Vesna Radojlović Zaveštanja predaka

https://collections.vam.ac.uk/item/O118548/zeus-sabazios-bust-unknown/

.
САБАЗИОС ( Сабатиос, Саватиос, Саваот, Сава-отац). старогрчки: Σαβαζιος .  У народу назван Сабазије,  је био небески бог-отац коњаник Фригијаца и Трачана. У индоевропским језицима, попут Фригијског, -zios (-ије) у његовом имену потиче од dieus, заједничког прекурсора латинског deus (Бог) и грчког zeus. Иако су Грци тумачили Фригијског Сабазија [1] као Зевса и као Диониса (Зеус Сабазиос), увек је приказиван, чак и у римско доба, у седлу као номадски бог-коњаник, што му даје карактеристичан амблем моћи.

Могуће је да су миграционим кретањима Фригијци донели Сабазија са собом, кад су се населили у Анадолији у раном првом миленијуму пре нове ере, а да порекло Бога треба тражити у Македонији и Тракији. За недавно откривено древно светилиште, Перперикон, у данашњој Бугарској се верује да је светилиште посвећено Сабазију. Македонци су такође познати као коњаници, одгајивачи коња и коњообожаваоци до времена Филипа II, чије име значи „љубитељ коња“.

Могући рани сукоб између Сабазија и његових следбеника и древне богиње мајке Фригијаца (Сибеле или Кибеле) можда се огледа у Хомеровом кратком осврту на младалачке подвиге Пријама, који је помагао Фиргијце у њиховим биткама са Амазонкама. Аспект верског компромиса, слично другим таквим митским усагалашавањима широм Егејског културе, може се наћи код фригијског краља Гордија и његовом прихватању Кибеле од Миде.
Један од древних верских створења био је Лунарни Бик. Односи Сабазија са божанством Бика могу се претпоставити по начину на који његов коњ ставља копито на главу бика, у римском мермерном рељефу у Бостонском Музеју лепих уметности. Иако римска по времену, таква представа је знатно ранијег датума.

…

Petko Nikolić Viduša o Sabaziosu:

BOG SAVAOT, SABAZIOS I SAVA

   Starobiblijski hebrjski Bog je SAVAOTH. Ime mu, kazu, znaci BOG NAD VOJSKAMA. Vidjecemo da li je to tako.

   SABASIOS (Σαβάζιος, Σαβάδιος, Σαάζιος, Σάβος, Σεβάζιος) je bio Bog Briga (Friga ili Frizana) i Tracana. Na kamenim plocama prikazan prikazan je kao ratnik konjanik. Ima puno pokazatelja koji upucuju da su Brigi narod koji je u Malu Aziju dosao sa Balkana. Brigi su Brigani, Brdjani, narod sa brda (na sjeveru Crne Gore jos postoji pleme Brdjani).

   Otkud potice ime SABAZIOS. Grci su zapisali to ime kao SABAZIOS, ali Grci kao Grci uvijek su tudje rijeci prilagodjavali svom jeziku. Grcko Σαβάζιος je frigijsko (brigijansko, brdjansko) SAVADIOS, sto SAVA BOG.

   SABAZIOS je slozena rijec sastavljena od dvije rijeci: SABA-ZIOS. Sta znaci SABA? Rijec SABHA je u sanskritu sa nekoliko srodnih znacenja: SKUPSTINA, SAVJET. Pogledajmo sta prorokuje prorok Isaija govoreci o rodjenju Isusa Hrista:

   “Jer nam se rodi Dijete, Sin nam se dade, kome je vlast na ramenu, i ime će Mu biti: Divni, SAVJETNIK, Bog silni, Otac večni, Knez mirni. Bez kraja će rasti vlast i mir na prestolu Davidovom i u carstvu njegovom da se uredi i utvrdi sudom i pravdom od sada dovijeka. To će učiniti revnost Gospoda SAVAOTA.” (Isa.9,6-7)

   Isus Hrist je predstavljen kao DIVNI (BOZANSKI) SAVJETNIK, Bog Silni, Otac vjecni, Knez mirni. Osmotrimo sad ovo: DIVNI SAVJETNIK, BOG SAVJETNIK i to je upravo znacenje rijeci SABAZIOS. Grcko ζιος je DIOS, DEUS, ZEUS, ZEVS. Grcko Σαβά zapravo je sanskritsko SABHA, srbsko SAVA. Rijec SAVA na sanskritu je jedno od imena SUNCA. I tako je hebrejsko SAVAOT isto sto i brigijsko-tracko-srbsko SAVA OTAC, koji je Gospod nad vojskama olicen u SVETOJ TROJICI kao SAVJETU (SAVEZU) OCA, SINA I SVETOG DUHA.

   SABAZIOS je SAVA BOG. Znacenje rijeci SAVA vec smo otkrili u sanskritu u kojem SAVA znaci SUNCE, a SAVAOT dakle znaci SUNCANI. Srbi su oduvijek vjerovali u SUNCANOG BOGA SUNCA.

Бог на коњу

.
Неколико стела „Бога јахача“ се налази у Бурдур музеју у Турској. За време владавине римског цара Гордијана III  Бог на коњу се појављује на новцу кованом у Телосу, у суседној Ликији и на Иструсу у покрајини Доња Мезија, између Тракије и Дунава. Обично се мисли да је деда младог цара дошао из Анатолијске породице, због његовог необичног надимка, Гордије. Слика бога или хероја на коњу који се бори са змијом, коју гази његов коњ, појављује се на келтским вотивним стубовима, а са доласком хришћанства се трансформише у слику Светог Ђорђа и змаја, чији најранији познати описи су из десетог и једанаестог века у Кападокији и једанаестог века у Грузији.

Сабазиос  у Атини

Демостен наводи екстатичне источне обреде, које су практиковале углавном жене у Атини, из реторичких разлога ради омаложавања свог противника Асхинса због учешћа у култним ритуалима његове мајке:
„Након доспећа у зрело доба подржавао си своју мајку у њеним иницијацијама и другим ритуалима, и читао наглас култне списе … Гладио си дебеле змије и махао њима изнад главе, узвикујући Euoi saboi и hues attes, attes hues.“ [2]

.

Преображење у Сабазија

Сматра се да је пренос Сабазија до римског света у знатној мери посредован Пергамом. Природно синкретичан приступ грчке религије замаглио је разлике. Каснији грчки писци, као што је Страбон у првом веку нове ере, повезивао је Сабазија са Загрејом, међу фригијским министарима и учесницима светих обредима Рее и Дионијуса. Страбонов сицилијански савременик Диодор Сикул повезивао је Сабазиоса са тајном „другог“ Диониса, потомка Зевса и Персефоне, веза коју не потврђују сачувани натписи о Зевсу Сабазију. Хришћанин Климент Александријски је сматрао да су тајне мистерије Сабазија, на начин на који су их Римљани практиковали, укључивале змију, хтонско створење невезано за небеског бога Фригијаца: „Бог у недрима је препознајућа ознака сабазијских мистерија“. Климент наводи: „То је змија, која је прошла кроз груди посвећених“. [3]

.

Знатно касније, византијско-грчка енциклопедија, Суда (10. век?), наводи:

„Сабазије … је исто што и Дионис. Он је попримио овај облик из обреда који су се односи на њега; за варваре који су узвикивали баханалски узвик ‘sabazein’. Стога неки од Грка следе и називају крик ‘sabazmos‘; тиме Дионис [постаје] Сабазије. Они су такође називали места посвећена њему и његовим Баханткињама „саби“ … Демостен их помиње у говору „у име Ктесифона“. По неким изворима Саби је термин за оне који су посвећени Сабазију, то јест Дионису, као што се и онај посвећен Баху назива Бахи. По тим изворима Сабазије и Дионис су једно исто. Исто тако се тврди да Грци зову Бахи Саби.“ [4]

Култ Сабазија је исто тако повезан са култом Хроноса, Сатурна и првобитно Јупитера. Припадајући симболи соларног и пољоприпредног божанства (бога жетве) су тирс, срп (нарочито у хетитском тумачењу), јечам. Божанско пиће пиво, према наводима Амијана за време Валенса (родом из Цибеле) звано је сабијум. [5]
Према савременим научницима ниједан храм посвећен Сабазију, богу јахачу није пронађен.

Мале заветне РУКЕ, обично од бакра или бронзе, са ПОДИГНУТА ТРИ ПРСТА (што је и данас карактеристичан србски поздрав) су повезане са култом Сабазија. Многе од ових руку имају малу перфорацију у основи, што сугерише да су можда биле везане на дрвене мотке и ношене у процесијама. [6]

…

Христос са ТРИ подигнута прста…
…
Црква Свети Алфонсо у Риму
Church of Sant’Alfonso in Rome

…
Оригонални линк:
https://vultuschristi.org/index.php/2009/06/the-heart-of-jesus-and-the-pri/

https://collectins.vam.ac.uk/item/O118548/zeus-sabazios-bust-unknown/

…

Референце

[1] E.N. Lane, Corpus Cultis Jovis Sabazii 1989 for The Classical Review, 1991:125.
[2] Demosthenes, De corona 260; Attis, serpent cult, Sabazios, Dionysus (Aeschines is characterised as “ivy-bearer” and “liknos-carrier”), and “cultic writings”, which may have insinuated Orphic connections as well, are not otherwise linked in cult, save in their foreignness in fifth-century Athens.
[3] Clement of Alexandria, [Protrepticus (Clement)], 1, 2, 16.
[4] Sudas, under ‘Sabazios,’ ‘saboi’; Sider, David. “Notes on Two Epigrams of Philodemus”. The American Journal of Philology, 103.2 (Summer 1982:208-213) pp209f.
[5] Погледај Сабајаријус: вино, пиво и Амелијан
[6] M.J. Vermaseren, Corpus Cultis Jovis Sabazii, in Études Préliminaires aux Religions Orientales dans l’Empire Romain 100.1 (Leiden, etc: Brill) 1983

Душан Синдик:

Две повеље у Хиландару о Ивану Кастриоту и синовима

Грбовник Кастриота из збирке Венецијанских племићких грбовника:

http://daten.digitale-sammlungen.de/~zend-bsb/wasserzeichen-projekte.php?seite=00095&id=00001426&bibl=bsb&kennziffer=29082916290211112908

Евгенију Павловичу Наумову

У Архиву манастира Хиландара међу српским документима под бројевима 82 и 105 чувају се ДВЕ ПОВЕЉЕ од којих je прву, дакле ону под бр. 82, издао арбанаски великаш Иван Кастриот манастиру Хиландару, а другу, ону под бр. 105, издао je манастир Хиландар Ивану Кастриоту. Обе повеље су већ давно објављене тако да овога пута вероватно ништа ново неће бити саопштено.^[1] С друге стране ово je можда згодна прилика да се на оба документа подсетимо и укажемо поново на њихову занимљиву садржину.

Најпре неколико речи о породици Кастриота. Најстарији до сада познати податак о овој породици сачуван je у Хисторијском архиву у Дубровнику. Реч je о познатом документу, тј. о заклетви Александра, господина Канине и Валоне из 1368. године, да ће бити пријатељ Дубровника. Међу сведоцима овог “писанија” наведен je канински кефалија Кастриот.^[2] Иван Кастриот наших докумената вероватно je потомак споменутог кефалије из Канине. Познати документи не дозвољавају да се нешто прецизније каже о степену њихова сродства.

Посматрајући спољне особине повеље под бр. 82, опажа се да je писана на пергаменту ширине 25,8 дужине 34,2 цм, на средњовековном српскохрватском језику, ћириличким писмом, рашким правописом, канцеларијским брзописом, црним мастилом у 25 редова урачунавши ту и потпис. Сачуван je траг округлог воштаног печата чији je пречник могао бити до 5 цм. На полеђини je запис савремен или врло близак времену постанка повеље: + Књига Кастриотова за села. Знатно изнад тога записа, руком вероватно друге половине XIX века латиницом N (вероватно: numero), испод тога 35, а још ниже 6934 года, највероватније руком Порфирија Успенског. Окренут за 180° налази се запис монаха Никандра, вероватно из четврте деценије XIX века: Сеи хрисовуль есть господара Ивнна Kacтpiωта албанскаго, и копίе егω вь немъ есть. И пише како даеть монастирю нашему две села во Албанiи и суща съ церковьίю Прес(ве)ты, Б<огоро>д<и>цы тамо сущίа, и ωписуеть вс по синорами, и прочат. Запис je подвучен валовитом цртом. Између текста записа и црте оловком вероватно XX века: Бр. 94. Уз повељу се чува и препис споменутог монаха Никандра. Он je себи дозволио да преписавши верно цео текст повеље дода и потпис по својој замисли: Милостию Божијею Јоаннь Кастриоть господар албанскии и прочат.

Повеља не почиње КРСТОМ, тј. симболичном инвокацијом, него се на почетку налази нека врста комбинације између вербалне инвокације и интитулације: По неизрецивом милосрђу владике мога Христа, ja, грешни и недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мога, Иван Кастриот, са мојим синовима Станишом и Репошем, Константином и Ђурђем. Такорећи у једном даху одмах се на овакав почетак наставља нарација-експозиција: Потрудих се, по господину Богу моме сведржитељу и помоћу госпође Богородице Лаври хиландарској. У продужетку експозиције следи прича о саветовању са синовима, о читавом поступку и одлуци да се у оквиру могућности учини поклон светом манастиру.

Затим долази диспозиција у којој су наведени поклони, а то су у овом случају села Радостуше са црквом посвећеном Пресветој Богородици, и село Требиште. Села су поклоњена са великим повластицама – имунитетима. Као што ће се из даљег излагања видети, очигледно je да су у то време, реч je о првој половини XV века, традиције српске државе из времена царства још веома снажне, па се то огледа и у овој повељи. Као и у повељама српских средњовековних владара, тако се и овде имунитети могу поделити на судске и економске. У судске имунитете убрајају се изузимање испод власти краљевских, тј. државних чиновника. У овом случају: кефалије, власника и псара, а у економске ослобађање од десетака и то: житног, винског и пчелињег, као и других дажбина као што су: траварина, торовнина и динари поклони. Тарановски je вероватно у праву када сматра да десетак не треба дословно схватити као десетину производа, него само као известан део (проценат) убране летине. На такав закључак упућује помен великог и малог десетка у Светостефанској хрисовуљи.^[3] Травнина je била надокнада за коришћење пашњака. Њена вредност одређивана je у зависности од врсте и количине стоке а вероватно и од величине пашњака. Не би требало искључити ни могућност одредбе ad hoc или чак и погодбе, јер разни документи пружају различите податке. На могућно значење термина торовнина указује податак по којем се ова дажбина плаћала када се јагњила овца на црковној земљи. Динар поклони, вероватно je означавао неку врсту милостиње. Једино су цркви остављена права у складу са законима тих села. Није нам, међутим саопштена и садржина тих права, тако да то за сада остаје непознато. На крају диспозиције записана je општа повластица да су села ослобођена свих работа малих и великих. На основу такве формулације можда не би било погрешно закључити да су и све дажбине набројане у овој повељи биле испуњаване у виду радне ренте.

Реченица: И сије моје записаније да пръбивајет’ тврьдо и непоколебимо, подсећа на короборацију, али je уствари увод у санкцију. Сама формула санкције je уобичајена као и у већини рашких повеља за манастире и цркве a њене казнене одредбе су само духовног карактера. Ипак, треба споменути да се међу клетвама, намењеним претежно посмртном животу прекршилаца одредби повеље налази и жеља која може донети и несрећу на овом свету. Ради се о жељи да прекршилац оболи од проказе Геозијеве, тј. од лепре. Ово је јединствен случај међу санкцијама средњовековних повеља писаних на нашем језику.

Датум повеље садржи само годину 6934, тј. годину од стварања света. Зато се као датум издавања повеље мора узети у обзир све време од 1. септембра 1425. до 31. августа 1426. године.

Племена Кастриоти – КИМЕРИ (ЦИМЕРИ)

more »

Izvor:

http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/Meteori/index.htm

КО СУ ГРЦИ, КАДА ЈЕ НАСТАЛА ГРЧКА ДРЖАВА, КО ЈЕ ОСНОВАО АТИНУ, КО ЈЕ ЛЕОНИДА И КО СУ СПАРТАНЦИ, КОЈА СУ ГРЧКА ПЛЕМЕНА ВОДИЛА ТОЈАНСКИ РАТ, КО ЈЕ ОМЕР (ХОМЕР), КО ЈЕ ОРФЕЈ , КО ЈЕ  ЈАСОН И АРГОНАУТИ И ГДЕ СУ ТРАЖИЛИ ЗЛАТНО РУНО ….

МОЖЕМО НАВЕСТИ БАРЕМ ЈОШ ТРИДЕСЕТАК ПИТАЊА, НА КОЈА , НА ПРВИ ПОГЛЕД СЛЕДЕ ТАЧНИ ОДГОВОРИ ДАТИ НА ОСНОВУ ЗНАЊА СТЕЧЕНИХ НА ЧАСОВИМА ИСТОРИЈЕ У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ.
НА ПИТАЊЕ : ‘‘КО СУ ГРЦИ‘‘???
ОДГОВОР КОЈИ ЋЕ ДАТИ 98% СРБА , И НАРАВНО ПРИПАДНИЦИ ДУГИХ НАРОДА НАРОЧИТО ЗАПАДНО ЕВРОПЉАНА БИЋЕ :
‘‘ГРЦИ СУ НАЈСТАРИЈИ НАРОД ЕВРОПЕ, НАРОД АНТИКЕ, ОНИ СУ ДОНЕЛИ СВЕТУ ДЕМОКРАТИЈУ, НАУКУ, АРХИТЕКТУРУ, УМЕТНОСТ ‘‘, И ТАКО ДАЉЕ, И ТАКО ДАЉЕ….., ЈЕР СУ НАС И ЊИХ ТАКО УЧИЛИ, ВЕЋ ГЕНЕРАЦИЈАМА, ОД БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА ДО ДАНАС , А НАМЕРА ИМ ЈЕ ДА НАШУ ДЕЦУ И ДАЉЕ УПУЋУЈУ У ИСТОРИЈСКА ЗНАЊА, НА ОСНОВУ ЗАКЉУЧАКА И ТАЈНИХ АНЕКСА ПОМЕНУТОГ КОНГРЕСА КОЈИ ЈЕ ОДРЖАН, ДА ПОДСЕТИМ 1878. ГОДИНЕ ??
ОДГОВОРИ НА ОСТАЛА ПОСТАВЉЕНА И НЕ ПОСТАВЉЕНА ПИТАЊА СА ПОЧЕТКА ОВОГ ТЕКСТА ЋЕ СЕ ЗАСНИВАТИ НА ИСТОРИЈИ КОЈУ УЧИМО У НАШИМ ШКОЛАМА (МИСЛИМ НА СВЕ НИВОЕ ОБРАЗОВАЊА, ЗАКЉУЧНО СА ФАКУЛТЕТИМА, НАЖАЛОСТ И СА ФАКУЛТЕТИМА ГДЕ СЕ ИЗУЧАВА ИСТОРИЈА И АРХЕОЛОГИЈА).
ОДГОВОРИ НА ПОСТАВЉЕНА ПИТАЊА НИСУ ТАЧНИ!!
ДА, НИСУ ТАЧНИ, ОДНОСНО,ТАЧНИ СУ У ОДНОСУ НА НАУЧЕНЕ ЛАЖИ ИЗ КЊИГА КОЈЕ СУ НАПИСАНЕ НА ОСНОВУ ‘‘ГЕРМАНСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ШКОЛЕ‘‘, КОЈА ЈЕ ВЕКОВИМА ФАЛСИФИКОВАЛА ИСТОРИЈСКЕ СПИСЕ АНТИЧКИХ, РОМЕЈСКИХ И РАНОХРИШЋАНСКИХ ИСТОРИКА И ХРОНИЧАРА.
ЗАШТО СУ ТО РАДИЛИ ? ОДГОВОР СЛЕДИ У СЛЕДЕЋОЈ ОБЈАВИ, А САДА ВРАЋАМО СЕ
‘‘ ВЕЛИКОМ, НАЈВЕЋЕМ АНТИЧКОМ НАРОДУ , ГРЦИМА‘‘ .
ПРВО,РОДЕ СВЕ ШТО СТЕ УЧИЛИ ИЗ ИСТОРИЈЕ НИЈЕ ТАЧНО , ЛАЖ И САМО ЛАЖИ, ЈЕР МИ СРБИ, БРАЋО И СЕСТРЕ СМО ПРВИ И ЈЕДИНИ ИСТОРИЈСКИ НАРОД ПРВЕ ЕВРОПЕ . ТО ЈЕ ИСТОРИЈСКА ЧИЊЕНИЦА. ЗНАМ ДА ЋЕ МНОГИ КОЈИ ЧИТАЈУ ОВАЈ ТЕКСТ ДА МИ СЕ СМЕЈУ И ПРОГЛАСИЋЕ МЕ ЛУДИМ И ФАНТАЗЕРОМ, АЛ ИПАК ПРОЧИТАЈТЕ ТЕКСТ ДО КРАЈА.

.
ЗАШТО ГРЦИ  И ‘‘ АНТИЧКА ГРЧКА‘‘ ?

ЗАТО ШТО СУ ПРОТО ГРЦИ УПОТРЕБЉЕНИ ЗА ОСНОВ СВИХ ЛАЖИ СВЕТСКЕ ЗВАНИЧНЕ ИСТОРИЈЕ, КРУНИСАНЕ БЕРЛИНСКИМ КОНГРЕСОМ.
ДА СУ ГРЦИ БИЛИ ИСТОРИЈСКИ НАРОД, СТВАРАЛИ ДРЖАВЕ, ИМАЛИ КРАЉЕВИНЕ И ЦАРСТВА, БИЛО БИ ПОМЕНА О ТИМ ДРЖАВАМА И ВЛАДАРИМА, У СПИСИМА И ПОВЕЉАМА И У ПЕРИОДУ ПРЕ ПЕТОГ ВЕКА СТАРЕ ЕРЕ.
ЗАТО ШТО ГРЦИ НИСУ ИСТОРИЈСКИ НАРОД , БАРЕМ НЕ ДО 1823.ГОД. после Христа, КАДА СУ ПРВИ ПУТ У ИСТОРИЈИ, ДОБИЛИ ДРЖАВУ УЗ ПОМОЋ СВОЈИХ МЕНТОРА КОЛОНИЈАЛНИХ ИМПЕРИЈА ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ, A ПРВИ КРАЉ ИМ ЈЕ БИО НЕМАЦ –  Ото – Баварски (1815-1867).

…
ОВО ЈЕ ИСТИНА О ХЕЛМУ И ЊЕГОВОЈ ДЕЦИ, ПРОТО ЕВРОПЉАНИМА ТАЧНИЈЕ ПРОТО СРБИМА, НАРОДУ КОРЕНУ СВИХ ЕВРОПСКИХ НАРОДА, И ГРЦИМА НАРАВНО.

ОВАКО ЈЕ ПОЧЕЛО :

Групе људи, које у освит цивилизације,на крају последњег леденог , дотадашњи, номадски сакупљако – ловни начин живота постепено мењају, и устаљују се на местима са богатим природним условима за добар живот. Такве услове им је пружио Хелм.Природни услови хелма, људским заједницама у периоду раног мезеолита 9.500. година пре Христа,омогућили су да створе, вероватно прве сталне људске насеобине. Та станишта су откривена на обалама реке Дунав,данас тај предео ми зовемо Лепенски вир.Лепенски Вир је корен прве цивилизације у Европи,и претеча је потоњих култура Старчева и Винче. Те прве цивилизације су се претакале једна у другу на истим територијама у континуитету хиљадама година, од Лепенског Вира, до данас без прекида.То је период од 12.000. година цивилизације, на територији данашње Србије, која је у центру, у односу на укупан ареал на ком су до сада откривена станишта наших далеких предакa. Управо континуитет живота наших пра родитеља,на стаништима која су у током више хиљaда година еволуирала из неолитских станишта у данашња насеља и градове на овим нашим просторима, је доказ да је Хелм колевка цивилизације.Прото народ ХЕЛМА, први ЕВРОПЉАНИ ИЛИ АРИЈЕВЦИ, КАКО КАЖЕ ОНАЈ КО ЈЕ ДЕМОНТИРАО ЗВАНИЧНУ ИСТОРИЈУ СА ЈОВАНОМ И. ДЕРЕТИЋЕМ, ЈЕ АНАТОЛИЈ КЉОСОВ .

АРИЈЕВЦИ, тај Један Јединствени Род (Данас Срби, Руси, Украјинци итд…) насељавали су те просторе још пре 12.000 година! Временом, део Аријеваца је из разних разлога о којима Кљосов говори, почео да се расељава на друге просторе по Планети Земљи, тако да се после 200 и нешто покољења, односно пре 4500 година, део Аријеваца преселио на источно-европску равницу, на тим просторима појавио се тада предак данашњих савремених Руса, Белоруса, Украјинаца, то је род R1a1.

Прапостојбина Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1. Доба када је живео наш прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини.
ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 година наши прасловенски балкански преци живели у тим крајевима, никуда се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хаплотиповима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни остали.

Али пре око 6.000 година започела је Велика сеоба народа – изгледа, у вези са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових територија. Прво померање је било на северне Карпате, на територију историјске Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је, по мишљењу археолога, исто тако загонетно и нестала. А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов заједнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година и припадао роду R1a1. Прасловен. И хаплотип тога претка сада нам је познат. Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица.
И даље су кренули да се разилазе таласи миграција рода R1a1 на све стране, са Балкана (археолошка култура ВИНЧА и њој сродне) и из Буковине (Трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000–5.000 година,треће-четврто хиљадулеће пре наше ере.Немачка – исти хаплотип са 25 маркера. као код Источних Словена, пре 4.800 година.
И испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти!
НАДАМ СЕ ДА ЈЕ САДА МАЛО ЈАСНИЈЕ,  КО ЈЕ НАСЕЛИО И КАДА ТЕРИТОРИЈЕ КОЈЕ СУ САДА ГРЧКА И АЛБАНИЈА ??
НА ТО ПИТАЊЕ , НАЈСАЖЕТИЈИ ОДГОВОР ДАЈЕ  VICTOR DURUY:
‘‘ ТО ЈЕ БИО ЈЕДАН ВЕЛИКИ НАРОД, ПЕЛАЗГИ, КОЈИ СУ КАКО ИЗГЛЕДА, НАСТАЊИВАЛИ МАЛУ АЗИЈУ, ГРЧКУ И И ЈЕДАН ДЕО ИТАЛИЈЕ, ГДЕ СУ ОСТАВИЛИ СВОЈ ЈЕЗИК ПО КОЈЕМ ЈЕ УОБЛИЧЕН ГРЧКИ И ЛАТИНСКИ, КАО И СВОЈЕ БОГОВЕ КОЈЕ СУ УСВОЈИЛИ ЈЕЛИНИ И ИТАЛИОТИ.

КО СУ ПЕЛАЗГИ ?

ПРЕМА СТАРИМ ПРЕДАЊИМА ПЕЛАЗГИ СЕ ДЕЛЕ НА МНОШТВО ПЛЕМЕНА, КОЈА СУ ЧИНИЛЕ ЈУЖНО ОД ДУНАВА ИЗМЕЂУ ЈАДРАНА И ЦРНОГ МОРА, ТРИ ГЛАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ: ИЛИРЕ ТРАЧАНЕ И ПЕЛАЗГЕ. ОВЕ ПЕЛАЗГЕ НАЗИВАЋЕМО ЈЕЛИНСКИМ, ДА БИ ПРАВИЛИ РАЗЛИКУ ОД ОНИХ ШТО СУ ПРЕШЛИ У ИТАЛИЈУ.СВА ПЛЕМЕНА НА ПОМЕНУТИМ ПРЕДЕЛИМА, БИЛА СУ ВРЛО СРОДНА.У ЛЕГЕНДАМА СУ ЧЕСТО УДРУЖЕНИ И МНОГА БОЖАНСТВА, ПОШТОВАНА ОД ПРВИХ НАРОДА ГРЧКЕ(ТЕРИТОРИЈАЛНО),ДОШЛА СУ У ИСТУ ПРЕКО МАКЕДОНИЈЕ И ТЕСАЛИЈЕ. ПЕЛАЗГИ СУ ДОШЛИ СА СЕВЕРА И ЦЕЛУ ЈЕ ЗАПОСЕЛИ‘‘

(навод из књиге СЕРБИ НАРОД И РАСА НОВА ВУЛГАТА,аутор др ЈОВАН И. ДЕРЕТИЋ)
ПРОВЕРИ : VICTOR DURUY- HIST DES GRECS, LIBRAIRIE HACHETTE, PARIS 1887.
VICTOR DURUY, СВАКАКО НИЈЕ СРБИН.

more »