Милош Црњански – Наш Темишвар

.

Новине су данас донеле вест да су румунски студенти, приликом последњих демонстрација, разрушили Српску црквену општину у Темишвару… Међу варошима, које смо изгубили свакако за увек, има неколико пуних меланхолије, које су остале сасвим близу нашој граници, па ћемо се чешће сетити, док време не учини своје да их заборавимо…

.

Далеке и чисте, брђанске варошице под словачким планинама, са својим ђацима рацким, који су одлично преводили пандекта својим богаташима, што леже по гробљима тамо, под каменим плочама, исписаним црквено славјански, својим житарицама у дубокој води Дунава, привезаним уз крчме аласке, где се певало само српски већ се давно чини да су постојале само у старинским нашим романима. Једино нас старе, празне цркве, које не могу да се селе сећају да је све то било живот и јава.

Слике међутим, пијаце у Баји, улице око родне куће  Доситеја у Чакову, старе порте, мирисне од липа, око црквене општине у Темишвару, о којој ето новине пишу, још су блиске и болне за нас многе, тако да их, склоним ли само очи, видим и овде у влажној, децембарској магли доста јасно.

Темишвар се звао мали Беч. Раскошан и огроман, са својим ванредним авлијама, он је тонуо међу старе, жуте бедеме тврђаве. И пре двадесет година, још био је подељен дугим алејама, зими завејаним, којима се ноћу враћало из позоришта, дуж огњишта у крпе завијених баба, које су пржиле кестење и говориле нарочити швапски дијалект. На његовим великим пољанама виђали се често читави пукови коњице, у парадном јуришу. Усред града, око петокатних кућа, луксуз је био неизмеран, мирис пудера и парфема увек јак, али се на мостовима, што су се савијали над прљавим и жутим од песка Бегејом, дешавала ноћу права великоварошка убиства.

Огромна железничка станица, већа од београдске, црвенила се као запаљено предграђе, и засипала све паркове у грундове тениса гаром и димом, али се на пола сата хода, у влашким и српским селима Кишоди и Мехали могло под расцветаном јабуком, на дрвеној клупи, уз пламен једне свеће, пити кисело вино и певати, уз тамбуру, о болном Кара-Мустафи.

Чим је први авијатичар начинио вратоломије под француским небом, био је и на темишварској пољани да то покаже, тамо где су за један једини дан сазидали огроман циркус Американци Барзума, уз припомоћ све деце, али је на мало хода, иза огромног и светског купатила, и петокатних хотела, где су отмене жене ишле на рандевуе, могло да се нађе биртија са опраним патосом, где су недељом слушкиње играле уз трумбету. Швапски трубач вршио је своју дужност врло јевтино и савесно и чудно. Засвирао би у једном бирту и дувао, док се парови не упуте, па претрчао преко ћошка у други, и тамо започео исто, све док се није све вртело као подмазано, да се брзо врати у пређашњи бирт, где су понеки почели да испадају из такта, па их опет у дувао у круг. Играчи су, у главном, држали играчице за тур.

Срба је у граду већ било мало. Клепало пред ускрс, литија о Спасову, причест о Божићу, скупљали су сав тај свет у црквену порту, засађену липом. Руско певачко друштво Славјанског дошло је са севера и узбунило све својим тужним, славенским литургијама, а глумци, нарочито Добриновић причали су над ктиторима и граничарским официрима о Србији, свој завејаној цвећем шљива. Његова улога Циганина, господина Целестина у мамзел Нитушу, његово полтронство у Ђиду научише их, да осим нашег кукања на гробљу и осим наше мале школе, у којој су нам једнако причали о спаљивању моштију, о набијању на колац, има још један свет у коме се игра и грли.

Све је то старо изнемогло српство мирисало на тамјан. Личности, које ми се указују у сећању тако су шарене и чудне, као глумачке маске. У малој школи, са пет шест клупа, владао је учитељ Берић и црквењак чика Глиша дечачким душама. Од једног је зависило ко ће да декламује оно „пружи руку да ти сабљу платим“ – а од другога ко ће да вуче шесто звоно, оно највеће, што грми. И какав је био и тај учитељ. Суботом после подне играо нам је, представљао Балзака, Жана Валжана, и плакао над Обломовом. Био је добар, праштао је изостанке, које су деца извињавала чудним језиком: „господине нисам био у школи, ме мили“. Шта каже? „Су га мили“ – додаје други. „Га мили“ – виче трећи.

Будимски владика, тада синђел, лично је долазио у јесење вечери на час да нас утишава, кад сам у осмом разреду изјавио да нема Бога. Дворана општине имала је финих, хладних пејсажа и раскошних портрета старих граждана, а иконостас румен и бео и љубичаст, обасјан од трепћућих свећа, лепши је од свих других дела сликара Данијела.

.

Да бисмо схватили детаље тренутног противсрпства у Црној Гори, прилажемо Вам изврсни предговор Звонимира Трајковића, написаног о књигама Слободана Јарчевић: „Бивши Срби римокатолици, муслимани, Румуини, Црногорци“ и „Бивши Срби Црне Горе“.

 

Слободан Јарчевић

БИВШИ СРБИ 

 Књи­га  Бив­ши Ср­би  Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа је по­пут књиге за основ­це – не­пу­них сто стра­на ма­лог обима. Но, иза­зов је пр­вог ре­да. Кр­ца­та је по­да­ци­ма из срп­ске повјести, али по­дацима за које као да никад нисмо чули. Можда смо их наслућивали, али, онако, како се то каже – под­све­шћу. Ма­да ова на­ја­ва де­лу­је не­ствар­но, чи­та­лац ће се, чим Бив­ше Ср­бе  бу­де имао у ру­ка­ма, са мном сло­жи­ти. Схва­ти­ће, да је о то­ме о че­му се пи­ше учио то­ком свих сте­пе­на обра­зо­ва­ња, да се о то­ме оба­ве­шта­вао из стручних књига, новина, часописа, на радију и телевизији, али да су сва та об­ја­шње­ња о дав­ној и но­вој срп­ској повјести, у по­ре­ђе­њу с ту­ма­че­њи­ма у Бив­шим Ср­би­ма Црне Горе, без ика­квог разумног осно­ва. Писац нас ла­ко при­до­би­ја и ми му при­зна­је­мо, да смо о повјести свог на­ро­да, сво­јих др­жа­ва, те и о повјести Евро­пе, сте­кли пот­пу­но по­гре­шне пред­ста­ве.

Кроз че­ти­ри це­ли­не у књи­зи – пре­та­па­ње Ср­ба у ри­мо­ка­то­ли­ке, му­сли­ма­не, Ру­му­не и Цр­но­гор­це, писац нам, на јед­но­ста­ван на­чин и ла­ким изражавањем вр­сног но­ви­на­ра, по­би­ја око­шта­ле повјесне дог­ме из на­ших уџ­бе­ни­ка и на­уч­них де­ла нај­по­зна­ти­јих ју­го­сло­вен­ских повјесничара и високообразованих званичника. Пред записима из Бив­ших Ср­ба, бле­ди мно­го оно­га што је у из­да­њи­ма Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти це­ње­но као не­на­ру­ши­ва исти­на о повјести и кул­ту­ри бал­кан­ских и европ­ских на­ро­да.

Се­ти­ће­мо се ко­ли­ко је би­ло око­шта­ло у на­шој све­сти уверење, да је хри­шћан­ска Евро­па ра­то­ва­ла про­тив моћ­не тур­ске ислам­ске царевине, кад је Тур­ска, пре­ко Бал­ка­на, по­че­ла да осва­ја Ма­ђар­ску и угро­жа­ва Аустри­ју.

Али, у Бив­шим Ср­би­ма, пи­ше друкчије – хришћанска Европа је (Француска, Енглеска, Пољска, Млетачка Република и Ватикан с па­пом Кли­мен­том Сед­мим) чи­ни­ла тур­ски савез у 16. сто­ле­ћу и омо­гу­ћи­ла је Су­леј­ма­ну Ве­ли­чан­стве­ном да по­ко­ри Ма­ђар­ску. За­што? Па, вр­ло јед­но­став­но – да би Тур­ска, од та­да, сва­ке го­ди­не угро­жа­ва­ла не­мач­ке зе­мље. Опет, за­што? Па да Нем­ци не би има­ли сна­ге да осва­ја­ју зе­мље на дру­гим кон­ти­нен­ти­ма и да тај „ци­ви­ли­за­циј­ски“ по­сао оста­не, углав­ном, Ен­гле­зи­ма и Фран­цу­зи­ма. А кад су Ср­би, устан­ци­ма и уз по­моћ Аустри­је, три пу­та прог­на­ли Тур­ке из срп­ских зе­ма­ља, Ен­гле­зи и Фран­цу­зи су на­па­да­ли Аустри­ју на за­па­ду и сла­ли Тур­ци­ма у помоћ сво­ју војску пре­ко со­лун­ске лу­ке.

За овом исти­ном, по­ма­ља се и дру­га. Ни­су Хр­ва­ти би­ли бе­дем и за­шти­та хри­шћан­ске Евро­пе пред Тур­ци­ма, јер су угар­ски племићи у За­гор­ју, по на­го­во­ру па­пе Кли­мен­та Сед­мог, при­шли тур­ском са­ве­зу и по­ста­ли тур­ски ва­за­ли: Иван и Кр­сто Фран­ко­пан, за­гре­бач­ки би­скуп Ши­мун Ер­де­ди и хр­ват­ски бан Фра­њо Ба­ћа­ни.

У ве­зи с Хр­ва­ти­ма, са­зна­је­мо да ни­је Дри­на би­ла гра­ни­ца пра­во­сла­вља и ри­мо­ка­то­ли­ци­зма, чи­ме су нас за­си­па­ле ју­го­сло­вен­ске исто­риј­ске књи­ге и Кр­ле­жи­не ен­ци­кло­пе­ди­је. Јар­че­вић нам про­сти­ре сред­ње­ве­ков­на до­ку­мен­та о срп­ском пра­во­слав­ном ста­нов­ни­штву у Кра­ји­ни, Ви­но­до­лу и Ис­три. За­ми­сли­мо, ста­нов­ни­штво Ис­тре је до по­чет­ка се­дам­на­е­стог сто­ле­ћа би­ло срп­ско и пра­во­слав­но. А крат­ко­трај­на сред­ње­ве­ков­на др­жа­ва Хр­ват­ска је би­ла, та­ко­ђе, с пра­во­слав­ном ре­ли­ги­јом и Хр­ва­ти ће пре­ла­зи­ти у ри­мо­ка­то­лич­ку ве­ру тек кад их по­ко­ре Ма­ђа­ри – 1097. го­ди­не.

Украт­ко, ни­су Тур­ци из Кра­ји­не прог­на­ли Хр­ва­те, ка­ко то пи­ше у на­шим ен­ци­кло­пе­ди­ја­ма, па та­мо пре­се­ли­ли Ср­бе из Ср­би­је и Цр­не Го­ре, не­го су Тур­ци прог­на­ли део срп­ског ста­нов­ни­штва, а ако су та­мо сти­гли но­ви Ср­би с Тур­ци­ма, са­мо су сти­гли на срп­ску зе­мљу. Јер, европ­ски на­уч­ни­ци су у 19. сто­ле­ћу на­ци­ју по­и­сто­ве­ћи­ва­ли с је­зи­ком, а исти­на је да је у Сред­њем ве­ку у Ду­бров­ни­ку, Дал­ма­ци­ји и оста­лим де­ло­ви­ма Вој­не Кра­ји­не био у упо­тре­би са­мо срп­ски је­зик – ни­кад хр­ват­ски. Део књи­ге о бив­шим Ср­би­ма ри­мо­ка­то­ли­ци­ма, аутор за­вр­ша­ва по­да­ци­ма о ва­ти­кан­ском, аустриј­ском, мле­тач­ком и чи­јом не све др­жав­ном при­си­лом у ка­то­ли­че­њу и кро­а­ти­зо­ва­њу срп­ског пра­во­слав­ног ста­нов­ни­штва од Дри­не – до Ис­тре.

Део о исла­ми­зи­ра­ним Ср­би­ма је, без об­зи­ра што смо то ре­ал­ни­је учи­ли, ве­о­ма за­ни­мљив, јер нас аутор упо­зна­је ко­ли­ко су му­сли­ман­ски ин­те­лек­ту­ал­ци би­ли срп­ски ор­јен­ти­са­ни у дру­гој по­ло­ви­ни де­вет­на­е­стог сто­ле­ћа и по­чет­ком два­де­се­тог. Он нам пред­ста­вља ро­до­љу­би­ве пе­сме му­сли­ма­на и од­јед­ном схва­та­мо да та­кве љу­ба­ви пре­ма срп­ству и срп­ској ба­шти­ни не­ма у пе­сма­ма Ср­ба пра­во­слав­не ве­ре. А он­да, из­не­на­ђе­ње. Му­сли­ма­ни су тра­жи­ли од Аустро­у­гар­ске да она не мо­же да ме­ња име срп­ском је­зи­ку – и да га зо­ве „зе­маљ­ским“ или „бо­шњач­ким“. Шта би на то ре­кли да­на­шњи ин­те­лек­ту­ал­ци и др­жав­ни­ци из ре­до­ва Ср­ба му­сли­ма­на? Оних у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, Ра­шкој и Цр­ној Го­ри? Али, ка­ко ће­мо и ми Ср­би пра­во­слав­ни оправ­да­ти сво­је др­жав­ни­ке и ин­те­лек­ту­ал­це по­след­ња два сто­ле­ћа, ко­ји су нам укла­ња­ли из обра­зов­ног про­гра­ма па­три­от­ска књи­жев­на де­ла Ср­ба му­сли­ма­на? Да то ни­су чи­ни­ли, не би би­ло она­квог ме­ђу­вер­ског по­ко­ља у Дру­гом свет­ском ра­ту и не би би­ло се­па­ра­ти­ста ме­ђу Ср­би­ма му­сли­ма­ни­ма и ри­мо­ка­то­ли­ци­ма у Ју­го­сла­ви­ји кра­јем два­де­се­тог сто­ле­ћа.

Тре­ћи део књи­ге о бив­шим Ср­би­ма – Ру­му­ни­ма, за­препашћу­је. Са­зна­је­мо оно што нам ни­је ни на­слу­ћи­ва­но у ли­те­ра­ту­ри. Пре­ци да­на­шњих Ру­му­на су у Сред­њем ве­ку би­ли Ср­би! За­па­њу­ју­ће! Грч­ка и рим­ска до­ку­мен­та о њи­ма го­во­ре као о Сло­ве­ни­ма, о сло­вен­ским Да­ча­ни­ма, о дач­ким Сло­ве­ни­ма. На­ши исто­ри­ча­ри су ци­ти­ра­ли та­кве тек­сто­ве, али ни­су ни­шта об­ја­шња­ва­ли. Пи­са­ли су као да је био не­ки „ро­ман­ски на­род“. А чи­ње­ни­це су: да је сред­ње­ве­ков­на књи­жев­ност у Ру­му­ни­ји би­ла срп­ска – у др­жа­ви је слу­жбе­ни је­зик био срп­ски. У цр­кви, та­ко­ђе. От­куд ру­мун­ски је­зик да­нас? Јед­но­став­но. Био је то у Сред­њем ве­ку срп­ски с при­лич­ним бро­јем ро­ман­ских ту­ђи­ца – он­да, од 16. сто­ле­ћа, по ин­же­ње­рин­гу за­пад­но­е­вроп­ских др­жа­ва, укла­ња­не су по­је­ди­не срп­ске ре­чи и до­да­ва­не, уме­сто њих, ре­чи из ро­ман­ских је­зи­ка. Та­ко је ру­мун­ски је­зик ро­ђен у де­вет­на­е­стом сто­ле­ћу, ма­да и да­нас у ње­му има 25% срп­ских ре­чи. По­мо­ћу но­вог је­зи­ка су Ср­би у Вла­шкој и на Кар­па­ти­ма убе­ђе­ни да ни­су Сло­ве­ни, или Ср­би. За­пад­но­е­вроп­ским др­жа­ва­ма и Ва­ти­ка­ну је ус­пе­ло да пре­ки­ну сло­вен­ску нит од Пе­тро­гра­да до Ја­дра­на.

Че­твр­то по­гла­вље књи­ге је о ра­ср­бљи­ва­њу Цр­но­го­ра­ца. Ово по­гла­вље је нај­за­ни­мљи­ви­је. Аутор нас упо­зна­је да су Ср­би у Цр­ној Го­ри ра­ср­бљи­ва­ни од по­чет­ка се­дам­на­е­стог сто­ле­ћа. Чи­ни­ли су то Ва­ти­кан, Аустри­ја, Мле­тач­ка Ре­пу­бли­ка, ка­сни­је: Фран­цу­ска и Ен­гле­ска, па опет Аустри­ја и Аустро­у­гар­ска – али, сви у до­го­во­ру с Тур­ском! Не­ве­ро­ват­но, али је та­ко. Чи­ње­но је то и за вре­ме Ње­го­ша, али нај­ви­ше и нај­штет­ни­је за вла­де Кра­ља Ни­ко­ле и у то­ку Пр­вог свет­ског ра­та. Оно што су ура­ди­ли ко­му­ни­сти на че­лу с Ми­ло­ва­ном Ђи­ла­сом и Ми­лом Ђу­ка­но­ви­ћем, са­мо је по­след­ња фа­за тог че­ти­ри­сто­го­ди­шњег раз­би­ја­ња срп­ства у Цр­ној Го­ри. По­кра­ји­ни ко­ја је би­ла пре­сто­на срп­ска зе­мља, јер је пре­сто­ни­ца Ср­би­је би­ла у Ска­дру – од 492. до 1171. го­ди­не. То се у на­шој исто­ри­о­гра­фи­ји кри­ло, па је Ср­би­ја би­ла опи­са­на у уџ­бе­ни­ци­ма као је­ди­на сред­ње­ве­ков­на др­жа­ва у Евро­пи ко­ја ни­је има­ла пре­сто­ни­цу – пре ди­на­сти­је Не­ма­њи­ћа. О Цр­ној Го­ри је још мно­го из­не­на­ђе­ња. Њу су осло­бо­ди­ли од Ту­ра­ка Ср­би Дал­ма­ци­је, што ни­кад ни­смо мо­гли про­чи­та­ти у ли­те­ра­ту­ри Ју­го­сла­ви­је. То се кри­ло, као и то да су Ср­би са­ми осло­бо­ди­ли Дал­ма­ци­ју, па су европ­ске си­ле од­лу­чи­ле да је та­ко осло­бо­ђе­ну по­кло­не Мле­ци­ма!

Нај­у­жа­сни­ји су по­да­ци из вре­ме­на Пр­вог свет­ског ра­та. Са­зна­је­мо да је краљ Ни­ко­ла Пе­тро­вић био по­бор­ник ра­ср­бљи­ва­ња – а пи­сао је про­срп­ске пе­сме, да би сво­је на­ме­ре при­крио. Ни­је ра­то­вао про­тив Аустро­у­гар­ске с ви­ше од по­ло­ви­не цр­но­гор­ске вој­ске. Кад је Јан­ко Ву­ко­тић био пред осло­бо­ђе­њем Са­ра­је­ва, краљ Ни­ко­ла је на­ро­дио да се цр­но­гор­ска вој­ска по­ву­че на де­сну оба­лу Дри­не! За то је до­био од аустриј­ског ца­ра 15 ми­ли­о­на фра­на­ка, јер су би­ли тај­ни са­ве­зни­ци. Краљ Ни­ко­ла је спре­чио град­њу пу­та од Пе­ћи до Ан­дри­је­ви­це, куд је Путник на­ме­ра­вао да изведе срп­ску вој­ску и на­род и да превезе ар­ти­ље­ри­ју и хра­ну. Без тог пу­та, за ко­ји је Ср­би­ја да­ла но­вац кра­љу Ни­ко­ли, усле­ди­ла је стра­шна гол­го­та срп­ске вој­ске и на­ро­да. По­ред тог зла, краљ Ни­ко­ла је пла­тио да се ор­га­ни­зу­је сто­пе­де­сет ар­ба­на­шких бан­ди – са за­дат­ком да оне уби­ју што ви­ше Ср­би­ја­на­ца! Ужа­сна исти­на.

Те и дру­ге не­по­зна­те чи­ње­ни­це, на­ла­зи­мо у овом ма­лом, а вред­ном делу Сло­бо­да­на Јар­че­ви­ћа.

Београд, 7. 2. 7515 (2007).

Зво­ни­мир Трај­ко­вић, по­ли­ти­ко­лог

 

Махмуд-паша Бушатлија

Слободан Јарчевић нас у овом тексту обавештава о времену када су државници у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца  и СФР Југославији чинили све да код становништва све три исповести (православне, муслиманске и католичке) уклоне убеђење да припадају српском народу, те су их обмањивали (у чему су и успели) да су Југословени, Хрвати и Бошњаци, што је највише допринело да се верује да муслимани и католици не припадају српском народу.

А ту поделу српског народа су (помоћу недораслих српских државника) стварале колонијалне земље Западне Европе и Ватикан – те су расрбљене (Хрвате и Бошњаке) упућивале на биолошко истребљење православних Срба, што су најмасовније обавили у Првом и Другом светском рату.

Ово се све десило, мада су у 19. столећу (пре формирања по Србе штетне Југославије Срби муслимани имали организације, новине и књижевна дела – где су величали своју припадност српској нацији, о чему Вам овде достављамо један убедљив податак из тог времена.

Хвала Богу, обавештавамо вас да се и данас код неких муслимана буди свест и сазнање да припадају српском народу, а не несрпском бошњачком, како су то кривотворили Ватикан и Аустрија и недорасли државници Југославије.

Данас, Срби муслимани имају своје српске организације у Сарајеву, Шапцу и Сјеници, а многи муслимани, самоинцијативно, истичу своју припадност српском народу.

Достављамо вам ову истину о српству муслимана у деветнаестом столећу – и кратковидости српских државника у обе Југославије – одсуство српске државне идеологије у Југославији, од 1918, условило је да се српска ратна и ослободилачка слога муслимана и православних заборави и да се њен дух уклони из свести млађих генерација и муслимана и православних.  Утапање српске идеологије у југосло венство у двадесетом столећу је кључна грешка српских државника и интелектуалаца и она ће условити страховите међусобне српске покоље у два светска рата и у сепаратистичким ратовима у Југославији од 1990. до 1999. године.

А да до тога није требало доћи, показују примери муслиманских првака који су следили тековине муслиманско-православног устанка против Аустрије 1882. године. Најугледнији међу њима, био је Мехмедбег Капетановић-Љубушак. Он је 1887. године написао збирку пословица, песама и анегдота: Народно благо. Ово дело је штампао ћирилицом. Поклонио је своје земљиште код Бихаћа и Санског Моста за подизање православних цркава и парохијалних домова. Његов син Ризабег је пригрлио очево српство – писао је родољубиве песме и штампао их у српској Босанској вили. Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине из 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи као Хрвате и да српски језик прогласи „земаљским“, или „бошњачким“.  Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11:

• У СВЕТОМ ПИСМУ – ОДОБРЕН ГЕНОЦИД . . Светска академија науке и уметности „Никола Тесла“ у Београду вас овај пут, захаљујући истраживањима чланове Академије о светским збивањима – узроцима и последицама, обавештава да су садржаји „Библије“ („Старог завета“) невероватни, јер у њима постоје наводне одлуке Бога да се неки народи истребљују, а да се њихова културна баштина потпуно уништи, те да се на земљу истребљеног народа насели други – одабрани народ (,,одабран” од Бога). Наравно, оваква збивања су обавиле европске колонијалне државе у Америци, Африци, Аустралији, Азији, па и у деловима Европе – кад су Европљани убијали стотине милиона Индијанаца, Африканаца, Индуса, Аустралаца, Руса, Срба и других народа, а све то, најдетаљније, одобрено у „Старом завету“ – невероватно. Прилажемо вам део рада Академије „Никола Тесла“ о томе и сложићете се да би „Библија“, с те тачке морала да се простудира у свим друштвеним и верским наукама.          . Мојсију је Господ говорио,         Говорио у Моавској равни,         А то било на реци Јордану,         Баш у правцу дивног Јерихона: 51    „Синовима Израиља реци:         ‘Кад пређете ову реку Јордан,         И уђете у земљу Хананску’“, 52    „’Испред себе прогоните народ,         Становнике земље истерајте,         Све идоле да им изломите         И ликове њихове ливене,         Све висине обор’те њихове“. 53    „’Ви ћете им земљу заузети,         А ту земљу ви ћете населит’,         Јер ту земљу вама сам даров’о,         Да би она само ваша била’“.

  ---

  Невероватан садржај у Светој књизи. Ово је могла да буде „оправдавајућа“ полуга за обављање злочина геноцида над народима свих континената, који су спроводили Енглези, Французи, Шпанци, Белгијанци, Немци и други германски и романски народи Европе. Успут су уништавали и културну баштину народа које су истребљивали: у Америци, Аустралији, Африци, Азији, на отоцима, па и у Европи – првенствено, истребљивање Руса и Срба и њихово претварање у друге народе (неруске и несрпске). Наравно, убијани су  људи у броју од стотина милиона, те је вероватно – да су се извршитељи тих геноцида и етногеноцида могли ослањати на овај садржај „Старог завета“ и правдати се да одабрани владари и одабрани народи могу обавити истребљење других народа! Јер то одобрава и Господ Бог!

  Ево оригинала из „Библије“ („Стари и нови завет“), преводилац Лујо Бакотић, Издавач „Метафизика“, Београд, 2003, стр. 113: „50 Господ говори Мојсију у Моавској равници на Јордану, према Јерихону и рече“:

  51 „Говори синовима Израиља и реци им: ‘Кад пређете преко Јордана у земљу Хананску’“, 52 „’Отераћете испред себе све становнике те земље, уништићете испред себе све камене идоле њихове и све ливене ликове њихове, и оборићете све висине њихове’“, 53 „’Ви ћете заузети земљу и населићете се у њој; јер сам ја ту земљу ваама дао – да буде ваша’“.

  Наравно, у „Библији“ нема објашњења зашто је Господ казнио тај народ у Моавској равници, осим изношења да нису поштовали Бога који се обраћа Мојсију, него су имали своје друге богове. Ово „објашњење“ за „оправданост“ геноцида, рецимо над Индијанцима у Америци, могло је код европских колонизатора (извршилаца геноцида) бити велики подстрек, јер су Индијанци и сви други народи ( жртве), имали другу религију, а не хришћанску као Европљани.

  Молимо Вас,

          Овој податак сачувајте, јер је планетарне вредности. А у својој средини, упознајте са њим: научнике, научне установе, државнике, књижевнике, студенте, новинаре…

          С поштовањем,

          Алекса Мрђен, председник Академије и светски визионар.

  СВЕТСКА АКАДЕМИЈА НАУКЕ И УМЕТНОСТИ „НИКОЛА ТЕСЛА“

  11000 БЕОГРАД, Змај Јовина 15

  Бр. 9/2019,  15. септембар 7528 (2019)

  slobodan jarcevic <vladaukninu@gmail.com>

   

Лагаш ЛАГАШ ки; Сумерски: Лагаш је древни град смештен северозападно од споја река Еуфрат и Тигрис и источно од Урука, око 22 километра источно од модерног града Асх Схатрах, у Ираку. Лагаш(савремени Ал-Хиба) је био један од најстаријих градова древног Блиског Истока. Древна локација Нина (модерни Сургхул) удаљен је око 10 км и означава јужну границу државе. Оближњи Гирсу (модерни Теллох), око 25 км северозападно од Лагаша, био је религиозни центар државе Лагаш. Главни храм у Лагашу био је Е-Нинну, посвећен богу Нингирсуу.

Lagash LAGAÅ KI; Sumerian: LagaÅ¡ is an ancient city located northwest of the junction of the Euphrates and Tigris rivers and east of Uruk, about 22 kilometres (14 mi) east of the modern town of Ash Shatrah, Iraq. Lagash (modern Al-Hiba) was one of the oldest cities of the Ancient Near East. The ancient site of Nina (modern Surghul) is around 10 km (6.2 mi) away and marks the southern limit of the state. Nearby Girsu (modern Telloh), about 25 km (16 mi) northwest of Lagash, was the religious center of the Lagash state. Lagash’s main temple was the E-Ninnu, dedicated to the god Ningirsu.

Ур-Нанше (или Ур-Нина) био је први краљ прве династије Лагаш (око 2500 година прије Криста) у сумерском раном династичком периоду III. Познат је по натписима да је наручио многе грађевинске пројекте, укључујући канале и храмове, у држави Лагаш.
Неброд (Грк: Нимрод) био је моћан ловац пред Господом.

Ur-Nanshe (or Ur-Nina) was the first king of the First Dynasty of Lagash (approx. 2500 BCE) in the Sumerian Early Dynastic Period III. He is known through inscriptions to have commissioned many buildings projects, including canals and temples, in the state of Lagash.
Nebrod (Greek:Nimrod) he was a mighty hunter before the Lord

Грци су га углавном звали Неброд: стога се места названа његовим именом изражавају Неброд, Небродес, Небрисса. На Сицилији је била планина Небродес, коју је Страбон звао у множини. То је било познато место за лов; и због тога је био посвећен Нимроду….

The Grecians generally styled him, Nebrod: hence places called by his name are expressed Nebrod, Nebrodes, Nebrissa. In Sicily was a mountain Nebrodes, called by Strabo in the plural. It was a famous place for hunting; and for that reason had been dedicated to Nimrod….

Термин Неброс, који су заменили Грци за Нимрода, означавајући јелена, давао је прилику многим алузијама о јелену и жутој кожи, у Дионусиаци (Дионисиаца грчки: Διονυσιακα, Дионисиака) је древна грчка епска поема и главно дело Ноннуса. То је еп у 48 књига, најдужа преживела песма из антике на 20.426 линија, састављена од хомерског дијалекта и дактилских хексаметара, чији је главни предмет живот Диониса, његова експедиција у Индију и његов тријумфални повратак на запад ) .и другим мистеријама. Био је град Небрисса, у близини ушћа Бӕтис у Шпанији, званог по Плинију, Венериа; Интер Ó• стуариа Бӕ тис оппидум Небрисса, птезиме Венериа (Тај град Небрисса близу ушћа Бае, по имену Раде ). Ово је, мислим, била грешка за Венариа; јер су постојала места тог имена. Овде су сачувани исти обреди и споменици, као што је горе споменуто; при чему није било алузије на Венеру, већ на Нимрода и Бака. Острво, и његове обреде, помиње Силиус Италицус …

Династија Лагаш

Ова династија се не налази на Сумерској краљевској листи, иако је у Сумерцу пронађена једна изузетно фрагментарна допуна, позната као Владари Лагаша. Он описује како је након поплаве човечанство имало потешкоће у производњи хране за себе, овисило је искључиво о кишници; даље се наводи да су технике наводњавања и култивације јечма потом пренесене од стране богова.
На крају листе је изјава “Написана у школи”, која сугерише да је то била писарска школска продукција. Може се издвојити неколико имена из доле наведених Лагашових владара, укључујући Ур-Нанше, “Ане-тум”, Ен-ентар-зид, Ур-Нингирсу, Ур-Бау

These dynasties are not found on the Sumerian King List, although one extremely fragmentary supplement has been found in Sumerian, known as the rulers of Lagash. It recounts how after the flood mankind was having difficulty growing food for itself, being dependent solely on rainwater; it further relates that techniques of irrigation and cultivation of barley were then imparted by the gods.
At the end of the list is the statement “Written in the school”, suggesting this was a scribal school production. A few of the names from the Lagash rulers listed below may be made out, including Ur-Nanshe, “Ane-tum”, En-entar-zid, Ur-Ningirsu, Ur-Bau

Лагаш је један од највећих археолошких хумака у региону, који мери отприлике 3 на 1,5 км. Процене његове површине крећу се од 400 до 600 хектара (990 до 1480 хектара). Локалитет је подељен коритом канала / реке, који пролази дијагонално кроз хумак.
Место је први пут ископано, за шест недеља, Robert Koldewey 1887. године. Прегледао га је Thorkild Jacobsen и Fuad Safar 1953. године, пронашавши први доказ његове идентификације као Лагаш. Главна држава у региону ал-Хиба и Телло раније је идентификована као ШИР.БУР.ЛА (Схирпурла). (А вероватно Сербула – моја примедба)

Tell Al-Hiba је поново истражен у пет сезона ископавања између 1968. и 1976. године од стране тима из Музеја уметности Метрополитана и Института за ликовне уметности Универзитета у Њујорку. Тим је предводио Vaughn E. Crawford, а ту су били Donald P. Hansen и Robert D. Biggs. Примарни фокус је био на ископавању храма Иблан од Инанна и храма Багара у Нингирсуу, као и на придруженој административној области.

Тим се вратио 12 година касније, 1990. године, за завршну сезону ископавања коју је предводио D.P.Hansen. Рад се првенствено односио на подручја која су била у суседству. Резултати ове сезоне очигледно још нису објављени.

Lagash is one of the largest archaeological mounds in the region, measuring roughly 3 by 1.5 km (2 by 1 mi). Estimates of its area range from 400 to 600 hectares (990 to 1,480 acres). The site is divided by the bed of a canal/river, which runs diagonally through the mound.
The site was first excavated, for six weeks, by Robert Koldewey in 1887. It was inspected during a survey of the area by Thorkild Jacobsen and Fuad Safar in 1953, finding the first evidence of its identification as Lagash. The major polity in the region of al-Hiba and Tello had formerly been identified as Å IR.BUR.LA (Shirpurla).

Tell Al-Hiba was again explored in five seasons of excavation between 1968 and 1976 by a team from the Metropolitan Museum of Art and the Institute of Fine Arts of New York University. The team was led by Vaughn E. Crawford, and included Donald P. Hansen and Robert D. Biggs. The primary focus was the excavation of the temple Ibgal of Inanna and the temple Bagara of Ningirsu, as well as an associated administrative area.
The team returned 12 years later, in 1990, for a final season of excavation led by D.P.Hansen.The work primarily involved areas adjacent to an, as yet, unexcavated temple.The results of this season have apparently not yet been published.

The term, Nebros, which was substituted by the Greeks for Nimrod, signifying a fawn, gave occasion to many allusions about a fawn, and fawn-skin, in the Dionusiaca, and other mysteries. There was a town Nebrissa, near the mouth of the Bæ tis in Spain, called, by Pliny, Veneria; Inter æ stuaria Bæ tis oppidum Nebrissa, cognomine Veneria. This, I should think, was a mistake for Venaria; for there were places of that name. Here were preserved the same rites and memorials, as are mentioned above; wherein was no allusion to Venus, but to Nimrod and Bacchus. The island, and its rites, are mentioned by Silius Italicus …

.

Др Борислав Влајић – Земљанички:

Ретко који европски народ има толико писаних изворних података o својој старој прошлости, a мало је њих који немају патриотску историју и историографију (државно програмирану и озваничену) као Срби.

Када сам довољно упознао историјске фалсификате сачињене код преписа, превода и тумачења старих писаних изворних података o Србима, извршене у циљу присвајања српских земаља и свега српског до крсне славе и св. Саве, закључио сам да не могу писати хронику српског крајишког села, све дотле док не сазнам историјске најстарије корене староседелачког српског народа широм бивше СФР Југославије.

Одбацио сам лажну историографију и кренуо. од анализе старих вредних хроника, са самосталним или оригиналним тумачењем, онако како је Цицерону саветовала Питија из Делфа:
,,да ће духовну славу истине достићи само ако се у животу руководи својим карактером (поштењем), a не мишљењем светине.”

Додао сам уз оригиналне податке o Србима, оригинално излагање и енергију духа у тумачењу истине и оспоравању лажи, као што учи стара универзална мудрост:
,,Aко ти рад нема енергију ватре – баци га у ватру.”

После осмогодишњег истраживања, утврдио сам из објављених списа да се старост земљорадничког народа Срба на Балкану, средњем Подунављу и приалпским крајевима, може пратити до I века пре нове ере. A према Тацитовој Историји, у којој описује њему савремене војничке и цивилне догађаје у периоду од 54. до 70. године нове ере, у
римским провинцијама оформљеним на окупираној територији Срба, идентификовао сам и показао десетак старопоседничких земљорадничких српских племена, по имену: Серви, Венди, Севери, Раци (Раси), Свеборуми (Свеби), Унди (Внди), Боји (Воји), Урби (Врби), Тоти (Тети), и она која се означавају no провинцијама (Далмати, Панони и други). 

Српске провинције, у којима стално живе једино поменута племена Срба, су ове: Панонија са Панонским Алпима, Мезија, Илирик, Далмација, Вендика на Уни, Либурнија, Вендика уз крајње северно Јадранско приморје, Рација и Норик као приалпске провинције. 
Истовремено Срби живе у западној или панонској Сарматији, као слободној држави између Дунава и Тисе.

Тацитови налази потврђени су списима доцнијих грчких хроничара, затим у потоњим хроникама Ајнхарда, Дукљанина и Порфирогенита, потом повељама владара и властеле у српским средњовековним државама: Србији, Босни са Доњим Крајем и Доњој Славонији као вазалској бановини подчињеној угарском краљу.

Порфирогенит је пет пута, у два списа, описао постојање српске кнежевине Велике Моравије, јужно од Саве и Дунава са Београдом (почетком X века), на територији пруженој од Дрине до Видина и реке Искар, докле је била граница српске провинције Мезије.

Из магле сам осветлио многе земље, државничке, војничке, верске и друге податке o Србима до краја средњег века, који су у списима видљиви и без наочара и разумљиви без посебног тумачења.

Ово сепаратно издање чини тек пети део моје довршене ineditum студије o Србима и њиховим земљама, државама, духовном стваралаштву и верском животу.
За комплетно издање нисам нашао помоћ, иако сам је писмима тражио на око 50 места.
Но, ако је хроника o једном српском селу чекала осам година истину o Србима стару “20 векова”, да би се њено писање наставило, може и готова студија o свим Србима мало да сачека,
(доброчинитељ за општу ствар ће се наћи, јер какви би то били садашњи Срби, a да не чине по старом обичају: кад једни нешто неће – други то хоће).

Читаоцу поручујем да се не љути на учитеље што га ништа од овде показаног нису научили, као ни аутора овог дела, јер ни они ништа нису научили од њихових учитеља.

Ако хоћемо да имамо неопходно потребну националну историју и историографију, истинску и непорочну пороцима фалсификатора и преписивача, морали бисмо кренути од почетка, али не са онима који су за
протеклих 100 година уништили и почетке истинске патриотске историје.
…

Аутор:
Др Борислав Влајић – Земљанички
(Предговор за књигу ,,Срби, староседеоци Балкана и Паноније”)
.
Линк за књигу:
http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Dr.%20Borislav%20Vlajic%20Zemljanicki%20-%20Srbi%20starosedeoci%20Balkana%20i%20Panonije.pdf

.

МУЧНИ ОДНОС ДРЖАВЕ ПРЕМА СРПСКИМ РАТНИЦИМА

Предговор Слободана Јарчевића за књигу  Исе Орловића:

„МОЋ ДОБРЕ ВОЉЕ“

Иса Орловић је, у књизи „Моћ добре воље“, описао живот сопствене породице, а главни јунак је његов отац Илија Орловић, Личанин, исељеник у Сједењеним Америчким Државама, где је стигао почетком двадесетог столећа и запослио се у руднику угља – у којем је радило још неколико младића из српског личког завичаја.

Тамо га је затекао Први светски рат. Аустроугарска, Немачка, Бугарска и Албанија су напале српске државе: Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору, 1914. године. Срби су, тада – у већем броју, насељавали Америку и Канаду. Било их је из свих српских завичаја: Србије, Црне Горе, Далмације, Херцеговине, Босне, Крајине и Војводине. Они који нису из Србије и Црне Горе, били су војни обвезници Аустроугарске, али их је родољубље понело ка укључењу у српску војску – да би одбранили српски народ и српске државе, уз неугаслу жељу да и своје српске завичаје истргну из аустроугарске окупације и прикључе Србији. Веровали су у победу српског и руског оружја и у препород Србије. Надали су се устројству моћне Србије – каква је била у време цара Душана Немањића, о којој су им приповедали старци на прелима, а гуслари певали о њој и о српским јунацима Средњег века, а, такође, и о српским устаницима из хајдучких и ускочких дружина.

Овако схватање одлика текућег Првог светског рата је, свакако, омогућавало бројчану добровољачку помоћ  војскама Србије и Црне Горе, али су уследиле мере великих сила (Сједињених Америчких Држава и Велике Британије), које су, очигледно, онемогућавале проширење српске државе на српске етничке и повјесне (историјске) земље западно од Дрине и Дунава. У тим мерема се препознавала колонијална стратегија, да се исламизирани и покатоличени Срби, по сваку цену, не смеју сматрати припадницима српског народа (нације), што је (по замисли Запада) наговештавало и будуће међусобне ратне и друге сукобе Срба – на бази исповедања три вере: православне, исламске и католичке. Многи Срби у Америци и Канади су схватили ову противсрпску стратегију Америке и Британије, те су јој се покушали супротставити, али, у томе нису успели. Влада Србије је била приморана да ове мере, о расрбљивању католика и муслимана у будућој држави (после Првог светског рата), буду омогућене. Наравно, то је учињено у обе Југославије, од 1918. до 1980, кад су Срби католици проглашени – Хрватима, а Срби муслимани – Бошњацима. Политички аналитичар, Бранко Радун, објавио је чланак у „Политици“ (25. маја 2018, рубрика „Погледи“), у којем је описао британску забрану о успостављању Србије на целој српској земљи. Погледајмо то:

„… По неким изворима (Драгиша Цветковић, као извор, наводи Николаја Велимировића, који је био у функцији преводиоца), на кључном састанку Пашића и британског премијера, Лојда Џорџа, око судбине нове државе; она је постављена на сто – као дефинисан пројекат Лондона и Вашингтона. Инститирање Пашића – да се прво дефинише оно што је Србија, па да се, тек потом, иде на уједињење са другима – арогантно је (од стране Британије, СЈ) игнорисано. Сличну причу о састанку два председника влада је описивао још један очевидац, тј. преводилац – Воја Јањић. Према овом извору, Лојд Џорџ је био збуњен, јер је Пашић ‘тражио’ територије које су знатно мање од будуће Југославије. Пашић је објашњавао, да он тражи да се на међународној конференцији посебно призна територија увећане Србије, а да се посебно признају границе нове југословенске државе. Да би се знало шта је чије и да би се, тиме, предупредиле будуће поделе и сукоби у новој држави. Стога, без жеље да амнестирамо Пашића и Краља Александра Карађорђевића, у вези с авантуром званом ‘Прва Југославија’, закључујемо – да су се они мање питали око овога, но што се нама, до сада чинило“.

Овај закључак – да се државници Србије и Црне Горе нису питали на који ће начин бити створена држава на Балкану, после Првог светског рата, налазимо и у сећању главног јунака ове књиге, Илије Орловића. Његов син, Исо Орловић, је то записао и сасвим је јасно да су многи Срби у Америци и Канади схватали 1917. године, да Америка и Британија ставарају Југославију, како би, њеним државним програмом и праксом државних и научних установа, смањивали број Срба у њој, а отуђене Србе (помоћу католичке и исламске вере) користили, у новим ратним временима – ако им то буде затребало, против православних Срба и српске државе. Овакво сазнање о будућој Југославији је разочарало многе српске добровољце у Америци и Канади и они су променили своју одлуку – одбили су да, као добровољци, пођу у српску војску у Солуну, па су напустили места окупљања добровољаца и враћали се својим домовима. Исо Орловић ово описује, кад је спомињао добровољца – конобара црне пути, Ђоку:

„Црни Ђоко се пријавио у добровољце! Био је веселе нарави и шаљивџија. Учествовао је на Солунском фронту у српској војсци. Био је добар борац. Својим понашањем, оптимизмом и шалама је давао морал саборцима, којих је било из свих крајева света. Приликом обиласка ровова, краљ Александар Карађорђевић је лично упознао Црног Ђоку. Илија се не сећа – да ли је симпатични Ђоко преживео пробој Солунског фронта.

Србимаа, добровољцима, који су се пријавили да иду у борбу, официри су објашњавали циљеве рата и зашто их мобилишу. Многи од пријављених, на половини пута су одустали од одласка у добровољце – кад су чули да се спрема стварање некакве заједничке државе: Југославије! Срби који су били с простора данашње Хрватске, нису били спремни да имају државу – заједно с Хрватима и Словенцима. Познавали су њихову ћуд и тежњу! Они не раде ништа без интереса! Знали су да се иза те намере крије подвала, која Србима може доћи главе. Они су хтели да се боре за своју земљу – Србију, у којој ће, напокон, живети слободно. На путу кроз Канаду, су многи сишли с воза – зато што нису хтели да чују ни за какву другу творевину, осим Србије. Добровољци су добро знали карактер својих комшија и претпостављали су шта ће се догодити – чим им се пружи прилика. Зато ће њихова проливена крв бити узалудна. И Илија се двоумио око тога, али жеља да брани Србију и своју браћу – превагнула је:

-          Идем – ркао је – Ваљда ће и нама Србима, једног дана, сунце сванути!“

Био је уверен, да је то сунце свануло Србима кад је српска војска сломила одбрану Немаца, Аустроугара и Бугара на Кајмакчалану и кад су непријатељски војници, без заустављања, прогнани преко Босне и Херцеговине, Војводине, Славоније и Словеније. Створена је Југославија и нестало је из свести српског народа, да установе те државе могу да штете Србима. С одушевљењем су добровољци из Лике и других српских завичаја прихватили додељену земљу и куће у Војводини и Славонији. Илија Орловић се населио у Жеднику поред Суботице. Оженио се и стекао до Другог светског рата једанаестеро деце. Био је успешан у свим пословима, те је лако прехрањивао породицу и увећавао своје пољопривредно имање.

Но, у Краљевини Југославији се обистинило оно што су предвиђали добровољци из Канаде и Америке. Подручја са српским становништвом су расрбљивана. Срби су се, постепено, навикавали – на припадност југословенском народу, а католици и муслимани су, без отпора државних органа, прихватали убеђење да су припадници хрватске и муслиманске народности. Подручја са српском православном већином су давана на управу органима хрватске области – Бановине Хрватске. Тако ће кнез Павле Карађорђевић уступити Хрватској Бановини: Дубровник, делове Херцеговине и Босне, па Далмацију, Лику, Кордун, Банију и Славонију. Пре тога је краљ Александар Карађорђевић одвојио Стару Србију (Македонију) из Србије и прогласио ју је Вардарском Бановинм. Наравно, расрбљивање је почело и у Македонији.

И у оваквим приликама (или неприликама) у Југославији, стизала је 1941. година, кад ће фашистичке државе, Немачка и Италија, са својим савезницима: Мађарском, Бугарском и Албанијом, војно окупирати Југославију. Подручје Бачке, где је живео Илија Орловић, окупирала је Мађарска. Њени војници су одмах, почели убијање целих српских породица, посебно оних чије су старешине биле добровољци у српској војсци на Солунском фронту. Тако су извели и Илију Орловића и све чланове његове многобројне породице – да их стрељају и баце у ископану јаму. Срећа, појавила се сусетка Илијине породице, Мађарица. Она је почела да кука и да преклиње мађарске официре да не убијају породицу Илије Орловића. Њено преклињање је изазвало такво изненађење код мађарских официра, да су је послушали и ослободили су Илију, његову супругу и њихову децу! Добра Мађарица је саветовала Илију, да одмах напусти Бачку и да се врати, с породицом, у своје родно село у Лици. Илија је у томе, некако, успео. Стигао је у своје село, али је тамо почео покољ православних Срба од стране хрватске фашистичке војске – усташа и домобрана. Једва је, на неки начин, успео да се спасе, мада су хрватски војници, у току рата, процењује се, убили око 100.000 Срба у Лици. Преживели Личани су се сврстали у редове антифашистичких устаника – у партизане и четнике. Мада је њихов отпор хрватској фашистичкој војсци био прилично успешан, те српске војнике (партизане и четнике) је захватило ново међусрпско обрачунавање. Партизани су били присталице социјалистичког друштвеног система и дошло је до непрестаних и тешких обрачуна између партизана и четника. У таквим неприликама, Илија је, некако, успевао да спаси децу од хрватских покоља и четничко-партизанских обрачуна. Пред крај рата је успео да пошаље троје деце с четницима и они су се склонили у западноевропске земље.

Кад је рат окончан, Илија се, с породицом, вратио у Бачку. Није ни претпостављао да ће период његовог живота после Другог светског рата бити најмучнији. Комунистичка власт је, већ 1945, издала неку врсту налога, који је примењен као одредба каквог устава – да се Буњевци и Шокци морају сматрати за припаднике хрватске нације, а никако као Југословени – што је препоручивано православним Србима. Скривен је у послератној Југославији и податак да су Шокци и Буњевци стигли у 18. столећу у Панонију као православни Срби из бугарског дела Македоније и Албаније. Аустрија их је покатоличила и приморавала да се не сматрају Србим (наравно, пре тога, прелазећи преко Црне Горе, Шокци и Буњевци су насељавали: Херцеговину, Босну, Далмацију, Лику и друге српске завичаје, где су, такође, покатоличавани).

Комунисти су после Другог светског рата почели страховити терор над породицама чије су старешине биле у српској војсци на Солунском фронту. Одбијали су да те људе сматрају својим бившим борцима – звали су их погрдно буржоаским војницима и противницима социјалистичког друштвеног система. Поред таквог односа, Илија Орловић доживљава и оптужбе – да је био на четничкој страни у Другом светском рату и да су му деца била четнички војници. У том смислу, држава му одузима целокупну обрадиву земљу. Он остаје без прихода и тешко прехрањује породицу – неко од мештана му помогне, или му плати за послове косидбе, бербе кукуруза, лечења стоке, итд. Но, јунак ове књиге – Илија Орловић, није клонуо духом. Те муке су га и оснажиле – некако је преживљавао у Бачкој, а онда је одлучио да се врати у своју Лику. Стигли су му и синови из иностранства. Почео је да привређује, а синови су му се запошљавали код приватника, или у неком од предузећа. Илија је успео, да подигне и кућу у Ријеци. Но, живот му је, и даље, био мучан. Зато је одлучио да одсели из Југославије. Успео је, јер је Југославија донела одлуку да издаје пасоше својим држављанима. Власти су према Илији биле неодлучне, али он се понео достојанствено и вешто, те је добио пасоше за све чланове породице! Одселио је у Француску и тамо је, са синовима, основао фарму, а радио је и на имањима других власника.

Издржао је. Доживео је у Француској 103. годину. Умро је 1999. године. Имао је шта да преноси својој деци и унуцима из свог живота и из Југославије, која је, стално, као и српски народ, била мета западноевропских држава. То ће се поновити и 1991. године, кад су Хрвати, Словенци и муслимани били припремљени од чланица НАТО и ЕУ – да разбијају Југославију. То је успешно изведено – српске земље су прикључене Хрватској, која је окупирала Републику Српску Крајину (Зону под заштитом УН), те из ње и хрватских градова прогнала 800.000 православних Срба.

Књига Исе Орловића је од непроцењиве вредности – сведочи верно о двадесетом столећу, у којем су Срби страдавали и од великих сила, и од својих расрбљених рођака, и од државних и научних установа у обе Југославије, од 1918. године до данас!

ДОДАЈЕМ ОВОЈ ЧИЊЕНИЦИ О ПРИСИЛНОМ СТВАРАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ И ПОДАТКЕ О НАСЕЉАВАЊУ ШИПТАРА НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ:

Кратковидост српских државника и научника представља чињеница да они, од 1918. до данас, нису предузели никакве мере против расрбљивања, него су то противсрпско деловање и помагали (те и данас Србе католике ословљавају као – Хрвате, а Србе муслимане као – Бошњаке).

Нажалост, српски званичници ни данас не спомињу оно што је од пресудног значаја за српски народ и српску државу. Не схватају да су српске земље до Првог светског рата биле у колонијалној окупацији и да би морали да уклањају последице колонијализма на српској земљи. Уједињене нације имају законадавне одлуке о деколонизацији, по којима народи у бившим колонијама уклањају колонијалне учинке против свог народа. Срби то не чине. Треба да покатоличене и исламизиране Србе (“Хрвате” и “Бошњаке”) зову Србима католичке и Србима муслиманске вере – и никако друкчије! Деколонизација на словенским земљама је започета 1945. године, кад су Совјетски Савеза, САД и Британија одлучиле да Немце и Италијане (доведене колонијалном стратегијом) германских и романских држава врате у Немачку и Аустрију из: СССР-а, Пољске, Чехословачке и Југославије, а Италијане из Истре, словеначке Истре, Задра и с отока Јадрана. То уклањање противсрпског учинка колонијалних земаља није обављено на Косову и Метохији и Западној Македенији. Тамо су Италијани доселили Шиптаре из Албаније од 1941. до 1943. године и Немци од 1943. до 1945. године. Против Шиптара (страних држављана нису предузете мере као против Немаца у словенским земљама). Супртоно томе, коминистичка власт у Југославији (после 1945) прихвата Шиптаре из Албаније и насељава их у Западну Македонију, у Метохију и на Косово – а не насељава их у осталим деловима Југославвиј! Не прима их у држављанство, али их третира (до данас) као да јесу држављани Југославије. Нараво, прогнаним Србима с Косова и Метохије је забарањен повратак на КиМ 1945. итд, итд.

А Србија би требало да затражи међународну надлежност – ради пописа становника на Косову и Метохији и да установи које шиптарске породице немају југословенско, или српско, држављанство. Тако би се установили и да нема 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији (што је фалсификат при попису становништво), него да их има само до 850.000.

Београд, 3. Јун 7526 (2018)

Слободан Јарчевић

.
Повест о Мавији (375–425), данас готово непознатој арапској владарки хришћанске вере, која се сама водећи ратнике у бој, супротставила тада још увек моћном Риму, делује нестварније од многих сачуваних прича о славним античким краљицама, предводницама војски.

Крајем 377. године римском цару Валенсу (328–378) стизале су само лоше вести: Готи су некажњено харали по Тракији, увек ратоборни Исавријанци подигли су буну у Малој Азији, пустињска номадска племена пљачкала су Сирију, Феникију, Палестину и Египат… Ове за Римско царство стратешки важне провинције наслањале су се на широке пустињске просторе које су одвајкада насељавали Арапи, односно Сарацени, како су их називали позноантички историчари.

„Код ових племена сви су подједнако ратници. На брзим коњима и жилавим камилама пребацују се на разна места, у рату и у миру непрестано лутају, без огњишта, без сталних насеља и без закона. Њихов живот пролази у непрекидном кретању. И тако, докле год су живи, они лутају.”, записао је о Сараценима римски историчар Амијан Марцелин, који је и сам боравио у тим крајевима.

Иако је увек постојала извесна сарадња, сукоби и међусобна нетрпељивост били су стално присутни у римско-арапским односима. Сараценским племенима традиционално су владали шеици, племенске поглавице. Крајем 3. и почетком 4. века појавили су се утицајнији владари који су себе називали краљевима или поглаварима и који су предводили лабаве савезе неколико територијално блиских племена. Иако су љубоморно чували независност и номадски начин живота, ови владари често су склапали савезничке споразуме било са Римљанима, било са њиховим заклетим непријатељима, Персијанцима.

Муња испод копита

„Некако у то време умро је краљ Сарацена, и мир који је владао између овог народа и Римљана, нестао је. МАВИЈА, удовица почившег владара, пошто је преузела власт над својим народом, повела је ратнике у поход на Феникију и Палестину све до египатских крајева на левој страни, за оне који плове узводно Нилом, који се уопштено називају Арабијом.

”Овај рат ни у ком случају није био за презирање, иако га је предводила једна жена.” записао је Ермије Созомен, правник и црквени историчар.

Номадска племена којима је владала краљица Мавија  насељавала су јужне делове провинције Палестине, одакле су се као римски савезници старали о безбедности пустињских граница Царства. Преузевши власт, Мавија је наследила и споразум склопљен са Римљанима, који је подразумевао да одређени број арапских коњичких одреда учествује у римским ратним походима. Држећи се слова овог споразума, цар Валенс захтевао је од Мавије да му пошаље коњанике неопходне за нови ратни поход. Сараценска поглаварка разумела је његов исхитрен захтев као ултиматум, чак можда и као увреду. Мавијини саплеменици већ су имали лоша искуства учествујући у ратним походима у њима далеким, страним и непознатим земљама. Њихово неповерење и неспретна царска дипломатија омогућили су Мавији да учврсти свој владарски положај тако што је објавила рат Римљанима.

„Мавијини ратници опустошили су суседне провинције, док је она сама поразила римску војску у низу окршаја, побивши многе, преостале натеравши у бег.“ огорчено је запазио учени Руфин из Аквилеје. Нагла промена која је донедавне чуваре пустињске границе претворила у непријатеље, ставила је локалне римске војне заповеднике пред готово нерешив проблем. Номадски начин ратовања, у коме су се ослањали на брзину својих коња, давао је Арапима предност, било да су нападали, или да су се повлачили пред противником. На другој страни, они нису имали престоницу, насеља, или утврђења која су се могла попалити или освојити. Римски погранични одреди били су немоћни да се супротставе побуњеним Арапима. Мавијини коњаници кретали су се муњевито од места до места, лако избегавајући римске утврђене постаје.  Зато је Комес Феникије и Палестине затражио помоћ од Јулија, главнокомандујућег римском војском на Истоку, који је боравио у Антиохији.

Римљани на коленима

Ермије Созимен детаљно је описао шта се потом догодило. „Јулије је исмејао овај позив и одлучио да сам (без помоћи осталих заповедника) заподене битку. Када је распоредио трупе у борбени поредак и сукобио се са Мавијом, која је лично предводила своју војску, би потучен. Једва се спасио захваљујући Комесу Феникије и Палестине и његовим војницима. Уочивши велику погибељ, Комес је сматрао као излишно наређење да се држи подаље од окршаја. Он је, дакле, напао варваре и тако пружио прилику свом надређеном да се повуче из боја, одбијајући стрелама непријатеље који су наваљивали на њега.”

Иако је место овог окршаја остало непознато, то свакако није била мала, нити безначајна битка. Присуство највишег римског војног заповедника источног дела Царства на бојном пољу, само је потврдило величину кризе, коју је срамни Јулијев пораз учинио још сложенијом.
Како више није било организоване војне силе која би се супротставила сараценским коњаницима, они су неометано пљачкали свако место које им се учинило довољно богатим.

Немоћни да сузбију устанак, Римљани су упутили снисходљиво посланство Мавији, нудећи мир.  Један од њених услова, без којег није намеравала ни да отпочне преговоре, био је да цар дозволи постављење извесног испосника Мојсија, који је подучавао хришћанску веру у оближњој пустињи, за Епископа њеним поданицима. Овај Мојсије је водио чедан живот и одраније је био познат по богоугодним и чудесним делима. Цар Валенс је одобрио ово постављење, па се Мојсије запутио у Александрију, где га је дочекао патријарх Лукијан. Правоверни испосник је након разговора одбио да га патријарх рукоположи зато што је Лукијан, попут цара Валенса, подржавао тада раширену аријанску јерес. Мојсија је напокон рукоположио данас непознати православни епископ, који је у Египту живео као прогнаник. Потом се Мојсије, као први црквени пастир Сарацена, вратио међу Мавијине саплеменике, чиме је овај кратки рат окончан.

Да би додатно учврстила мир, Мавија је своју кћер удала за истакнутог римског војсковођу сарматског порекла Виктора, заповедника царске коњице на Истоку. Успешно окончавши преговоре Мавија се пред саплеменицима доказала као способна владарка, војсковођа и дипломата. Не треба занемарити и јасно истакнуту религијску страну ове побуне. Занимљиво је да се Мавија, заједно са епископом Мојсијем, залагала за исповедање Никејског симбола вере, супротно јереси коју су заступали цар Валенс и патријарх Лукијан.
Вековима касније, папа Гргур III (731–741) говорио је с поштовањем о тада већ Светом Мојсију „Апостолу Сарацена, који је за кратко време већину тог окрутног народа преобратио у хришћане. ”

Нож под грло

После свега што је Мавија постигла, више није постојала ниједна препрека да римском цару, напокон пошаље тражене коњичке одреде. Када је у рано лето 378. године Валенс пристигао у Константинопољ, Готи су већ нападали насеља у непосредној околини источне престонице Царства. Римски историчар Зосим описао је како је Валенс решио ову тешкоћу: „Он је пустио одреде који су га пратили са истока, које су чинили искусни коњаници, да учине први напад на готске коњанике. Ови су, дакле, добивши наређење од цара, изашли из Константинопоља подељени у мале одреде и убијали раштркане Готе.

Сарацени су копљима направили такву пустош међу Готима да су ови, одуставши од жеље за било каквим успехом, пожелели да пређу Дунав и предају се Хунима, пре него што их Сарацени побију. Када су се тако повукли из околине Константинопоља, цар је могао да развије сву своју војску.”

Битка у коју је потом Валенс повео своје легије завршила се као једна од највећих војних катастрофа у целокупној историји Римског царства. У околини Хадријанопоља, 6. августа 378. године војска источне половине Царства била је готово сасвим уништена. Цар Валенс погинуо је заједно са бројним високим заповедницима.

Мавијини ратници још једном су се појавили као спасиоци, сада већ озбиљно угрожене римске престонице. Понесени победом Готи су дошли под зидине Константинопоља, осорнији но икада, али их је тамо дочекало непријатно изненађење. „Одред Сарацена био је способнији за нападе из потаје, него за борбу прса у прса, а недавно је био позван да дође у град; у жељи да се сукоби са групом непријатеља, коју су изненада спазили, смело су излетали из града. Но, после дуге, упорне борбе, разишли су се са нерешеним исходом. Ипак, источни одред имао је успеха због једног новог, дотле невиђеног догађаја. Наиме, један њихов војник, дуге косе, наг, осим око бедара, промукло и злокобно вичући, извукао је бодеж, улетео усред готске војске и, убивши непријатеља, принео уста његовом грлу и напио се крви која је шикљала. Престрављени овим чудовишним призором, (Готи) више нису по обичају дивљали, када би на нешто наваљивали, већ су напредовали опрезније.” забележио је Амијан Марцелин. * * * Мавија, владарка ових сурових ратника, не помиње се више у античким списима, иако је владала још дуго година.

Повест о данас готово непознатој арапској владарки хришћанске вере која се, сама водећи ратнике у бој, супротставила тада још увек моћном Риму, делује нестварније од многих сачуваних прича о славним античким краљицама, предводницама војски. О њеној слави сведочи Созоменов запис настао деценијама након рата из којег је Мавија изашла као победница. Он је забележио да се многи Сарацени још увек живо сећају ових догађаја опеваних у јуначким песмама, у којима се Мавија велича као никад побеђена ратница.
…
Поглавље из књиге: ,,Ратнице антике’’ Николе Керавице

Слободан Јарчевић:

СКРИВЕНЕ  ДЕСЕТЕРАЧКЕ  ПЕСМЕ

       Андрија Качић Миошић је у 18. веку, у књизи ”Разговор угодни народа словинског”, унео своју песму о Србима средњег века – ,,ПИСМА О БОШЊАЦИМА”, који су, у своје време, били најзначајнији српски краљеви, државници, војсковође и вође устанака против окупатора. Они су, једноставно речено, најпознатије личности повјести (историје) свог времена. Уз ову чињеницу, најједноставније је закључити, да би ова Качићева јуначка песма (у прилогу је) морала бити у садржају школских и универзитетских уџбеника, у енциклопедијама…

Но, ова песма не ужива научну и државничку пажњу, па је уклањана, тако да је ни на српским народним свечаностима, гуслари никад не певају. А она опева најславније Србе. Нико не може да каже да ти опевани нису Срби: Краљевић Марко, Ђорђе Кастриотић Скендербег, Милош Обилић, Ђурађ Бранковић, Реља Крилатица, Јанковић Стојан, Илија Смиљанић… Качић пише да су они, и многи други славни Срби, пореклом из Босне, или Херцеговине и да други српски завичаји на Балкану нису имали толико значајних људи.

Јасно је зашто се ова десетерачка песма не налази у научним и културним делима. Јер, ако би сваки појединац на српској земљи знао – да су толики људи српске народности (а најславнији у Средњем веку), старином, из Херцеговине и Босне, онда се не би могла кривотворити историја (повјест), па се не би могли ови делови српског народа у Херцеговини и Босни проглашавати несрбима и представљати за припаднике две вештачке нације (народа) – ”Хрвате” и ”Бошњаке”. А у званичним књигама друштвених наука се православни Срби у Херцеговини, Босни и Крајини означавају као придошлице из Србије, које су, наводно, Турци доселили на ”хрватску” и ”бошњачку” земљу.

Колонијалним државама (Турској, Аустрији, Млетачкој Републици) је успело да православне Србе староседеоце Херцеговине и Босне присиле на прелаз у католичку и муслиманску веру, па су прве прозвали ”Хрватима”, а друге ”Бошњацима”, стално додавајући измишљотине да им преци нису били православни Срби. Нажалост, кратковиди српски државници и у Краљевини Југославији и у комунистичкој Југославији су, државним мерама, помогли ово расрбљивање и стварање вештачких народа од Срба, а непријатељ је увек користио појединце тих расрбљених и наоружавао им следбенике – да ратују против преосталих православних Срба и српске државе, што се обавило и у време разбијања Југославије од 1990. до 1995, па и приликом НАТО агресије на Србију и Црну Гору – 1999. године.

А то прелажење групе народа из једне у другу веру и из једне нације у другу, условљава код преверених особа мржњу према браћи која су остале у својој вери и у свом народу (српском, или влашком), те ту наказност (ђаволство) описује, у осамнаестом столећу, Андрија Качић Миошић – у својој ”Писми о Бошњацима”:

”… Сви су ово старином Бошњаци,

Ол Бошњаци оли Ерцеговци,

Којино се тада истурчише

Када Босну Турци освојише,

И остали без броја јунаци,

Који влашке одсицаше главе,

Више нег’ је у Приморју траве…“

            Види се, да су толико глава потурчењаци (данашњи ”Бошњаци”) одсекли православним Србима (Власима), да окупаторска Турска није морала друкчије бринути о задржавању српског народа у ропству, него тако – чинили су јој то исламизирани Срби. Ако је Андрија Качић Миошић, у осамнаестом столећу, био свестан те превратничке ћуди код исламизираних (па и покатоличених) Срба, онда би тога требало да буду свесни данашњи српски државници, научници, уметници, новинари… и да не дозвољавају да се тај колонијални учинак исламизације и католичанства православних Срба данас подржава и да се, једноставно закључено, негује и дограђује. То се чини на тај начин што се исламизирани Срби називају посебним народом – бошњачким, чиме се исламизираним Србима и даље нарушава свест и у подсвест им се уграђује закључак (државни и културолошки) да нису Срби муслиманске вере – а то управо јесу.

            Значи, државници и стручњаци друштвених наука у Србији, Републици Српској и Црној Гори би морали да престану звати Србе муслимане Бошњацима и да организују међународни научни скуп о њиховој припадности СРПСКОМ НАРОДУ. Тиме би се отклониле све измишљотине о вештачким нацијама – створеним од припадника Срба православне вере (један пример: деда Алије Изетбеговића је био /завичајно/ Србијанац, а не Босанац, јер је родом из Београда, где је исламизиран – значи, потомци деде Алије Изетбеговића могу бити завичајно само Србијанци, а не Бошњаци, а народносно САМО СРБИ).

            А Качићеви подаци о највећим Србима из Средњег века у Србији – да су родом из Херцеговине и Босне, такође, обавезују српске државнике, стручњаке друштвених наука, књижевнике, новинаре… да се позабаве тиме и да истражују податке о њиховим племићким породицама, местима порекла, потомству, итд, итд. Тако би се оспорило и тврђење Шиптара, да је Ђорђе Кастриотић Скендербег Шиптар. Био је чисти српски племић – пореклом из Босне! Неки српски самостални истраживачи су установили и место у Босни – где је сахрањен Милош Обилић са десет својих витезова, који су продрли у центар турске војске, скинули турског султана с коња и усмртили га, у Боју на Косову, 1389. године.

Зато је обавеза српских државника и академика, да Качићеву песму ”Писма о Бошњацима” више не уклањају из ђачких и универзитетских књига, него да је унесу у уџбенике – обавезно. И зато што Качић наводи – да су књиге о српским (словенским) владарима сачуване и приступачне, а данас српски (и словенски) стручњаци друштвених наука немају појма о њима.

Погледајмо Качићево сведочанство о њима:

”… Po naravi je čovika svakoga svoj narod faliti, uzdizati i uzveličavati, i zato vide se mnoge knjige na svitlost iznesene, u kojim se Å¡tiju kralji, duke, markeži, knezovi, gospoda, vitezovi, junaci i njiova junaÅ¡tva…”

            Зар ће српски државници и научни радници и даље уклањати истине о свом народу и колонизаторским мерама против православних Срба – градњи вештачких нација од његових исламизираних и покатоличених делова?!

• Андрија Качић Миошић:

  ПИСМА О БОШЊАЦИМА

  .

  Пробуди се Босно земљо славна,

  Којано си заспала одавна,

  Тер ми кажи босанске јунаке,

  На оружју витезове јаке,

  Нека могу и њи’ запивати,

  Част и дику славној Босни дати.

  Али Босна липо одговара,

  Мејлована тер жестоко кара –

  Јер си брежан, старче полудио,

  Путујући памет изгубио?

  Највеће си пиво од Бошњака –

  Ко је био Марко Краљевићу,

  Ко ли витез Милош Кобилићу?

  Ко бијаше витез Бошњанине –

  Омучевић јунак од старине?

  Ко је био Бранковићу Вуче,

  Ко старином Кастриотић Јуре?

  Ко ти јунак Зриновићу бане,

  Ко л’ делија Косарић Стјепане –

  Него млади старином Бошњаци,

  Ол Бошњаци оли Ерцеговци,

  Који биху босанска господа,

  Од славнога мојега народа?

  Оклен бише Сењанин Иване,

  И делија Макар Капетане,

  Оклен ли је Новак и Радивој

  И делија Томићу Мијате,

  Већ од Босне и Ерцеговине –

  Косарића старе бановине?

  И остали ускоци јунаци –

  Сви су, старче, старином Бошњаци!

  Ко бијаше Јанко Митровићу,

  И Илија сердар Смиљанићу,

  Ко ли бише Сурић дон Стипане

  И кавалир Јанковић Стојане,

  Већ ускоци – старином Бошњаци,

  Ол Бошњаци оли Ерцеговци –

  И одзсли козстдки дртрфсти,

  Капетани – алај барјактари?

  Одклен беше Старина Накића,

  Синобада и млада Раднића,

  Већ од Босне и Ерцеговине?

  Вируј мени, старче од истине,

  Одклем јесте Вучковићу Зече,

  И кавалир Грчић дон Иване,

  Одклем ли су остали сердари

• И на гласу цетински главари,

  Нег’ од Босне и Ерцеговине,

  Витезови значи од старине?

  Ко је био Марко Синовчићу,

  Силни витез Петре Кулишићу,

  Нег’ Бошњаци старином јунаци,

  Ерцеговци ол млад Унгарци?

  Одколем је Дели – Марковићу,

  Силни јунак млади Милетићу,

  Нег’ ускоци млади Ерцеговци,

  А старином сви јесу Босанци?

  Ко бијаше Николићу Бајо,

  Ко ли витез Ивановић Марко,

  Него млади старином Босанци,

  Ол Бошњаци, оли Ерцеговци?

  То ти пиваш Посавске јунаке,

  То ти пиваш старином Бошњаке.

  Откуда су Домазетовићи,

  Љуте змије кано Јанковићи,

  Већ старином од Босне кнезови,

  Којино су свуда војевали,

  Још и турске главе одсицали,

  Од Кандије рата жестокога,

  Под барјаком цезара бечкога?

  А камо ти паше Атлагићи,

  Атлагићи и Кулиновићи,

  Дугалићи и Соколовић?

  Камо теби силе Бакотићи,

  Косарићи и Филиповићи?

  Ди су теби Капчићи јунаци,

  Љубовићи ди су Ерцеговци,

  Сулагићи , а и Месновићи,

  Лопужићи и Вазлиновићи

  И остали по избор јунаци,

  Далмацију који поробише,

  На стотине глава одсицаше?

  Камо теби Куна Асан-ага,

  Који много однесе мегдана,

  Ди је јунак Попрженовићу –

  На оружју Марко Краљевићу?

  Камо ли ти Бабићу Асане,

  Ди ли ти је Лопужић Ћемале?

  Камо теби Цукариновићи,

  Ножиновић и Нанокавићи?

  Ди је теби Фирдусовић беже,

  Топаловић ди ти је витеже?

  Камо ли ти Злојић Омер-ага,

  Ди ли ти је Шарић диздар-ага,

• Ди су сила Тостарановићи,

  Дуратовић и Табаковићи,

  Који свуда чете четоваше,

  На стотине глава одсицаше?

  Сви су ово старином Бошњаци,

  Ол Бошњаци оли Ерцеговци,

  Којино се тада истурчише

  Када Босну Турци освојијше,

  И остали без броја јунаци,

  Који влашке одсицаше главе,

  Више нег је у Приморју траве.

  И да си ми здраво Мејловане,

  Бога моли, остави мејдане,

  Све је ништа, све ће у прах поћи,

  Грије – плачи, воља к Богу доћи.

.

ПЈЕСМА О ГУДРУН

“…ал тако лијепу,

мудрошћу и добротом бесмртним богињама налик,

и тако племениту, каква беше несретна Гудрун,

Гинтера, доброга краља кћи,

такву девојку свет више никад упознати неће…”

(Саемунда Едда)

На југу Исланда, на једној големој, вртоглаво високој, сурој клисури, што се окомито издиже из мора, још и данас могу се видјети остаци, некада великог и моћног дворца Скулдегарда. Из њега је, у давнини, над цијелим Исландом и морима која су га окруживала владала династија Wормс. Утемељитељи су јој били освајачи што су бродовљем дошли из далеких Теутонских земаља у потрази за новим животним простором. Искрцавши се, поразили су домородце, завладали Исландом и саградили неосвојиви, високи дворац, тако да сваки дошљак или пролазник, већ издалека, са пучине може видјети моћ и величину Теутонске владарске куће и крви.

Овом приликом, нећу вам причати о сјајним временима, кад је династија Wормс владала свим морима и отоцима до којих су могли допловити брзи дракари, са својим легендарним посадама, него о времену када се та моћна династија већ гасила и давала своје посљедње изданке.

Као што је сунце најљепше баш онда кад залази, тако и са другим стварима често бива; да оно што нестаје или умире, баш у тим својим задњим тренутцима даје најљепше цвјетове и најслађе плодове.

“И Минервина сова, која је утјеловљење најдубље мудрости – говораху Теутонци – узлијеће тек у сутон”.

Тако је било и са владарском кућом Wормс.

У времену о којем говори ова прича, тј. “Пјесма о Гудрун” Исландом је владао њен посљедњи владар, Гинтер III, Добри, син Гарамхалдов.

Већ доста дуго прије Гüнтеровог ступања на пријестоље, власт династије Wормс свела се само на дио Исланда. Гунтер није ни помишљао на обнову моћи династије, нити на освајања и поновно ширење краљевства, него је са својим поданицима и сусједима живио у миру и у добрим односима, и био им попут оца, па су га поданици најчешће и називали оцем.

***

Овај, посљедњи владар династије Wормс живио је са својом малом кћерком јединицом, Гудрун у једном удобном дијелу Скулдегарда који је био добро очуван. У онај пуно већи и старији дио замка ријетко је тко икада залазио. Тако је он у достојанственом миру и тишини чувао успомену на славне претке који су били освојили голем дио сјеверног свијета.

Гüнтер је био човјек који се према свему и свакоме у краљевству, а и изван њега односио с доброхотном пажњом и бригом. Но, ни о коме, и ни о чему, па можда чак ни о самом краљевству, није толико бринуо колико о Гудрун. Њена мајка, Гунтерова жена Брüнхилда, из куће Wарсенар умрла је недуго након што је родила Гудрун, своје прво и једино дијете. Како је Гüнтер веома волио своју жену, након њене смрти није се хтио поново женити, па је – и поред тога што је често био заузет и презаузет државничким пословима – преузео на себе још и бригу о малој Гудрун, и био јој добар, пажљив и њежан попут мајке. Бригом о Гудрун, пажњом и њежностима, он је лијечио тешку рану на души и несрећу коју му је задала женина смрт, и, што је Гудрун љепше напредовала, бивао је, доиста све ведријим и све мање несретним.

Знао је, додуше, да мора бити и строг у одгоју своје мале јединице и мезимице и покушавао бити таквим кад је требало, али Гудрун је, трептањем својих великих лијепих трепавица, осмјесима и шармантним, заводљивим знаковима кајања топила ту његову строгост и претварала ју опет у њежну љубав. Рођена владарица, већ је одмалена владала својим оцем.

Истинито, пак, говорећи, Гудрун и није била дијете које је требало некакву строгост, јер је, зачудо, од најранијих дана знала што се смије, а што не смије чинити. Осјећај за добро, племенито и праведно као да се родио с њом, и управо је с њим, у најранијим данима знала задивити свог оца и друге људе на двору и освојити њихове симпатије, љубав и наклоност.

Но, то је можда био њен, особени начин да, оставши без мајке, онако крхка и нејака, осигура себи заштиту и потпору, не само од оца, него и од осталих људи на двору, али највише од оца, којему се увијек утјецала кад се нечега плашила.

Тако је, често, за олујних ноћи, кад је Скулдегард подрхтавао под ударима силних громова, узимала свој јастук, одлазила у одају у којој је спавао њен отац и пењала се на његов големи кревет. Како у мраку ништа није видјела, својим је босим ножицама газила и по оцу док није нашла мјесто у његову крилу. Гüнтер би се тада будио и покушавао ју строго корити, али Гудрун је на то одговорала привијањем уз њега и мазним тражењем његове заштите и покровитељства. То је одмах разоружавало доброга Гüнтера, тако да ју је он, само тобоже гунђајући, остављао да спава у његову крилу.

Схваћао је да се дијете плаши олује и грмљавине и да му је потребна пажња и заштита, и није ју тјерао да у таквим страшним ноћима сама спава у својим одајама.

” Уосталом – мислио је у себи – није она дјечачић и неће бити мушко кад одрасте, па се и не треба толико вјежбати у храбрости.”

***

Већ врло рано, Гудрун је почела показивати велик интерес, готово глад за књигама и причама. Да би задовољио ту њену неуобичајену глад, Гüнтер јој је дао учитеља. Овај се, у самом подучавању мале принцезе, није морао много мучити, јер је Гудрун учила брзо и лако, но зато јој је непрестано морао рецитирати приче и пјесме које је знао, а није их знао ни издалека толико колико их је Гудрун тражила, па је Гüнтер морао потражити још једног учитеља и потрошити много новаца на књиге које су тада биле врло ријетке и скупе.

Видјевши да та њена страст за знањем и књигама с временом постаје све већа, Гüнтер, дубоко у срцу, по некој леденој зебњи осјети да то није добро и уплаши се. Но како својој мезимици није могао одбити ни једну молбу за неком новом књигом или рапсодом који би јој рецитирао пјесме које још није чула, удовољавао јој је, али озбиљно уплашен и тешка срца, кукајући и говорећи јој да није добро за њу што толико чита, јер јој то може донијети неку велику несрећу.

Но, с друге стране, сироти је Гüнтер био сретан и пресретан кад је могао још нечим обрадовати своју паметну и умиљату кћер, па се често и сам распитивао о књигама које је она жељела читати и куповао јој их, не питајући за цијену.

И друге наваде мале Исландске принцезе биле су другачије него у осталих дјевојчица њене доби. За лутке није марила, а за игру врло мало. Вољела је друштво старијих људи, а изнад свега старијих мушкараца који су знали лијепо причати. И док би јој они нешто говорили гледала их је тако као да разумије све о чему год причају, а људи су, у она два њена лијепа, жедна ока, што су били права слика бистрине и дубине духа, налазили суговорника који је у њима самима будио дух и снажну вољу да буду истински паметни и дубоки, мудри.

И питања које им је постављало то дијете пūтила су их на то да јој те ствари о којима су говорили објасне најбољим ријечима. Али Гудрун је ријетко када постављала питања. Обично је својим погледом пуним разумијевања и жељним знања, или пак погледом који је изражавао чуђење и неразумијевање, своје суговорнике наводила на то да и њој и себи самима откривају истину ствари о којима су говорили и да ју искажу најбоље и најјасније што су могли.

***

Будући да је био краљем, Гüнтер је често, до дуго у ноћ морао водити дугачке државничке разговоре са својим чиновницима и страним поклисарима који су долазили на двор. Гудрун се у том друштву често знала тако притајити да ју отац не примјети и слушати што се говори све док ју он ипак не би примјетио, па ју уз чуђење, негодовање и опаске: да такви разговори нису за дијете, и уз благе пријекоре послао у кревет.

Но каткада би Гудрун од оца измолила дозволу да настави слушати те разговоре, па кад су државници завршили с оним обавезним питањима, она би их замолила да причају о својим земљама, о знаменитостима, јунацима, великим догађајима, и којечему другоме. Посланици би се тада распричали, а надахнути њеним лијепим очима и жедним погледима, причали су тако занимљиво и краснорјечиво, да су их сви, а не само Гудрун, слушали без даха и отворених уста.

Такви би разговори, на крају, најчешће скретали ка питањима о нарави небеса, о постанку и усуду свијета и смислу човјекова постојања, и често потрајали све дотле док дневно свјетло новога дана њиховим учесницима не би показало да је крајње вријеме да их прекину и иду на починак.

И тада би Гüнтер – не зато што би се љутио на своју кћер , него онако, ради реда и показивања свог очинског ауторитета и положаја – прстом гротескно припријетио Гудрун и спочитавао јој да их је опет завела и преварила. При том се, наравно, сасвим јасно видјело да му није нимало криво што су тако пробдјели цијелу ноћ и да је поносан на своју кћер која их на то навела.

Захваљујући баш тим разговорима, глас о њој почео се ширити по свијету и допро је до великих краљевстава на јужном крају свијета. На њиховим, сјајним и знаменитим дворовима причало се о мајушном краљевству на далеком сјеверу, на чијем двору живи невјеројатно лијепа и паметна принцеза дјевојчица, која је највеће благо што га има њен отац, краљ Гüнтер, а и цијело то Исландско краљевство. Већ тада су по цијелом свијету почеле настајати пјесме и приче о њеној љепоти и племенитости.

***

Године су пролазиле. Гудрун је расла и израсла у прелијепу дјевојку. Два слапа тешке црне косе уоквиривала су јој лијепо лице какво се није могло наћи ни на сликама. И тијело јој је било савршено складно. Склад му није могла сакрити нити једноставна, скромна, готово сиромашка одјећа у какву се, на ужас свог оца најчешће одијевала. Није ју наружило нити то кад је на себе стављала праве дроњке или облачила старе, преголеме, али топле и удобне очеве огртаче које је јако вољела, него су те ствари, ма како неприличне, старе или подеране биле, на њој, одједном, неким чудом постајале лијепе. И не само то. Умјесто да наруже и сакрију Гудрунину властиту љепоту, још су више, на неки несхватљив начин истицале и откривале, и њену изнимну нарав, и замамну, божанску љепоту и склад њеног тијела.

Но више од свега пажњу су привлачиле њене лијепе и паметне црне очи што су сјале попут звијезда. Због њих су ју, док је још била малена, назвали Милоока, а касније – кад је већ била одрасла – Звјездоока Гудрун.

Дјевојка Гудрун више није само читала и слушала пјесме и приче, него их је и сама писала, а страни изасланици који су долазили на двор њеног оца преписивали су их и разносили по свијету. Глас о њој допро је до великих махараџа и мудрих калифа, који су његовали и чували многа знања, мудрословље и пјесме. Они су се с махараџама, а и са другим владарима такмичили у томе ко ће јој послати вреднију књигу или сакупити љепше пјесме и послати их њој на читање.

Разговори на владарским дворовима често су се водили и о томе за кога ће се удати ова лијепа принцеза. Већина оних људи који су водили политику тадашњег свијета вјеровала је да ће ју Гüнтер удати у неку моћну владарску кућу како би поново ојачао своју државу и пријестоље.

На Гüнтеров су двор стали долазити и млади принчеви, витезови и синови великодостојника да јој се удварају, да заслуже њену руку, или да барем виде принцезу о којој се толико говорило.

.

***

Насупрот свим тим младим, храбрим, славним и богатим младићима са сјајном пратњом, Гудрун је за свог будућег мужа одабрала једног младића којег је познавала још од дјетињства.

Био то је Исландски племић Хилдебранд, из куће Тхорwалд, син Гунтерова пријатеља Харалдура.

Хилдебранд је био тек годину или двије старији од Гудрун, али врло стасит и за главу виши од ње. Плава коса падала му је на широка рамена и раскошно се расипала и излежавала на њима. И мада је имао пуно разлога за истицање, јер је био врло лијеп и наочит, Хилдебранд је био је повучен и шутљив младић.

Сам Гüнтер, који никада није имао никаквих планова за Гудрунину удају, поштовао је њен избор као нешто најприродније. Штовише, јако се радовао баш том избору, јер је младића познавао још од малена и видио да ће израсти у разборита и поштена човјека, у којега ће се свако добронамјеран моћи поуздати. Већ и прије зарука са Гудрун, Хилдебранд је често проводио вријеме на Гüнтерову двору, а Гунтер га је ословљавао са “сине”. А након зарука, нехотично је у то “сине” уносио пуно више топлине него прије.

Будући Гудрунин муж почео је ускоро са Гüнтером обављати државничке послове, и убрзо показао да има добрих способности и стрпљења за обављање тих дужности. Гüнтер се веома радовао томе, јер његова насљедница, Гудрун није нимало марила за ту врсту посла, па је то била уистину велика срећа што ће их моћи повјерити њеном будућем мужу, који је све више показивао и потврђивао те способности, а и своју промишљеност и разборитост, која је неопходна у владарском послу.

“Тако ће, и његова Гудрун и краљевство, ипак остати у добрим рукама “- мислио је у себи сретни Гüнтер и захваљивао боговима што су му кћер напутили на такав избор.

***

Гудрун је, како сам већ рекао, познавала Хилдебранда још од малих ногу и често су се заједно играли и дружили, а кад се задјевојчила, радо је вријеме проводила с њим, али није осјећала љубави према њему, а нити према неком од осталих младића који су живјели на двору или долазили у посјету.

Тек кад су Гудрун почели стизати просци из далеких земаља, све млади принчеви и витезови, она је Хилдебранда почела успоређивати с њима и видјела да тим младићима најчешће њихово богатство, добар одгој, елеганција и учтивост дају неку вриједност, и то ону извањску, док је Хилдебранд баш у дну душе, то јест по урођеној нарави био једноставан, искрен, разборит и добар, и није био потребан никакав вањски сјај да би га учинио привлачним и пожељним. Оно посебно, што јој се највише свиђало код њега било је то што је видјела да се, иза Хилдебрандове благости, повучености и скромности јасно назире да је он:

“… велик и поуздан као клисура на којој дријема Скулдегард…”

Тако је записала у једној од својих пјесама о Хилдебранду.

За разлику од Гудрун, Хилдебранд није толико марио за књиге и ученост. Ријетко је када узимао ућешћа у расправама које су се водиле на двору и то само у онима које су се тицале практичних питања. А и тада би, готово преко воље рекао једва коју ријеч, најчешће пословицу. Но те су његове ријечи, иако ријетке и шкрте, обично смиривале и зближавале успламтјеле страсти и духове.

Гудрун је пак одувијек имала некакво природно повјерење у Хилдебрандово мишљење и никад јој није било ни близу памети да сумња у њ или да му протурјечи. И, некако је, одувијек, и не бивајући свјесном тога, унапријед подразумијелвала да он никако не гријеши у ономе о чему говори или одлучује.

***

Вријеме је полако пролазило. Гудрун је сазријевала, а Гüнтер је почео размишљати о њеној и Хилдебрандовој свадби.

***

Једнога дана, већ је сјеверно љето било кренуло своме крају, у пратњи сјајне свите, на Гüнтеров двор дође изасланик Ирскога краља и његов главни савјетник, Адам Диабел.

Био је то тамнопут и маркантан старији мушкарац. Успркос малко поодмаклим годинама, витак, висок и снажан, једноставно и елегантно одјевен, лијепог, мужевног лица и мало подуже косе прошаране сјединама.

Диабел, како се види већ из самог имена, није био Ирац, него је однекуд дошао у Ирску и за кратко вријеме постао краљевим савјетником. Моћ му је била врло велика. У народу се с правом говорило да је он тај који влада Ирском, а не краљ.

Нитко га није волио, а људи су га се и веома плашили, иако се није могло рећи да је он икоме икада учинио какво зло. Због тог страха, о њему се мало, сасвим неодређено, и шапатом говорило и људи су најрадије избјегавали спомињати га или било што говорити о њему, тако да се није знало нити тко је, нити одакле долази.

Но у његово вријеме Ирска се, како је познато, почела уздизати и јачати невиђеном брзином. На краљевски двор дошли су многи учени људи. Цвала је култура, а и цијели народ почео је живјети знатно боље него икада до тада.

На Гüнтерову двору, Диабел је стекао респект показивањем свог врло великог знања. О себи самоме никад није рекао ни ријечи. Гудруни је донио и поклонио врло вриједне књиге и један пар златних наушница, за које је рекао да о њима постоји легенда која говори да нису израђене људском руком; да су врло, врло старе и да их је носила најљепша, а вјеројатно и највећа жена Старога свијета. С Гüнтером и његовим савјетницима разговарао је о сасвим неодређеним темама, а био је врло пажљив кад је нетко говорио о стварима Исландског краљевства. Пуно времена провео је у разгледавању напуштеног дијела дворца и ствари у њему и пажљиво слушао предања што су говорила о славним данима Краљевства и минулим освајањима. Увечер је радо слушао пјесме које је спјевала Гудрун и веома их хвалио. Све је изненадио казивањем цијеле једне пјесме коју је она била саставила прије много година и на коју је већ била готово заборавила.

Великој већини дворјана Диабел се није нимало свидио и улијевао им је страх. Гüнтер се напрезао да проникне тог човјека и његове намјере, али узалуд.

***

За Гудрун, Диабел је био нешто сасвим ново – отјелотворење нечег тајновитог, неземаљског, нечег што ју је одувијек привлачило попут каквог магнета, свјетла или усуда. Упознавши га, толико колико га је могла упознати за вријеме његова посјета, препознала је у њему лик из својих снова, лик којег је сањала цијелог живота. Па, иако јој се чинио некако мрачним и тајновитим, а и старијим од оца јој, она му је безглаво и самоубилачки, потпуно отворила своју душу, и међу њима се убрзо развила тајна симпатија и веза о којој нитко ништа није ни слутио.

Ствар се открила тек након што је Диабел отпловио својим брзим бродом, а с њим, потајно и Гудрун.

У њеним одајама нашли су једно кратко писмо којим их је обавијестила да добровољно одлази с Диабелом и да ће се у Ирској удати за њега. Написала је још како зна да им тим својим чином свима наноси велику бол и моли их да јој опросте.

***

Сви на двору били су пренеражени тим догађајем. Нитко од ње није очекивао неки такав чин, нити ишта слично томе.

Гüнтер напросто није могао схватити да је отишла, а кад је ипак схватио, почеле су га раздирати недоумице.

Осјећао је да би Гудрун требао вратити кући, на Исланд, али то што је она отишла с Диабелом, својом вољом везивало му је руке и није могао учинити ништа.

Да је била отета, одмах би саставио момчад и бродовљем кренуо у потјеру за отмичарима.

Вијест о Гудрунином бијегу најболније је погодила Хилдебранда.

Многи су очекивали да ће он осудити Гудрун због невјере и бијега, али он то није учинио ни једном рјечју нити гестом, а његова љубав према невјерној принцези није се, нити смањила, нити промијенила.

Но -“будући да је завољела другога – мислио је – и да је својом вољом отишла с њим, једино што могу учинити јест то да ју заборавим.”

Гüнтер је зашутио и повукао се у самоћу. Хилдебранд такођер.

На двор се спустила чама, шутња и тама.

***

Диабел и Гудрун сретно су стигли у Ирску. Он је одмах, само за њих двоје, дао уредити просторије у једној малко издвојеној кули краљевског дворца, која је стајала на литици понад мора и са које се лијепо могла видјети морска пучина. Кула је имала раван кров, грудобран и звоно којим се давала узбуна у случају напада гусара, који су тада – због порасле моћи Ирског краљевства – били већ врло ријетка, готово ишчезла појава. Испод сводова куле било је оно удобно гнијездо у којем су сада обитавали Диабел и Гудрун.

У том новом стану Гудрун је постала Диабеловом женом и започела један нови живот.

Диабел се бринуо да јој све на новом двору буде на услузи и располагању. Једина “обавеза” била јој је да пише, чита и разговара са другим ученим људима, којих је тада на Ирском двору било веома много. И у томе се Диабел побринуо да све буде прилагођено њој и њеним духовним потребама и да јој нитко не додијава или злопораби њено вријеме и стрпљење. Чак је и послугу уклонио из њихове куле, и сам удовољавао њеним жељама, и то тако као да је унапред знао што ће јој требати или што ће зажељети, па она готово никада није требала ни изрећи своје жеље.

Одвео ју је у краљевску књижницу и скренуо пажњу на многе вриједне књиге, а за њу је из свих дјелова свијета стао наручивати оно што би ју могло занимати или јој користити. У тој књижници проводила је пуно времена, а да не би кварила свој вид, Диабел је наредио да јој се пјесме и приче читају, и да их читају најбољи рапсоди, који су то умјели уистину лијепо чинити.

Вечери су често проводили у једној великој дворани поред библиотеке у којој су се сваке вечери водили разговори и препирке међу учењацима. Гудрун је све то радо и са великим занимањем слушала, али је врло ријетко узимала учешћа у њима, и то углавном онда кад је, на Диабелову молбу, читала своје пјесме.

Но она је радо, чак пуно радије читала у својој кули и тражила од Диабела да што више времена проводи с њом. Он јој је удовољавао што је више могао. Причао јој је о свему што ју је занимало и био јој занимљивији од било које књиге. Никад јој није било доста да га слуша и гледа.

Диабел јој је чинио и оно што није могла ни једна књига нити учитељ – откривао јој је њу саму и жену у њој, и често је то чинио након страственог љубавног заноса, кад су им душе, ослобођене окова земаљских, тјелесних жудњи тражиле да се вину у висине, или стрмоглаве у таму властитих дубина, и тако још једном, барем на трен заживе пуним животом.

Док јој је Диабел тако откривао њу саму, Гудрун се чинило да и она открива њега. Али, то је она, и не знајући, кроз њега откривала нарав самога духа. И што га је више откривала и упознавала, увиђала је да је он све дубљи и тајанственији и био јој све занимљивијим, па га је, сваким новим даном све га је више вољела и предавала му се. Захваљујући тој његовој неисцрпној тајанствености и његовом вођењу, пред Гудрунином су се усхићеном душом почели отварати нови, до тада непознати и неслућени свјетови, а и сам тамни бездан свеукупног постојања.

Баш из тог времена потиче онај њен гласовити стих којег и данас често понављају многи велики пјесници и мислиоци:

“…Свјетлост је само пјена безданих тмīна…”

Својим великим интересом за њен рад и дивљењем које је исказивао њеним пјесмама, њен невјенчани муж и заштитник стално ју је изнова потицао да пише нове и све љепше и љепше пјесме и веома их пажљиво и често читао, нарочито оне које су говориле о тајнама неба и времена, о крају свијета; о усуду људског рода и његовој будућности. Молио је Гудрун да их чита и оним учењацима који су боравили на двору, давао их преписивати и разашиљати по свијету, а многе је примјерке похрањивао и у краљевску ризницу.

Диабел – да о њему кажемо још и то – није био створ који би, попут осталих људи показивао своје осјећаје и поводио се за њима, па је био хладнокрван и надмоћан у било којим и било каквим околностима у којима би се затекао. Људима који су га познавали чинио се отјелотворењем неког неизвјесног, мрачног усуда, који не зна, ни за узмак, ни за милост. Он је, међутим, дубоко у себи био уистину праведан и доброљубив, па чак и милосрдан, али, и поред тога, на свијету није било ћари, лукавства или вјештине која би могла преварити и отворити, а камо ли завести и заробити његово срце, и чини се да је баш то било разлогом што га се већина људи толико плашила.

Гудрун га, међутим уопће није ни намјеравала заводити нити завести, или га посвојити само за се, него је сву, цијелу себе дала њему – свој је живот и свој усуд напросто повјерила у његове руке с повјерењем које је било налик повјерењу дјетета у властиту мајку, и, Диабел напросто није могао остати равнодушан и индиферентан према тако великом повјерењу и дару, па ју је настојао учинити што сретнијом, а убрзо ју је претпоставио и себи самоме и постао спреман на било какву и било коју жртву која би њој омогућила да настави живјети свој сјајни живот и окруни га заслуженом срећом и бесмртном славом.

Стога се он – иако јој је био истинским мужем, а она њему женом – према Гудрун односио као према неком дражесном али нејаком, дјетету којем је дао сву слободу, али над чијом је судбином зато вазда бдио и стрепио, попут оштрооког орла, који нетремице и пријетећи, стално бдије над сигурношћу гнијезда и животом своје младунчади.

Вријеме је пролазило. Диабел и Гудрун живјели су у екстази која се све више разбуктавала и за коју се чинило да неће имати краја.

На вјенчање су били потпуно заборавили.

***

Далеко на сјеверу младоме су Хилдебранду споро и тешко пролазили сиви и мрачни дани и мјесеци, а годишња доба отезала се и растезала до у недоглед. Стално се изнова, и на разне начине довијавао и трудио и да заборави своју Гудрун, али узалуд. Жеља за њом све му је више мучила душу.

Већ је било почело ново љето, и у његову бићу пробуђена природа разбуктала је ћежњу за Гудрун до те мјере да јој се више никако није могао опирати. Не имајући више куд, одлучи отићи по њу. Вјеровао је у исправност те одлуке и у то да би му се она могла вратити, тим више што до њих није допро никакав глас о њеној удаји за Диабела.

Са чврстом одлуком у срцу оде на двор ка Гüнтеру, изложи му своју намјеру и заиште од њега брод којим би отишао у Ирску. Гüнтер га саслуша, одобри његов наум, замоли га да се чува и савјетује му да никако не заподијева неки бој, ако баш не буде морао.

Хилдебранд је сакупио момчад састављену од самих јунака и момака вјештих пловидби. Међу њима је био и страшни Хаген од Троyа, чувен са своје одважности, лукавости и доброг знања ратне вјештине; стријелац Ланцемунд, чија стријела не промашује циља; Дитерицх од Xсантена, ненадмашив у боју са ратном сјекиром, а били су ту и гласовити гусари сјеверних мора, браћа Таулант и Гентиан, вјешти копљу и мачу. Та племенита и одважна браћа већ су за живота била опјевана у многим пјесмама, јер су сиромашним рибарима и другим људима у приморским селима често били једина заштита од силника и разбојника. И спретни Хундолд био је с њима, јер он је дуго живио на Ирском двору, добро га познавао и имао вјерне пријатеље на њему. Било је ту још гласовитих јунака, али сада их не могу све поименце набрајати.

Окупљеним ратницима Гунтер је дао свој најбржи брод. Испловили су с првим повољним вјетром.

***

А какав је био Хилдебрандов план?

С неколико најспретнијих и најхрабријих ратника канио је потајно ући у замак Ирског краља. Затим, уз помоћ Хундолдових пријатеља, пронаћи Гудрун и молити ју да му се врати. Најбоље вријеме за овакав, потајни улаз на двор била је ноћ. Пун мјесец отежавао је донекле тај подухват, али Хилдебранд није имао могућности чекати ноћи без мјесечине, па се за потхват одлучио оне исте ноћи кад су се били дохватили Ирских обала подно краљевскога замка.

***

У то љетно вријеме Гудрун је често ноћу излазила на кулу да се наужије љепоте што ју је стварала и откривала сребрна мјесечина.

Каткада, кад је имала среће, могла је проматрати игре китова. Знала је да су китови добродушне животиње, но увијек кад би их проматрала чинило јој се да испод мирне, сребрне површине оцеана вребају и неке големе и страшне немани, и те би мисли застрашиле њену, још увелике дјетињу душу. Плашила се чак и онда кад је била свјесна да је потпуно сигурна на својој високој кули и повлачила даље од грудобрана.

Баш те ноћи кад је Хилдебранд одлучио ући у двор, она никако није могла заспати, па се, пазећи да не пробуди Диабела, дигла из кревета, и изишла на кулу уживати у мјесечини и проматрати тајанствену пучину оцеана. Занесено је гледала како се површина оцеана љеска као некакво живо сребро и пребирала по мислима. Није ни слутила да се одоздо, уз литицу и зидине њене куле пење Хилдебранд с неколико врсних ратника и да тражи управо њу.

***

Спазила их је тек кад су се попели до врха зидина и хтјели прећи преко грудобрана.

Мислећи да то проваљују гусари, уплаши се опасности која је пријетила Дијабелу што је спавао доље у кули. На себе није ни помислила. Опасност и страх за Дијабела дадну у јој крила и она хитро скочи и потрчи ка звону за узбуну.

Ратници ју тек тада опазе, а Таулант одмах и врло снажно хитне копље на њу, како би ју спријечио да позвони.

Истог трена опази ју и Хилдебранд и препозна, и видећи да ју Таулант гађа копљем, ужаснут крикне што га је грло носило…

“Неее…!!!”

Међутим, било је касно. Копље је већ било полетјело и више га ниједан бог није могао зауставити.

Чувши Хилдебрандов глас и препознавши га, Гудрун застане и погледа према њему. У тај час копље ју погоди у леђа, а његов оштри вршак избије јој ван на груди. Она безгласно стисне усне од бола, објема рукама ухвати оштрицу копља и стисне ју, као да ју је тим својим нејаким стиском хтјела одгурнути и отклонити смрт коју јој је она доносила, и при том је, свеједнако и нетремице, погледом пуним питања и бола, гледала у Хилдебранда, који је и сам, ужаснут и окамењем стајао на мјесту и гледао у њу.

Тако су се гледали неколико тренутака, све док сироту дјевојку не свлада смрт и она клоне на кољена, а потом се сруши напријед, на прса. При паду удари о оно звоно и óно зазвони неколико пута.

***

На звук звона Диабел се тргне из сна, видје да нема Гудрун поред њега, па попут муње скочи, пограби огртач и мач и устрча уз степенице на врх куле.

Хилдебранд и остали ратници још се нису били прибрали, кад је он истрчао на кулу. Спазивши га, одмах су се освијестили и хитро се сврстали у бојни ред.

Отпоче бој.

Диабел, који је имао другачијег учитеља борбе, био је неуспоредиво вјештији борац од свих њих и брзо је убијао или рањавао једног по једног Хилдебрандовог човјека.

Кад је препознао Хилдебранда, у свијести му сијевну спознаја о томе ради кога и ради чега се води овај сабласни ноћни бој, и чим је то схватио, устреми се право на Хилдебранда. Овај одбије неколико његових насртаја, и баш је био подигао мач да му зада један страховити ударац, кад му Диабел, некаквим, несхватљивим, ђаволски вјештим маневром прислони врх свог мача на грло и свима који су се још борили довикне да одбаце оружје, или ће га погубити. Након кратког оклијевања, Хилдебрандови људи одбаце оружје. Једино сам Хилдебранд не хтједе одбацити мач, него му одговори:

“Можеш ме слободно погубити, јер након њене смрти ионако више не желим живјети.”

Диабел га упитно погледа.

Нато му Хилдебранд руком покаже према звону.

Ради сигурности, Дијабел појача притисак мача на Хилдебрандово грло, опрезно се окрене и угледа Гудрун како, поред звона лежи прободена копљем.

***

Његово срце, које је било свједоком многих ужаса и страхота, те, успркос њима, остало крепко и снажно, сада се у трену сломи, скрха и престаде бити истинским мушким срцем.

Но његов моћни дух оста непољуљан и прибран.

Окренувши се полако Хилдебранду, запита га гласом из којег је нестало сваке жестине, боје и страсти, а остао само некакав ледени, гробни мир:

“Како је погинула?”

” Овај овдје – рече Хилдебранд и покаже руком на Тауланта, који је мртав лежао до њихових ногу – мислио је да је она стражар и убио ју је, како не би позвонила на узбуну.”

Тада Диабел јасно увидје све размјере несреће коју је изазвао.

Због њега је погинула дјевојка чији је живот требао чувати више и пажљивије него свој властити и чији му је живот постао и дражи од властитог. Сада је пак, ту, пред њим, с мачем и са смрћу под грлом стајао и овај храбри и племенити млади човјек којем ју је он отео и чији је живот такођер уништио.

“Нисам се смио умијешати у живот ових људи”

– рече у себи – а његов оштровидни дух који се ничим није дао заварати и неумољива савјест одмах потом изрекну му пресуду.

Он повуче свој мач и обори га врхом према земљи, па у том ставу, остаде непомичан пред Хилдебрандом, дајући му прилику да њихов двобој оконча другачије, него што се очекивало да ће се окончати.

Хилдебранд се изненади и остане тако, затечен који часак, али не искористи прилику и не замахну мачем, него се окрене и оде до Гудрун.

Полако је и с пиететом клекнуо поред ње, гледао ју неколико дугих тренутака, а онда њежно помиловао њено лијепо, блиједо лице и тешку црну косу коју је толико волио. Затим окрену мач врхом ка прсима, погледа још једном лијепо лице своје драге и прошапће једва чујно:

“Опрости.”

А онда, свом снагом коју може имати младост, здружена с љубављу и очајем, и, прије него се итко од присутних могао и помакнути – страховито прободе своје груди.

Док је падао, и он, попут Гудрун, удари о оно звоно што се неколико пута огласи звуком који је више личио на јецање, грцање, или кукање него на звоњаву.

***

Сутрадан, ујутро, одмах након свитања, Диабел нареди да се тијела Хилдебранда и Гудрун, те осталих ратника који су погинули прошле ноћи пренесу на Гüнтеров брод. Лађу даде опремити црним, жалобним једром и она, уз почасти које се одају само јунацима, исплови из луке и отплови према Исланду.

Након тога Диабел се затворио у своје одаје и није излазио одатле, нити је кога пуштао к себи.

За неколико дана вријеме се над Ирском поквари и једне ноћи настане страшна олуја. Муње су парале небо и претварале ноћ у дан. Понад краљевског дворца и понад града појавила су се нека непозната свјетла и дуго су тамо остала. Људи су се веома уплашили и посакривали у куће и подруме и молили. Сутрадан, кад се олуја смирила, Диабела више није било на двору, а нити игдје у граду.

Не зна се када и како је отишао, али у народу је остала легенда: да је те олујне ноћи Ђавао дошао по њега, и да га је баш Он, Ђавао, и нитко други, прије много година био послао у Ирску.

***

Горе на Исланду, Гüнтер је, на своју несрећу, дочекао брод са тијелима Хидлебранда и Гудрун. Кад је видио црно једро, срце га је зазебло, јер је схватио да се догодила несрећа. Није, међутим, очекивао нити погибију Хилдебранда, а камо ли погибију своје Гудрун. А кад је несретни краљ сазнао истину, она га погоди` попут ударца неког тешког маља и смрви сву његову снагу.

За свега неколико дана постао је старцем.

Гудрун и Хилдебранда сахранио је у заједничкој гробници.

Након тога, очајни старац више није говорио и повукао се у потпуну осаму. Све државне послове препустио је својим секретарима.

Сваког дана, кад је год то вријеме дозвољавало, одлазио је на Хилдебрандов и Гудрунин гроб и тамо остајао до вечери. Људи који су туда пролазили често су чули како старац, с времена на вријеме, у очају вапи:

“Гудрун, Гудрун, несретна кћери моја!” –

“Хилдебранде, сине мој. !” –

Тако су му пролазили задњи дани.

Хилдебрандов отац и Гüнтеров пријатељ Харалдур, који је и сам био тешко погођен синовљевом смрћу, покушао га је утјешити и вратити ка животу, али узалуд.

Једне вечери није се у уобичајено вријеме вратио у двор, па су га дворјани отишли тражити. Нашли су га мртвог на Гудрунину и Хилдебрандову гробу. Умро је, сиромах од туге за њима, а и од тога што му живот више није имао никаква смисла.

Сахрањен је у једној новој, великој гробници, заједно са Хилдебрандом и Гудрун и својом покојном женом.

На гробницу би` уклесана молитва боговима да им допусте да барем онкрај гроба стално буду заједно и да никад ништа не растужи њихове сјене.

***

Тако се угасила Династија Wормс, а с њом и Исландско краљевство. Моћни, неосвојиви Скулдегард с временом се урушио у себе, а много од онога што је вријеме сатрло у прах, смрт је завила у таму и заборав.

***

Но Гудрунине пјесме и приче о њој остале су живјети и вјеројатно ће живјети заувијек. Нису уткане само у Едде, одакле сам их и ја узео и препричао за Вас, него живе и у народу, заједно с бројним легендама које, на свој начин говоре о њој и величају ју. И данас је Гудрун најдража хероина свих народа далеког сјевера.

 

Тамошњи људи с неком посебном, неуобичајеном њежношћу и љубављу његују успомену на њу – као да је она дијете које још увијек, некако невидљиво живи међу њима. Многи од њих сањају о таквој дјевојци каква је била Гудрун, али само име “Гудрун” ријетко дају својим кћерима, из страха да и њих не би задесила онако несретна судбина каква је задесила посљедњу Исландску принцезу.

Код тих народа, Гудрунин лик није само симбол љепоте, даровитости и трагичног усуда, него такодјер и симбол несретне љубави. И кад тамо, код њих, нетко оде у смрт због љубави, кажу да се тај опростио од овога свијета и замолио допуштење за улаз у Небо – позвонивши о Гудрунино Звоно.

( Петар Боснић Петрус )