме се моле под јелом.
Земља, коју су древни Грци звали Геа, замишљана је као средиште света изнад кога се уздижу небеса, по једно за сваку од пет планета, које се виде голим оком и још два за Сунце и Месец.
Изнад седам небеса било је осмо небо на коме су звезде стајаћице и које се врти око небеске осе.

Седам небеских тела била су божанства које су Грци звали: Крон, бог времена; Зевс, бог громовник; Арес, бог рата; Аполон, бог Сунца; Афродита, богиња лепоте; Хермес, бог гласник и Артемида, богиња Месеца. Богови и богиње исписани су оним редом како се замишљало да се врте око Земље. На седмом највишем нивоу био је Крон, најудаљенији од Земље, а на најнижем, првом нивоу била је богиња Месеца која је најближа Земљи. Поред грчких имена уписана су латинска јер су она данас познатија. Име Аполон Римљани су преузели од Грка.
Свако небеско тело по грчком предању, имало је своју боју и одатле потиче седам боја у хералдици, како нас уче хералдичка правила.

Митска јела, која расте до неба, пролазила је кроз свих седам небеса са седам небеских тела и додиривала последње небо које се врти око Северњаче. Зато Марко Краљевић у народној песми ломи своје копље на седам делова, пре него што га „баци у јелове гране”.

„Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;”

У овим стиховима види се да је небеска јела имала седам нивоа, за свако небо по један.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Заборављени србски витезови Заточници

.

 ,,ЗАТОЧНИЦИ су били посебни витезови који су се борили за славу. Њих није занимало ни богатство, ни политички циљеви, ни за кога, а ни због чега се боре. Они су желели само да докажу да су најбољи.” 

(Александар Тешић, књижевник, један од првих који су проговорили о Заточницима)

О свакодневном животу у средњем веку на овим просторима се веома мало зна. Док су турнири у земљама Западне Европе ушли у легенде, а мегданџије које су на њима освајале славу постали саставни део песама и митова, код нас скоро да и нема писаних трагова.

Зато и не чуди што су у заборав отишли и Заточници – српски витезови.

Најкраће, заточници су били српски самураји! Иако многима термин може звучати потпуно ново, реч је о традицији старој најмање 6 векова! Не само да су делили исти историјски период већ их је било широм света. У Немачкој су се звали Ритери, у Енглеској Чемпиони (одатле израз „шампион“), у Француској Шевалије Блан – бели витез, у Шпанији Кампеадор…

Ипак, назив који су ови српски заточници добили у Турској многима је и данас познат.

– Када су наши заточници отишли у службу код Турака они су им дали назив Делије и тај термин се задржао до данашњих дана. Били су велики ратници и прославили су нас ван граница Србије, а ми смо им се одужили тако што смо их заборавили – прича Тешић чија се последња књига управо зове „Витез заточник“.

Проблем лежи у томе, наглашава саговорник, што се српски средњовековни извори углавном своде на црквене списе у којима нема помена о заточницима. Неки конкретнији трагови налазе се у епским народним песмама.

Најпознатији опис заточника дао је француски путописац из 16. века Никола де Никол кога је историчар Радован Самарџић превео на српски језик. На око две стране он је описао ове необичне српске ратнике.

– Заточници су настали од класничних мегданџија, који су борбу схватили као професију. Њих је карактерисало то да су били врсни борци који су се китили орловим перјем. Међутим, да би то могли да ураде морали су у двобоју да победе 10 других, да буду најбољи – објашњава Александар Тешић.

Када се српска држава распала крајем 15. века падом Смедерева, већина заточника је прешла у илегалу и постали су друмски разбојници, па су добили назив гусари. Они су се тако раширили и стигли до Угарске, чак и Пољске.

Заточници су били инспирација за лаку коњицу – Хусаре (Фото: Википедија)

 

– У Пољској су били инспирација за њихову лаку коњицу – легендарне Хусаре. Ово ће вам рећи сваки озбиљнији историчар у тој земљи. Где год да одете на стране сајтове на којима се расправља о Делијама и Хусарима видећете да сви признају да они воде порекло са наших простора, да смо им ми били узор – објашњава Тешић.

Као и њихово занимање, и имена ових храбрих српских бораца изгубљена су у историји. Има индиција да је легендарни Милош Обилић био један од њих.

“Ој, чујеш ли, српски цар-Стјепане!
Ето доље под градом Леђаном
изишо је краљев заточниче,
зове тебе на мејдан јуначки;
ваља ићи мејдан дијелити,
или нећеш одавде изићи,
ни извести свата ниједнога,
а камоли Роксанду ђевојку!”
Кад то зачу српски цар Стјепане,
он телала пусти у сватове;
телал виче и тамо и амо:
“Није л’ мајка родила јунака,
и у свате цару опремила,
да за цара на мејдан изиђе?
Честита би њега учинио”.
Ал’ се нико наћи не могаше.
Цар с’ удари руком по кољену:
“Јао мене до Бога милога!
Сад да су ми два сестрића моја,
два сестрића, два Војиновића,
сад би они на мејдан изишли”.
Истом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
до пред шатор српског цар-Стјепана:
Је л’ слободно, царе господине, 
да ја идем на мејдан у поље?

Извор:

http://www.magacinportal.org/2015/01/21/zatocnici-srpski-vitezovi-koje-je-istorija-zaboravila/

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Спасавање моштију Светог кнеза Лазара

.

Дванаест пута сељене свете мошти

Мученичка смрт кнеза Лазара, целовитост његових моштију и њихова мироточивост, сматрају се пресудним елементима који су, према хришћанским обичајима, утицали на брзу канонизацију Кнеза Лазара – мученика и формирање његовог култа.

Овај култ живи у српском народу већ више од шест векова и има своје посебно место и значај у колективном памћењу Срба. Највећу улогу у томе имале су мошти Светога Кнеза, које су 12 пута сељене, од Приштине до Сент-Андреје и назад, делећи судбину његовог народа.

Након погубљења кнеза Лазара у Косовској бици на Видовдан 28. јуна 1389. године, његово тело сахрањено је у Приштини. Према сведочанству Пећког родослова, турски султан Бајазит „када виде са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после допусти монасима који искаху тело Лазарево, те га они узеше и часно погребоше у цркви Св. Вазнесења у Приштини.“ Ту је Кнежево тело почивало наредне две године.

Српски услов за мир са Турцима био је да се дозволи пренос Кнежевих моштију из Приштине у његову задужбину манастир Раваницу: „Синови кнеза Лазара, Стефан и Вук, са својом мајком Милицом, закључише да је од Бога и од људи зазорно што часне мошти њиховог оца и мужа нису положене у Кнежеву задужбину манастир Раваницу.“ Међутим, изгледа да су Турци још неко време одуговлачили са дозволом за пренос моштију. Принцеза Оливера, тада већ супруга Бајазита I, имала је пресудан утицај на то да султан коначно дозволи пренос. Транслација тела Кнеза Лазара је извршена 27. и 28. јуна 1391. године, на другу годишњицу Косовске битке.

Према анонимном писцу „Слова о кнезу Лазару“, пре почетка преноса моштију, патријарх Данило III и српски епископи служили су свечану литургију у цркви Св. Вазнесења. Том приликом, први пут после сахране 1389. године, откривено је тело кнеза Лазара. Утврђено је да су мошти „нетљене и читаве, да су мироточиве и да испушташе многи и благоухани мирис.“

Кнежеве мошти су из Приштине „с великим плачем“ испратили Вук Бранковић и његова супруга, Лазарева најстарија кћи Мара. Мошти су преноћиле у манастиру Нова Павлица на Ибру, у цркви Ваведења Пресвете Богородице. Овај манастир је задужбина браће Мусића, Стефана и Лазара, синова Лазареве сестре Драгане. Браћа Мусићи су погинули уз свог ујака у Косовској бици и сахрањени су у својој задужбини. У истој цркви сахрањена је и њихова мајка која је ту живела под монашким именом Теодосија.

У порти Нове Павлице Лазареве мошти дочекала је кнегиња Милица са синовима. Патријарх Данило III, у делу које такође носи назив Слово о кнезу Лазару, овако је описао потресни тренутак када је кнегиња Милица дочекала ћивот са моштима свога мужа: Благочестива и достојна хвале кнегиња Милица, са прељубазна два сина њена и са свима благородницима, изишавши у сретање и близу бивши моштију новомученика Лазара, на њих је пала и загрлила их. Изван себе је била, као да је постала полумртва. А затим, тргнувши се као од сна, вапајима великим уздисаше:

,,Авај мени, што ми се деси! Изненада ми љуто оружје прође кроз душу моју. Слично Јеремији и мени ово дође. Послушај ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. Девојке моје и младићи моји одведени су у ропство. Обешчади ме мач као смрт у дому. И сви непријатељи моји чуше за зло моје и зарадоваше се. Тако примих изненада. Ово ли ја чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и љубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим оружницима. Плачите са мном поља и долине, што бисте заједничари тела и крви ових.  Ридајте са мном и тужите ви мајке прељубазне деце, жене добропобедних мужева, рођаци љубазних својих…”

И сви остали ово слушаху, и вапајима и гласовима и уздасима све место оно испуњаваху. А мноштво људи благородних и народа стече се, и сви саставише плач и ридање неутешно. Од болова и уздаха срца као лавови да ноктима утробе раздираху. Синови оца зваху, и потчињени господара свога. Сви скупа заједно страдаху и трпљаху болове, страдајући као да су ван себе“.

Пошто су преноћиле у цркви, Кнежеве мошти су сутрадан наставиле пут Раванице. У цркви Вазнесења Господњег у Раваници литургију су служили патријарх Данило и други архијереји у присуству игумана, монаха и чланова Државног сабора. Том приликом је, највероватније, пошто су се стекли сви услови, паралелно обављен и чин канонизације Светог Кнеза, од када је добио назив Свети Кнез Лазар.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Љубав кнеза Јована Владислава и принцезе Косаре

ЉУБАВ СРБСКОГ КНЕЗА (КРАЉА) ЈОВАНА ВЛАДИСЛАВА И ПРИНЦЕЗЕ КОСАРЕ
​Једна романтична и једна метафизичка љубав надахнула је толике србске уметнике и духовнике: од попа Дукљанина, Стевана Сремца, до Аве Јустина и Светог Николаја – да на уздарје своме роду дарују узнесене беседе, песме и приче.Љубав Јована Владимира, србског кнеза (краља) из Зете (вл. око 989–1015) и принцезе Косаре, ћерке цара Самуила, светли непомућеним сјајем већ хиљаду година. Мера је витешког и побожног жртвовања кроз страдалничко мученичко погубљење, зарад задобијања духовне бесмртности – кроз, како пише у Летопису попа Дукљанина (око 1160–1180), неустрашивост и родољубље.Крајем десетог века (око 998.) Самуило, кренуо је у освајање Зете и крајева данашње северне Албаније.

„Добар пастир даје своју душу за своје стадо”, пре заробљавања, на планини Облик, изговорио је Владимир јеванђељску изреку, додавши: „Дакле, боље је, браћо, да ја дам своју душу за све вас и да својевољно дам своје тијело да га касапе или убију, него да се ви изложите опасности од глади или мача”.

На планини званој Облик или Косигор, србског кнеза, ”захваљујући” издаји, Самуило зароби и одведе у Преспу крај Охрида.

У заточеног, наочитог, Владимира загледа се принцеза Косара, ћерка цара Самуила. Она замоли оца да србског кнеза ослободи из тамнице и затражи да се уда за њега. Цар јој испуни молбу и пусти Владимира из тамнице. Након венчања, он му, како вели поп Дукљанин, преда на управу „земљу и краљевство његових предака”.

Picture

У слози с Косаром, Владимир, кога називају и краљем, владао је Зетом и данашњом северном Албанијом. Изненада, међутим, после једног неуспелог војног похода, умре цар Самуило и царску власт приграби Јован Владислав, Косарин брат од стрица. Сурово се осветио за убиство свог оца, учињеног по заповести Самуиловој. Није поштедео чак ни србског кнеза Владимира, зета Самуиловог. Вероломни лукавац, притворно, пошаље Владимиру најпре златни, а потом и дрвени крст. Домами га у Преспу, где Јовану Владимиру буде одрубљена глава. Свети Јован Владимир примио је венац мученички по старом календару 22. маја 1015. године, а по новом 4. маја.Мученичка смрт кнеза (краља) Јована Владимира, чуда која су се дешавала на његовом гробу – исцељење болесних, предање о загонетној смрти његовог убице Владислава, који је у паници страдао кад му се Јован Владимир причинио на коњу, Косарин одлазак у манастир – допринели су стварању његовог светитељског култа. Знаменитом, светом међу владарима, великомученику Јовану Владимиру, мироточцу и чудотворцу писане су службе, грчке и словенске похвале, грчка и словенска житија. Народ је испредао легенде и предања.

О овоме светом и славном кнезу србском и дивном мученичу писао је Ава Јустин, речи похвалне упућивао Свети Николај, приповедака „Владимир Дукљанин” једна је од најбољих прича Из књига староставних Стевана Сремца. Историјску драму о Владимиром животу Владимир и Косара Лазар Лазаревић штампао је у Будиму, 1829, а истоимено дело написао је и Петар Прерадовић. Мученичка смрт Владимирова навела је Јована Стерију Поповића да напише жалосну игру Смрт краља Владислава. О овоме великомученику приповедао је народ, певане су му црквене песме, а за „Песму о краљу Владимиру” из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића сматрало се да је народна.
Мученичка смрт кнеза (краља) Јована Владимира, чуда која су се дешавала на његовом гробу – исцељење болесних, предање о загонетној смрти његовог убице Владислава, који је у паници страдао кад му се Јован Владимир причинио на коњу, Косарин одлазак у манастир – допринели су стварању његовог светитељског култа. Знаменитом, светом међу владарима, великомученику Јовану Владимиру, мироточцу и чудотворцу писане су службе, грчке и словенске похвале, грчка и словенска житија. Народ је испредао легенде и предања.

О овоме светом и славном кнезу србском и дивном мученичу писао је Ава Јустин, речи похвалне упућивао Свети Николај, приповедака „Владимир Дукљанин” једна је од најбољих прича Из књига староставних Стевана Сремца. Историјску драму о Владимиром животу Владимир и Косара Лазар Лазаревић штампао је у Будиму, 1829, а истоимено дело написао је и Петар Прерадовић. Мученичка смрт Владимирова навела је Јована Стерију Поповића да напише жалосну игру Смрт краља Владислава. О овоме великомученику приповедао је народ, певане су му црквене песме, а за „Песму о краљу Владимиру” из Разговора угодног народа словинског Андрије Качића-Миочића сматрало се да је народна.
Приредила: Мирјана Ђорђевић
Preuzeto sa –
http://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/ljubav-srbskog-kneza-jovana-vladimira-i-princeze-kosare#.WTSqi1a9bVE.facebook
Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Долина Трачких краљева

На слици: Трачки краљ Сеут III из Долине трачких краљева

 

Долина Трачких краљева се налази између венаца планина Балкан и Средна Гора, у близини Казанлука, на подручју у коме је некада било Одриско Краљевство, а данашња Бугарска. Овде је пронађен Сеутхополис, главни град Одриског Краљевства, (најмоцнијег и најхрабријег од свих трацких краљевстава) који нажалост данас лежи на дну језера Копринка. Бројни пројекти су рађени последњих година у покушају представљања јединог преживелог трачког града. Долина Казанлука у централној Бугарској је посута трачким гробницама, од којих је мали број детаљно истражен. Најимпресивније налазиште у региону је гробница у Казанлуку, која потиче са краја 4. и почетка 3. века пре нове ере. Гробница Казанлук обухвата улазну просторију – дромос, која је била мањи простор за ствари потребне покојнику у загробном животу, и округлу просторију у којој је сахрањено тело трачког владара. Очуване величанствене фреске у улазној и главној гробници у Казанлуку представљају најбоље очувана уметничка дела трачке културе раног хеленистичког периода. Зидно сликарство гробнице Казанлук представља сцене световног и војног живота, као и загробног живота сахрањеног трачког краља. Гробница обухвата приказ владарског пара током свечаности, мужа и жене који се држе за руке, седећи за столом на коме је храна, док их окружују бројне слуге који приносе поклоне и музичари који забављају краљевски пар. …. Мада украсно сликарство гробнице у Казанлуку обухвата релативно мале површине, непознати уметник је створио изузетно уметничко дело. Захваљујући својој изузетној историјској и уметничкој вредности и значају, гробница Казанлук има ограничену посету, коју одређује Национални Инстутит за заштиту непокретног културног наслеђа Бугарске. Међутим, у непосредној близини се налази музеј са изложеним потпуно истоветним копијама фресака. Трачка гробница у Казанлуку од 1979. године припада УНЕСЦО светком културном наслеђу.

По истраженим археолошким налазима који представљају трачку културу су гробне хумке богатих представника трачких владара и аристократије, који су сахрањивани у монументалним и импресивним гробницама. Одећа преминулих богатих Трачана је било посебно раскошна и обухватала је златни и сребрни накит, златне ланце и украшавање тела преминулих мушкараца заштитним оклопом од племенитих метала. У Бугарској постоји између 10000 и 60000 трачких гробница. Једна од највећих и најлепше украшених трачких тумула је гробница у близини села Мезек, Свиленград. Гробнице откривене у Казанлаку, селу Свештари у општини Исперих, као и гробница у селу Александрову, Општина Хасково су светски познате по величанственим фрескама. Пронадено трачко благо открива богатство локалног племства и описује неке од њихових религиозних обреда. Посебно је величанствено злато из Панадириста, које обухвата 9 златних посуда које су префињено израдене и раскошно украшене композицијама које представљају људске ликове. Највеце до сада истразено трачко налазиште је у селу Рогозен, откривено 1985. године, које обухвата 165 сребрних судова укупне тезине 20 кг, од којих је вецина богато украшена типичним трачким сценама – лов који обухвата разноврсне дивље звери, архетипске фигуре богиња у кочијама које вуку крилати коњи или које јасу лавицу златне главе. Многи предмети налазиста у Рогозену су исписани грчким повезаним словима и представљају неколико краљевских трачких имена и географских појмова у југоисточној Тракији. Изузетни сребрни предмети из Рогозена су припадали богатим владарима племена Трибали. Израђени су, сакупљени и поклоњени током дугог историјског периода од краја 6. века до средине 4. века пре нове ере, током око 150 година. Предмети из налазишта Рогозен су вероватно сакривени због опасносности која је претила освајачким нападима македонских владара Филипа II и Александра Великог, које су нападали племена Трибала 341., 339 и 335. године пре нове ере. Мање у обиму, са 5 пронађених предмета, али врхунски прецизне израде су златни и сребрни предмети пронадени 1974. у селу Борову, општина Русе. Сребрни детаљи коњских амова са занимљиво представљеним ликовима и животињама одликују трачко злато пронађено у близини села Луковита и Летница.

1993. године је у Оструши откривена највећа трачка историјска целина, из средине 4. века пре нове ере. Трацка гробница у Оструши обухвата површину од 100 м2 и чине је 5 правоугаоних и округлих просторија, соба у којој је сахрањено тело владара, израђена од великих камених блокова тежине 60 тона. У близини града Шипка, око 1 км од главног пута између Казанлака и Шипке је откривена гробница Голиама Косматка из 5. века пре нове ере. Гробница Голиама Косматка садржи три просторије и улазни ходник – дромос, који је дужине 26 метара. Гробница – тумулус Голиама Косматка је откривена у потпуно очуваном стању, која садржи потпуно очуван гроб трачког краља, који је сахрањен са својим коњем. Трачки краљ је сахрањен у каменом саркофагу, са преко 20 златних предмета, међу којима су златни венчић за храстовим лишћем, сребрне и бронзане посуде, јединствена бронзана глава у природној величини, украшена на местима очију полудрагим камењем. Претпоставља се да је ова гробница припадала трачком краљу Сеуту III, оснивачу града Сеутополиса, главног града Одриске краљевине, која се налазила у непосредној близини.

.

2004. године су археолози дошли до новог сензационалног открића – у трацкој гробници Светица је пронађена прекрасна златна маска, бочица и златан прстен. Претпоставља се да је у гробници Светица сахрањен велики трачки краљ Тереус. 45. године нове ере су Римљани освојили Тракију. На Балкану је процес романизације који се проширио на читаво Римско царство означио спајање древних хеленских и трачких култура са новим културним трендовима које су увели освајачи. Промена је очигледна, посебно у трацком налазишту Перперикон, где су светилишта уклесана у стенама у периоду од 1. до 4. века нове ере примила јединствена класична обележја.

Izvor – http://www.panacomp.net/dolina-trackih-kraljeva/

 

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Заборављено гробље Немањића

 Заборављено гробље Немањића

Новопазарски археолози открили тајанствено средњовековно српско гробље. У српској некрополи покојници су сахрањивани од 12. до 18. века

 

.

ПОСВЕЋЕНО тле храстовог гаја на брду Главица у зеленој дежевској долини крије мистериозно српско средњовековно гробље, открили су недавно археолози Музеја Рас у Новом Пазару. Хиљаде огромних камених споменика необичних облика покрива као дивовски плочник купасто узвишење на чијем је врху огроман храст. Његова моћна крошња надноси се над „часну трпезу“ коју је хируршки прецизно отесао од камена неки давно заборављени мајстор.
Прастаро гробље налази се на самом крају дежевске долине, крај села Љуљац, тамо где се појас плодне равнице сужава и претвара у успон на стрме обронке Голије.

– Реч је о невероватној српској некрополи где су покојници сахрањивани од 12. до 18. века. Споменици су монументални и јединствени, ништа слично није виђено. Нажалост, није било новца за детаљнија истраживања – прича Драгица Премовић Алексић, директор Музеја Рас у Новом Пазару.

Она је открила древно гробље и нада се да ће држава наћи новац за детаљније истраживање некрополе, пре него што је униште пљачкаши археолошког блага који су преровили сва стара српска гробља у околини.

Археолози сматрају да је само мистично страхопоштовање које шире камени споменици сачувало од пљачкаша брдо изнад дежевске „Долине краљева“, у којој су се налазили дворови Немањића.
– Неки споменици су огромне фино исклесане плоче с урезаним крстовима, на другима су представљани и ликови покојника, а трећи изгледају као украшени кров куће „на две воде“.

Најнеобичније смо назвали „делфини“ јер су исклесани од огромних камених блокова у облику рибе, једног од најстаријих хришћанских симбола.

Има и усправних минуциозно украшених споменика с ликовима – упућује нас Драгица Премовић Алексић док са јаког подневног сунца улазимо у дубоку сенку и тишину храстовог гаја.

.

.

Ту се указује невероватан призор густо начичканих камених громада покривених дебелом маховином које се зракасто шире око часне трпезе под старим храстом.
Неколико десетина метара даље, на подножју брега где престаје линија дрвећа, подигнута је жичана ограда крај које је и модерно гробље.
– Иако се нове некрополе подижу преко старих, овде то није случај. Главица је табу за народ околних села, који чува предање о дворовима и имањима Немањића у дежевској долини.

Ова необична некропола могла би да буде градско гробље из средњовековног периода кад је по предању дежевска долина била густо насељена – закључује Драгица Премовић Алексић.

Нажалост, врло је могуће да то неће још дуго трајати јер, као што је наведено: “… пљачкаши археолошког блага су преровили сва стара српска гробља у околини.”

Извор:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:444423-Novi-Pazar-Zaboravljeno-groblje-Nemanjica

Category: Zaveštanja predaka  Comments off