Blog Archives
Apr
18
”Балтички и Полапски Срби ни за живу главу не шћедоше да се одрекну старе своје вјере многобожачке јер новом вјером (хришћанском) њемачки попови убијаху стару народност српску, а уз то чињаху над Србнма и многа нечовјештва. Из тога се изродише дуги и крвави ратови на живот и смрт.
.
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
Mar
30
.
1307. godine desetak brodova reda Templara napustilo je Francusku da bi izbegli progon kralja Filipa 4. Više nikada nisu viđeni, a njihova sudbina do danas nastavlja da intrigira istoričare.
Red je osnovan, zvanično od strane Svete Stolice, 1118. godine kako bi se se zaštili hodočasnici koji su išli u Svetu zemlju. Od tada, Templari su bili okruženi aurom misterije. Legende oko njih počele su da se pojavljuju posle skoro dva veka postojanja. Red je bio proganjan i uništen, navodno kao rezultat ljubomore među evropskim monarsima i sveštenicima zbog njihove moći i bogatstva.
Iako je značajan deo toga samo fikcija, vitezovi su ostavili u istoriji niz zagonetki koje stručnjaci još uvek ne mogu da reše. Jedna od njih je od 13. oktobra, 1307, kada je, bežeći od progona francuskog kralja Filipa 4., mnogo članova Reda pošlo iz luke La Rošel (Francuska) na dvanaest brodova, kako bi izbegli da budu uhvaćeni. Ova flotila krenula je preko Atlantika pod jedrima, na kojima su bili crveni krstovi Reda vitezova Templara, nestali su bez traga, a njihova sudbina je ostala nepoznata. Veruje se da su čak stigli u Ameriku pre Kolumbove ekspedicije.
U određenom periodu, mnogo pre nego što je oko templara stvoreno mnogo legendi i glasina, oni su bili samo “jednostavni vitezi, spremni da štite hodočasnike u Svetoj zemlji”, po zvaničnoj verziji.
Hajde da vidimo šta kaže zvanična verzija:
Rođenje Reda vitezova Templara
Sveti grad Jerusalim, gde je Hrist umro i ponovo ustao, bio je pod muslimanskom vlašću (oni su takođe verovali da je to sveti grad). Međutim, sledbenici Muhameda, po pravilu, nisu dozvoljavali hodočasnicima drugih vera da posete grad i svoje svetinje obožavanja.
Ipak, sa širenjem Turaka Seldžuka, ova očigledno mirna situacija počela je da se menja, a Evropljanima je postalo sve teže da dođu do granice savremenog Izraela. Seldžuci Turci nisu propuštali priliku da pljačkaju i ubijaju putnike hodočasnike. Pored toga, oni su na taj način pokušavali da uvrede kraljevstva koja ispovedaju hrišćansku veru.
Svi ovi faktori, kao i agresivna dejstva (i teritorijalna i politička) doveli su do toga da 1095. Papa proglašava krstaški rat za oslobođenje Svete zemlje. Zaneti idejom pohoda i plana da uzdignu svoju veru iznad verovanja onih koje zovu “nevernici”, stotine vitezova se ujedinilo u vojne jedinice, da bi osvojili Jerusalim silom. I to je namera doživela ostvarenje 15. jula 1099, kada je vojska, koja se zasnivala na teškoj konjici (Evropa je poslala više od četiri hiljade vojnika), sa istim brojem pešadije, upala u grad.
Ubrzo, mesni žitelji su ih zamrzeli. Razloga za to je bilo dosta. Preplavljeni željom za osvetom, krstaši su počinili brojne zločine – uopšte, široko su bili rasprostranjeni pljačkanja i ubistva. To je izazvalo dosta problema sa hrišćanima koji su ostali u gradu nakon što su njihovi naoružani branioci otišli. Bez pouzdanog vojnog štita, kao zaštite od napada Saracena, stotine hrišćana je ubijeno i podvrgnuto svim vrstama uznemiravanja. “Nakon masakra vitezovi su prisiljavali vojnike da se vrate svojim kućama, ostavljajući u ozbiljnim problemima braću, koja su odlučili da se tamo nasele i koji su zatim bili podvrgnuti teškim progonima.”, piše popularni hroničar istorije Viktor Kordero Garsija u svojoj knjizi” Istinita istorija o vitezovima Templarima od 12. veka do današnjih dana »(« Historia real de la Orden del Temple: Desde el S XII hasta hoy » ).
U nastojanju da zaštite hodočasnike od konstantnih napada, nekoliko grupa vitezova, koja je živela u Jerusalimu, otišla je sa oružjem na “nevernike”. Jedna od njih, koji se sastojala od devet članova, 1118. godine je obećala da će zaštiti put, i život hrišćana od napada muslimana. Oni su postali osnova Reda vitezova Templara. Od tog trenutka, sačuvali su imena svoja dva osnivača: Pajenski Hugo (Hugo de Payens), koji je kasnije postao prvi Veliki Majstor Reda, i Gotfrid Sent Omerski (Godofredo de Saint-Aldemar). “To je bilo vreme vladavine kralja Baldvina 1, koji je priredio toplu dobrodošlicu” jadnim vojnicima Hristovim “, kako su sebe nazivali. Oni su proveli na Svetoj zemlji devet godina, boraveći u jednoj od palata, koju im je namenio Boldvin 1., koja se nalazila neposredno iznad nekadašnjeg Solomonovog hrama (otuda i ime Vitezovi Hrama), “napisao je istraživač Rohelio Uvale (Rogelio Uvalle) u svojoj knjizi “Kompletna istorija vitezova Templara» ( «Historia completa de la Orden del Temple»).
Uspon i pad Templara
U narednim godinama, Hugo Pajenski pretvorio je Templare u jednu od najznačajnijih institucija svoga doba. Nakon nekoliko putovanja u Evropu, bio je u stanju da obezbedi finansije, i kao posledicu toga, priliv novih snaga u Red. A 1139. godine je dobio je niz poreskih olakšica. “Pored velikodušnih donacija, razne beneficije su obezbeđene od Pape. Templari su dobili pravu autonomiju u odnosu na episkopa, bili su podređeni samo Papi. Oni nisu podpadali pod normalnu građansku i crkvenu nadležnost. Oni su dobili pravo da prikupljaju i primaju novac na razne načine, uključujući i pravo da primaju donacije za crkvu jednom godišnje, ” kaže hroničar Jose Luis Hernandez Garvi (José Luis Hernández Garvi) u svom radu “krstaši u kraljevstvima Iberijskog poluostrva » (« Los Cruzados de los reinos de la Península Ibérica »).
Kao rezultat toga, kako autor ističe, njima je takođe odobreno ekskluzivno pravo da grade crkve i zamkove, gde su to smatrali neophodnim, bez prethodne dozvole od strane državnih i crkvenih vlasti. Iako na prvi pogled takva privilegija ne izgleda značajno, ona je doveli do toga da su Templari koncentrisali u svojim rukama velika finansijska sredstva i imovinu u Jerusalimu i Evropi. Tome mora da se doda značajno bogatstvo u vlasništvu vitezova koji su se pridružili Redu, kao i sredstava dobijena od prodaje viška poljoprivrednih proizvoda, koje su akumulirali iz godine u godinu. Sve ovo dovelo je do toga da je u 13. veku Templarski Red postao neka vrsta države. Do 1250 je brojao, prema Uvalu, 9000 zemljišta i kuća po selima, trideset hiljada vojnika (ne uključujući one sa puškama, službenike i zanatlije), više od pedeset zamaka, sopstvenu flotu i prvu međunarodnu banku.
Njihovo bogatstvo je bilo toliko veliko, da su neki vladari, posebno, francuski kralj Filip 4., tražili novac od reda i postali njegovi dužnici. Na kraju, to je, nažalost, zapečatilo sudbinu Templara. Umoran od velike vojne i finansijske moći, koja je bila koncentrisana u rukama “jadnih vojnika Hristovih” (kao i zbog sopstvenog duga), 1307. monarh je odlučio da završi sa njima. “Filip 4. je verovao da je prvobitna ideja za povratkom svetih mesta hrišćanstva izgubila svoju aktuelnost, s obzirom na to kako se ukorenio položaj islama na Istoku. Pored toga, on je dugovao mnogo Templarima.
Filip 4. je naredio raspuštanje Reda, kao i hapšenje članova, koje je teretio za bogohuljenje, jeres, sodomiju, kao i klanjanje demonu BAFOMETU … “, kaže pisac i nastavnik na Madridskom Otvorenom univerzitetu (UDIMA) Marija Lara Martinez, dobitnik Nacionalne nagrade za diplomski rad iz istorije i autor knjige “Enklave Templara” ( «Enclaves templarios»).
A SAD NEŠTO INTERESANTNO O DEŠIFROVANJU REČI ,,BAFOMET”:
Reč Bafomet dešifrovana je uz pomoć Atbaske šifre. Atbaska šifra je sistem u kome poslednje slovo predstavlja prvo, a pretposlednje slovo drugo. Atbasku šifru je otkrio dr Hju Sonfild koji je bio jedan od izvornih istraživača koji su radili sa ‘Rukopisima sa Mrtvog mora’. On je primenio Atbasku šifru na neke svitke koji su inače bili nečitljivi njegovim kolegama istraživačima. Ona je korišćena da se SAKRIJU IMENA u tekstovima Esena, Zadokita i Nazarena u prvom veku. U stvari, prvi su je koristili pisari iz petog veka p.n.e. koji su pisali ,,Knjigu proroka Jeremije”. Ona je jedan od nekoliko sistema šifrovanja koji se koriste u jevrejskom jeziku.
Kako je Sonfild bio fasciniran Bafometom koga su obožavali vitezovi Templari, primenio je Atbasku šifru i na reč ‘Bafomet’. Na svoje iznenađenje, otkrio je da se reč ‘BAFOMET’ pretvorila u ‘SOFIJA’, sto na grčkom znači ‘MUDROST’.
Rec ‘Bafomet’ se na hebrejskom piše na sledeći način, imajući u vidu da Jevreji pisu s desna na levo: (taf)(mem)(vav)(pe)(bet). Kad je primenio Atbasku šifru na to, Sonfild je otkrio sledeće: (alef)(jod)(pe)(vav)(sin), što je grcko ‘Sofia’ napisano na jevrejskom s desna na levo. ‘Sofia’ ne znači samo ‘Mudrost’. Sofija je takodje Boginja koja bi trebalo da bude Božija nevesta. Mnogi veruju da su vitezovi Templari obozavali tu Boginju, i da je ona ustvari Eon Sofia Pistis, Božanstvo iz Gnostickih tekstova.
…
Ali Filip 4. je shvatio da bez verske podrške neće moći protiv snažnog Reda. “Pošto je upravo umro papa, on je počeo da traži neodlučnog kardinala, koji bi u potpunosti poštovao njegovu volju. I on je našao pravog kandidata u licu nadbiskupa Bordoskog. U modernoj epohi, kao i u prvim vekovima hrišćanstva, izbor glave Svete Stolice predavao se u ruke Svetoga Duha. I u srednjem veku i u modernim vremenima oko Rimske stolice isprepletana je mreža interesa. Francuskom monarhu je pošlo za rukom da ga stavi na čelo Rimokatoličke crkve pod imenom Kliment 5., i započeo sa njim plan protiv Templara “, nastavio je ekspert. Sedam godina kasnije, 1314. godine, oni su doneli odluku u vezi sa templarima, a odlučeno je da sva njihova imovina postane prihod francuske blagajne. Nakon toga, više od 15 hiljada vitezova je uhapšeno. Veliki majstor Žak de Mole (Jacques de Molay) je uhapšen, ispitivan i spaljen živ sa svojim najbližim saradnicima ispred crkve Notr Dam. Posle 200 godina Veliki Red je likvidiran na najrigoroznije načine.
Bez obzira na legende, možemo sa sigurnošću tvrditi da je sa povećanjem kupovne moći Red stekao veliki broj brodova, koji su mogli da plove od Evrope do Svete zemlje. “Ovi brodovi su učestvovali u trgovini i u borbi. Templari su kontrolisali morske komunikacije, a osnove navigacije su naučili od Feničana. Oni su imali na raspolaganju veliku armadu koja je plovila u Mediteranu i na Atlantiku (francuski deo).
Prema Mariji Lari, Templari su uspeli da uspostave kontrolu nad lukama Flandrije, Italije, Francuske, Portugala i Severne Evrope. Najznačajniji je bila La Rošel (glavna tačka Templara na Atlantiku), kao i Marsej i Koliur u Sredozemnom moru. Treba napomenuti da su ratnici monasi pažljivo proučiavali luke, u koje su odlazili njihovi brodovi da bi mogli da ih zaštite u slučaju napada.
A ipak, kada su počeli da grade flotu?
Prema nekim istraživačima, posebno, istoričaru Huan G Atienci (Juan G. Atienza), red Templara je počeo da pravi posle nekoliko decenija nakon što su dobili poseban tretman od Pape. Dokaz za to je da su Templari ponudili Ričarud Lavljeg Srca svoje brodove, da bi se vratili kući posle krstaškog pohoda na muslimane, na čijem je čelu bio 1191.godine (u toku njega, nisu uspeli da povrate Jerusalim od neprijatelja hrišćanstva). Nešto slično se desilo sa Džejmsom 1. Osvajačem, kome su vitezovi dali brodove, koje su imali u Barseloni i Koliuru, na početku borbe za Svetu zemlju.
Transport robe i hodočasnika, flota je radila do 1307. godine, kada je počeo progon Reda. Onda su brodovi (prema mnogim izvorima, bilo ih je 13) napustili luku La Rošel pre nego što su francuske vlasti poslali iza rešetaka njihove kapetane i posadu. Taj dan se rodila Velika Tajna, jer, istorijski dokumenti i tvrde da su brodovi plovili iz francuske luke pod zastavom Reda, i do danas je još uvek nepoznato gde su se usidrili.
“Kada je na petak, 13. oktobra 1307, Filip 4. započeo progon Templara, flota je nestala bez traga. Ova misterija i dalje obavija istoriju Templara. Nije jasno da li su se raspršili po moru ili su grupisani u drugu luku. Postoji hipoteza da su Templari napustili Sredozemno more u nastojanju da nađu nepoznato i sigurno mesto kao svoj azil. Ali gde? ”
Gde se flota uputila ?
Nestanak te izgubljene flote iznedrio je decenijama kasnije špekulacije o tome gde su mogli otići vitezovi sa svojim teretom. Neki teoretičari zavere ukazuju na to da su Templari ukrcali na ove brodove veliki bogatstvo, skupljano decenijama, tako da ne padnu u ruke Filipa 4. Neki izvori čak tvrde da se na njima krio Veliki Majstor Žak de Mole (Jacques de Molay), koji je uhapšen tek kada se vratio u Evropu u tajnoj misiji. Šta god da je, jasno je da su samo upozorenjem Templarski (verovatno iz Vatikana ili pripadnika francuskog dvora) brodovi mogli izbeći ono što će se dogoditi.
Šta škripi u zvaničnoj verziji?
Pa, rekao bih više stvari. Na prvom mestu, priče i legende o Templarima koje potkrepljuju zvaničnu verziju pojavile su se tek 200 godina posle njihovog nestanka. Do tada nisu živele, ili nisu živele u obliku koji je odgovarao Svetoj stolici. Onda, poznato je da je Sveta Stolica volela vlast i bogatstvo. Nepoznat je neki drugi primer takvog velikog dobrovoljnog odricanja bogatstva bez upravljanja crkve nad njim. Takođe je poznato da je crkva prepravljala istoriju i pisala sebi odgovarajuću. Za prepravljanje istorije i istinitih podataka, angažovali su se tokom istorije crkve ogromni resursi, koji u tim situacijama nisu šteđeni, a kako bi se i preko “istorijskih” izvora potvrđivao autoritet i ispravnost crkve. Zašto to i ovde ne bi bio slučaj. Najefikasnije su one verzije kada se neke stvari naprave misterioznim, kao što je slučaj ovde. A kada se da neko tumačenje van zvanične verzije, onda ono dobija prizvuk razotkrivanja i tada počinjemo da smatramo kako smo najzad saznali istinu. Nažalost, istinu koja je opet u funkciji prikrivanja.
Ono što mi je najverovatnije kao realno, a na osnovu podataka vezanih za Radomira je, da je jedini Jerusalim koji su Templari videli bio Carigrad koji su napustili posle njegovog raspeća, da su proširili svoj red prvo u Francuskoj pa zatim sve dalje, da su redu prilazili i mnogi drugi plemići, da jesu gradili zamkove i da su širili znanja u učenja koja nisu bila vezana za hrišćansku crkvu i da su ljudi koji su prihvatali ta učenja nazivali sebe Katarima. Ne bi me čudilo, čak sam i sklon da pomislim tako, da je čuveni Petak Trinaesti kao baksuzan dan, ne delo i volja crkve, već da crkva nije mogla da izbriše pamćenje i sećanje ljudi na taj progon Templara koji se zaista i desio, a da mu se morala dati sasvim nova dimenzija odgovarajuća crkvi. Sa druge strane, možda je to zaista žalostan dan za crkvu, jer ogromno blago Templara nije stiglo u njen trezor, već je nestalo zajedno sa brodovima Templara. Čak nije nemoguće da su oni zaista štitli puteve hodočasnika, kao i njih same, samo ne do Jerusalima Izrelskog, već do onoga kojeg su oni tako posmatrali, do Carigrada gde je njihov učitelj i prijatelj bio razapet. Vrlo je verovatno, da se isplela cela jedna nova verzija istine o templarima, data nam od strane Svete Stolice, koja je njoj najzgodnija…
…
U tekstu su korišćeni odlomci teksta Dušana Mitrovića.
Category: Zaboravljena istorija Zemlje
Comments off
Mar
17
.
Мартин Кромер : Срби су стари Сармати
Текст у фокусу стр.8 (срб.)
,,Алпи се у Дакији наслањају са севера на Аквилонију, то су сарматске планине, а река Вистула, која је на сарматском Висла, као што је раније поменуто, раздваја Сарматију од Немачке. Данастер, како га назива Јорданес Бористенис, ако се не варам, каже да остатак Тираса, припада сарматским планинама и њеним речним токовима, којим теку реке Дњепар и Дњестар, све је то Сарматија.
Сходно томе, Славини или Славени из Сарматије до јужних Славена на Дунаву, са предходним, самим тиме чине видљив, прелаз ка Западу. То је у складу са оним што пише Фл.Блондус: Славени са Босфора, и Кимри из Танаиса (Крима), су резиденти Далмације и Илирика из којих понекад мигрирају.
Промене у оваквом мишљењу записао је Антониус Сабелиус: Сада, међутим, адекватност сарматске расе Славена је неупитна, али размишљам у перспективи миграција, у саму Сарматију којих је вероватно било. Ово је тачно урађено, уколико је старо-сарматски народ прецизније испитан, и записан оловком.“…
Старији географи и историчари сарматског народа и многих других, заиста кажу да су њихова имена препричана, промењена или су просто еволуирала, као што су Бугари, Роксани или Роксалани и Срби такође: неки су још увек у својим домовима задржали сујеверно, своја староверна имена: неке су се куће промениле, али ипак, нека се имена не мењају…
стр.8 (лат.)
,,Alpes quidem Daciam claudentes ab Aquilone, Sarmatici montes sunt:Vistula autem, quam ipse Visclam vocat, Sarmatiam, ut antea diximus, Sarmatian a Germania dividit.Danafter vero, qui Iornandi Boristhenes est ni fallor, alijs vero Tyrcis, qui e Sarmaticis montibus profluens, Nester fiue Dnester ab accolis dicitur,& ipse in Sarmatia est.Proinde e Sarmatia Slavinos seu Slavos versus meridiem ad Danubiem eoq;transmisso versus Occasum progressos esse, apparat.His consentaneum est, quod scribit Fl.Blondus: Slavos a Bosforo, Cimmerio in Tanaim habitare (стр.9)…, solitos, in Dalmatiam Illyricumque emigrasse.In aendem sententiam scribit. I am autem peruestigandum est, sintne Sarmaticum genus Slavi, an aduenae:&vnde,quandoque in Sarmatiam venerint. Id vero recte fiet, si veteret Sarmatiae populos nobiliores praesertim, stylo perseguamur.“…
„A vetustioribus quidem Geographis&historicis Sarmatiаe populi cum alij multi, quoru iam exoleuerunt vel mutata funt nomina, tum Bulgari, Roxani sive Roksalani, Serbi recenfentur: quorum nonnulli etiamnum antiquas sedes fuas retinent: nonnulli mutatis sedibus, nomina tamen non mutarunt…,
*
Извор и назив дела :
Наслов : Martini Cromeri Varmiensis Episcopi Polonia: Siue De Origine Et Rebvs Gestis Polonorvm Libri XXX.
Oratio Fvnebris Sigismvndi Primi Regis, Deqve Sitv, Popvlis, Moribus, Magistratibus et Republica regni Poloniae, libri duo. Omnia nunc ultimo ab ipsomet Auctore recognita, ac multis locis emendata …
Аутор : Marcin Kromer
Сарадници : Arnold Mylius, Arnold Birckmann, Haeredes (firma)
Издавач : In Officina Birckmannica Ssmptibus Arnoldi Mylii, 1568.
Оригинал из : Народна библиотека Републике Чешке
Дужина : 846 страница
*
Подаци о писцу :
Мартин Кромер (б. 11 новембар 1512 у Беч, д. 23. марта 1589 у Лицбарк) – хуманиста, историчар и писац периода ренесансе, музички теоретичар, дипломата; од 1579. епископ Вармија, једног од лидера пољске црквене-реформације, писао је на пољском и латинском , био је лични секретар краља Сигисмунда I 1544 године.
(пољ.)
Marcin Kromer herbu Kromer (ur. 11 listopada 1512 w Bieczu, zm. 23 marca 1589 w Lidzbarku Warmińskim) – humanista, historyk i pisarz okresu renesansu, teoretyk muzyki, dyplomata; od 1579 biskup warmiński, jeden z przywódców polskiej kontrreformacji, pisał po polsku i po łacinie, sekretarz króla Zygmunta I Starego od 1544 roku.
Преузето са странице Драговић Крста:
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1108771619154840&set=a.1108770965821572.1073742256.100000660388697&type=3&theater¬if_t=photo_comment_tagged
…
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Mar
15
Сима Лазић Лукин:
КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА, ОД ПОСТАЊА СРПСТВА ДО ДАНАС
.
ДОБА ПРЕДИСТОРИЈСКО
.
Најстарије доба од постања Српства до освојења данашњих домовина српских
Сав род људски дијели се на пет разних раса или пасмина илити сојева, од којих је најважнији и најпросвјећенији бијели сој људи: сој кавкаски. Кавкаски сој сачињавају три огромна племена: аријско, семитско и туранско племе. У аријско племе спадају ова посебна племенска стабла: Индијанци, Персијанци, Јелини (Грци), Римљани или Романи (Талијани, Шпањолци, Французи и Румуни), па Ђермани (Нијемци) и Словени. (Енглези, Шведи и њихови сродници постали су из мјешавине ових стабала аријских.) Семитско племе у главном сачињавају: Јевреји (Чивути) и Арабљани (Арапи). У туранском племену најважнији су данас: Турци и Маџари. Једни народи аријског порјекла зову се још и по језику: индо-европски народи. То су они народи, који су некада говорили једним заједничким језиком, и којима је данас Европа стојбина и постојбина, а праколијевка им је била Индија, а то је велика земља на далеком југоистоку у Азији. Срби, као и сви Словени, спадају у велики бијели сој индо-европских народа. — у народе најпросвјећеније. Али, посебно, Срби су грана словенскога стабла, а у то стабло спадају ови народи: Руси, Чеси (с Моравцима), Пољаци, Словаци, Словенци, Блгари, Хрвати, Срби и Лужички Срби.
Сви су ови народи блиски род и говоре сродним језиком, а сви се зову опћим именом: Словени. Али од свих Словена најстарији су Срби.
Име Србин постало је у незапамћено доба, на много стољећа прије Христа. А име Словен, као опће наше име, усвојено је тек у дванаестом стољећу по Христу, а први пут је оно поникло истом у шестом стољећу, кад се Срби изближе сукобише са Ђерманима, а то су данашњи Нијемци или Швабе. То је било овако: Сва она српска племена, која су могла међу собом да слове (да говоре) и да се споразумјевају, назваше се Словени, а све оне туђинце, који нијесу словили (говорили) српски, назваше Нијемцима, јер они за Србе збиља бијаху нијеми, јер говораху неразумљивим језиком. Али, све дотле, сви данашњи Словени зваху се једним опћим рођачким именом: Срби. То јест: као што су Срби данас само једна грана великога стабла словенског; тако су онда сви данашњи словенски народи били само огранци једнога истог стабла — српског.
Ријеч Срби постала је од старе српске ријечи Сораби, а то ће рећи: рођаци или својаци. Дакле: сва она племена, која међу се бијаху род и говораху истим језиком, звала су се — Сораби или Срби. А у стародавном индијском (санскритском) језику, из којега је постао и српски језик, и у другим некојим језицима, ријеч Срб значи човјека слободна, племенита, узорита и јуначна, који се вјечито бори. Но, осим овога правога имена, туђинци називљу Србе још и Рацима и Власима. Име Рац, или Рас, или Расијан, или Рашчанин —једно је исто. То је име врло старо и постало је још у најдавније доба, кад се Српство раселило из своје прадомовине Индије. Тада се наши праоци расијаше по свијету, те по томе једне Србе назваше Расијани, а стари Грци их зваху Спорима, по грчкој ријечи спорадин, што ће рећи такођер: расијани. Касније, особито у доба Немањића, то је име подмлађено и обновљено, па онда је ријеч Рас или Рашчанин значила човјека из Расе или Рашке, а Раса илити Рашка била је најглавнија српска област у сред Праве Србије, где је данас Нови Пазар и Топлица.
Име Влах нешто је млађе и значи човјека туђинца. То име чули су Срби први пут на 400 година прије Христа од тако званих Келта илити Влаха, који нама нијесу ни род ни помози Бог и који су давно изумрли. Касније Влах се звао сваки пастир, па и тежак. А кад су Турци освојили српску државу, онда су се Срби повукли из градова у горе и дубраве, и бавили се само сточарством и земљорадњом, те тако се име Влах пренијело на сав српски народ под Турцима. Дакле: Влах значи само занимање, а не народност. Власима данас ми зовемо само Румуне (Каравлахе) и њихове рођаке Цинцаре. Име Рац и Влах надјенуто је српском народу у доба наше потиштености и сужањства, а тиме су нас туђинци хтјели означити као народ бесправан, који је изгубио слободу и државу своју. А данас нам та имена надјевају само наши душмани, кад хоће, да нас наруже.
Али некоји Срби и сада се називљу још: Црногорци, Босанци, Херцеговци, Далматинци, Бокељи, Хрваћани, Личани, Бановци, Крајишници, Славонци, Сријемци, Бачвани, Банаћани, Србијанци, Шумадинци, Старосрбијанци, Маћедонци итд. Све су ово само покрајински називи и не значе ништа друго, него само земље и покрајине оне, гђе ти Србљи живе. Али сваки Србин, ма гђе се он родио и ма гђе он живјео, остаје Србин, те Србин, докле год говори српским језиком и држи српске обичаје. Исто тако некоји Србљи називљу се и по вјери: Ришћани, Кршћани, Шокци, Латини, Турци итд. Ово је заостало из онога срамног и ропског доба, кад су људи једни друге гонили и убијали због вјере и разликовали се по вјери. Али данас би то била срамота, бесмислица и нечовјештво. Јер данас Срби исповједају неколико разних вјероисповјести, а — брат је мио које вјере био.
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Mar
06
.
Почетком 18. века у краљевској библиотеци у Мадриду откривен је рукопис у форми хронике под називом “ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ» (Συνοψις Ιστοριων), а написао га је саветник византијског цара Алексеја Комнина (1081-1118) – ЈОВАН СКИЛИЦА (датуми његовог рођења и смрти нису познати, претпоставља се 1040 – после 1101). Рукопис има 574 осликане минијатуре. То је једина византијска Илустрована Хроника у Мадриду.
Хроника покрива период од смрти Нићифора I, 811. године, па до збацивања Михајла VI, 1057. и била је логичан наставак хронике Теофана Исповедника. Рукопис је познат као ,,Madrid Skylitzes”, Codex Græcus Matritensis Ioannis Skyllitzes, или Skyllitzes Matritensis, а код нас познат под именом СКИЛИЧИНА ХРОНИКА.
Што се тиче датирања Мадридског рукописа, према нашим сазнањима, не постоји консензус. Чињеница је да није утврђено да ли су МИНИЈАТУРЕ у овом рукопису копиране из ранијег византијског из прве руке, или су специјално дизајниране за овај примерак рукописа. Већински прихваћено је гледиште према коме Рукопис датира из средине 12. века (око 1160.г.) са југа Италије (сицилијански?).
На приказаној Минијатури је осликано оснивање града Ираклиона на Криту, од стране САРАЦЕНА.
.
Град ИРАКЛИОН на Криту настао је 824. године од стране Сарацена, који су били протерани из тадашње маварске Андалузије. Они су заузели Крит и основали град са намером да буде једно од њихових упоришта. Због тога су од града направили утврђење окружено јарком. Сарацени из градске луке помагали гусарење у околним водама, нарочито против Византије. Због тога, византијска војска под управом Нићифора Фоке предузела је противкораке и 961. године заузела сараценски град и разрушила га. Ускоро се увидео значај његовог положаја, па је град поново изграђен под називом Хандакс (Chandax). Он ће бити у византијским рукама следеће 243. године. Град Хандакс мења име у „проиталијанско“ Кандија.
.
Испод доле је илустрација сцене из Скиличине хронике, које приказује Трачанку која убије Варјага из Варјашке Гарде, који је покушао да је силује, док јој његови другови после честитају и дају јој његову имовину.
Варјашка гарда је била део византијске војске и лична гарда византијских царева од 9. до 14. века. У почетку су је чинили Варјази који су дошли из Кијевске Русије.После стотинак година постојања, гарда је упошљавала и Англосаксонце након Норманског освајања Енглеске. До времена цара Алексија I Комнина, Варјашка гарда је регрутовала углавном Англо-Саксонце и друге „који су пропатили од руку Викинга и њихових рођака Нормана“.
.
Петар Дељан и Тихомир на минијатури:
.
Минијатуре из МАДРИДСКОГ РУКОПИСА:
https://commons.wikimedia.org/wiki/Category:Madrid_Skylitzes
Category: Drevni spisi
Comments off
Mar
04
Ivo Vukčević – SLOVENSKA GERMANIJA
– Odlomak –
Karta preuzeta od Blagoja Mišića
DEO III1. BELI SRBI
|
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
Mar
02
Поново активиран стари историјски фалсификат да је Стефан Првовенчани круну добио од папе
.
U „Politici“ od 15. januara 2016. najavljeno je da Radio Televizija Srbije sprema seriju o Nemanjićima povodom „800 godina srpske nezavisnosti, od kako je Stefan Prvovenčani dobio krunu od pape“ a ne od vizantijskog cara.
To je stari istorijski falsifikat koji je pisac ovog članka demantovao još 1995. u časopisu „Raskovnik“ (urednik Nenad LJubinković) i 2004-2005. u „Svetigori“, časopisu Mitropolije Zetske.
A sada, posle 20 godina RTS hoće da oživi demantovani falsifikat! Na osnovu čega? Da li se nešto novo pojavilo u nauci? – Nije.
Ako RTS prinudno naplaćuje pretplatu od građana, to ne znači da sa njihovim parama može i da prinudno širi dezinformacije na štetu Srpskog naroda.
* * * * * * *
U prethodnom članku smo pokazali kako je u manastiru Mileševa, na fresci iz 1219,veliki župan Stefan Nemanjić prikazan sa vizantijskim krunskim vencem (stematogirionom) na glavi (sl. 1).
Posle krunisanja velikog župana Stefana Nemanjića za Prvovenčanog Kralja Srpskog, 20. maja 1221. u Žiči, preko stematogiriona je doslikana kupolasta kraljevska kruna (stema) koju je dobio od vizantijskog cara Teodora Laskarisa (sl. 2).
Stematogirion je bio naslikan na živom malteru, fresko-tehnikom kad i sam portret, a kasnije preko njega je seko-tehnikom doslikana kupolasta kruna, tako da se danas vide samo njene konture.
* * * * * * *
Još dok je bio princ, Stefan Nemanjić, mlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, se 1191. oženio Jevdokijom, najmlađom bratanicom vizantijskog cara Isaka II (car 1185-1195.).
Posle cara Isaka, Stefanov tast je postao car Aleksije III Anđeo (car 1195-1204) i svojim zetovima je dodelio odgovarajuće titule; Aleksije Paleolog, suprug najstarije careve ćerke Irine, postao je prestolonaslednik sa titulom despota, a Teodor Laskaris, suprug careve srednje ćerke Ane, i Stefan Nemanjić su dobili titule sevastokratora, sledeće dostojanstvo posle despotskog.
Tako je princ Stefan Nemanjić 1195. postao prvi srpski sevastokrator i prvi stranac sa ovom titulom u Vizantiji.
Uz titulu sevastokratora Stefan Nemanjić je od cara AleksijaIII 1195. dobio i odgovarajuće znake dostojanstva; plavu kolastu azdiju, plavi ogrtač sa zlatom izvezenim dvoglavim orlovima u krugovima, i sevastokratorski stematogirion. Stefan je plavu kolastu azdiju nosio samo godinu dana, dok je bio princ-prestolonaslednik.
Kad se veliki župan Stefan Nemanja 1196. zamonašio i povukao u Hilandar, presto je zbog međunarodno priznatog visokog ranga u vizantijskoj svetskoj pravoslavnoj hijerarhiji nasledio Stefan, a ne stariji brat Vukan, veliki vojvoda u Zeti.
Stefanova vladarska titula je glasila: „veliki župan i sevastokrator, zet bogovenčanog kir Aleksija, cara grčkog.“
4. Stefan Nemanjić sa doslikanom stemom Prvovenčanog Kralja Srpskog, Bogorodica Ljeviška
Danas je sačuvan samo jedan Stefanov prinčevski portret u plavoj sevastokratorskoj kolastoj azdiji. Nalazi se u Sabornoj crkvi Svete Bogorodice Ljeviške u Prizrenu (sl. 3). Crkva je podignuta u IX-X veku, a obnovljena je u doba kralja Milutina između 1306-1313.
Nove freske su naslikali čuveni dvorski slikari grčkog porekla Nikola Evtihije i Mihailo Astrapa. Stefanov portret je rađen prema predlošku iz neke starije crkve koja danas više ne postoji, i predstavlja mladog Stefana sa oko 30 godina. Freska je dobro očuvana. Desno od Stefana stoji neidentifikovani mladi Nemanjić u crvenoj kolastoj azdiji sa stematogirionom na glavi.
Na osnovu insignija može da se zaključi da je to princ iz kraljevskog doba; na glavi ima stematogirion, koji je stepen niže od kupolaste kraljevske krune steme, a crvenu kolastu azdiju nosi kao član Kraljevskog doma Nemanjića.
Dakle stematogirion Stefana Nemanjića je i u Mileševi i u crkvi Bogorodice Ljeviške prepravljen u stemu, da narod može da vidi kako izgleda Kralj Stefan Prvovenčani sa krunom koju je dobio od vizantijskig cara.
Prema tome, Stefan je od 1195-1221 nosio stematogirion, a od 1221-1228 kupolastu kraljevsku krunu stemu. Od 1195-1196 je nosio plavu kolastu azdiju sevastokratora, a od 1196-1221, kao veliki župan i od 1221-1228, kao kralj, nosio je vladarsku crvenu kolastu azdiju.
Sve Stefanove insignije su bile vizantijskog carskog porekla.
Autor: Ljubomir Stevović
Preuzeto: fakti.org
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Feb
25
.
Романизација Срба
Руски академик Олег Николајевич Трубачов у свом делу: „Етногенеза и култура старих Словена – лингвистичка истраживања“, наводи да су Балкан и Подунавље прапостојбина свих данашњих Словена. Супротно званичној историографији, Трубачов тврди да су, с Балкана и из Подунавља, Словени (незнано у којем давном времену) населили западне, источне и северне крајеве Европе и да је српски језик основа свим словенским језицима.
Ако проверавамо тврдњу Трубачова о матици свих Словена у Подунављу, сусрећемо се са, наизглед, несавладивом препреком, јер од леве обале доњег тока Дунава, па до северних карпатских планина се простиру две романске нације – Румуни и Молдавци. Тешко је поверовати, да је њихова данашња земља била део прапостојбине Словена, кад ту, данас, не живи ниједан словенски народ.
Поред тога, нема историјских трагова о некаквом ранијем прогону Срба (Словена), па досељавању новог становништва с романских територија – рецимо, из Италије, Француске, или Шпаније. Откуд романски народ на словенској земљи, то нам руски академик Трубачов не објашњава. Но, антички и средњевековни извори, недвосмислено упућују на закључак, да су преци данашњих Румуна и Молдаваца били Срби (Словени). Те изворе је представио у својој књизи „Карпатски и ликијски Срби“ (““The Carpatian and Lycian Serbs””), на српском и енглеском језику, проф. др Реља Новаковић. Књига је награђена на Међународном салону књига у Новом Саду, у Србији (1997). Додељена јој је награда „Лаза Костић“.
Проф. др Новаковић не поставља нове тезе о историји Срба. Не труди се ни да нас увери у истинитост навода о Србима у Турској, Румунији и Италији пре Христа. Користи само историјски потврђене чињенице и додаје географска имена, записана у старим картама. Напросто, износи само прилоге за историју Срба – од другог миленијума пре Христа до 14. столећа Нове ере. Временски распон о историји Срба (Словена) запањује, јер смо научени да су Срби на историјској позорници европске цивилизације тек у шестом и седмом столећу првог миленијума.
Професор Реља Новаковић нас, једноставно, ослобађа свих временских ограда и, поузданом анализом, шири видике српског искона. Ређа чињенице. А оне врве и неоспориве су. И неизбрисиве су, јер су многе уклесане у гранитне плоче у Ираку, Малој Азији, Балкану и Етрурији (Северној Италији). Уз ове камене записе непознатих хроничара, остале историјске помене о Србима (Словенима) оставили су нам такви ауторитети антике и средњег века, какви су: Херодот, Страбон, Плиније, Птоломеј, Марцелин, Дион Касије, Апијан из Александрије, Јован Зонара, византијски цар Порфирогенит, тзв. Баварски географ и многи други. Ови извори о српској давнини нису изгубили научну верификацију до наших дана. На њих су се позивали многи слависти новијег времена у западноевропским земљама – посебно у Француској (Сипријан Робер, Ами Буе), Павел Јозеф Шафарик, Јан Колар и Константин Јиричек из Аустроугарске, али и наш савременик Колин Ронфру, професор с Кембриџа.
У овој књизи, професор др Реља Новаковић исцрпно наводи и српске изворе о давној српској прошлости и установљава да они садрже оно што су о Србима (Словенима) сведочили римски и грчки историчари и картографи. Примећује, да је права штета што су их наши историчари запостављали, мада су сачувани у многим првославним манастирима. Да су ова сведочанства била правовремено коришћена, онда би радови српских и хрватских историчара били много утемељенији, примећује професор др Реља Новаковић. Међутим, некима од њих одаје признање, јер су, мада су се бавили истраживањем судбине српског народа (као последицом надметања великих сила на Балкану), почетак развојног лука српске (словенске) културе стављали у праисторију. С обзиром на то, да се писац определио за утврђивање групе индоевропских народа којој су припадали и Срби, или којој су били најближи, морао је да изучава и српски језик, и српско писмо, антропологију, етнологију, српско паганство и српско хришћанство. Тако је и уочио српске (словенске) трагове на огромном географском пространству и то у времену које измиче тачном одређењу. Мада је у наслову поменута само територија данашње Румуније и српска краљевина Ликија (Лика) у Малој Азији, у књизи се обрађују српске насеобине или државе од Велике Британије до Индије. Свакако, присуство Срба (Словена) на два континента изазива сумњу, али само док се не прочитају извори у Карпатским и ликијским Србима.
Много пре проф. др Реље Новаковића, „Баварски географ“ и Павле Шафарик су оставили белешке – да су Срби били многољудан и моћан народ, од којег су постали сви данашњи Словени!
Професор др Новаковић је своје дело подредио чињеницама, прикупљеним кроз миленијуме и с великог подручја, показавши право методолошко мајсторство, јер је истраживања сажео на само 190 страна двојезичног издања (на српском и енглеском).
Новаковићево дело, Карпатски и ликијски Срби – прилози за историју Срба од другог миленијума пре Христа до 14-ог века, одговара на многа питања и објашњава недоумице, али намеће и нове. Ако се осврнемо на карпатске Србе, слободни смо да констатујемо, да будућим историчарима остаје, да прошире ова истраживања, користећи интердисциплинарну методу. Древност Срба на овом подручју је потврдио и Константин Јиричек, који је написао, да је данашња територија Румуније „матична земља“ Срба (Словена), иако је своје дело о историји Срба проткао закључком, да су се Срби на Дунав и на Балкан доселили тек у шестом и седмом столећу после Христа.
Мада професор др Новаковић не критикује (чак и не спомиње) закључке савремене историографије о (наводном) доласку Словена на подручје око доњег Дунава у седмом столећу, он ће овоме супротставити византијске изворе, који су више него јасни. По својој навици, професор Новаковић само упућује на документа и историјске догађаје. Описује шта се дешавало у 4. столећу нове ере (360-363). Тад је владао римски цар Јустинијан Други. Хроничар у Цариграду Марцелин назива Карпате Српским планинама.
Пре тога (308-324), што је још драгоценије за потврду староседелаштва Срба (Словена) у Румунији и Молдавији, у време борби међу римским царевима Константином Великим и Ликинијем, спомињу се Срби у Карпатима и на доњем току Дунава – на тој територији су данас Румунија и Молдавија. А Дион Касије у Римској историји бележи, да је Ликиније био Србин и да је затражио помоћ од карпатских Срба! Поред овога, проф. др Новаковић наводи топониме и хидрониме у Румунији, који су чисто српски: Снагов, Северин, Дева, Трговиште, Погана, Брашов, Изворул Рече (Извор Хладни) и многа друга.
Неоспорно је да географски називи и имена насеља нису могли да се преузму из језика народа који је само протутњао преко једне територије, како се најчешће тврди, да су то учинили Срби преко Румуније – на путу до Балканског полуострва. Овим подацима о Србима у четвртом столећу у Румунији, треба само придодати чињеницу да су становници Румуније примили хришћанство на српском језику и да су у администрацији у Средњем веку употребљавали српски језик, па отворити питање порекла данашњих становника Румуније и Молдавије. Посебно, зато што је савремени румунски језик прве своје трагове оставио тек у 17. столећу и што још данас садржи велики проценат српских речи.
Да не би станишта Срба у Румунији у четвртом столећу била тумачена могућношћу – да су Срби долазили на Карпате из „прапостојбине“ у Украјини, па се ту задржавали до свог насељавања на Балкан – у 6. и 7. столећу, проф. Новаковић наводи историјска документа о истим таквим (српским) насеобинама у Србији и то, опет, у четвртом столећу. У питању су византијски записи о бискупу Никети у Ремезијани (Белој Паланци, у Србији), који је ширио хришћанство међу „дивљим Србима“.
Проф. др Реља Новаковић утврђује, да су у Румунији Срби поштовали бога Дагона (пола човек пола риба) и да је цар Ликиније био противник хришћанске вере, па да је, због тога, против њега заратио цар Константин Велики. Исто божанство је код народа у Месопотамији. А у Месопотамији (Ирак), антички картографи су убележили географска имена на српском, од којих су се нека задржала: Баба, Пиран, Рисан, Берана, Бихаћ, Бар, Дебар, Лим, Бари, Бојан, Колар, Котур и друга.
Тек из Мале Азије, стижу изненађења. У предгрчкој држави Ликији (Лики), откривени су споменици с натписима на српском (словенском) језику. Тај локалитет су истраживали амерички археолози, па нема бојазни, да је у питању необјективност. Главни град те државе био је Срб. А град с тим именом, имамо данас у Лики, у Републици Српској Крајини. Друга држава на територији данашње Турске, која је, несумњиво, била српска, звала се Лидија, а главни град јој је био Сард.[4]
Проф. др Новаковић је споменуо српске трагове у Италији, Западној Европи, па и на Британским острвима. Књига је изазовна и преко потребна, али се на српске (словенске) трагове, у Малој Азији и у другим крајевима Европе, на овом месту, нећемо освртати. Занима нас античко и средњевековно становништво Румуније и Молдавије – његова етничка припадност, на коју упућује претходни језик у овим покрајинама, коришћен пре него што је, у Румунији и Молдавији, створена варијанта данашњег романског језика.
На основу срдњевековних језичких података у Молдавији и Румунији, намеће се закључак да су румунска и молдавска нација створене од Срба (Словена). Учињено је то државним инжињерингом Римске Империје, Римокатоличке и Протестанске цркве, Хабсбуршке Монархије (Аустрије), Немачке, Француске… Становништво Румуније и Молдавије је, тако, сврстано у романску групу народа. У тој групи су још: Италијани, Португалци, Шпанци, Валонци и Французи. Данашња наука, ове европске народе, схвата (етнички) сродним. Друге две групе су Германи и Словени.
Значи, сличност језика: Италијана, Шпанаца, Португалаца, Француза, Валонаца, Молдаваца и Румуна, омогућила је закључак о њиховој сродности, па су сврстани у исту групу – романску.
При овом разврставању, етничке одлике тих народа нису узимане у обзир. Ни чињеница да су делови тих народа (и цели народи), у одређеном времену, говорили језиком који није у сродству с њиховим данашњим језиком (например, Немци у северном и источном делу државе, говорили су, до 19. столећа, варијантом словенског језика). Ако узмемо у обзир – да језик опредељује националну припадност, онда данашњи Немци нису истог националног, или расног порекла – јер, не тако давно, преци две групе су говорили различите језике, па нису припадали истој нацији.
Да би ова европска енигма о језицима и нацијама била јаснија, узећемо хипотетичан пример преласка народа с једног језика на други. Тако, ако би било који европски народ одлучио (или био присиљен) да користи језик неког од афричких племена, не значи да би тај европски народ (због новог језика) био уврштен у Африканце. Јер, расно не припада Африканцима. Овај очигледан пример, да нација (и раса) не прати (обавезно) одређену врсту (савременог) језика, приморава нас – да преиспитамо чистоту данашњих европских група народа: Романе, Германе и Словене. У нашем случају, ако су преци данашњих Румуна говорили српским (словенским) језиком, по којем правилу су могли да буду уврштени у романску групу народа? Ако је тако нешто немогуће (мењање етникума) на примеру кад европски народ преузима афрички језик, зашто је то могуће кад словенски народ преузима романски језик?
У Европи су народи били приморавани (државном присилом и ауторитетом цркве), да се одричу свог језика и да прихватају туђи – па су сматрани другим народом.
Стварање “румунске нације“ и „молдавске нације“, условљено је:
1. променом језика – говорили су српским, а онда им је наметнут језик створен мешавином српског и латинског и
2. прећуткивањем да у античким и средњевековним документима пише, да су становници данашње Румуније и Молдавије – Словенски Дачани, или Дачки Словени.
more »
Category: Nepoznata istorija Srba
Comments off
Feb
22
СРБИЈА ЈЕ НЕКАД БИЛА ЦЕНТАР СВЕТА…
Барем је тако турски историчар Дурсун-бег написао средином 15. века, описујући је као “средиште свих земаља” и “сву као један мајдан злата и сребра”. Ово није било претеривање.
У прилог томе најбоље сведочи податак да смо у време деспота Стефана Лазаревића и његовог наследника Ђурђа Бранковића задовољавали 20 одсто европске потребе за сребром, док је после припајања Сребренице тај удео порастао на чак 35 одсто.
Као привредни центар наше државе пре него што ће пасти у 350 година дуго ропство под Османлијама, посебно се као мајка свих српских градова издвајало Ново Брдо на Косову у близини Приштине, које је деспотима годишње доносило више од 200 хиљада дуката. Годишње се према томе није могло вадити мање од седам тона, а заједно са Сребреницом и Рудником Србија је производила годишње 15 тона сребра. Ова и оваква производња спасила је италијанску економију и угасила тамошњу монетарну кризу почетком 15. столећа!
За време цара Душана Силног постаје један од најважнијих рудника империје, у коме постоји и ковница новца, а налазишта су толико велика да он 1348. године поклања Хиландару 87 килограма сребра. Ово нимало не треба да чуди: столеће касније, деспот Ђурађ после првог пада Србије предаје Дубровчанима на чување 50.000 дуката и скоро две и по тоне сребра!
Није познато када је тачно основан овај град, али се зна да се у историјским списима први пут помиње 1319. године, на самом крају владавине краља Милутина. Дубровачки архив чува податак да је тада Петрус де Братости из Котора у њему купио робињу Дражицу и њену ћерку Красну. Седам година доцније Стефан Дечански обавештава дубровачког кнеза да заступник трга новобрдског Лука Лукаревић ништа не дугује.
ГРАД НАД ГРАДОВИМА
Овај “град сребрни и у истину златни”, како га описује Константин Филозоф, ова “сребрна и златна планина” како га описује важни сведок тог времена Константин Михаиловић, родом управо из Новог Брда, ово економско и привредно средиште које млетачки картограф фра Мауро великим масним словима подвлачи на својој карти света, имало је средином 15. века по неким проценама чак 50.000 становника! Поређења ради, Лондон је тада имао тричавих 10.000, дакле био је пет пута мањи. Само је у турском дефтеру са самог краја ере овог града у опадању уписано постојање 38 четврти са 887 кућа.
Његова тврђава налазила се на брегу на 1.100 метара надморске висине, и састојала се од мањег Горњег и већег Доњег града који су делили један заједнички зид и били повезани капијом. У оном мањем била је смештена посада и вероватно део градске управе, док су у већем, где се данас назиру трагови зграда и складишта, вероватно живели најутицајнији Новобрђани.
Већина његових житеља ипак је обитавала у вароши око брега коју су звали Подграђе, а које се ширило око километар на све стране. Прилазни пут тврђави, широк три метра, био је калдрмисан. Ново Брдо је било толико големо да је било потребно седам цркава не би ли се задовољиле духовне потребе свих његових становника. Најбитнија је била катедрала, црква Свете Петке, а постојала је и сашка црква. У самом је средишту Подграђа био главни трг око кога су биле размештене најбитније јавне и приватне грађевине.
Можемо само да замислимо како је обичним или пијачним даном изгледало то шаренило рудара, топионичара, ковача, кројача, седлара, дрводеља, месара, кожара, рибара, крчмара, пекара, кујунџија, бојаџија, трговаца, препродаваца, сељака који су дошли да продају робу, свештеника, калуђера, пушкара, грнчара, лекара (постојала је и болница) и зографа. Било је чак и глумаца, а тројици знамо и имена. У питању су Тодор Милошевић, Вукоје Иванковић и извесни Милосав чије презиме историја није запамтила. Наши први глумци!
Премда је владар био неприкосновен, Ново Брдо је уживало аутономију, и њиме су управљали војвода као заповедник одбране, кнез као администратор и кефалија. Ситније спорове су сами решавали, али је за крупније ствари било потребно тражити мишљење Већа које се састојало од 12 пургара (од немачке речи “бургер”, грађанин) и које је било самоуправно тело унутрашњег уређења града. Заједно су учествовали у управним и судским пословима и добијали извесне приходе, па чак имали и тржишну инспекцију. Остало је забележено да “војвода, кнез и пургари слободно бирају четири добра човека да надзиравају и огледају продају и куповину у граду”. Наређања власти грађанима је саопштавао путал (од немачког “бутел), а приватно-правне исправе писао иномик. Познато је да је у граду било и банкара.
Премда су Албанци у то доба били готово без присуства на Косову и Метохији (о чему сведочи турски попис неколико деценија касније), последњи је војвода слободног Новог Брда био Љеш Спан, представник њиховог властелинског рода из Дриваста.
НОВОБРДСКИ РУДАРИ
Логично, његови су први становници били рудари, али не само Саси које је у Краљевство Срба први довео краљ Урош И Храпави: већину су чинили наши људи који су овим занатом већ овладали. Рудари су били повлашћени у овом месту: имали су предност при набавци намирница, а у Закону о рудницима (другом таквом документу у Европи, одмах после немачког) даје им се право да заложе баштину власника рудника ако им он на време не исплати наднице. Ово је можда и први законски члан о заштити права радника на свету!
Од Саса су, међутим, остали називи послова: шафар се звао надзорник рудника, валтурци су куповали истучену и опрану руду и топили је у колу (топионици) па је продавали, хаутмани су надзорници одређеног копа, плакаоничари испирачи руде, трајбари су радници на машини у облику усправног вретена којом се помоћу упрегнутих коња извлачио већи терет из јаме а која се звала рат (од немачког рад, што значи точак), фурници су преносили руду а фосери су били обични рудари, по нашки “рупници”.
Били су чувени у свету. Војвода од Фераре управо је у њему тражио мајсторе за рад у својим коповима, а краљ Алфонсо Арагонски од Сицилије и Напуља молио деспота Ђурђа да му пошаље добре мајсторе јер су пронашли руде злата и сребра али немају никога ко зна да их вади и пречишћава.
Умешни новобрдски рудари учествовали су и у опсади Цариграда, на страни Турака, као део војске коју је Ђурађ Бранковић морао да пошаље Османовим потомцима, а деспотове речи да “без наше помоћи никада не би био освојен” одзвањају као клетва кроз векове.
Племенити метали су се понајвише извозили на Сицилију, у Абруцо, Тоскану, Анконитанску Марку а посебно у Венецију, и све то махом путем вештих дубровачких трговаца караванским путевима према Републици Светог Влаха и према зетским лукама. На тим дугим путовањима спавало се по свратиштима (мотелима), становима (пансионима) али и по манастирима и приватним кућама.
Град су Турци два пута покушавали безуспешно да освоје, 1412. и петнаест година касније. Коначно се предаје 27. јуна 1441. године, када опседнути грађани “једу непристојне и забрањене ствари”, па чак и своје руке само да се не предају Османлијама, али већ две године касније долази до ослобођења.
1455. поново пада, после неиспуњеног обећања султана Мехмеда II Освајача да ће његове житеље поштедети (међу заробљеницима је био и горепоменути Константин Михаиловић који је одведен у јаничаре, а касније побегао опет међу хришћане и умро у Пољској), овога пута заувек у таму.
Желели смо овим текстом поново да га осветлимо.
Извор:
http://srpskaistorija.com
Category: Nepoznata istorija Srba
Comments off
Feb
17
13,14, 15, 16 и 17..2. СВЕТКОВИНЕ КОЊА – КОЊСКИ ДАНИ
Коњски дан је у хришћанству познат као Тодорова субота, Коњски велигдан или Тодорови коњи. Празник нема никаве везе са свецем за којег га је везала црква (великомученик Теодор Тирон), па чак се ни не слави на тај дан, већ у суботу прве недеље поста. Нормално, стари празник чије трагове видимо у Тодоровој суботи није имао никакве везе са ускршњим постом. Пост може почети у сечку (фебруару) или дерикожи (марту). Могуће је повезати ову светковину са Велесовим периодом пошто су коњи (поготово хроми) хтонска бића у вези са подземним светом. Не смемо заборавити ни суботу као задушни дан.
„Тога дана, они који имају коње, месе колач за здравље коња. Колач се меси округао, а на средини пробушен, тако да би га човек могао натаћи на руку. Тога дана ваља да се коњи јашу или прежу. Обично се искупе повише коњаника, сваки коњаник ваља да натакне на леву руку онај колач и тако са колачом мало пројаше коња. Пошто се коњ мало пројаше, изломи се онај колач и даде се мало и коњу, да од њега поједе.“
Грбић, С.М. Српски народни обичаји из среза бољевачког. 1908.
В.Чајкановић је тврдио се коњи јављају као атрибут оних светаца који су заменили нашег бога мртвих. Познато је да је у Триглавовом храму у Шћећину (Штетину) чуван црни коњ. Хроничари Ебo, Хербoрд и мoнах из Прифлингера нас извештавају да су Триглаву били пoсвећени црни коњи, пoмoћу кoјих се гаталo и прoрицала будућнoст. Погледајмо шта кажу неки аутори о коњима у словенској старој вери и повезаности са богом Триглавом:
„За хтоничну природу словенског Триглава говори не само његова очевидна сродност са Хермесом, Одином и галским Меркуром, већ и чињеница да је он бог коњаник. Коњ је и код Словена, као и код Германа и Грка, животиња која стоји у вези са доњим светом, а коњаник у митском језику и симболици значи или мртвачког бога или демона, или самог мртваца”
Лудолф Малтен, немачки филолог и историчар религије
„У коње се претварају грешне душе, вјештице, мора и вукодлак, по чему се види да је коњ примарно био носилац душа покојника. Изразитог хтонског демона представља црни коњ који помаже приликом откривања и копања скривеног блага, као и црни коњ који помаже приликом откривања вампира. Вјеровање да црни коњ никада неће нагазити на гроб у којем је вампир јасно открива његову хтонску природу…”
Кулушић, Ш. Религија Старих Словена у светлу нових истраживања
„Цар Тројан са три главе, који се помиње у једној скаски, вероватно је божанство блиско Триглаву јер је описан као ноћни коњаник.“
Срејовић, Д. Цермановић-Кузмановић А. Лексикон религије и митова древне Европе. Београд: Савремена администрација, 1992.
У вези са овим празником је и прича о „трачком коњанику“. Право име се не зна, назив ”трачки коњаник” дали су научници изучавајући пронађене споменике (плоче захвалнице) на којима је представљен коњаник. Постоје бројни нађени споменици, а неки од њих овог коњаника представљају са три главе. Плоче су пронађене у Банату, источној Србији, источној Македонији, западној Румунији и западној Бугарској. Коњаник има огртач, штит и копље, око њега су пас, лав и змија, дрво живота и рог обиља, симболи који указују да би то могло бити и божанство плодности. Верује се да се ноћ пред Тодорову суботу појављују невидљиви јахачи, или коњи без јахача, које предводи коњаник, који има огртач. Те ноћи је забрањено, нарочито девојкама, да излазе из куће, да им на челу неби остао белег од копита, ако их коњ удари.
„Према доступним археолошким налазима а и неким писаним изворима, коњ је у протословенских племена представљао изразито хтонско биће. На неким етрурским споменицима, где је приказан пут у подземни свет, значајну улогу има коњ, који обично и носи покојника.“
Сретен Петровић/Систем српске митологије
У разним старим записима можемо видети да је коњ код наших предака спаљиван заједно са власником после његове смрти. То је још један податак који повезује коње са „оном светом“ овај пут као пратиоце умрлих:
„Племе које споменусмо, што се назива Сернин (Сербин), спаљује се у огњу, када им умре вођа и спаљују своје јахаће коње. Њихов поступак је подобан поступању Индуса.“
Ал Бакри
„Племе које споменусмо под именом Сарбин (највероватније Србин), спаљује се на огњу, када им умре владар (кнез) или старешина (жупан); они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса.“
Ал Масуди, Златни лугови
Из овога видимо да је коњ повезан са старим, протословенским племенима, па се намеће питање на који начин су повезани троглави трачки коњаник и бог Триглав и да ли постоји могућност да се ради о истом божанству из доба када су тзв. индоевропски народи живели у заједничкој прапостојбини?
Склони смо веровању да се иза празника Тодорова субота крије стари словенски претхришћански празник посвећен коњима али и богу Триглаву. Трачки коњаник, митски Тројан, Тримурти и Триглав највероватније представљају једно исто, индоевропско, божанство које, због удаљености и раздвојености грана једног истог народа и касније доласком хришћанства, добија мало другачије називе изведене из истог корена.
Ако узмемо у обзир да је цео сечко (фебруар), као и готово цела зима, у знаку света мртвих, можемо довести овај празник у везу са Велесовим периодом и одредити датум у односу на Велесов дан. Такође, почетак хришћанског поста може бити у ово време и дешава се да Тодорова субота и по православном календару буде баш на данашњи дан. Дани посвећени животињама су били вишедневни, како сматра В.Чајкановић, а у прилог томе је и постојање још једног „коњског дана“ – Тодорове среде.
Можемо бити прилично сигурни да је некада постојао вишедневни празник посвећен коњима (исто као и празници посвећени мишевима, змијама, псима, вуковима итд.), односно, празник посвећен душама умрлих које се налазе у коњима. У овом месецу имамо још један празник посвећем умрлима – задушнице (Мишје дане) које су покретне и падају у суботу деветог уторка после родноверног Божића. То значи да су дани посвећени коњима између Велесовог празника и Мишјих дана. Једни период за празник је прва субота после Велесовог дана. Празник посвећен коњима траје пет дана (као и већина сличних празника) и завршава се у среду чиме се спајају два празника о којима имамо записе: Тодорова субота и Тодорова среда.
Извор: СТАРОСЛАВЦИ
Category: Zaveštanja predaka
Comments off