,,СРПСКА АЛЕКСАНДРИДА“
Роман о Александру Великом

У хрватској средњовековној књижевности сачувана су два превода овог романа. Писани су „босанчицом“, један на чакавском наречју (из половине XVI века), Други, на штокавском.

Оба су преводи црквенослoвенског-српског изворника који је у Русији добио назив „Српска Александрида”. Језик се у том изворнику називао српским, па су тај назив задржали и хрватски преводиоци.

И дубровачки песник Иван Гундулић спомиње Лесандра Србљанина, а Александрову повељу, којом је он Словенима (српским племенима) поделио нарочите повластице, које Чеси и Пољаци помињу већ у XIII веку, спомињу и историчари Мавро Орбин и Андрија Качић-Миошић у ,,Разговору угодном”.

Својим карактером пучке књиге роман је био близак народној психи, па је деловао и на народну усмену књижевност.

Неке од трагова у нашој народној књижевности забележио је Стојан Новаковић. Тако епизоду с путовањем војске „тамним вилајетом“ по ситном камењу које се касније показало као драго камење биљежи Вук у ,,Рјечнику” уз назнаку „Тама“, а другу варијанту те згоде забиљежио је Н. Дучић у Црној Гори. Исто тако често се јавља епизода с бесмртном (живом) водом, па она о Дарију итд. У ,,Свадби Душановој” његова се изабраница зове Роксанда, име зацело преузето из романа о Александру.

Због дифузног стања традиције романа неке епизоде нису у рукописима посве јасне. Занимљиво је да често наши стари преводи дају објашњења за нејасноће у грчким текстовима.

Тако није баш разумљиво због чега Александар убија свог оца Нектанеба гурнувши га у провалију, док му овај тумачи небеске појаве. Објашњење које се понекад наводи да га убија зато што Нектанеб не зна земаљско а тежи дознати небеско, није баш прихватљиво.

Код Стојана Новаковића налазимо посве друго и много логичније објашњење које не баца тако ружну слику на Александра:

Александар пита Нектанеба да ли зна од кога ће умријети. Овај одговори да ће умријети од свог чеда. Да га не би утјерао у лаж, Александар гурне старца у провалију и тиме се, дакако, на помало едиповски начин, пророчанство испуњава.

На гозби код Дарија, Александар сакрива у недра златне чаше, којима се наздравља.

У грчким се преводима не види смисао овог типично фолклорног мотива, али се он открива у нашим рукописима:

током бега из Даријева града, Александар тим чашама поткупљује стражаре на улазним вратима, и тако успијева умаћи потери.

,,О Лесандро Србљанине, врх свих цара царе славни …”

( ГУНДУЛИЋ ИВАН, 1589-1638 )

.

Срби у војсци Александра Великог из књиге ,,Србска Александрида”

.

Роман о Александру Великом је прерада историје његових ратова, али прерада у којој је од иначе легендарне личности маћедонског краља направљена фантастична фигура. Роман је био преведен на наш језик у XIV веку и налази се у три верзије, у глагољској, ћирилској и у босанској ћирилици. Роман је веома дуг, износи преко сто страна.
Ми доносимо одломке из верзије која је најближа чистом народном језику.

(У почетку се прича Александрово рођење, затим његово детињство. Још као дете он је укротио неког чудног коња.)

Инигдо тудије дојде к Филипу цару говорећи: „Да знаш цару у свирепицах1 твојих коњ чудан родил се је, чуднији од всих коњи инакије: 2 у њега е волуја глава, и на десној бедри рози за ушима јавили се бише“. Филип рече њега довести и рози ки му биху изресли меју ушима колико лакат, почуди се и рече гвоздену град учинити; и ке на смрт осујеваху, пред њега метаху. И нигдор не смијаше ка коњу приступити ни из далека на њ гленути. Александар често прихојаше к њему, и коњ всаку одметаше срдитост, тих ка Александру рзаше и кротост всаку Цару свому указоваше. Александар га једном руком прозором за ухо ухиташе, он му се приклањаше како јунац јарму. И то видив Александар обломи кључ и к њему улизе и оседла га и уседе на њ и на коњски тек3 појаха. И витези мацедонски на коњском теку течаху и с високе полаче цар Филип гледаше и смишљаше всакога јунака потечење4 и липо на коњу сидиње. Александар брзо из града царскога на волуји глави изјаха и видивши вси мацедонски витези седоше с коњи и поклонише му се како цару и чујаху се гледајући мештриво5 витеза сидиње на волуји глави. И к потечишћу6 на њем пријаха и од всих витези брже потече и всакога коњ беше назад остал а њега с великом силом једва устави с честими извори. И ту град сазида и нарече му име драм, јере по србском језику потечишће.

И тому цар Филип почуди се, брзо дитића потечење на неучном коњи видив рече:
„Тешко приближајући се мацедонијској земљи, јере од оштра меча Александрова паду се и од Мацедоњан попрани7 буду“.

И к Мацедонинам насмијав се рече:
„Јере у прилику Ирааклија витеза талијскога, видих Александра данас текући на вологлаву коњу“.

(После овога Александар односи победу на олимпијади. Затим прима владу. У томе му персиски цар Дарије затражи да се покори његовој власти. Александар то одбије. После тога Александар осваја Солун, Атину, Рим и многе чудне земље у којима наилази на звери са људским главама или на бића са две главе, на гвоздену гору, на дивље крилате жене. Све их побеђује. Затим осваја Египат и Троју, a Јерусалим му се преда. Полази на Дарија, побеђује га у великом боју и заузимаВавилон (Бабилон), где наилази на огромно богаство.)

,,Од Бабилона, Александар у Бабилон појде. Грајане бабилонски на петнадесте мил не даваху Александру близу прити: толико бише Бабилон велик, колико рика Епрат посрид њега течаше, непреходна соушти и гди из града истикаше и ту на коњих ју гажаху. Александар више града с војсками ста, водовају по сриди војски копати заповида проту рици ширрку. И вједну ноћ благ дан велик у Бабилони би, и жртву богом својим чињаху и вси у црикав Аполонову сабрани биху.

Александар в ту ноћ с војсками дошад и рику Епрат(Eufrat), у поље обрати и водовају ричном у град улизе. И не могаше пријати га и огњем рече важгати га. Бабилоњане то видивше ка Александру, молећи се вапјаху:
„Помилуј нас мацедонијски Александре, всега свита царе, персидски господине“.

Тада Александар огањ рече угасити. И тада поклонише се њему у Бабилони и прославише Александра цара и дари њему чудне донесоше и многоцине, даше њему злато Даријево, ко бише ту, дви тисући таланат и пет сат коњи зобних Даријевих и сто лавов у златих веругах, и тисуће пардусов9 ловних и сто фарижев10 арапских, ки биху бољи од всих коњи земаљских. Изнесоше њему дви тисући здилa златих на столих Даријевих, изнесоше њему дви тисући рогов слонових златом окованих и великим бисером и многоцинним камињем и тисућу поти извајанех от различнијих камен много цинних. Изнесоше њему десет тисућ оружја, камињем и златом украшено; изнесоше њему десет тисућ хаизамa коњских ке биху од рибе, по ких гвозде сићи не море; изнесоше њему крзно Стерстена цара персдскога, ко бише од змијевих очију с многоцинним камињем; изнесоше њему винац Санхоза цара, ки бише бил всему свиту цар; изнесоше њему трпезу од самфира камена Дарија цара персидскога: када на њеј јидише, никадар зловољан не бише. И ту Александар ста у Бабилони петдесет дан Дарије цар чу, јере пријаше Бабилон, жалости велике напуни се и рече: „Оневољни ја, Дарију како всега свога улиших се у животи мом и како силни бог небески чињах се, а сада ни чловику земаљному достојан бих; један од малих царов силу моју разби и царство моје затрше. Ја, невољни Дарију, чест моја прво к мени насмија се, а на покон горко к мени озри се.15 Да по истини добро је рекал ки в рику сијут16 с радошћу, а то неправадно, с плачем и жалошћу пожању. Велики в мудрости цар јеврејски Соломун у писми свом рече: ки с радошћу ва зимају туја, ти са жалошћу своја дају. И ја многа туја вазех с радошћу, а сада својих улиших се са жалошћу. Да боље ми бише на боју од Мацедоњан убијену бити, него ли зло живући Персидом царствовати. Персиди много литa харач од Мацедоњан вазимаху а сада главами својими Мацедоњам плаћају“. И то Персиди чувше цара свога тишаху говореће: ,,О велики цару Дарију, великим карабом велика падења јесу и велици витри дрива велики поламају, мала слаба находећи поминују. Тако царство мнозими људи здржи се, како и море уздржи се мнозими слапи, и тако усилно јавља се оним ки пливају в мори. Да не тужи за то, цару. Вчера нас Александар разбилје, а ми јутри њега убијемо; не мало бо се имају подвизати силни персидски витези о својој башћинској земљи.

(Дарије се повуче са војском, а Александар оде сам да га уходи. Тамо га познаду и у мало га не убију, те једва побегне. Дарије позива у помоћ индиског цара Пора. У новом боју Дарије је рањен, позива Александра и даје му своју кћер за жену и са њом свој престо. Одатле Александар одлази на Креза, па опет на дивље жене, и понова на неке фантастичне зимље.)

И од туда устав шесдесет дни ходише наприда и земљу пишћену19 најдоше, и мрави в земљи тој такови биху, да један од њих коња подхитив ва утлину20 утечаше. И тако Александар сламу донести рече и на утлинах поставити и запалити. И ту их много изгори.

(Долази у Царство Кепеца који се зову Питици.)

И Питиково царство прешад, на поље дуго и широко дошадше, и језеро бише на пољу том бистро и слатко вело; образ чловичаски од злата излијан на крај језера оног сташе.
И то поље бише пуно чловичаских кости мртвих. Александар на коњи ка образу оному потече, слова грчка на ступу том најде говорећи:

„Чловиче, ако гдо на исток хоће појти, до овди дошад опет се врати, јере не мореш даље појти. Ја јесам Санхоз, ки всему свиту цар бих, и крај земље хотих видити и с војском великом на ово поље дојдох, и усташе на ме дивљи људи и војску моју разбише и мене на пољу овом убише“.

И та слова Александар прочтив и убоја се како да Мацедоњане тога не прочту: поставу злату взам и тило Санхозово загрну и ту станом ста. Мацедоњане упрашаху га, ча писмо златога образа каже? Он рече: „Слатку земљу и пићну каже нам наприда“. И то говорећи мамљаше их. И тако два дни од миста тога прошадше и ка гори никој дошадше падоше и људи дивији в гори тој видише, грде никако и страшне гледањем, три сежани, всаки дуг, космати вси. Војску гледајући не бигаху. И то Александру казаше. Александар појде их видити; и види их одмиста на мисто преходећи, страшно војску гледајуће. И убојав се Александар рече:
„Ово су људи, кojи нeкада Санхоза убише“.

И то рек војски рече всој оружати се, и табор велик пред војском рече учинити. И једну жену вазам к људем дивљим појде и к једному од њих жену посла. Жена близу њега пошадши седе. Он притиснув ју наче јисти. Жена гласом великим звапи; војници Александрови потекоше и изручише ју и чловика дивега копем удрише. Он великим гласом вриснув жену пусти. Глас његов чуше диви људи, толико их много наскочи на Александрову војску, колико им числа не бише; дривем и камињем они војску убијаху. Александров пук внутар у табор вагнаше, докле Антиох са својим пуком присти и тако их прико широка поља опет прегна. Александар на коњи меју ње упаде и једнога од њих за тил 23 попаде и в табор умча. Бише дите од десет лит и више бише од всих људи питомих. И ту уби Александар од њих тисућ тисући, и они убише од Александрових дви тисући војников. И таков закон бише дивљих људи: када кога од њих окрвављаху, издидиху га.

(Затим наилази на псоглаве људe, па на огромне ракове који увлаче коње у море. Долази најзад и ро раја. А одатле оде у тамни вилајет.)

Од рибе велике. И два дни прешад и другога језера дошадше, кога вода слатка бише како захара, а крај језера Александар, хтјeше купати се хотијући. Риба из језера тога на-њ измаши се. Александар видив из језера побиже. Риба тeрајући га усуну се на сухо. Александар врати се и притишће ју и распорију и камен в срци најде, колико гушче јаје и свићаше како сунце и веће. И њега Александар мисто паноса на коњу ношаше посрид војске. И в ту ноћ жене од језера изидоше и около војске ходећи чудними никими гласи липими и жалостними писни, појаху. Њих Мацедоњани слишећи чујаху се.

После овога наилази на кентауре и друга фантастична бића, и све их побеђује. Најзад долази до Индије, где води страшну битку са царем Пором. Ту позива Пора на двобој и убија га. Узима му град и огромно богаство. Одатле одлази на северне народе, и осваја њихове земље. Враћа се натраг и живи неко време у миру, проводећи у разговору са својим старим учитељем Аристотелом.

Најзад га отрује пријатељ љубимац, коме једну жељу није могао да испуни. За њиме се убија и жена му Роксанда.

На самрти Александар каже:
„О сујетнаја славо чловечкаја, како в мале јављајеш и се, а в скоре погибајеши. Добро бо рече реки: „Нест на земљи радост, јеиже не примешајет се жалост, ни јест на земљи слава непреложнаја.“

Izvor: http://www.freewebs.com/omorika/srednji-vek/lesandro.htm