По ,,Vilkina sagi”, Атилин отац владао је Фригијом или Фризијом, чији су житељи били vaeringar (Фрази, Варјази).                                                    

Лично име Атилло (Аtila) везује се за влашки облик.  Атилин отац се звао Остоја.

Такође треба рећи о његовом имену по оцу да је: по Приску – Мундиух, што је блиско србско-лужичком Милодух...

МИЛОДУХ АТИЛА, БИЧ БОЖЈИ …

На једном од мојих путовања по белом свету стигох у Шведску и научих њихов језик, и изненадио ме број речи са кореном у србском… У Шведској данас живе Швеђани, мада у њиховим музејима нема ни једног ареолошког експоната који је везан за њих, а да је старији од Ерика, Богислава, од Помераније, него сви до једног припадају нашем Роду….држава Данска је добила име по Србину Данету…но, у овој северној европској земљи дође ми до руку књига А. Вељтмана у којој пише овако:

Ако је веровати легендама и хроникама VII, VIII и IX века, онда Атила није оставио ни камен на камену у целој Галији и Италији. По средњовековном схватању, свака грађевина припада Јулију Цезару, а свака рушевина, по свим законима, Атили. Ако је летописцу било потребно да зна време разарања неког града, а алографу време мучеништва, онда се хронологија није колебала да припише сва рушења и мучења Атилиној најезди. Знате да је у школским уџбеницима, Атила је представљен као наказа, дивљак, ништа више него вандал (можда је имао везе са Вандалима?)

Али, Грк, који је био ожењен и настањен у Скитији, кратко и јасно је описао Приску живот народа за време Атиле:

“Овде свако управља мирно оним што има, и никоме не пада на памет да угњетава суседа”.

Рецимо да је Атила био варварин у грчком смислу, тј. незнабожац, али био је варварин-политичар који се, пре него што се лати оружја, надмеће у преговорима; варварин, по схватању својих ,,просвећених” непријатеља, мудар у саветима, милостив у молбама, веран у датој речи.

У вези Атилине владавине, врховни управитељ Норика, комес Ромул, који је био код њега због римских послова, рекао је:

“Нико, ко је до сада владао Скитијом и другим областима, није учинио тако велика дела и за тако кратко време, као Атила. Његова владавина се шири и на острва, која се налазе у Океану и не само да му Скити плаћају данак, него и Рим“.Атила ипак није ишао у рат за Германију, чак ни за море и за острва Океана, пошто је тамо имао право на владавину и осим уобичајеног права “био је и самодржац руске земље”, која је обухватала читаво пространство са насеобинама словенских племена на копну и на острвима. У то време је Русија, исцепкана на делове од стране Римљана и Гота, брзо срасла у једно тело: требало је само прeлити живом и светом водом.

Атила, бич Божји; како је настало то име, ако не из личне спознаје да је римско ,,господство” вредно бичевања. Атила је варварин, па већ и тај епитет такође значи да Атила није Грк и да се не потчињава јелинској мудрости. Атила води рат са Грчком, са Римом, са Готима, дословно са читавом преосталом Европом, али шта он може урадити ако, уместо придржавања мировних договора уз узајамну заклетву, с једне стране они хоће да се урежу у његово тело, с друге да се упију, а с треће му приносе за здравље пехар с отровом, као Олегу код цариградске капије. Атила побеђује и Грке и Римљане и Готе, али који то победник не побеђује? И Рим је побеђивао да би се ширио, а је ли Атила одрезао макар комадић туђе земље?

.АТИЛИНО  ЦАРСТВО

.

По Вељтману, Атила је припадао грани велико-раских кнежева. По Vilkina sagi, његов отац владао је Фригијом или Фризијом, чији су житељи били vaeringar (Фрази, Варјази). Лично име Атилло (Аtila) везује се за влашки облик. Одговарајућа литванска имена су: Јагло, Јагело, Свидригајло, Гедвило, Витело, Скиргело.  Атилин отац се зваоОстоја.

Такође треба рећи о његовом имену по оцу да је: по Приску Мундиух, Мундио, по Јорнанду Мundzucco или тачније Маnzuchius (Париски кодекс 1809. г.). Имену Мундијух одговара литавско Миндове, што је блиско србско-лужичком Милодух.

По Јорнанду Мundo, Мundio, по Прокопију Мођ^бо^, који је служио на двору Императора Јустинијана са дружином Лугара (Нeruli), а затим као војни старешина код Велизара у рату против Гота, био је Атилин потомак (Мundo, Attilanis origine descendens).

Његов син звао се Марко, Мирко или Мирчо, тј. син Миро. То потврђује да је словенско име Миро, Мирој, замењено са латинским преводом Мundus. Судећи по сложеном србском имену Мунтимир, било је и код Срба у употреби име Мундо, а женско име Мандуша сачувало се и до новијег времена.Предање у Vilkina Sagi, да је Атила наследио хунску кнежевину после смрти кнеза Меlias-Мила-Мијо-Мијан-Мијат-Мањо-Маноје, има везе са његовим именом по оцу Мunzuchius. И то и друго име дошло је до нас, разуме се, искривљено.

Атила је сахрањен је на начин на који су Хуни сахрањивали своје владаре. Атила је, са својим мачем и симболима власти, положен у златни ковчег, златни ковчег је стављен у сребрни, а сребрни у гвоздени. Да нико не би скрнавио тело њиховог владара Хуни су променили ток реке Саве, затим су Атилу покопали у корито реке, након чега је речна вода враћена у своје природно корито, чувајући заувек покојника. Али, пошто је Сава кроз векове померала свој ток, у то време је текла нешто северније и уливала се у Дунав негде у висини некадашње зграде ЦК на Новом Београду. Због тога се сматра да се управо испод те зграде налази гроб Атиле Бича Божјег. По другој легенди, Атила је на исти начин сахрањен у реци Тиси код Бечеја.

.

more »

Име Илира доводи се у везу са ЗМИЈОМ, што први опажа Ото Групе. Према легенди Феничанин Кадмо населио се међу Енхелејце и оженио се Хармонијом која му је родила сина Илириоса( Илију), којег је одмах по рођењу обавила змија и пренела му своју магичну снагу, чиме он постаје илирски родоначелник. Змија која је обавила Илириоса доводи се пак у везу с хетитском змијом Илирјанком. Име Илира и хетитске змије свакако није случајно. Змија је играла важну улогу религиозном животу Илира.

.

Живот и обичаји

Њихова борбеност се не доводи у питање.Илири се нису либили бавити никаквим пословима. Код њих сусрећемо и сточарство и пољопривреду, и лов и риболов, а бавили су се и гусарством, као и рударством. Познавали су и металургију. Илири су били вјешти травари. Знали су производити разне врсте пива, а посебно су обожавали медовину, на својим теревенкама опијали би се до бесвијести. Своја тијела Илири су тетовирали зашиљеним бронзаним иглама, баш као и њихова братска племена Трибали и Трачани.

.

Насеља Илира

Насеља Илира разликују се од мјеста до мјеста. Њихова насеља, познате као ГРАДИНЕ, подизана су на тешко приступачним мјестима, обично на природним узвисинама. Своје градове опасивали би одбрамбеним зидинама и кулама. Уз реке су Илири подизали СОЈЕНИЦЕ, која су градили традиционално још од првих насеља из Винче на Дунаву. У подручјима гдје је клима оштра градили су ЗЕМУНИЦЕ, дијелом укопане у земљу. Према Страбону, племена позната као Дарданци, су земунице градили испод гнојница.

.

Изглед и одећа

Што се тиче изгледа и ношње Илири су припадали долихокефалном типу, док је брахикефалних било једино на подручју данашње Албаније. Браде су ријетко када бријали. Одјећа се састојала од бијеле кошуље које су висиле све до кољена и опасане око појаса и огртача. Главе су покривали с неколико врсти капа, а на ногама су носили кожне ОПАНКЕ.

.

Друштвено уређење

Племена Илира била су организована по родовима (декуријама) и братствима. Савез братстава чинио је племе. Декурија или РОД се састојао од 150-200 људи. Земља је била власништво братства и није се дијелила породицама него родовима. Број братстава разликовао се по величини територијаи броју чланова племена, а могао је бити и одређен организацијском структуром племена. Тако 12 братстава налазимо код Либурна и Хутхмита, али и код Пеуцета из јужне Италије. На челу братства стоје ‘принцепс’и, у том су својству били и чланови племенског вијећа. На челу овог стајао је ‘праепоситус’. Неки Илири, према Теопомпу и Агатархиду из Книда, међу Илирима је било и ропства, спомињу се Ардијејци и Дарданци. Код неких племена спомињу се и остаци матријархата (Либурни). Жене Либурна могле су се прије удаје подавати коме су хтјеле. Псеудо-Скилакс пише у ‘Периплу’ како Либурнима владају жене.

Рат и оружје
Илири су били ратоборан народ. Борбе су се водиле како против сусједа, тако су племена ратовала међусобно. Од њиховог оружја треба споменути закривљени бодеж или кратки мач ‘сика’, он се можда развио од закривљеног бронзаног ножа. Ту су још ‘сибуна‘ или ‘сигуна’, дуго гвоздено копље, дуга бојна секира, лук и стријела и као одбрамбено оружје су штитови, бронзани оклоп и ‘кнемиде’ или ‘поткољенице’, те више типова кацига.

Поморство

Приморски Илири били су вјешти поморци и бродоградитељи.  Римљани, а по свој прилици и Грци примили су од њих многе вјештине бродоградитељства. Бродица ‘либурна’ (либурница навис) био је лаган, брз и великих маневарских способности. Највјештији илирски поморци били су уз Либурне и Лабеати, Даорси и Пиценти.

Бродица ‘либурна’

Гусарство и трговина

Гусарство је за Илире био један од облика привређивања. Илири су имали малене брзе бродиће погодне за брзе нападе на трговачке италске бродове, па и на саме грчке градове. Овај посао Илирима је доносио лијепу корист. Премда су били гусари, Илири су се морали бавити и трговином, и трговали су. Грцима су Илири извозили сребро, пшеницу (грчко тло је веома непогодно за пољопривреду због мањка воде), кожу, перунику и друго. Од њих су увозили керамику, оружје и накит.

more »

 Пише: Радослав М. Грујић

Насиља грчких владика, тих злогласних Фанариота, додијавала су Српском Народу у јужним крајевима већ и пре пропасти Пећске Патријаршије. А када би им народ ускратио послушност они би га проклињали и турском силом упокоравали. Због тога су читава села и крајеви наши десетинама година остајали без свештеника и богослужења; те је народ сам држао Крсну Славу своју и на развалинама храмова својих причешћивао се преломљеним крсним колачем заливеним вином. И није чудо што су у таковим приликама многи слабији Срби подали у очајање, и да избегну двоструко ропство напуштали веру отаца својих па примали Мухамедовство. Тако је на пр. због такових и других невоља прешло на Ислам око 50 наших села са више од 30.000 душа у околини Призрена, а у областима Гора и Опоље. А у Македонији, приликом укидања Охридске Архиепископије, пао је у очајање и сам митрополит мегленски Иларион, те не могавши спасти Цркву своју од насиља грчког и обести турске, издао је веру православну и прешао на Ислам са многим народом епархије своје… – Тако је ето отпочела власт Цариградске Патријаршије над Српском Црквом…

more »

Народ лужичке културе

Народ који називамо Етрурцима живео је у средњој Италији, западно од Апенинског масива, на територији која се на северу граничила реком Арно, на истоку и југу Тибром (Ибром), а на западу Тиренским морем. То је земља сликовитих предела, коју је природа обдарила изванредним обиљем. На северу се налази широк ланац брда, који се, од мора, пружа на исток до плодних долина и планина испод високих Апенина; на југу се, приобални појас, издиже до зоне плодних вулканских висоравни, с дубоким клисурама и угашеним вулканским кратерима. То је богато подручје маслина, винове лозе, житарица и воћа. Осим тога, на територији Етрурије, била су скоро сва рудна богатства италијанског полуострва; неколико етрурских градова своје благостање захваљивало је својим рудним налазиштима, док су насеља на југу, свој процват, базирала на земљорадњи.

У овој области је у VIII веку пре н.е. дошло до развоја материјалне културе која се разликовала од свих осталих на Апенинима. Дошљаке, који су у VII веку пре н.е. постали потпуно развијен народ, грчки и римски писци су најчешће приказивали као свирепе и разуздане. Та слика, ни у ком случају, не одговара стварности и плод је политичког супарништва и неразумевања. Миграција и досељавања на Апенинско полуострво, одвијају се у периоду од ХIII до Х века пре н.е. Долази народ који историчари називају народ поља са урнама.

Пепео својих покојника, он је, у новој домовини, сахрањивао у осаријама – биконичним урнама, које је, потом, сахрањивао у густо распоређене гробове – у облику бунара. Етрурци су припадали народносној култури поља са урнама, чија се заједница, у Европи ХIII века пре н.е. распростире од источне Француске, широким појасом преко долине Рајне, југозападне Немачке и Подунавља, све до западних ивица карпатске котлине. Кад је народ поља са урнама поткопао моћ домородачког становништва, заузимањем целог Подунавља, област се проширила до немачког средњегорја, реке Одре, средње Европе и Балкана.

Насељавања европских пространстава, вршена су у више таласа из Азије, са подручја између Каспијског и Аралског мора, Иранске висоравни, те простора око Црног мора и река Доњеца, Дона и Волге. Ове територије је, како је Птолемеј писао, насељавало бројно племе Сармата (Сауромата, Сербоа, Срба). Најстарија и основна култура народа поља са урнама била је лужичка а име је, како смо раније рекли, добила према пространим гробовима са урнама у Лужицама.

У бронзано и гвоздено доба, лужичка култура и њени носиоци, Лужички Срби, доминирају Европом; поред лужичких пространстава, њихови центри су у Чешкој, Моравској, средњедунавском округу и на територији данашње Србије, те ондашње Паноније.

more »

Svevi (lat. Suebi ili Suevi, nem. Sueben, Sweben, Sueven ili Suawen)

Prostorima Portugala tokom istorije prošli su i zadržali se mnogi narodi i civilizacije: Iberi, Kelti, Feničani i Kartaginjani, Grci, germanska plemena (Svevi i Vizigoti) i Mavari svojim kulturama ostavili su traga u ovoj zemlji.

DAKLE,  SUEBI, TO SU GERMANIZOVANI SRBI, KOJI SU U NEMAČKOJ POSTALI ŠVABE, U ŠVAJCARSKOJ- ŠVAJCARCI, A U ŠVEDSKOJ ŠVEĐANI.

Iako je uobičajeno verovanje među istoričarima da su Svevi (lat. Suebi ili Suevi, nem. Sueben, Sweben, Sueven ili Suawen) čisto germanskog porekla, danas se ovom pitanju prilazi sa više opreza. Tako npr. nemački istoričar Karl Bosl na jednom mestu u svojoj knjizi „Europa im Mittelalter“(Evropa u Srednjem veku) iznosi zaključak da su Svebi slovenskog porekla.

http://en.wikipedia.org/wiki/Basque_Country_%28autonomous_community%29

…

Janusz Bożydar Daniewski:

Суеби су били Словени(Срби)

Одломак из научног часописа “Przegląd Klasyczny” из 1936. године који је излазио у Лавову, овде се ради о Суебима који су, према мишљењу Пољака Janusz Bożydar Daniewski, били Словени(Срби).

На крају свог излагања Даниевски закључује следеће, текст у фокусу(серб.), страна 729:

»Идеја да Словени(Срби) нису обухваћени било каквим именом које је познато древним ауторима, већ да су се негде око V. века појавили ни од куда населивши огроман простор Европе, такво, и главно правило међу научницима о Словенима(Србима), је потпуно неисправно. Словени(Срби) су били у антици не само под именима из тог времена познатим нама, али, као што смо и доказали, ово древно име (Суеби, Свеви, Suabe-Švabe) је било њихово властито име у земљама око Лабе, Одре, Висле и на обалама Балтика, појављује се такође у каснијим временима и живи и дан данас.

Немачки научници берлинско-аустријске школе нам говоре о доласку Словена(Срба) на Лабу, Одру и Балтик негде између антике и средњег века, то је прича која је у супротности са сачуваним историјским споменицима. Тешко је прихватити да немачки научници искрено верују у оно што пишу. словенски(сербски) научници не би требали понављати, како се често може приметити, тенденциозне неистине немачких научника, већ би требали да иду својим путем у складу са историјском истином.

Ту се јавља једна мисао из Андерсенове бајке о царевој одећи: “Нико се не усуђује да каже очигледну истину када је истина у супротности са доминантним, изузетно лажним мишљењем”. Надамо се да ћемо не задуго од овог момента, моћи да кажемо више о самој историји западних Словена(Срба) у њиховим историјским насељима: “Нико није толико луд да види, нико толико изопачен да не призна” (цитат Цицерона).«

(пољски:)

»Mniemanie, że Slowiane nie kryja się pod żadną nazwa, znaną starożytnym – tylko gdzieś okolo V w. Chr. ni stąd ni zowąd się pojawili i zaludnili ogromna część Europy – mniemanie, utrzumujące się jako kardynalna zasada dotad u wielu badaczy początków Slowian, jest z gruntu blędne. Slowiane w staroźytności nie tylko kryli się pod znanymi nam renie nad Łabą, Odrą, Wislą i nad brzegami Baltyku ta nazva staroźytna jest ich wlasna nazwą, występującą i w czasach późniejszych i źyjaca do dziś dnia.

Uczeni niemieccy ze szkoly berlińsko – austiackiej opowiadąją o przyjśnieściu Slowian nad Łąbę, Odrę i Baltyk na przelomie staroźytności i średniowiecza, co stoi w sprzeczności z dochowanymi pomnikami dziejowymi. Trudno przupuścić, żeby uczeni niemieccy szczerze wierzyli w to, co piszą. Uczeni slowiańscy nie powinni powtarzać, jak to często dotąd obserwowaliśmy, tendencyjnych falszy uezonych niemieckich, lecz kroczyć o wlasnych silach zgodnie z prawdą historyczną. Nasuwa się tu na myśl sentencja owej bajki Andersena o szatech królewskich: nikt nie śmie powiedzieć oczywistej rzeczy, gdy jest to sprzeczne z dominucym choć notorycznie falszywym mniemaniem.«

*

Извор и назив дела:

Источник: Przegląd Klasyczny. 1936 R.2 nr9-10

Наслов: W SPRAWIE ETYMOLOGII SUEVI = SLAVI, стр. 725 – 729

Аутор: Janusz Božydar Daniewski

Страна: 729

Сарадник: Ganszyniec Ryszard. Red.

Czasopisma filologiczne polskie 20w. ; Henryk Sienkiewicz (1846-1916) “Quo vadis” ; filologia klasyczna czasopisma ; język łaciński nauczanie ; Słowianie

Издавач: Filareta

Место : Lwów

Тип: научни часопис

Језик : пољски

Издање : 1936

Локација: PAN Biblioteka Kórnicka

…

 A ŠTA KAŽU JOŠ NEKI STRANI IZVORI …

Early history:

Main articles: Lusitania, Visigothic Kingdom, Suebic Kingdom of Galicia, and Umayyad conquest of Hispania

The early history of Portugal is shared with the rest of the Iberian Peninsula. The name of Portugal derives from the Roman name Portus Cale. The region was settled by Pre-Celts and Celts, giving origin to peoples like the Gallaeci, Lusitanians, Celtici and Cynetes, visited by Phoenicians and Carthaginians, incorporated in the Roman Republic dominions as Lusitania after 45 BC until 298, settled again by Suebi, Buri, and Visigoths, and conquered by Moors.

http://en.wikipedia.org/wiki/Suebi

The Suebi or Suevi(from Proto-Germanic *swēbaz based on the Proto-Germanic root *swē- meaning „one’s own“ people,[1] from an Indo-European root *swe-,[2] the third person reflexive pronoun) were a group of Germanic peoples[3] who were first mentioned by Julius Caesar in connection with Ariovistus’ campaign, c. 58 BC;[4] Ariovistus was defeated by Caesar.

more »

RUŠENJE HRAMA SVETOVIDA NA OSTRVU RUJAN (RIGEN)

.

1168. godina – oblak stao nad Arkonom…

Na isti način, kao i dva veka ranije, u bezobzirnom hrišćanskom divljanju uništen je jedan od najvećih naših svetilišta starim bogovima, onaj u Arkoni, na ostrvu Rigen (Rujnu), posvećen Svetovidu (Svetom Vidu), od strane Danaca..

Polabski Sloveni, odani svom bogu Svetom Vidu, kojeg su smatrali i bogom plodnosti i obilja, ali i rata, jer jedno je s drugim neraskidivo povezano, posto su se naši preci za svoju egzistenciju neprekidno morali boriti, prvenstveno protiv germanskih pretenzija, a potom i podmukle invazije ološa i bandita, koji su nastupali ,, u Hristovo ime” , branili su taj posljednji bastion stare vere do zadnjeg čoveka.

Danski kralj Valdemar, koji je u ime judeo-hrišćanske vere, ali i pohlepe, jer Arkona beše mesto na kom su se čuvale mnoge dragocenosti (ratni trofeji su svi bili posvećeni Svetovidu), naposljetku je zauzeo utvrđenje 1168.godine.
Događaj je opisao Saks Gramatik, ne propuštajući priliku da, dakako, kao pravi sledbenik Hrista, pored autentičnih podataka, doda i hrpu izmišljotina.
“Danski kralj Valdemar beše poslao Esberna i Svena, da hram razore. Morali su uzeti željezo, i čuvati se da kip pri padu ne prignječi koga, jer bi tada neznabošci vjerovali da se njihov bog sveti… Idol pade… Hram beše ukrašen purpurnom materijom, koju je vlaga tako iskvarila, da su od nje sve komadi otpadali. Po zidovima hrama bijaše i životinjskih rogova. Najedanput spaziše jednoga zlog duha, kako uteče iz hrama u obliku jedne crne životinje”.

“Narediše stanovnicima, da idol uvežu konopcima i da ga izvuku iz grada. Ali, uslijed kakvog vjerskog straha, oni zapovjediše najamnicima stranim i zarobljenicima, da obore kip boga, misleći, da je bolje, da ova prezrena lica izlože gnjevu njegovom. Vjerovali su da će Nj. Veličanstvo Bog, koga su tako dugo obožavali ljuto kazniti sve one, koji se usude na nj. dići ruke. Čuli su se najrazličniji žagori. Jedni žaljahu, što se njihov bog tako vređa, drugi ga ismijavahu. Najpošteniji, naravno, stiđahu se, što su se dali za tako dugi niz godina zavaravati tako grubim kultom. Idol bi odvučen u polje, gdje ga je grdna gomila svijeta ljubopitno posmatrala. Kad bi u večer, kuhari ga razlupaše, isjekoše u komade, da njima lože vatru. Rujani su zatim morali predati i sve blago, koje bješe posvećeno Svetovidu…”

more »