.
Blog Archives


.
Govore nam moderni lingvisti da riječ horoz (oroz) nije srbska rije, nego je, kažu, turcizam. Pa da proverimo tu tvrdnju današnjih lingvista i njihovo naučno znanje.
Po ovom ,,stručnjaku” sa vikipedije, riječ horologija je grčka.
U ovoj tvrdnji sa Wikipedije iznad, velika slugoslovenska lingvistička pamet tvrdi da je grčka rijerc ὥρα nastala od sanskrita, potpuno smećući sa uma da grčki jezik nema nikakve veze sa sanskritom, je je sanskrit nema veze sa grčkim, i sanskrit je ishodište svih indo-evropskih jezika, a grčki jezik NE spada u tu grupu.
Hajdemo malo u istoriju religije starih Slovena :
Two deities, Perun and Veles/Volos, are mentioned in the text of the early 10th century peace treaties between pagan rulers of East Slavs and Byzantine Emperors. Later, Nestor the Chronicler describes a state pantheon introduced by Prince Vladimir in Kiev in 980 CE. Vladimir’s pantheon included Perun, Hors, Dažbog, Stribog, Simargl, and Mokosh. The Hypatian Codex of the Primary Chronicle also mentions Svarog, compared to Greek Hephaestus. Also very interesting are the passages in the East Slavic epic The Tale of Igor’s Campaign referring to Veles, Dažbog, and Hors. The original epic has been dated to the end of the 12th century, although there are marginal disputes over the authenticity of this work.
Gle, Sloveni su imali boga Horsa.
A ko su Sloveni: Sloveni su od Sarmata, Sarmati od Skita, a bilo je vrijeme kad su Skiti imali svoja carstva po Indiji i po danasnjoj Kini.
Hora ili ora je rijec srbskog jezika i znaci vrijeme. pamtim ono vrijeme kad su seljaci htjeli da pocnu neki sezonski posao, pitali su jedan drugog za misljenje da li je ora za taj posao ili nije. Hora ili ora je dakle vrijeme.
Šta simbolizuje ime boga Horsa?
.
ЗЛАТНЕ ЕТРУРСКЕ ПЛОЧИЦЕ ИЗ ПИРГИЈА
Археолошко откриће из 1964. године
I– Условна транскрипција писма:
И та тми а и как дерам азва тије чје униала аз треје сојечи и аз ашјечо у тао је бађе у вели у нас зал СЛУВЕНИ аз туду сем чуниз тозо в вас там јер је шкаила све туле РАСЕ нас си авил чудват те зи ашче ИТАЛЕ ак нас вједе и та нишч бједа шче авил је ниа ка гулшч чва нас о је барије вел и јунас о ашчу ке СЛЕВАЈЕ та наи шчасан ти уд у ниаз зела се вачал тми ал авил чвал ашчу гулишч чва снуиф.
II – Слободан превод:
И та тама донесе сву беду неутешну и нагна на размишљање о разарањима као да и богиња баци проклетство на нас СЛОВЕНЕ који су овде живели а ви пођосте у бекство и напустисте и нас и сву земљу РАШАНСКУ и предасте нас разјареним ИТАЛИМА целу земљу и све нас расуте по ИТАЛИЈИ у беди издате од својих вођа који не помислише на своје нараштаје и све СЛОВЕНЕ који су могли имати срећну судбину, па нека је хвала тим издајничким синовима.
(превео професор Радивоје Пешић)
19.10.1986.
.
Највећа мистерија за велики број светских лингвиста је било ЕТРУРСКО ПИСМО, тј. језик. Лингвисти су упорно говорили како ово писмо може да се чита, али се не разуме. Језик је упоређиван са свим језицима, чак и мађарским и централно – афричким, али никада са једним од словенских језика.
Етрурско писмо је на дешифровање чекало вековима да би га сасвим одгонетнуо наш Светислав Билбија, рођен 1907. године у Босанском Грахову, похађао је класичну гимназију, а у Београду 1933. године завршава Богословију. Био је полиглота, и поред “живих”, познавао је и неколико “мртвих” језика.
Дуготрајни и исцрпљујући рад господина Билбије је започет на крајње необичан начин. Док је био у једном италијанском музеју почео је да чита натпис са једног споменика са десна на лево и одмах приметио да су слова слична српској ћирилици. У својој књизи штампаној у Институту за етрурске студије, Чикаго, Билбија даје преводе са више споменика, чији садржај говори много о животу и обичајима народа Етрураца.
Један од првих записа на гробним фрескама који је превео Светислав Билбија је:
Са десна на лево свако може да прочита: АЛА ЖЕР СИП НЕИ ПЕРУН
На фресци је и приказана борба добра и зла, Ала (Аждаја) у борби са Перуном, чести мотив и на хришћанским иконама са Светим Ðорђијем. Перун нам је већ добро познат као једно од лица свесловенског Триглава.
Још једна интересантна ствар на свим фрескама јесте обућа која је потпуно идентична српском опанку. Одатле је код Римљана војничка сандала названа ЦЕРБВЛИАНА, тј. СЕРБУЛИЈАНА.
Између себе Етрурци (Етрусци), су се називали Рашанима, људима истог соја, расе. О двојности имена, тј. имену Тусци, Трсци или Тирсенци, треба рећи да се у “Рјечнику” Вука С. Караџића за реч трса налази објашњење да је идентична речима сој, лоза, раса и да се користи у племену Пипера у Црној Гори.
Порекло имена Етрураца је засигурно најбоље објаснио домаћи историчар Радован Дамјановић. Он каже да су ово име Рашанима наденули Римљани у време рашанске пропасти, кад су Римљанима Рашани били познати једино још по вештини врачања, лат. ХАРВСПИКИВМ. Гатање је обављано помоћу џигерице или ЈЕТРЕ неке мање животиње, што је и данас позната занимација старица у Војводини, Тимоку и Црној Гори. Да се ради заиста о џигерици сведочи и српски део жгара, жгаравица, додуше у облику хара, у латинским речима ХАРВСПЕX (доктор, онај који посматра утробу), ХАРВСПИКИВМ (гледање у утробу, букв.).
Одакле два имена џигерица и жгара?
Па жгара је црна, гарава, а и при врачању се пилећа џигерица ставља на ватру, што опет јасно указује на корен гар или жгар. У антици је владала зонска подела тела, торзо је сматран центром свих телесних функција, нпр. у старогрчком постоји једна реч за стомак и за срце: ΚΑΡΔΙΑ.
Јетрурац (Етрурац) је онај који гледа у утробу или јетру.
Одакле онда Грцима реч ΙΑΤΡΟΣ (лекар). После два мање заступљена имена мора се разјаснити право народно име Етрураца, Рашани. Корен речи јесте РАС или РАСА и има га у свим европским језицима као Die rase, La rasa, The rase…
По устаљеној логици Рашани су сви људи исте расе, тј. језика, обичаја, прошлости. Још једна веза корена РАС са Србима и Словенима јесте присутност саме речи на српском говорном подручју: средњовековна Рашка, реке Рашка и Расина у Србији, река Рашка у Немачкој и Индији, село Рашица код Прокупља, имена Рашко и Растко, народно пиће ракија итд.
Ако погледамо називе осталих племена на Апенинском полуострву у антици, уочићемо палео-словенско порекло тих етничких групација са два подручја, са подунавља: Расени, Венети, Лигури и Самнити, и из мале Азије Сабињани и Сардињани.
Сардинија је насељена из централног града малоазијске Лике, Сарда. Записан грчким алфабетом овај назив можда и није тачан и може се слободно претпоставити да је град носио назив Сарб или Срб, а због немогућности изговора овог пра – корена, Грци су га забележили као ΣΑΡΔ.
.
Ново читање и тумачење златних плочица из Пиргија:
Аутор: Винко Стојанов
http://www.knjizara.com/knjige/knjiga/11523_Novo+%C4%8Ditanje+i+tuma%C4%8Denje+zlatnih+plo%C4%8Dica+iz+Pirgija_ISBN:

Улазак у неолит (доба прве, спорадичне употребе бакра, при крају каменог доба), је и време новог историјског циклуса, који започиње покретом народа у Подунавље, ка новим стаништима и новим борбама, у којима превагу односе сарбска племена Синга (Синда или Сигина) и Агатирса. Први ће се учврстити у доњем току реке Истар, а други ће населити пространу мађарску равницу око града Ердеља. Истар је античко име Дунава, персонификација истоимене реке; у грчкој митологији Истар је био Океанов и Тетијин син, Хелеров и Актејев отац. По првобитној сеоби са Иранске висоравни, један крак Синга ће отићи у област Синда, други талас сеобе ће доспети до Босфора, у област око данашњег Керча, дуж реке Лугомир (Окс), те у залеђе Солунског залива, где ће, поред Терме (Солун), основати велики град Синд; недалеко од овога средишта, подижу два мања, али не и мање значајна центра: Ихну и Пелу (Белу) – данашњу Палатицу код Алаксиса.
Синге, Херодот, у IV књизи своје Историје, зове азијским Сауроматима, тј. Србима, док их у седмој спомиње поводом похода Ксерксове флоте. Историчар Аполоније тврди како су иранско-индијског етничког порекла и да су део племена сарбских Скита, које је у то време „ владало од Индије до доњег Истара“ и против кога су, касније, антички народи Грчке водили доготрајне ратове, са више или мање успеха док их, најзад, није сузбио Александар Македонски. О Сингама су писали још историчар Тимагет и географ Тамагет. Етницитетом Синга се код нас први бевио професор београдсоког Универзитета М.Васић. Он, проучавањем винчанских атрефаката и путем многих материјалних доказа, потврђује њихову етничку и културну везу са народима у областима Егеја и Египта ондашњег времена. Налази руде цинабарита и галенита, у културним слојевима преисторијске Винче, вађени су у авалским рудницима, за потребе ових далеких земаља. То доводи до убрзаног процеса и развитка друштвено-економских односа. Из Егеја ће Синге населити и долину Врадара где ће се, током векова, измешати са староседеоцима Пелазгима (Пеластима), проширивши се по целој Хелади: на Пелопонезу, Атици, Тесалији, острву Лемну… Трибали (смеса Синга, Трако-Скита, Сармата, Срба) користили сродне писмене системе на Балкану који су произилазили из Винчанског писма. Древно винчанско писмо, ширењем Срба, преплавило је Европу и, захваљујући томе, постало је прабаза писмености у Малој Азији, Инду, Месопотамији и Грчкој. Из ових знакова, настаје лидијско, ликијско, етрурско, скандинавско (руне) и англо-санксонско писмо, односно римска латиница и неколико типова азбучне ћирилице.

Бајке су сећање на прошлост и будућност, оне у нама постоје.
Бајка испуњава дечју душу националним поносом, оним хором ликова у којима сагледава себе и своју судбину, историјски загледан у прошлост и пророчки загледан у будућност. У бајци је народ сачувао своја прижељкивања, своје патње, свој хумор и своју мудрост. Национално васпитање је непотпуно без националне бајке. Дете које никада није маштало у бајкама свога народа, лако се одваја од њега и неосетно ступа на пут интернационализације. Приклањање туђим бајкама уместо својим, домаћим, има истоветне последице.
Бајкама, као књижевној врсти, припада почасно место, јер су вековима преношене с колена на колено, разигравале машту многим генерацијама деце, те их тако уводиле у свет књижевности и уметности. Бајка буди и плени машту.
Она пружа детету прво осећање јуначког – осећање искушења, опасности, позвања, напора и победе, она га учи одважности и оданости, учи га да бистро сагледава људску судбину, сложеност света, разлику између “правде и кривде“.
Бајке су углавном везане за наше детињство.
Чаробне приче које су нас подизале и училе о неком другом свету.
Одрасли смо и заборавили да причамо бајке…
Питам се зашто смо то дозволили ?
more »
Маријинско или Маријино јеванђеље представља најстарији сачувани споменик писан старословенским језиком у коме се јављају црте српског народног језика под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Писано је глагољицом на 174 листова[1], а на основу језичких црта, сматра се да је настало најкасније почетком XI века на српском штокавском подручју[1]. Пронађен је средином XIX века у светогорском манастиру свете Марије, по коме је и добио име, а данас се налази у Руској националној библиотеци у Петровграду, заједно са Зографским јеванђељем, такође писаним глагољицом.
О Маријинском Јеванђељу
Овај старословенски рукопис из XI века може се узети као најстарија српска књига. Глагољско Маријинско јеванђеље, названо тако због тога што је нађено у Светогорском скиту,малом манастиру који је посвећен богородици Марији. По особинама његовог језика наш велики слависта В. Јагић утврдио је да је преписивач тога рукописа био Србин. Скит је некадашњи руски манастир Ксилург, у који су се руски монаси уселили почетком XI века. Маријинско јеванђеље чува се данас у Москви. Два листа су била код А. Михановића (песника хрватске химне), па код проф. Ф. Миклошића у Бечу и најзад код проф. А. Лескина у Лајпцигу.
Лексички и гласовно блиско српским говорима, Маријино јеванђеље као глагољски споменик дуго се одржао у српској средини ћирилског писма. У временима када се одавно не пише глагољицом, која је већ пала у заборав, имамо обиље података — да се Маријино јеванђеље код Срба користи као свештена књига у богослужењу.
Маријино јеванђеље је после Јагићевог критичког издања споменика привукло пажњу истраживалаца, поред осталог, и јасним особеностима српских штокавских говора. Данас, после читавог века, опет се могу навести сликовите речи Стојана Новаковића о месту Маријиног јеванђеља према славном руском Остромировом јеванђељу: „Филолошка словенска наука већ познаје један врло давнашњи сјајни споменик старе словенске књижевности, који је у самом почетку ширења словенске књижевности међу Србима примио на се обележје српске народности. То је Маријинско Јеванђеље писано глагољицом, за Србе оно што је Јеванђеље Остромирово за Русе, а од Остромирова јеванђеља без сумње старије, и свакојако не позније од самог почетка XI века.”
Појаву Маријиног јеванђеља треба тражити на основи живих историјских кретања. После покрштавања за владе византијског цара Василија I и у првој половини X века Срби живе у неколико државних целина. Дуж Јадранске обале, од ушћа реке Цетине до Бојане, то су области Неретљана, Захумља, Травуније и Дукље. Северно од ових српских области, иза планина, налазила се најпространија и најзначајнија српска држава, у византијским изворима звана Србија. Иако под византијском влашћу, нарочито у забрђу, сразмерно краће (приближно 1018-1180), српске земље, у сталној борби за самосталност, прихватиле су духовни утицај и зрачење Византијског царства, а уз то из Бугарске знатан део словенске писмености.
Духовни византијски утицај нарочито је ојачао после рушења Самуиловог царства (1018), када је Охридска архиепископија увелико проширила области своје надлежности и још више се заузела око унапређења православие цркве. Глагољски рукописи са овог подруга, у којима се распознају трагови српске говорне средине, јесу поуздани белези велике старине глагољице, као давнашњег писма српских богослужбених књига. У то нас уверава глагољско Маријино јеванђеље и још два, вероватно, читав век или век и по познија српска глагољска споменика — Гршковићев одломак апостола и Михановићев одломак апостола. Ради се сада само о одломцима из апостола, који се као свештена књига читао на словенском богослужењу међу православнима.
Маријино јеванђеље, датовано другом половином X или почетком XI века, чува традиционалне старословенске особине, али истовремено показује — како се живи говор писара (српски штокавски) може одразити у старословенском тексту. То још није доследно читање старословенског текста на основу народног изговора, што ће довести до националних редакција. Маријино јеванђеље нам сведочи да је старословенски текст у српској говорној средини могао да се прими и прихвати без потешкоћа. Наравно, не треба сметнути са ума — да се Маријино јеванђеље у време настанка, односно преписивања, није гласно читало, произносило, како је написано. То неслагање између написаног и произнесеног довело је до испољавања редакцијских одлика. Испољавање редакцијских одлика бејаше дуг ток, који је, претпостављамо, већ у XI веку код Срба добио и јасне графијске одлике.

Милослав Самарџић: ,,Тајна Вукове реформе”?
ЗАШТО НИКО ДРУГИ НИЈЕ ПРИХВАТИО ВУКОВ МЕТОД “САВРШЕНЕ АЗБУКЕ”?

Самарџићева анализа је намерно прећутана, јер се Вукова реформа, као некада ставови Јосипа Броза, не сме стављати ни под какву лупу. Самарџић пише овако:
Копитар je учинио и оно што није смео овако јавно да каже, а наиме, уложио је више од две године напорног рада са за те послове недораслим Вуком Караџићем, да би се 1818. године појавио “Српски рјечник” који је овде најављивао. Онда је одмах све учинио на популаризацији те књиге и њеног “аутора”. Слао је похвалне критике важнијим новинама и препоруке утицајним људима, између осталих и Јакобу Гриму молећи га да напише приказ за гетингенски књижевни лист.. Основна Копитарева “научна” теза је да је стари српски књижевии језик “мртав језик”, попут латинског или старогрчког, и да га тако треба и третирати. Али, стари српски књижевни језик није био мртав, и то се исувише јасно видело. Као и језици других народа, па можда и нешто више због посебних околности, он се временом мењао. Међутим, како је то приметно професор Георгије, том променом”основа му није уздрмана, карактер није измењен, траг му није затрт”. Тада, почетком XIX века, стари српски књижевни језик имао је две варијанте: црквену и грађанску. Тек минулим реформама, црквени језик је ограничен на црквену употребу, док је грађанској варијанти намењена улога чувара језичке старине, уз прилагођавање новом добу.
Такозвани грађански језик постао је нови српски књижевни језик. Копитар је сигурно знао за ово раздвајање црквеног и световног језика у Срба, и не може бити случајно што то питање заобилази. Морао је тако да учини, јер је реформа српског језика за коју се залагао овим раздвајањем заправо већ била извршена, мада можда не и у потпуности довршена. Да је довршава, очито му није било на крај памети, јер би се у том случају настављао језички и културни континуитет. Његови циљеви били су на сасвим другој страни. Он је настављао аустријску политику уништавања српске писмености и културе, па је морао да “превиђа” све дотадашње реформе српског језика и најзад само његово постојање.
![]() .
Трибали се исторично помињу врло рано од Грка, односно већ од VI века п.н.е. Заправо, први их помиње Хекатеј, крајем VI века п.н.е. а потом Тукидид 429. године п.н.е. Свакако да Трибали овде, или негде у Подунављу живе и много пре првог историчног помена. Дакле, реч је о почетку фазе III гвозденог доба Србије.Следећи помен је из 376. године када су извршили поход на Абдеру на Егејском мору, потом у време Филипа Македонског, који је освојио земљу Трибала 339. године и Александра, који их је дефинитивно покорио и увео на историјску сцену света.Птоломеј Лаг каже да је земља Трибала тамо где је Александар у походу на Илире и Трибале избио на Дунав. Александар је победио краља Сирма што многи доводе у везу са Дунавом и каснијим градом Сирмијумом.Опадање моћи Трибала уследило је са нападима Аутаријата и потом келтских Скордиска. Изгледа да су Трибали напустили своја традиционална подручја тек после упада Хуна у Европу 375. године н.е. Приск бележи “пусте крајеве на којима су жнвели Трибали” а Миле Стојић сматра да су се при томе повукли у брдскопланинска подручја.Херодот каже да “Из илирске земље тече према северу река Ангро и утиче у трибалску равницу и у реку Бронго, а Бронго се улива у Истар; тако Истар (Дунав) прима обе ове велике реке.” Реч је о Јужној Морави или Ибру који се уливају у Бронго, односно велику Мораву. Суседи Трибала су били Троглодити , а и једно трачко племе има слично име Еутрибои. more » |


