Archive for the Category » Sloveni i Srbi – Indijanci Evrope «
Лично име Атилло (Аtila) везује се за влашки облик. Атилин отац се звао Остоја.

Име Илира доводи се у везу са ЗМИЈОМ, што први опажа Ото Групе. Према легенди Феничанин Кадмо населио се међу Енхелејце и оженио се Хармонијом која му је родила сина Илириоса( Илију), којег је одмах по рођењу обавила змија и пренела му своју магичну снагу, чиме он постаје илирски родоначелник. Змија која је обавила Илириоса доводи се пак у везу с хетитском змијом Илирјанком. Име Илира и хетитске змије свакако није случајно. Змија је играла важну улогу религиозном животу Илира.
.
Живот и обичаји
Њихова борбеност се не доводи у питање.Илири се нису либили бавити никаквим пословима. Код њих сусрећемо и сточарство и пољопривреду, и лов и риболов, а бавили су се и гусарством, као и рударством. Познавали су и металургију. Илири су били вјешти травари. Знали су производити разне врсте пива, а посебно су обожавали медовину, на својим теревенкама опијали би се до бесвијести. Своја тијела Илири су тетовирали зашиљеним бронзаним иглама, баш као и њихова братска племена Трибали и Трачани.
.
Насеља Илира
Насеља Илира разликују се од мјеста до мјеста. Њихова насеља, познате као ГРАДИНЕ, подизана су на тешко приступачним мјестима, обично на природним узвисинама. Своје градове опасивали би одбрамбеним зидинама и кулама. Уз реке су Илири подизали СОЈЕНИЦЕ, која су градили традиционално још од првих насеља из Винче на Дунаву. У подручјима гдје је клима оштра градили су ЗЕМУНИЦЕ, дијелом укопане у земљу. Према Страбону, племена позната као Дарданци, су земунице градили испод гнојница.
.
Изглед и одећа
Што се тиче изгледа и ношње Илири су припадали долихокефалном типу, док је брахикефалних било једино на подручју данашње Албаније. Браде су ријетко када бријали. Одјећа се састојала од бијеле кошуље које су висиле све до кољена и опасане око појаса и огртача. Главе су покривали с неколико врсти капа, а на ногама су носили кожне ОПАНКЕ.
.
Друштвено уређење
Племена Илира била су организована по родовима (декуријама) и братствима. Савез братстава чинио је племе. Декурија или РОД се састојао од 150-200 људи. Земља је била власништво братства и није се дијелила породицама него родовима. Број братстава разликовао се по величини територијаи броју чланова племена, а могао је бити и одређен организацијском структуром племена. Тако 12 братстава налазимо код Либурна и Хутхмита, али и код Пеуцета из јужне Италије. На челу братства стоје ‘принцепс’и, у том су својству били и чланови племенског вијећа. На челу овог стајао је ‘праепоситус’. Неки Илири, према Теопомпу и Агатархиду из Книда, међу Илирима је било и ропства, спомињу се Ардијејци и Дарданци. Код неких племена спомињу се и остаци матријархата (Либурни). Жене Либурна могле су се прије удаје подавати коме су хтјеле. Псеудо-Скилакс пише у ‘Периплу’ како Либурнима владају жене.
Рат и оружје
Илири су били ратоборан народ. Борбе су се водиле како против сусједа, тако су племена ратовала међусобно. Од њиховог оружја треба споменути закривљени бодеж или кратки мач ‘сика’, он се можда развио од закривљеног бронзаног ножа. Ту су још ‘сибуна‘ или ‘сигуна’, дуго гвоздено копље, дуга бојна секира, лук и стријела и као одбрамбено оружје су штитови, бронзани оклоп и ‘кнемиде’ или ‘поткољенице’, те више типова кацига.
Поморство
Приморски Илири били су вјешти поморци и бродоградитељи. Римљани, а по свој прилици и Грци примили су од њих многе вјештине бродоградитељства. Бродица ‘либурна’ (либурница навис) био је лаган, брз и великих маневарских способности. Највјештији илирски поморци били су уз Либурне и Лабеати, Даорси и Пиценти.
Бродица ‘либурна’
Гусарство и трговина
Гусарство је за Илире био један од облика привређивања. Илири су имали малене брзе бродиће погодне за брзе нападе на трговачке италске бродове, па и на саме грчке градове. Овај посао Илирима је доносио лијепу корист. Премда су били гусари, Илири су се морали бавити и трговином, и трговали су. Грцима су Илири извозили сребро, пшеницу (грчко тло је веома непогодно за пољопривреду због мањка воде), кожу, перунику и друго. Од њих су увозили керамику, оружје и накит.
more »
Пише: Радослав М. Грујић
Насиља грчких владика, тих злогласних Фанариота, додијавала су Српском Народу у јужним крајевима већ и пре пропасти Пећске Патријаршије. А када би им народ ускратио послушност они би га проклињали и турском силом упокоравали. Због тога су читава села и крајеви наши десетинама година остајали без свештеника и богослужења; те је народ сам држао Крсну Славу своју и на развалинама храмова својих причешћивао се преломљеним крсним колачем заливеним вином. И није чудо што су у таковим приликама многи слабији Срби подали у очајање, и да избегну двоструко ропство напуштали веру отаца својих па примали Мухамедовство. Тако је на пр. због такових и других невоља прешло на Ислам око 50 наших села са више од 30.000 душа у околини Призрена, а у областима Гора и Опоље. А у Македонији, приликом укидања Охридске Архиепископије, пао је у очајање и сам митрополит мегленски Иларион, те не могавши спасти Цркву своју од насиља грчког и обести турске, издао је веру православну и прешао на Ислам са многим народом епархије своје… – Тако је ето отпочела власт Цариградске Патријаршије над Српском Црквом…
Народ лужичке културе
Народ који називамо Етрурцима живео је у средњој Италији, западно од Апенинског масива, на територији која се на северу граничила реком Арно, на истоку и југу Тибром (Ибром), а на западу Тиренским морем. То је земља сликовитих предела, коју је природа обдарила изванредним обиљем. На северу се налази широк ланац брда, који се, од мора, пружа на исток до плодних долина и планина испод високих Апенина; на југу се, приобални појас, издиже до зоне плодних вулканских висоравни, с дубоким клисурама и угашеним вулканским кратерима. То је богато подручје маслина, винове лозе, житарица и воћа. Осим тога, на територији Етрурије, била су скоро сва рудна богатства италијанског полуострва; неколико етрурских градова своје благостање захваљивало је својим рудним налазиштима, док су насеља на југу, свој процват, базирала на земљорадњи.
У овој области је у VIII веку пре н.е. дошло до развоја материјалне културе која се разликовала од свих осталих на Апенинима. Дошљаке, који су у VII веку пре н.е. постали потпуно развијен народ, грчки и римски писци су најчешће приказивали као свирепе и разуздане. Та слика, ни у ком случају, не одговара стварности и плод је политичког супарништва и неразумевања. Миграција и досељавања на Апенинско полуострво, одвијају се у периоду од ХIII до Х века пре н.е. Долази народ који историчари називају народ поља са урнама.
Пепео својих покојника, он је, у новој домовини, сахрањивао у осаријама – биконичним урнама, које је, потом, сахрањивао у густо распоређене гробове – у облику бунара. Етрурци су припадали народносној култури поља са урнама, чија се заједница, у Европи ХIII века пре н.е. распростире од источне Француске, широким појасом преко долине Рајне, југозападне Немачке и Подунавља, све до западних ивица карпатске котлине. Кад је народ поља са урнама поткопао моћ домородачког становништва, заузимањем целог Подунавља, област се проширила до немачког средњегорја, реке Одре, средње Европе и Балкана.
Насељавања европских пространстава, вршена су у више таласа из Азије, са подручја између Каспијског и Аралског мора, Иранске висоравни, те простора око Црног мора и река Доњеца, Дона и Волге. Ове територије је, како је Птолемеј писао, насељавало бројно племе Сармата (Сауромата, Сербоа, Срба). Најстарија и основна култура народа поља са урнама била је лужичка а име је, како смо раније рекли, добила према пространим гробовима са урнама у Лужицама.
У бронзано и гвоздено доба, лужичка култура и њени носиоци, Лужички Срби, доминирају Европом; поред лужичких пространстава, њихови центри су у Чешкој, Моравској, средњедунавском округу и на територији данашње Србије, те ондашње Паноније.
more »
Svevi (lat. Suebi ili Suevi, nem. Sueben, Sweben, Sueven ili Suawen)
Prostorima Portugala tokom istorije prošli su i zadržali se mnogi narodi i civilizacije: Iberi, Kelti, Feničani i Kartaginjani, Grci, germanska plemena (Svevi i Vizigoti) i Mavari svojim kulturama ostavili su traga u ovoj zemlji.
DAKLE, SUEBI, TO SU GERMANIZOVANI SRBI, KOJI SU U NEMAČKOJ POSTALI ŠVABE, U ŠVAJCARSKOJ- ŠVAJCARCI, A U ŠVEDSKOJ ŠVEĐANI.
Iako je uobičajeno verovanje među istoričarima da su Svevi (lat. Suebi ili Suevi, nem. Sueben, Sweben, Sueven ili Suawen) čisto germanskog porekla, danas se ovom pitanju prilazi sa više opreza. Tako npr. nemački istoričar Karl Bosl na jednom mestu u svojoj knjizi „Europa im Mittelalter“(Evropa u Srednjem veku) iznosi zaključak da su Svebi slovenskog porekla.
http://en.wikipedia.org/wiki/Basque_Country_%28autonomous_community%29
…
Janusz Bożydar Daniewski:
Суеби су били Словени(Срби)
Одломак из научног часописа “Przegląd Klasyczny” из 1936. године који је излазио у Лавову, овде се ради о Суебима који су, према мишљењу Пољака Janusz Bożydar Daniewski, били Словени(Срби).
На крају свог излагања Даниевски закључује следеће, текст у фокусу(серб.), страна 729:
»Идеја да Словени(Срби) нису обухваћени било каквим именом које је познато древним ауторима, већ да су се негде око V. века појавили ни од куда населивши огроман простор Европе, такво, и главно правило међу научницима о Словенима(Србима), је потпуно неисправно. Словени(Срби) су били у антици не само под именима из тог времена познатим нама, али, као што смо и доказали, ово древно име (Суеби, Свеви, Suabe-Švabe) је било њихово властито име у земљама око Лабе, Одре, Висле и на обалама Балтика, појављује се такође у каснијим временима и живи и дан данас.
Немачки научници берлинско-аустријске школе нам говоре о доласку Словена(Срба) на Лабу, Одру и Балтик негде између антике и средњег века, то је прича која је у супротности са сачуваним историјским споменицима. Тешко је прихватити да немачки научници искрено верују у оно што пишу. словенски(сербски) научници не би требали понављати, како се често може приметити, тенденциозне неистине немачких научника, већ би требали да иду својим путем у складу са историјском истином.
Ту се јавља једна мисао из Андерсенове бајке о царевој одећи: “Нико се не усуђује да каже очигледну истину када је истина у супротности са доминантним, изузетно лажним мишљењем”. Надамо се да ћемо не задуго од овог момента, моћи да кажемо више о самој историји западних Словена(Срба) у њиховим историјским насељима: “Нико није толико луд да види, нико толико изопачен да не призна” (цитат Цицерона).«
(пољски:)
»Mniemanie, że Slowiane nie kryja się pod żadną nazwa, znaną starożytnym – tylko gdzieś okolo V w. Chr. ni stąd ni zowąd się pojawili i zaludnili ogromna część Europy – mniemanie, utrzumujące się jako kardynalna zasada dotad u wielu badaczy początków Slowian, jest z gruntu blędne. Slowiane w staroźytności nie tylko kryli się pod znanymi nam renie nad Łabą, Odrą, Wislą i nad brzegami Baltyku ta nazva staroźytna jest ich wlasna nazwą, występującą i w czasach późniejszych i źyjaca do dziś dnia.
Uczeni niemieccy ze szkoly berlińsko – austiackiej opowiadąją o przyjśnieściu Slowian nad Łąbę, Odrę i Baltyk na przelomie staroźytności i średniowiecza, co stoi w sprzeczności z dochowanymi pomnikami dziejowymi. Trudno przupuścić, żeby uczeni niemieccy szczerze wierzyli w to, co piszą. Uczeni slowiańscy nie powinni powtarzać, jak to często dotąd obserwowaliśmy, tendencyjnych falszy uezonych niemieckich, lecz kroczyć o wlasnych silach zgodnie z prawdą historyczną. Nasuwa się tu na myśl sentencja owej bajki Andersena o szatech królewskich: nikt nie śmie powiedzieć oczywistej rzeczy, gdy jest to sprzeczne z dominucym choć notorycznie falszywym mniemaniem.«
*
Извор и назив дела:
Источник: Przegląd Klasyczny. 1936 R.2 nr9-10
Наслов: W SPRAWIE ETYMOLOGII SUEVI = SLAVI, стр. 725 – 729
Аутор: Janusz Božydar Daniewski
Страна: 729
Сарадник: Ganszyniec Ryszard. Red.
Czasopisma filologiczne polskie 20w. ; Henryk Sienkiewicz (1846-1916) “Quo vadis” ; filologia klasyczna czasopisma ; język łaciński nauczanie ; Słowianie
Издавач: Filareta
Место : Lwów
Тип: научни часопис
Језик : пољски
Издање : 1936
Локација: PAN Biblioteka Kórnicka
…
A ŠTA KAŽU JOŠ NEKI STRANI IZVORI …
Early history:
Main articles: Lusitania, Visigothic Kingdom, Suebic Kingdom of Galicia, and Umayyad conquest of Hispania
The early history of Portugal is shared with the rest of the Iberian Peninsula. The name of Portugal derives from the Roman name Portus Cale. The region was settled by Pre-Celts and Celts, giving origin to peoples like the Gallaeci, Lusitanians, Celtici and Cynetes, visited by Phoenicians and Carthaginians, incorporated in the Roman Republic dominions as Lusitania after 45 BC until 298, settled again by Suebi, Buri, and Visigoths, and conquered by Moors.
http://en.wikipedia.org/wiki/Suebi
The Suebi or Suevi(from Proto-Germanic *swēbaz based on the Proto-Germanic root *swē- meaning „one’s own“ people,[1] from an Indo-European root *swe-,[2] the third person reflexive pronoun) were a group of Germanic peoples[3] who were first mentioned by Julius Caesar in connection with Ariovistus’ campaign, c. 58 BC;[4] Ariovistus was defeated by Caesar.
more »
,,СЛОВЕНСКА ГАРДА” У СРЕЊЕВЕКОВНОЈ ШПАНИЈИ
Словени (Срби) у исламској Шпанији …
Одакле Словени (Срби) на једном географски доста удаљеном подручју, као што је Пиринејско Полуострво?
Историографија за сада нам је понудила два објашњења.
По првој теорији Словени, који се у латинским и арапским изворима тог времена изједначавају са појмом “Роб”, су управо као робље доспели у исламску Шпанију. Историјска грађа нам сведочи да је трговина робљем, нарочито из словенских земаља тога времена била веома развијена, и то највише по Средоземном Мору, а спроводили су је углавном Италијански и Јеврејски трговци. Такође, први извори за које је утврђено да се односе на помен Словена као народа на Пиринејском полуострву, управо говоре да су они доведени као робови.
Како међутим објаснити том теоријом чињеницу да су Словени фактички били један од најутицајнијих политичких фактора током 10. и 11. века? Нереална је том приликом тврдња да се ради о ослобођеним робовима, јер чак и као ослобођеници, сигурно не би били у стању да толико утичу на историју исламске Шпаније, као што ћемо видети у историјском прегледу.
Стога, друга теорија је ипак доста ближа реалности. По њој су Словени у исламску Шпанију у прво време можда и долазили као робови, али већ од 10. века тај тренд се сигурно мења, и они тад великом већином у исламску Шпанију долазе као слободни најамници. Што се тиче географског подручја са ког су дошли, највероватније је да се ради о западном огранку данашњих Јужних Словена, становништва из тадашњих области Карантаније, Паноније, Хрватске, Босне, Неретве, Хума, Травуније, Дукље и Рашке. Ова теза је поткрепљена и чињеницом да се Далмација у арапским изворима помиње као земља порекла појединих Словена.
А постоји и ТРЕЋА ТЕОРИЈА :
ЛУЖИЧКИ СРБИ У ШПАНИЈИ – http://vesna.atlantidaforum.com/?p=599
Шта је нагнало словенско становништво ових области да се, како се испоставило у веома великом броју за рани средњи век, одселе на за њих прилично удаљено Пиринејско полуострво? Код овог питања историографија до данашњих дана није дала готово никакве одговоре.
А одговоре на ово питање можда треба тражити у следећим чињеницама: а) Као што је напоменуто, дуготрајан и у то време незавршен процес христијанизације на Балканском полуострву сигурно је код извесног дела словенске популације створио одбојност према новој религији, која се нарочито са запада у то време ширила често и присилним средствима, б) исламска Шпанија оног времена је била једно од најразвијенијих и најбогатијих подручја тадашње Европе, и в) чињеница да су прве везе са арапским светом и Пиринејским полуострвом биле већ познате путем већ раније описане трговине робљем.
Главни историјски извори који су везани за историју Словена у раносредњевековној Шпанији су:
Абу Абаз Ал Макари (Abū l ‘Abbās al Maqqarī, дело Nafh at tīb min ghusn al Andalus из 11. века); Абу Убејд Ал Бакри (Abū ‘Ubaid al Bakrī, 11. век); Ибн Идхари (Ibn ‘Idhāri, дело Bayan al Mugrib из 14. века) и Абдул Рахман Ибн Халдун (‘Abdu r Rahmān ibn Haldūn, дело Kitāb äl ‘Ĭbar, 14. век). Поред ових, и други арапски писци су помињали Словене на Пиринејском Полуострву, али знатно површније.
Историја Словена раносредњевековне Шпаније …
1. Период Омајида (ﺔـﻴـﻣ ا, Banū ‘Umaiya)
Кад је 750. године после Христа у средишту Арабљанског калифата Дамаску свргнута са власти династија Омајида, извршен је велики масакр свих чланова ове фамилије, од којих се једино спасао Абдул Рахман I (‘Abdu r Rahmān), који је побегао на крајњи исламски запад, у Анадалузију. 755. године он је збацио са власти калифовог емира Јусуфа Ал Фихрија, основавши Емират Андалузију, независан од абасидског калифа у Дамаску (од 762. у новооснованом граду Багдаду). Центар новог емирата постаје град Кордоба (арапски: Qurtuba, шпански: Córdoba, бивши римски град Corduba), која ће да се за кратко време развије у велики град, по величини други на Европском континенту (иза византијског Константинопоља).
Као преломна година за историју Словена у исламској Шпанији, у шпанској историографији наводи се 796, кад је доласком на власт емира Ал Хакима I (ﻡﺎـﻜﺣ ـﻟﺍ, Аl Hākim, унук Абдул Рахмана I) у Кордоби формирана емирова тзв. Словенска гарда.
Каква је то заправо била тзв. Словенска гарда ?
more »

Улазак у неолит (доба прве, спорадичне употребе бакра, при крају каменог доба), је и време новог историјског циклуса, који започиње покретом народа у Подунавље, ка новим стаништима и новим борбама, у којима превагу односе сарбска племена Синга (Синда или Сигина) и Агатирса. Први ће се учврстити у доњем току реке Истар, а други ће населити пространу мађарску равницу око града Ердеља. Истар је античко име Дунава, персонификација истоимене реке; у грчкој митологији Истар је био Океанов и Тетијин син, Хелеров и Актејев отац. По првобитној сеоби са Иранске висоравни, један крак Синга ће отићи у област Синда, други талас сеобе ће доспети до Босфора, у област око данашњег Керча, дуж реке Лугомир (Окс), те у залеђе Солунског залива, где ће, поред Терме (Солун), основати велики град Синд; недалеко од овога средишта, подижу два мања, али не и мање значајна центра: Ихну и Пелу (Белу) – данашњу Палатицу код Алаксиса.
Синге, Херодот, у IV књизи своје Историје, зове азијским Сауроматима, тј. Србима, док их у седмој спомиње поводом похода Ксерксове флоте. Историчар Аполоније тврди како су иранско-индијског етничког порекла и да су део племена сарбских Скита, које је у то време „ владало од Индије до доњег Истара“ и против кога су, касније, антички народи Грчке водили доготрајне ратове, са више или мање успеха док их, најзад, није сузбио Александар Македонски. О Сингама су писали још историчар Тимагет и географ Тамагет. Етницитетом Синга се код нас први бевио професор београдсоког Универзитета М.Васић. Он, проучавањем винчанских атрефаката и путем многих материјалних доказа, потврђује њихову етничку и културну везу са народима у областима Егеја и Египта ондашњег времена. Налази руде цинабарита и галенита, у културним слојевима преисторијске Винче, вађени су у авалским рудницима, за потребе ових далеких земаља. То доводи до убрзаног процеса и развитка друштвено-економских односа. Из Егеја ће Синге населити и долину Врадара где ће се, током векова, измешати са староседеоцима Пелазгима (Пеластима), проширивши се по целој Хелади: на Пелопонезу, Атици, Тесалији, острву Лемну… Трибали (смеса Синга, Трако-Скита, Сармата, Срба) користили сродне писмене системе на Балкану који су произилазили из Винчанског писма. Древно винчанско писмо, ширењем Срба, преплавило је Европу и, захваљујући томе, постало је прабаза писмености у Малој Азији, Инду, Месопотамији и Грчкој. Из ових знакова, настаје лидијско, ликијско, етрурско, скандинавско (руне) и англо-санксонско писмо, односно римска латиница и неколико типова азбучне ћирилице.
![]() .
Трибали се исторично помињу врло рано од Грка, односно већ од VI века п.н.е. Заправо, први их помиње Хекатеј, крајем VI века п.н.е. а потом Тукидид 429. године п.н.е. Свакако да Трибали овде, или негде у Подунављу живе и много пре првог историчног помена. Дакле, реч је о почетку фазе III гвозденог доба Србије.Следећи помен је из 376. године када су извршили поход на Абдеру на Егејском мору, потом у време Филипа Македонског, који је освојио земљу Трибала 339. године и Александра, који их је дефинитивно покорио и увео на историјску сцену света.Птоломеј Лаг каже да је земља Трибала тамо где је Александар у походу на Илире и Трибале избио на Дунав. Александар је победио краља Сирма што многи доводе у везу са Дунавом и каснијим градом Сирмијумом.Опадање моћи Трибала уследило је са нападима Аутаријата и потом келтских Скордиска. Изгледа да су Трибали напустили своја традиционална подручја тек после упада Хуна у Европу 375. године н.е. Приск бележи “пусте крајеве на којима су жнвели Трибали” а Миле Стојић сматра да су се при томе повукли у брдскопланинска подручја.Херодот каже да “Из илирске земље тече према северу река Ангро и утиче у трибалску равницу и у реку Бронго, а Бронго се улива у Истар; тако Истар (Дунав) прима обе ове велике реке.” Реч је о Јужној Морави или Ибру који се уливају у Бронго, односно велику Мораву. Суседи Трибала су били Троглодити , а и једно трачко племе има слично име Еутрибои. more » |
RUŠENJE HRAMA SVETOVIDA NA OSTRVU RUJAN (RIGEN)
.
1168. godina – oblak stao nad Arkonom…
Na isti način, kao i dva veka ranije, u bezobzirnom hrišćanskom divljanju uništen je jedan od najvećih naših svetilišta starim bogovima, onaj u Arkoni, na ostrvu Rigen (Rujnu), posvećen Svetovidu (Svetom Vidu), od strane Danaca..
Polabski Sloveni, odani svom bogu Svetom Vidu, kojeg su smatrali i bogom plodnosti i obilja, ali i rata, jer jedno je s drugim neraskidivo povezano, posto su se naši preci za svoju egzistenciju neprekidno morali boriti, prvenstveno protiv germanskih pretenzija, a potom i podmukle invazije ološa i bandita, koji su nastupali ,, u Hristovo ime” , branili su taj posljednji bastion stare vere do zadnjeg čoveka.
Danski kralj Valdemar, koji je u ime judeo-hrišćanske vere, ali i pohlepe, jer Arkona beše mesto na kom su se čuvale mnoge dragocenosti (ratni trofeji su svi bili posvećeni Svetovidu), naposljetku je zauzeo utvrđenje 1168.godine.
Događaj je opisao Saks Gramatik, ne propuštajući priliku da, dakako, kao pravi sledbenik Hrista, pored autentičnih podataka, doda i hrpu izmišljotina.
“Danski kralj Valdemar beše poslao Esberna i Svena, da hram razore. Morali su uzeti željezo, i čuvati se da kip pri padu ne prignječi koga, jer bi tada neznabošci vjerovali da se njihov bog sveti… Idol pade… Hram beše ukrašen purpurnom materijom, koju je vlaga tako iskvarila, da su od nje sve komadi otpadali. Po zidovima hrama bijaše i životinjskih rogova. Najedanput spaziše jednoga zlog duha, kako uteče iz hrama u obliku jedne crne životinje”.
“Narediše stanovnicima, da idol uvežu konopcima i da ga izvuku iz grada. Ali, uslijed kakvog vjerskog straha, oni zapovjediše najamnicima stranim i zarobljenicima, da obore kip boga, misleći, da je bolje, da ova prezrena lica izlože gnjevu njegovom. Vjerovali su da će Nj. Veličanstvo Bog, koga su tako dugo obožavali ljuto kazniti sve one, koji se usude na nj. dići ruke. Čuli su se najrazličniji žagori. Jedni žaljahu, što se njihov bog tako vređa, drugi ga ismijavahu. Najpošteniji, naravno, stiđahu se, što su se dali za tako dugi niz godina zavaravati tako grubim kultom. Idol bi odvučen u polje, gdje ga je grdna gomila svijeta ljubopitno posmatrala. Kad bi u večer, kuhari ga razlupaše, isjekoše u komade, da njima lože vatru. Rujani su zatim morali predati i sve blago, koje bješe posvećeno Svetovidu…”
more »
|