Blog Archives

Aug
26

КРИШЊИ И РАДА

.

КОЛЕДОВА КЊИГА:  КРИШЊИ И РАДА

„Лице његово је жарко,

На потиљку Месец му сија,

На челу му је звезда рој.

Кришњи у рукама држи Књигу Звездану

Књигу Јасну, златну књигу Веда.“

( Коледова књига )

…

ЛЕГЕНДА О КРИШЊЕМ И РАДИ

.У Словенској митологији Кришњи, у Индијским Ведама  Кришна, син Вишњег и Злате Маје, рођен је у овоземаљском свету да би победио зло и људима пренео Ведско знање.

У то време је на земљи владао Црни Змај. Овај бог Зла лишио је људе ватре и топлоте. Он је сакрио ватру у Црним планинама. Кришњи и његов верни друг Белогриви коњ су од Црног бога  украли ватру. Црни бог, преображен у Змаја, полетео је за Кришњим. А кад су се, на обалама Северног океана, супарници сукобили, Кришњи је оковао Црног бога огромним сантама леда. Кришњи је, после тога, људима предао ватру и заповедио:

„Запалите Огањ Свети“ Нек се распламсају ватре –  Пружајући се небу под облаке“Славите и не заборавите Кришњег, Сина Злате Маје и Вишњег!“

Поводом победе над Великим Црним Змајем, у Иријском врту окупили су се сви Јасуни – небески житељи, сви Сварогови синови. Они су испијали чаробни напитак – медну Суру и размишљали, ко је од њих достојан да пије Суру из пехара Бога Свевишњег?

Недоумицу је разрешио сам Кришњи, одлетевши у Сваргу на Гамајуну, птици Вишњег. Он је донео пехар Вишњег, отпио из њега, и пожалио што људи не знају шта је Сура. Тада је, боравећи у Сварги, пролио на Земљу Суру из пехара: „Пијте, људи Суру чудесну! Славите Суру и Кришњег! Пијте истину Божјих Веда!“

„Сура је мед од трава што врије! Сура је Сунце Жарко! Сура је Веда поимања! Сура је траг Свевишњег Вишњег! Сура је истина Бога Кришњег!“

.

КРИШЊИ И РАДА

Рада је била кћерка Господарице Мора и бога Сунца Ра. Живела је на Сунчевом острву. Запросио ју је Тритон, син Морског цара, али Рада није желела да се уда за њега. Рак-самац је посаветова како да одбије удварача. Он јој даде травку-суварку коју Тритон није могао поднети, због чега се и вратио својој кући. Рада је била толико лепа да је, причало се, милија од самог жарког Сунца. Дознавши то, бог Сунца Ра, уприличи надметање са својом кћерком: ко од њих јаче сија? Након надметања сви се сагласише да на небу јаче сија Сунце, а на Земљи Рада.

Глас о Радиној лепоти допре и до Кришњег. Он опреми Летећу лађу и полете на острво Сунца Ра. Појави се пред богом Сунца Ра и затражи руку његове кћерке, прелепе Раде. Бог Ра одговори да, пре тога, он мора да се докаже и изврши три задатка.

Први задатак: Кришњи мора да прикаже витешки скок; да јашући на коњу допре до Раде док буде седела у високој кули која сеже до неба. Кад долети до прозора требало би да скине прстен са Радиног прста и пољуби је у уста румена. Кришњи је лако обавио овај задатак, јер је крилати Белогриви коњ узлетео до самог неба.

Да би извршио други задатак, Кришњи је требало да, за један дан, укорти Златорогог дивљег јарца, упрегне га у плуг, пооре њиву, посеје раж, пожање изникле усеве, справи пиво и њиме послужи госте. Кришњи је и овај задатак лако обавио.

Бог Ра је онда и трећи пут искушао Кришњег. Кришњи је требало да пронађе кључ који је Рада изгубла на пољани. Само се тим кључем могао откључати катанац којим је била закључана Радина кика. Кика се могла расплести једино ако се катанац откључа (расплетена коса симболизовала је удају).И Кришњи пронаше кључ. Испостави се да је први цвет тај кључ (кључ-цвет). Убрзо након тога, Кришњи и Рада се венчаше и примише златне венце.

„На глави миле Раде, стоји венац исплетен од првог цвећа. На глави Кришњег је венац од љиљана. Појављиваху се Рада и Кришњи на морском стрмом жалу, обасјавајући поднебесје, Попут Дуге и Сунца.“

На Сунчевом острву Ради и Кришњем роди се Кама, бог Љубави.

( Коледова књига )

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Aug
19

Легенда о краљу Нимроду и Абрахаму

Муслимани приповедају ову легенду које нема међу библијским причама.

Био једном један силни краљ, а име му је било Нимрод.

Краљ Нимрод (Немрут или Неброд) је владао големом и пребогатом земљом Вавилонијом, а био је и градитељ чувене Вавилонске куле. Живео је у прекрасној палати у главном граду краљевине, у Уру.

Једне је бесане ноћи седео на тераси и посматрао небо засуто безбројним звездама. У сјајном мору звезданог бескраја, изненада уочи једну звезду која се стаде издвајати из свог јата, па стаде треперити и крупњати. Блистала је попут малог сунца! Од њезина бљештавила постидеше се звезде па и сами Месец – те се склонише у рубне делове неба.
Тај неописиви и несхватљиви догађај потресао је краљеву душу, увукао у њу силан страх,  јер човјек се плаши само оних догађаја које никако разумети не може.

Краљ Нимрод хитро сазва Сабор астролога вавилонских, тумача небеских појава, а придода им, најпослије и чаробњаке којих није било мало у његовој силној држави.
И дођоше још тумачи снова и гаталице, а и за произвођаче лажнога злата нађе се места на краљевом Сабору. Краљ Нимрод, бог на земљи, како су сви веровали, опише уваженом скупу шта је видео с терасе своје палате.
Најпослије, дода: “Који су разлози том чуду, тој појави небеској који је узрок?”

Мудре се главе сјатише једна до друге. Дуго су већали мудраци, постављали потпитања, па опет већали, па опет стидљиво питали краља за неки, као, важан детаљ у чуду невиђену.

На крају, најпаметнији звездознанац овако протумачи загонетку:

“У земљи ће се родити човек и он ће друкчије гледати на ствари и на појаве него што их сви ми данас проматрамо. Биће узрок променама у схватању читавог нашег света.
То ће, о краљу, бити крај једног царства а почетак новог царства.
Бојимо се рећи, краљу наш, наше Светло Божанско, да је најављен твој пад и рађање сјаја…”

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Aug
03

Илирска религија

.

Илирска религија подразумева религијска схватања, култове и ритуале индоевропских племена која су у I миленијуму пре н. е. насељавала југозападне делове Балканског полуострва, односно источне обале Јадранског мора, од Истре до Валонског залива. Именом Илири називало се најпре једно мало племе између Скадарског језера и реке Мати, а тек од средине IV. в. пре н. е. под тим именом подразумевала су се и остала њима блиска племена на Балканском полуострву. Илирска племена била су разједињена и само је једном од њих, Ардиејима, пошло за руком да остваре државу, са краљем на челу, коју су Римљани разбили 168. г. пре н. е.

Извори за илирску религију изузетно су оскудни. Грчки писци већ од VII в. пре н. е. (Алкман, Хекатеј из Милета, Псеудо Скилакс) помињу поједина племена која се касније убрајају у Илире, али не дају никакве податке о њиховој религији и митологији. Каснији грчки и римски аутори (Плиније Млађи, Помпоније Мела, Апијан, Страбон, Диодор и др.) описују илирске земље и сукобе појединих илирских племена са суседима и Римљанима, али ни они не говоре о веровањима Илира. Археолошка грађа са илирских територија веома је богата, посебно она која је откривена на некрополама. Разноликост ове граде показује, међутим, да Илири никада нису остварили јединствену културу нити конзистентну религију. Јасно се уочавају извесне разлике у духовној и материјалној култури између јужноилирских и северноилирских племена. Археолошки налази са јужних илирских територија указују на култ Земље и ЗМИЈЕ, док они са северних територија насељених Илирима упућују на астралне култове, првенствено на култ Сунца.

Ни начин сахрањивања није јединствен: на југу се покојници готово искључиво сахрањују у опруженом положају под тумулима, за средишње области су карактеристични гробови у виду камених сандука у које су полагани покојници у згрченом ставу, док су у северним областима они спаљивани и сахрањивани у урнама. Како су мртви редовно сахрањивани са великим бројем прилога, може се закључити да је код свих илирских племена постојало веровање у живот после смрти. Велике и сложене гробне конструкције које се уочавају на некрополама из VI—IV в. пре н. е. указују да је култ мртвих у то време прерастао у култ хероса. На некрополама у Истри (Незакцијум, Пула) нађене су камене плоче са удубљењима на којима су приношене жртве. За гробове у Незакцијуму вероватно се везују и камене скулптуре (нага женска фигура са дететом, итифалични коњаници) с краја VI в. пре н. е. које су надахнуте идејом о сталној обнови живота. На либурнским некрополама уочени су над гробовима остаци даће. Посебну групу чине такозване камене јаподске урне из V—VI в. пре н. е., са представама које су свакако повезане са култом мртвих. На њима је најчешће приказана сцена либације, и то редовно две жене или два мушкарца који заливају течне жртве у једну велику посуду. Представљене су и поворке коњаника и жена, вероватно при церемонији сахране, као и хероизиран покојник на престолу. Фигуре бика, дивљег вепра, рибе и птице показују да су те животиње имале одређену улогу у веровањима о свету мртвих и подземним силама. Из нешто каснијег времена (III—II в. пре н. е) потичу металне појасне плочице које су откривене у гробовима са шире илирске територије, од Лике до Албаније (Прозор, Ошанићи, Гостиљ, Доње Селце), а на којима су представљени различити религиозни симболи и копље са Медузином главом пободено у земљу, грифони, делфини, птице или хероизирани покојник на коњу, који са змијом иза себе уништава непријатеља.

.

ИЛИРСКИ БОГОВИ

Причало се да су тебански краљ Кадмо и његова супруга Хармонија дошли у земљу Енхелејаца – народа јегуља, да им помогну у борби против суседа.

После победе, Кадмо је постао краљ освојене територије, а Хармонија му је ту родила сина Илирија, рођеног као ЗМИЈА, по коме је названа та земља ИЛИРИЈА, а народ је назван ИЛИРИ- народ змија.

Ту су Кадмо и Хармонија дочекали дубоку старост, а после смрти су преображени у ЗМИЈЕ (в. Кадмо).

Према каснијем предању, Илирије је син дива Полифема и његове жене Галатеје. Они су имали су три сина: Илирија, Келта и Гала.

Илиријеви синови Антариеј, Енхелеј, Перхаиб, Тауло, Дарто, Дисаро и Парто постали су епонимни хероји илирских племена.

.

.

Илири нису имали једно заједничко божанство, већ је свако веће племе поштовало своје традиционалне богове, најчешће под римским именом. На ужем илирском подручју као велики бог поштован је Медаур, заштитник Рисна, који је представљен као коњаник са копљем у руци. Натпис из логора у Ламбези (северна Африка) показује да је бог МЕДАУР поштован као домаће божанство, као бог лекар (Медаур – МЕД-медицина, медовина). Са источне периферије илирских територија познати су надгробни споменици са представом коњаника и даћа, које указују на то да је и у овим крајевима можда поштован бог на коњу. На натпису из околине Ужица помиње се Јупитер Партински, вероватно врховни бог племена Партина. На подручју Далмата веома су чести заветни споменици посвећени Силвану и Дијани, на којима је тај божански пар редовно представљан у друштву нимфи. На подручју Јапода највеће поштовање је уживао Бинд Нептун, чије је светилиште, са многим заветним споменицима, нађено на извору речице Привилице код Бихаћа. Бинд је извесно био бог вода и извора, а представљан је наг, са веслом или трозупцем у десној руци. Њему је био близак и Видас, који је поштован заједно са богињом Таном. Жртвеници посвећени том божанском пару откривени су у Топуском, покрај једног топлог извора, и то заједно са олтарима посвећеним Силвану. На територији Либурна позната су углавном женска божанства, и то Венера Анзотика, Ика и Јутосика, док су у Истри поштовани Еја, Мелесокус, Борија, Ирија и друга божанства, о чијим функцијама није ништа поуздано познато. У римском Илирику сваке девете године бацана су у море по четири коња као жртва неком локалном божанству, идентификованом са Нептуном, који је називан Хипиус, било зато што је Сатурну уместо Нептуна било дато ждребе да га прогута или што је Нептун ударцем трозупца из земље створио коња. У процесу романизације, традиционални ликови илирских богова и хероја, као и локални обичаји, постепено су се потпуно стопили са римским.

Библиографија

О илирској религији још није написана студија заснована на критичном разматрању релевантне историјске и археолошке грађе. Расположива града из праисторијског раздобља најчешће је сасвим слободно интерпретирана, на пример А. Стипчевић, Култни симболи код Илира(Сарајево, 1981). Знатно су поузданији закључци који се односе на култове локалних божанстава у време римске доминације, видети: Р. Марић, Антички култови у нашој земљи (Београд, 1933) и многи чланци Д. Рендића- Миочевића, сакупљени у књизи Илири и антички свет(Сплит, 1989).

Одреднице из Лексикона религија и митова древне Европе, саставили Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић, Савремена администрација, Београд, 1992.

              Извор:  http://www.rastko.org.rs/antropologija/iliri_c.html

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Jul
28

Елеусинске мистерије

.

Исократ је хвалећи Атињане, којима је Рашанин Еумолп пренео Елеусинске мистерије са Самотраке, рекао да је Деметра, ариј. деваматри, “богомати”, људима подарила земљорадњу која их уздиже изнад животиња, као и иницијације које доносе наду о “крају живота” и “целој вечности”.

Хамов пород античких Меда (Сарбата) или Рашана, најстарији су народ и један од највећих на свету, духом веома образован, од кога потичу Елеусинске мистерије за стицање бесмртности душе. Такође веле, да су и хор Муза (рашански Низа) научили “Грци” обожавати од Рашана, каже Ђорђе Гемиста, најобразованији човек 15. века у империји Роум алијас “Византији” и целој Европи. Гемиста још каже: Народ пак, који се клања музама није неук ни непросвећен, нити је онај народ који верује у бесмртност душе људске простачки сој. (Д. Анастасијевић, “Српкиња византијска царица”)

Једна химна Деметрина пева, да је сретник онај које видео њене мистерије, јер, он зна почетак и крај живота. Мистеријски текстови инсистирају на посмртном блаженству иницираних (катарза, иницијација и тајна или завет ћутања), а то је изворно тајна спасења после смрти. Зато је прослава мистерија била јавна а посвећеници тајни.Прослава мистерије стоји у вези Младог лета (1. март) или астрономске Нове године о равнодневици која доноси обнову природе. То је рок за борбу “добра и зла”, када стара Година умире а рађа се нова. Отуда, на св. Јеремију 1. маја у Биљану недељу, отвара се капија између неба и земље, када мртве душе долазе да заједно са живима прославе обнову Природе, и коначан одлазак баба-Зиме о метеоролошкој Новој години..

..Савремена наука такође сведочи, да приближно о равнодневицама Сунце “пресеца” геомагнетни екватор а Земља магнетно поље Млечног пута, што је упоредно са активношћу нашег Сунца и појачаним деловањем енергије из дубине космоса. Тада се повећава конвекциона електрична струја, која побуђује целокупни интерпланетарни простор што се може упоредити са пролећним буђењем природе на Земљи (М. Стеванчевић). Отуда и семантика речи мистерија, ариј. мет’ис, пребивалиште богова, (вечна) кућа, станиште.— Исто веле старохелмски и јелински мит, да природа не рађа у зимском периоду, да би чудесно оживела у пролеће.

Кћер богиње Плодности уграбио је бог Нава, а мајка је тражила девет дана. Када су јој остали богови саопштили, шта се догодило, она се повукла са Олимпа и отишла у Елеусину на Самотраку, где је затражила од људи да саграде храм њој посвећен, а она ће их заузврат поучити својим обредима. Затим је изазвала сушу, не допуштајући биљкама да расту све док јој богови не врате кћер. Бог Нава је морао да врати ћерку богиње Плодности, уз услов да она проводи четири (зимска) месеца са њим у току године. Пре него што се вратила на Олимп, богиња Плодности је Земљу прекрила зеленилом а људима пренела тајну мистерија.Обнова природе у пролеће долази са јачањем Огња. Зато се у Елеусинском светилишту палила огромна ватра. То је “лила”, ариј. лила, креативна игра богова, одакле потиче обичај прескакање ватре. Поред обредне ватре користила се и бакља. У Елеусинском обреду Бог је призиван надметањем бакљоноша. У једном Аристофановом стиху, елеусински свештеник са бакљом у руци обраћа се присутнима: Позовите Бога! Учесници ускликом одговарају: Сине Семелин, Јакхо дародавче богатства (М. Елијаде).

Деметра је била богиња жита и најстарије божанство Самотраке, на којој су и Кабири имали своје мистерије, по којима су названи “самотрачки богови”. Кабири, ариј. √ кави, мудар, пророк, бард, били су стара преолимпијска божанства и прва бића на Земљи, мистеријски и фалусни духови вегетације и плодности у пратњи богиње Мајке.

Диодор Сикулски каже за Кабире да су идски Дактили, а међу ученицима самотрачких Дактила, посвећеник је био и Сорбеј алијас Орфеј.

(1)Самотрака је постала острво тек после потопа, за које археологија каже да је колонизовано око 1500. г. ст. е. Стари становници Самотраке били су Рашани, које Ликрофон рачуна у потомке Титана. Диодор је забележио, да су Самотрачани говорили древним језиком богова као и Лемнос, а многе речи тог језика сачуване су у њиховим обредима.

Аутор – Слободан М. Филиповић

.

(1) Дактили су деца богиње Мајке, који су знали тајну прераде гвожђа. Поистовећују их са куретима и кабирима. Рашански кабир је свештеник, арапско-јеврејски kabir је у значењу “велики”, док је код Јелинаили Грка  полубожанство.

.
Извор: http://www.vaseljenska.com

Category: Drevni spisi  Comments off
Jul
28

Шопи, старинци Хелма (Балкана)

.

Једна легенда каже, да када је Бог стварао свет – првог дана је створио једног Шопа, другог дана другог, и тако редом све до шестог дана, а онда се уморио и сео седмог дана да се одмори, па направио калуп по коме је створио све остале људе. Поред ове легенде постоји веровање, да кад Бог зажели да види како живе људи на Земљи, сиђе на Балкан (Стару планину) до врха Видлич, изнад Забрђа, код Цариброда.

Шоп(ов)и су стариначки народ Хелма и потомци Срибала („грчки“ Трибала), које Кедрин сврстава у Србе а Халкокондил у илирске Србе и најстарији народ на свету. Шопи су као и Срибали сродници медских Рашана, али их етимолошки изводе од Сапеја, назива за једно егејско племе које је само облик рашанског народног и античког имена Сапаи, данас познатог под именом Шопи, Шопови, које семантички долази од исквареног облика назива Со(р)би, Са(р)би или (Се(р)би. Под овим именом на Балтику постоји србско племе Саби, док на Истоку у Петоречју постоје србски Соби, по којима је читава Индија добила име Софир (< Собир) како бележи Свето писмо.

Границе Шоплука нису сасвим јасне, нити су икада биле чврсто одређене, али се под овим именом подразумева заједнички назив за прилично велику област предоминантно планинског карактера, која се пружа на југу од Атоса у Грчкој, преко Плачковице и Малешких планина, даље, од белопаланачко-власинско-пчињског предела на западу, до Искера, Дупнице и Струме укључујући и софијски простор на истоку, па на север планинским венцем Балкана (Стара планина) до Јужних Карпата и даље на север, закључно с Лужичким Србима.

Још је бугарски просветни радник Филаретов, писао Вуку Караџићу да се они разликују од Шопова:Бугари источне Бугарске, западну Бугарску називају Шоплуком. По наречју и карактеру, они и данас имају више србске него бугарске карактеристике. Шопи се разликују од осталих Бугара, како карактером тако оделом и обичајима. Код Бугара, за Шопе постоји назив „белодрешковци“, за разлику од Бугара који носе црну одећу. Јиричек (Путовања по Бугарској) наводи, да без обзира на етнографску неопредељеност имена Шоп, не може се порећи да становници око софијског, брезничког и радомирског поља чине засебну целину, људи високог раста у белим оделима, „белодрешковци“, који се разликују од “црнодрешковаца” из источне Бугарске са својим узаним „чачкали чакширама“ и сурим долактицама.

Све до пре Балканских ратова, па и данас, обични Бугари су сматрали Шопе за нешто посебно разликујући их од осталиих Бугара. Aнтон Страшимиров наводи, да потпуни бугарски тип не постоји, вероватно због тога што су Бугари настали од мешавине различитих народа. Високе, танке, плавокосе и плавооке људе срећемо ближе ка србско-бугарској граници, док у другим деловима Бугарске углавном су ниски, тамнокоси и тамнооки. П. Славејков у свом популарном чланку о Шопима („Неколко думи за Шопите“), путујући по западној Бугарској, сматра све западно од Вита и Искера са пиротским, алексиначким и књажевачким крајем за територију са једним дијалектом којој је центар пиротски крај. У својим лингвистичким расправама даље пише: По наречју и по наравственој бити, Шопи имају сличност са Србима…

Када су 1836. године тражили прикључење Србији, Шопи су се определили по осећању припадности србском роду, па се у централним деловима Шоплука не може наићи на џамије. Према извештају за нишку епархију из 1878. године, поред цркава у скоро сваком селу било је чак 13 манастира у пиротском округу: Суковски, Темски, Погановски, Ржански, Изатовски, Смиловски, Дивљански… Отуда, Србска православна црква признаје преко 30 светитеља шопског порекла, већином великодостојника међу којима је и шест испосника земљорадника: Јован Рилски, Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски, Јоаким Сарандинопољски, Петар Коритски, Јанићије из планине Дивеч и мученик занатлија Ђорђе Кратовац. Крсна слава у Шоплуку је веома поштована, а поред верских обичаја, Слава има и улогу мирења међу родбином и пријатељима.

Шопи по Цвијићу, спадају у централни тип који се у његово време простирао од Дунава, долином Мораве и реке Ихтиман између Софије и Црног мора, па све до Егеја у дужини од 1200 километара. На овај снажан антроплошки тип утицала је планиска изолованост и оскудица, која је ове људе научила трезвености, скромности, једноставности и умерености. Телесно добро развијени и темељни, Шопи се одликују великом издржљивошћу у раду и упорном истрајношћу у постизању циља. Осећају се особине сличне шумадијским, има не само духовне живости већ веселости и смисла за шалу.

Један француски дипломата, који је за време Милоша дуже боравио у Србији, забележио је како је породица носилац друштвеног статуса за разлику од Француске где је то појединац. У старо време презимена су се завршавала на „ин“, „ев“ и „ов“ а то су патронимични додаци: Антин, Котин, Стојин, Тодоров… у смислу фамилијарне припадности, јер су у средњем веку постојала само имена а уместо презимена служиле су титуле. У пиротском крају презимена су уведена тек после ослобођења од Турака, али поред њих постоје надимци или „прекори“, за које М. С. Лаловић каже: И данас се дешава, да дошљак или гост лакше нађе некога по прекору него по презимену. Цвијић је врло добро запазио вредност хумора у вези прекора: То је смисао за комичност која потиче од интелигенције и финог посматрања туђих акција, нарочито њихових побуда… када умеју да процене људе, њихове особине и страсти.

Испитујући дијалекте источне и јужне Србије, филолог Александар Белић, пропутовао је део Шоплука, где је обишао многа села и градове слушајући изворни говор становништва. Дијалекте је груписао у тимочко-лужнички, сврљишко-заплањски и јужноморавски говор. Утицаја на шопске дијалекте од стране бугарских говора није било много. Белић даље наводи, да је тимочко-лужнички говор врло добро сачувао свој стари фонетски и морфолошки склоп. Његове фонетске црте и то све, од прве до последње представљју црте старог србског језика или измене које су се извршиле специјално у овом говору.

Шопи су стариначки или рашански народ са Хелма, па је бесмислено изједначавати их етнички са новопридошлим туранским Булгарима. А. Белић закључује, да шопски дијалекти нису прелазни у смислу мешаних говора, они у основи представљају своје србске корене за које се несумњиво може утврдити, да се један њихов део одвојио и од 13-ог века почео самостално развијати. На шопском језику су писала и два великана србске књижевности. „Ивкова слава“ и „Зона Замфирова“ Стевана Сремца писани су на сврљишко-заплањском под-дијалекту, а „Коштана“ и „Нечиста крв“ Боре Станковића на моравско-вардарском (врањском) дијалекту.

Кроз историју је утицај свих цивилизацијских промена код Шопа био најслабији због њихове антропогеографске специфичности. Из тог разлога, Шоплук као област најчистије патријархалне културе централног типа недри потребу, да се испитају трагови архаичне србске културе која постоји у континуитету од неолита Хелма.

 Из књиге ,,Шопски речник”  Танасија Тасева

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off
Jul
28

О немачком и латинском језику

(Фото: Весник.нет)

(Фото: Весник.нет)
.

О немачком и латинском језику

За најранија дела немачке књижевности неки кажу да су писана на немачком, а други на латинском језику. Отфрид, један писац („немачког“) из деветог века назива језик којим пише „франачки“, док у наслову на латинском,  тај исти језик се зове „theodiscus“ као код Ноткера из 10. века, што се односи на језик али не и земљу, јер су различита племена славила истога бога. Отуда, реч „deutch“ изворно има значење „народни“, у искључиво латинским текстовима…

Осим латинског и старовисоконемачка књижевност је одбачена као још једна заблуда владајуће науке. У бројним појединачним доказима латинску песму саксонског краља Хенрика IV (око 1050-е године) Г. Х. Пертз и Р. Кепкр, су препознали  као фалсификат једног хуманисте из 1508. године…При томе не би било само доказано да је наша историјска слика оног времена потпуно погрешна, још горе, да у оно време уопште нису постојали латински текстови, да је онај латински морао бити измишљен (Уве Топер).

За време Карла Великог, па ни до 12. века када је немачка књижевност наводно настала (још једном), није било ни немачког ни латинског језика јер не постоје оригинални рукописи, документа, ни литерарна дела пре 12. века. Практично, сви документи из тог времена су настали касније… Наш латински је створен тек за време хуманизма (Топер). Никада није био народни језик, већ „lingua franca“ и измишљени вештачки језик“ (Л.Г. Гајзе,189), Латински није тако стар, једва да има 1000 година  (Е. Гобович). У 12. веку је уведен је у римокатоличку цркву, као званични језик (Л.Г. Гајзе).

М. Николић коригује горње наводе и тврди да латински једва има 400 година! Латински се најраније развио тек око 1600-те године и то из српског писма и језика. Развијен је са јединим циљем да вести, поруке и друге изговорене или написане речи учини приступачним само одређеној елити…а то су били властодршци (и њихови клерикални писари)“ каже Л.Г. Гајзе. Вероватно је из ових разлога и настала изрека: „Латински је шатровачки српски“.

За „селидбу народа“ или о некој христијанизацији Меровинга и Каролинга, као и Карлу Великом уз измишљене народе његовог времена, нема никаквих докумената нити археолошких налаза. Не само да у Карлово време није било латинског, није га било ни у 10. нити 12. веку, као што није било ни латинских текстова… Прве обимне латинске текстове класика и биографије Хомера, Хелмија(Хермеса)… и других митских личности припремио је Скалигер око 1600 године! (У. Топер). Један научник који размишља својом главом јавља се поводом ове теме: Порекло грчког и латинског се може утврдити једино од пре 450 година (К. Фистер). Још један научник  размишљао је о латинском језику 200 година пре Фистера…. Од изворног језика је створен други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и за међусобну комуникацију(П.Ф.Ј. Милер).

На крају 20. века, Карлo Велики је обележен као прави оснивач „страровисоконемачке књижевности“ (Лангош), док је Лизел прогласио Карла за филолога: „Карло је уредио да се сасвим подивљали латински језик изглади“! Дакле, Карла његови проналазачи славе и као иницијатора исправљања латинског говорног језика. „Буђење латинског језика је до данас трајни успех, који се приписује старофилологу Карлу“ (Бајак). Али, опет на сцену ступа Карлов син Лудвиг! Он је приредио пропаст латинског. „Заиста је латински потпуно подивљао, да би тек у штауфенској ренесанси доживео нови процват“ (Х. Илиг). Још су 1995. године Пантковски, Бајак и други научници веровали у Карла и латински језик!

За Карлове биографе и нашу владајућу науку Карло је и „германиста“! „Наспрам латинисте Карла равноправно је стајао Карло „германиста“, упркос његовим латинским заповестима, он је деловао на стварање франачког отменог  језика и послужио се граматиком свог матерњег језика“ (Линцел). Најпре, „германиста„ долази од Германа, а њих никада нисмо имали. Све приче на којима се заснива историја „Германа“ су голе приповетке“ (Шлецер). „Германе“ је требало измислити и измишљени су. Герман је српско лично име и титула сеоских старешина! У  Српско-Аријском речнику стоји под одредницом Германи: титула и свештено име, заповедник или старешина села, у српској митологији помоћник бога Нава.

Слободан Филиповић
Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
Jul
27

ИСТРАЖИВАЊЕ О НЕМАЊИНОМ ОЦУ …

Ст. Станојевић:
О НЕМАЊИНОМ ОЦУ.

.

Ни у домаћим ни у страним, познатим и објављеним, савременим изворима није забележено, ко је био и како се звао Немањин отац. Стога се већ у 15. веку у Србији није знало, ко је био отац оснивача српске државе. У модерно доба занимало је и српске и стране историчаре много то питање; о њему је много писано, и о личности Немањиног оца постављено је неколико хипотеза.

Тако су у разним расправама проглашавани за Немањиног оца: Деса, Завида, Тихомир, Градихња, Драгихња, Урош, Стеван Вукан.

Љуб. Ковачевић је у својој приступној академској беседи поставио и врло духовито бранио мишљење, да је Немањин отац био Завида (Глас 58, 1900, 1—106; ту су изнета и сва ранија мишљења и хипотезе о Немањином оцу).

Ковачевићево мишљење, да је Немањин отац био Завида, примљено је било у науци и важило је дуго времена као сигурно, све док Г. проф. Драг. Анастасијевић није 1914 год. штампао расправу: ”Отац Немањин” (стр. 32), у којој је, са пуно оправданих разлога, побијао Ковачевићеву хипотезу о Немањином оцу, а поставио и изнео доста доказа за своје мишљење, по коме је Немањин отац или Деса или Урош II Примислав (стр. 22). Проф. Ф. Шишић, a одлучио се за Уроша II, и нагласио је неке моменте, за које мисли, да утврђују ту хипотезу (Летопис попа Дукљанина, 1928, 93—4, 97).

Међутим питање о Немањином оцу није ни Анастасијевићевим ни Шишићевим расправљањем дефинитивно решено. Хипотезама остаје још увек отворено поље.

Ја сам рад да овде изнесем хипотезу, за коју се, мислим, може сматрати, да има много разлога за вероватноћу. Место многог разлагања и обарања других мишљења, ја ћу сасвим кратко изнети разлоге и доказе, који говоре у корист хипотезе, да је Немањин отац био Стефан Вукан.

Ана Комнина прича у биографији свога оца цара Алексија Комнина, да је рашки жупан Вукан дао цару 1094 год. за таоце своја два синовца: Стевана Вукана и Уроша (Ed. Воn. I, 460. Ср. F. Rački, Rad 31, 1875, 225; К. Јиречек, Историја Срба I, 176; Н. Радојчић, Гласник Скопског Научног Друштва 3, 1928, 21).
2.
У Летопису попа Дукљанина прича се: Interea populi, congregantes se, constituerunt regem Vladimirum, filium. Vladimiri, filii regis Michala ….. Congregavitque ad se omnes fratres suos et accepit uxorem filiam. iupani Rassae….. Postquam accepit rex filiam Belcani….. (Изд. Шишића, стр. 366). По томе је краљ Владимир имао за жену ћер рашког жупана Вуканa. Владимир је, по Дукљанину, са ћерком рашког жупана Вукана имао сина Михаила : Michala, filius Vladimiri regis (стр. 371). Михаилова мати била je дакле ћерка Вуканова.

Гргур, архиепископ Барски, писао је (како се обично узима, око 1178—1180 год.) у Сплит: Knesius quoque Michahel….. ab avunculis -molestatus, ad ea quae nos cupimus, nunc intendere minime valet (Kukuljević, Codex Diplomaticus II, 1875, 115). Да je avunculus yjak в. Анастасијевић, I. c. 12; Ши.шић, 1. c. 93; 0. Schrader, Reallexikon der indogermanichen Altertumskunde II2, 1929, 128. Ујаци кнеза Михаила, који се у овом писму спомињу, без сумње су Немања и његова браћа (К. Јиречек, Историја Срба I, 196), и према томе је мати Михаилова, koja je била ћерка Вуканова, сестра Немањина, па је онда и Немања син Вуканов.

За хипотезу, да је Немањин отац био Вукан говорило би можда и то, што је најстарији Немањин син добио име Вукан, и ако ја тај доказ не сматрам много јаким. Да напоменем још, да се у Летопису попа Дукљанина изрично каже, да је Деса син Урошев: Adduxerunt Dessam, filium Urosci (стр. 375).

Далеко сам и од помисли да је питање о Немањином оцу овим решено. И ова хипотеза, као и све друге, има много несигурних елемената и претпоставака. Пошто ми није стало до тога, да се моја хипотеза прими и одржи, него да се дође до истине, навешћу одмах сам све оне сумње, које су мене мучиле, када сам се решавао да саопштим ове податке овако везане, и да на основу њих изнесем мишљење, да је отац Немањин – Стефан Вукан.
3.
Пре свега, питање је, да ли је тачан податак Ане Комнине, да су Стеван Вукан и Урош синовци Вуканови?

Ако је то тачно речено, питање је, да ли су они били Вукану синовци од једног или од два брата ?

Па онда, велико је питање. да ли су тачни сви наведени податци код Дукљанина? Да ли су Михаилови ујаци, који се помињу у писму барског архиепископа Гргура, били његовој матери браћа и по оцу и по матери, или само по оцу, или само по матери?

Размак времена је доста велики од првог Вукановог помена 1094 год. до Немањиног рођења, особито ако се он родио око 1123, како мисли Ковачевић, или чак око 1134, како изгледа да мисли Анастасијевић. Истина, толики размак времена иије немогућ, јер је Стеван Вукан. кад је 1094 год. дат за таоца, вероватно био дечко, рецимо око 14 година, родио би се дакле око 1080, те би, ако се Немања родио чак 1134, имао у то доба 54 године. Не треба уз то заборавити, да је Немања био најмлађи син.

Тешкоћа је и у томе, што по свему изгледа да је било два Уроша, а можда и у томе, што Вукан, како изгледа, није био владалац. Велику сметњу хипотези о Вукану чини и белешка о Мирославу, сину Завидином. Али, и ако је Мирослав, син Завидин, заиста брат Стевану Немањи, могли су они бити браћа од једне матере, а од два оца.

Да напоменем још нешто. Кнез Михаило у писму архиепископа Гргура, рецимо сестрић Немањин, помиње се још у једном акту. У лето 1189 год. била је у Дубровнику кнегиња Десислава, жена кнеза Михаила, и издала је ту неку признаницу. Са њом је био и барски архиепископ Гргур. Јиречек са разлогом узима (Archiv für Slavische Philologie 26, 1904, 167—8; Историја Срба I, 196), да је кнез Михаило у Гргуровом писму око 1178—1180 год. и муж Десиславин, поменут у акту 1189 год., исто лице. Михаило је 1180 год. био жив, а по акту из 1189 год. се не види, да ли је још жив. То у осталом не мења ствар. Али има друга једна ствар, која прави тешкоће. На полеђини Десиславине признанице има запис: De Michaheli Bodinj. Јиречек je саопштио овај запис, али није обратио на њега пажњу. Међутим је тај запис врло важан. По том запису кнез Михаило, Десиславин муж, био би син Бодинов. Дубровачки историк Гундулић, који је имао Десиславину признаницу, написао је, да је тај Михаило био unico figlio del re Bodino. (Cp. и Acta Albaniae I, 1913, 33, 35). Ако је запис на Десиславиној признаници савремен и тачан, и ако је Десиславин муж Михаило заиста син Бодинов, мора се прво поставити питање, који је то Бодин био Михаилов отац? На краља Бодина тешко је, због великог размака времена, мислити, ма да није ни то баш апсолутно немогуће, а у Летопису попа Дукљанина каже се, да је краљ Бодин заиста имао сина Михаила (стр. 360, 365), али се изрично каже, да му је мати била Јаквинта. Да није који од синова краља Бодина имао сина, коме је дао дедино име?

У Летопису попа Дукљанина, где су набројана многа, вероватно сва, бар мушка, деца појединих династа, нема помена о другом неком Бодину. Да ли је, ако је та белешка тачна, сигурно да је Михаило Десиславин муж из 1189 год. и Михаило, који се помиње у писму барског архиепископа Гргура око 1178—1180 год. и Михаило кога помиње Дукљанин као сина Владимира и ћери Вуканове,—исто лице? Шишић н. пр. мисли, да је кнез Михаило, који се помиње у писму барског архиепископа Гргура ”јамачно син једнога од браће кнезова Радослава, Јована и Владимира, синова краља Градихне” (стр. 93). Али би у томе случају Михаилов отац, по Дукљанину, имао за жену своју рођену сестру од стрица. Шишић je, у осталом, изгледа, дошао доста близу мојој комбинацији, али је прошао поред ње, јер није довео у везу податке у Летопису попа Дукљанина и у писму барског архиепископа Гргура.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
Jul
27

Забрањена историја (5.део)

ИСТРАЖИВАЊА  КРСТЕ  ДРАГОВИЋА  КРЦУНА

Picture

.
.

Стефан Томашевић краљ Рашке, Србије, Босне и целог Илирика, Примордије, делова Далмације и Хробатие

1446.године Србски краљ Стефан Томашевић добија титулу REX:
„MERITANO OBSERVAZIONE I TITOLI CHE FUIDA IL RE NEL PRINCIPIO DEL DECRETO, E FONO: NOS STEPHANUS THOMAS DEI GRATIA RASCIAE, SERVIAE, BOSNIENSIUM SIVE ILLYRICUM ,PRIMORDIA, PARTIUM DALMATIA & CROATIA REX”
( “PARTIUM DALMATIA & CROATIA – намерно украјање, успут и стварање католичког језгра у оним деловима Далмације и Хробатије, где Стефан Томашевић није REX (лат. rex — краљ, владар; од лат. regere — владати), није по овом поменутом декрету из ватиканских ходника свеукупни владалац, већ само неких делова поменуте Далмације и Хробатије, али једно је видљиво да се реч CROATIA чита у целости, што је опет намерно увођење непостојеће краљевине, назваћу то скромно, присвајање Србске Славе…”)
”Стефан Томашевић краљ Рашке,Србије,Босне и целог Илирика,Примордије ,делова Далмације и Хробати”.Библиографски подаци
Storia Civile Ed Ecclesiastica Della Dalmazia, Croazia E Bosna
Наслов Storia Civile Ed Ecclesiastica Della Dalmazia, Croazia E Bosna: In Libri Dodici Compendiata : Alla Gloriosissima Veneta Illirica Nazione, Том 1,Tom 2
Storia Civile Ed Ecclesiastica Della Dalmazia, Croazia E Bosna: In Libri Dodici Compendiata : Alla Gloriosissima Veneta Illirica Nazione, Storia Civile Ed Ecclesiastica Della Dalmazia, Croazia E Bosna: In Libri Dodici Compendiata: Alla Gloriosissima Veneta Illirica Nazione
Аутор Gianantonio Bomman
Издавач Locatelli, 1775
Оригинал из Баварска државна библиотека- НАПОМЕНА – Проучио сам ово дело детаљно,оно што сам приметио је намера,а то је својстевено латинским писцима,полако али сигурно је одређене речи – СЕРБЛИ, СЕРБИ, СРБИ – заменио речју – СЛАВИ – (тиме је Србске краљеве ехуменистички превео у латине, што је неистина и подметачина, јер на пр.године 671.није било поделе у Цркви, она се десила 1054.год. када је дошло до велике шизме и проглашења Праве вере и њеног писма за јерес,што је опет ноторна грешка, која је дошла из ватиканских ходника и његових подрума, баш оваквих писаца, по мени најобичнијих преписивача), да би Хробате, увео у историјски контекст и дао им постојаност. Међутим, јасно Вам је о чему се ту ради!

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
Jul
21

Посејдон, господар Атлантиде

ТРАГОВИ ПОСЕЈДОНА НА ДУНАВУ …

.

Грчка митологија памти да је пред Посејдоновим насртајима Тројна богиња Месец, називана Амфитрита уточиште нашла на планини Атлас. Један од гласника, од Посејдона јој послатих, био је у лику делфина, способног убедити Амфитриту да удовољи Посејдоновим намерама. Амфитрита се јавља и у облику псоглаве богиње смрти Хекате, какву представу имамо на једном коштаном предмету са Лепенског Вира. Хеката је и ноћна богиња чаролија, што лута са душама умрлих, праћена стишким псима. Иначе делфин- краљ међу рибама, као жртва метаморфозе изведене по Дионисовој одлуци, бива родоначелником доброте међу дотад злим Тиренцима . Остатке крупних кости водених немани и козорога, старе 29.000 година, скупа са фрагментима прастарог наковња-претече античких Гвоздених врата, археолози су 2005.године открили у тешко приступачној пећини, тик изнад места где је постављена ова Трајанова табла.

Са значењем наде у поновно рођење, Роберт Гревс забележио је веровање да се  Јелисејска поља, део античког подземног света-Тартара, налазе на излазу из делте Дунава у Црно море, следствено чему би имало смисла северну границу Тартара, идентификовану са реком Стиг, мајком Силе и Власти, тражити у подручју ђердапског залеђа, и данас званом истим именом- Стиг. Као женски пандам богу Дагону, феничанском двојнику Посејдоновом, божанство доњег-подземног света еуфемистичког назива Баба, присутно је на улазу у област Ђердапа, кроз име горостасне стене Баба Кај, чиме је управо обележена гранична област њене владавине.

Познато је да је Амфитрита често боравила у овом рубном пределу подземног света, што указује и на Посејдонову присутност у близини. То се да врло ефектно уклопити са детаљем да према легенди, трећи део Дунава Истар извире из Ахиловог извора, са падина Карпата у близини Херкулових стубова, у реону Ђердапа, а на острву на крају делте ове реке налази се Јелисеј, по коме лута душа великог јунака. Веселин Чајкановић мисли да споменуто острво има исте карактеристике као и ”Платонова Атлантида, која поседује све потребне карактерне црте другог света…а у тај други свет треба рачунати и Хиперборејце, ‘с оне стране северног ветра” .

На нашим просторима лик Ахила овековечен је рељефом који је Феликс Каниц видео у Великом Градишту- ”Ахил вуче Хектора везаног за кола, са зидинама Троје у позадини ” . Ахил слови за древног пелашког светог краља, сина богиње мора, који убија сина Мрачног духа године у опадању, у време зимске краткодневице. Обреди убијања светог краља сваке године у хомољским селима Србије садрже јаке корене ритуала, својевремено везиваног за Ахила.

За даља истраживања митске прошлости захвално би било детаљније анализирати повезаност имена Ис-тар, одреднице за водену Богињу и реку, и место њеног утока у Црно море, Тар-тар, знајући да је њена сестра Ерекшигал била господарица света сенки. Не делимо олако изнета мишљења Луиса Спенса, попут оног да име града ЈС- келтски епоним за место ситуирано у близини Бретање, што се пише са ИС- чини скраћеницу од Атлант-ИС , но у склопу претходно изнетих детаља евидентна је повезаност Посејдона, господара вода и подземног света са реком Истар, којом је Херкул отпловио са Герионовог острва Гада-Еритије-Ада Кале, до града Тартеса у Сунчевом златном пехару- барци, попут оне приказане на праисторијском амулету од бронзе пронађеном крајем протеклог столећа на обали Дунава у ђердапском предворју, код Старог Костолца .
На прамцу овог ”костолачког бродића” налази се представа Посејдона у виду коња, животиње коју је по легенди управо он створио. Дивни бронзани коњ из другог века пронађен је на Дунаву, локалитет Дијана, као и фигура Нептуна са делфином на руци. Коњ има значајно место и у персијском предању. Када је Пурушасп на наговор злих духова покушао уништити пророка Ахура Мазде- Господара мудрости, тако што би био смрскан под ударом копита побеснелог крда ”коњ са најснажнијим копитима и жутим ушима беше први. Пође први, пре челног коња, и заустави се пред Заратустром. Чувао га је целог дана, држећи остале коње далеко од њега. Дошавши први, оде последњи” . Родоначелник породице Спитама, из које потиче Заратустра, био је Хаекатаспа-”перач коња”. И први изасланик Ахура Мазде праведни Сраоша, преузевши од сунчаних божанстава знамења оружје и коње, бива светом ношен од четири блистава ата без сенке, ”бдијући над уговорима Лажи и Светога Духа” .

О боравку Посејдоновом у граду Ег, чије име чини и корен назива античке подунавске насеобине Егете, али и кћери речног бога Асопа, Егине, Хомер пева: ”Одмах се спусти оданде (са трачког Сама) с неприступног планинског врха/ кораком брзим, а горе високо се тресле и шума / све под стопама божјим Посидона кад је корач’о./ Трипут коракне ногом и четвртом стигне до циља,/ у граду Егу, где двор му у морској лежи дубини/ славан, и златан, и блистав, и саздан да вечито траје./ Онамо стигавши он медоноге упрегне коње,/ брзе к’о ветар, грива на врату беше им златна;/ потом се у злато он обуче и прихвати блистав/ бич од злата исплетен и на кола попне се своја./ Погна уз таласе коње, и весело стану се под њим/ играт”животиње морске, познајућ’ свога владара,/ све се од радостти море расклопило, коњи су брзо/ летели, није се медна осовина сквасила нигде,/ коњи лакоскоки њега доведу до Ахејских лађа” .

Римски војсковођа Марко Крас 29. године пре нове ере приликом похода на Мизију освојио је територију Сегетике, за коју се углавном претпоставља да се налазила у реону притоке Дунава Цимбрице. Свега пар десетина километара узводно, област данашње Брзе Паланке, постојало је и подунавско насеље Егета за које има основа сматрати да своје име дугује богињи плодности Сегетији. То такође указује на могућу повезаност са Гетима, племеном као и Трачани, толико блиским Мизији, да има гледишта да је Мизија тек географски појам подручја насељеног мешавином ових двеју етничких група. Један сачувани фрагмент дешавања из времена Красовог похода илуструје обичај становника Мизије да пред битку својим боговима жртвују коња, прастари Посејдонов знамен, не би ли атрибуте једног таквог божанства задобили за себе. Пред налет моћних римских легија, они ”сместа заклаше коња испред бојног реда и заветоваше се да ће утробама убијених вођа почастити и богове и себе” .

Управо на делу завршетка пута бистре воде, потичуће из извора смештеног у посуди блид по којој носи почетно име Блидерија, пролазећи каскадама низ подручја Алисар са изграђеним млиновима, чија је заштитница нимфа Егерија, у близини античког насеља Егета, и данас се својом лепотом размеће висока прелепа стена са ликом коњске главе. Као да подсећају на дивну приповест о Хиполитовом страдалништву, када је возећи коњску запрегу, лажно оптужен од Афродите, по Посејдоновој наредби страдао под копитама, из водених таласа насталог, разјареног бика. Ипак уз Дијанину помоћ, Хиполит бива враћен од Капије смрти и предат нимфи Егерији да, симболизујући светлост која се прелама кроз бистру воду, уз њу живи непознат и усамљен под именом Вирбије. Хиљадама година касније, неуморни трагачи за античким златом у окружењу Егете, данас Брзе Паланке, и даље настоје да приче о вретену од злата- Амфитритином обележју, златној преслици на којој је Суђаја испрела нову нит Хиполитове судбине, и златним колима којима је јездио овим пространствима, преточе у стварност. Ако су у бику персонализована начела правде у датом случају била злоупотребљена вољом једног бога, онда је разумљиво инсистирање на ”усамљености и непознатости” одређеног вида божанског милосрђа, исказаног превазилажењем слабости својствених нижим бићима, ношеног пламеном Дијанином светлошћу до злом неукаљаних водених пространстава.

Присутво, како каже Платонов извор, врховног божанства Атлантиђана, Посејдона у регији Ђердапа уочљиво је још на једном примеру. Због љубави са њим, љубоморна Атина је Медузу претворила у крилато чудовиште, способно да људе преображава у камен. Када је Персеј убио Медузу, из њеног тела изникла су Посејдонова деца- крилати Пегаз и Крисаор.

Камеја са приказом Медузе из Трећег века нове ере, заједно са фигуром Нептуна-Посејдона, представљеног са трозупцем и рибом у руци, нађени на локалитету Дијана код Караташа, сврставају се у најлепше експонате Археолошког музеја Ђердапа у Кладову.

То нас живо подсећа како је Медузин убица Персеј, син Зевса и Данаје и праотац Персијанаца, показујући њену одрубљену главу, окаменио Посејдоновог сина Атланта, преобразивши га у планину Атлас. И овај Медузин лик има сплет змија, симбола хтонских сила, које се до данас доживљавају као бића која комуницирају с људима. У селу Волуја, ђердапско залеђе, још 2006. године живи старац који ”познаје њихов језик”. Како се овде верује, он има моћ наслеђену од предака, да звиждуком дозива змије или да их одагна уколико населе нежељено место.

Посејдоново обитавање на Ђердапу овековечено је именом горостасне дунавске хриди, ситуиране на месту које означева почетак краљевства Гвоздених врата- Баба кај- коњи, принчеви подземног света, како се назив даје протумачити путем прастарог влашког говорног извора.

(Aутор: Ранко Јаковљевић)

…

.

ПОТОП БОГА ПОСИДОНА У ТРОЈИ
Кад лађама Див испрати, Јектора и друге Тројце
Он у муку и биједу непрекидну метну борце,
Па блистави поглед сврне и мотрити натраг стане
Коњодржним крајевима, стаде мотрит на Трачане,
На Мишане борце с`близа, Хипемолге поносите,
Сто се хране са млијеком и Абије праведнике,
А на града Тројанскога не окрете више очи,
Јер се надо да ниједан од бесмртних неће доћи
Ахајцима ил Тројану да би био од помоћи.

ПОСИДОН НА ТРАЧКОМЕ САМУ (ОРЈЕНУ)
– У КРИВОШИЈАМА

Без разлога није прежо земљотресац господ моћни:
Чудећи се ратовању, сидијаше брижан тада
На врхунцу највишему шумовитог Трачког Сама
Цијела се са тог врха могла видјед Вида гора :
Видио се град Пријанов и Ахејска лађа многа.
На врхунац тај се засједе, кад изрони он из мора
Жалио је он Данајце, мрзеч Тројце, љут на Дива :
Па се брзо озго вину са планинског стрма виса.
Под ногана бесмртника, док је журбо корацима
Планина се тресла јака и планинска брда силна.
– Три пут, ногом, он коракне, и четвртом стигне циљу
граду Еги, гдје му двори леже води у дубину
златни, славни и блистави, који никад пропаст неће.
Кад Посидон тамо стиже, медоноге коње преже
Своје коње брзоноге позлаћене дугих грива
Па у злато обуче се и дохвати златног бича.
Кад лијепог бича узе, на своја се кола попе,
Про бездана скакајући уз таласе погна коње:
Па весело под њим стану, кад познаше господара:
Господара Позидона – животиње играт морске.
Од радости сво се море, отворило пред њим бјеше
Осовина оста сува кад кочије пролећеше.
Лакоскоки коњи њега ка лађама понијеше
У затону пространоме, у тјеснац је спиља једна
На сред пута Позидону – измеђ Имбра и Тенета.
Земљотресни ту господар заустави коње вране
Испрегне их из кочије и бесмртне даде хране.
Па им ноге онда спути некиданом пути тада
Неломљиве златне пути, док чекају господара,
Па Ахејским запути се таборима и лађама.
( ИЛИЈАДА XIII 1-38)

…

ПОСЕЈДОН НА ФИЛМУ: Јасон Мамоа

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Jun
27

Часни крст србскога грба

Часни крст србскога грба

У последње време, душебрижници наше прошлости  покушавају да “спусте” циклусно знање Срба са неба на земљу. Чак се и римокатолички кардинали баве значењем символа Часнога крста на србском грбу, присутном у Подунвљу Хелма још на керамици протоисторије.

Крст са “оцилима” на србском грбу, постоји у мезолитском континуитету европске културе, али је познатији као космички символ Часнога крста, који носи име по десној или божанској страни кола небеског (еклиптика), јер лева страна крста нема а народна песма узноси:

Онда Часни крсти васкрсоше,

Васкрсоше горе на небеса

Те сијају на ономе свету.

У питању је нематеријални крст земљине атмосфере и магнетни фокусатор, у коме магнетне линије земље имају облик “оцила”! Преко Часног крста стиже са Сунца до наше Земље фисија, као последица атомског процеса у фузији водоника (постељице космоса) и хелијума на субатомском нивоу, која увек три пута “удара” о Часни крст. Ово космичко правило броја три, познато је код Срба по изреци: Три пута Бог помаже (М. Стеванчевић)!

Електромагнетна сила која са Сунца стиже на Земљу, позната је у хелиоцентричној метеорологији као “сунчев ветар”, а ова јонизована енергија (плазма) пролази кроз магнетосфорске вратнице, источне изнад Сибира и западне изнад Канаде, кружећи око Земље, којој даје све што је потребно за живот.

Код Срба је она позната као “слава”, природна енергија са Сунца, у ведама је то “раса”, митски поток који кружи око Земље, код античких Срба (Јелина) је Океан (спољашњи), у Инда је “прана”, код Кинеза “ћи”, животна енергија, у хришћанству Свети Дух, док је на Западу зову “оргонска” енергија.

Ваљда је сада суграђанима Трнове Ружице јасно, зашто ватиканског кардинала брине скривање србскога грба који је духовни појам? Његова символика има обредну вредност богослужења, јер служба божија је литургијска драма! Планетарно обележје србског грба, обредно символише примордијални процес који за резултат има квантну појаву, а пресликава савршену хармонију магнетног поља Сунца и Земље!

Нематеријални крст или фокусатор магнетних осцилација Земље, електронски је снимљен релативно скоро са НАСА сателита, па се поставља логично питање како су неолитски Срби знали за њега?

Тумачење четири “оцила” (< ариј. аси, сечиво, мач (духовни) србскога грба (рус. осла), помоћу четири рукавца доњег Дунава (Истар), можда би се могло повезати са четири библијске реке, које су настале фалсификовањем изворне рајске реке Светог писма, да би се оправдао идеолошки став владајуће науке о настанку културе на Истоку. Веде имају само једну рајску реку, као и србско предање, или три пута по седам река на сва три постојећа света, које символишу спектар сунчеве светлости од седам боја (вибрација)!

Произвољна прича у вези србског грба, о четири рукавца доњег Дунава од Гвоздених врата до ушћа на некадашњем слатководном језеру, од кога је постало Црно море после (библијског) потопа, нема апсолутно никакве везе са србским грбом, осим у функцији прикривања његовог правог значења.

Али, хвала римокатоличком кардиналу, на признању протоисторијског постојања Срба у Подунављу Хелма (Балкана).

Слободан М. Филиповић

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
« Previous Entries
Next Entries »