Blog Archives

Feb
07

Апокрифи из Наг Хамадија

Slika

Апокрифи из Наг Хамадија
(Гностичка Јеванђеља)

Године 1945, два египатска сељака мирно су кренула на кратко путовање које ће заувек променити гностичке студије. Они су у подножју литице Џабел ал-Тариф – недалеко од места Наг Хамади, у средњем Египту – начинили изненађујуће откриће. Копајући због ђубрива, открили су неотворени запечаћени глинени ћуп, препун папирусних рукописа. Ови папирусни Кодекси из четвртог века, познати као Кодекси из Наг Хамадија, укључивали су обиље античке религијске литературе, са укупно 46 различитух радова, од којих су готово сви претходно били непознати. Рукописи су, вероватно, били у поседу оближњег манастира Светог Пахомија, све док их неко није сакрио из разлога о којима можемо само да нагађамо.

Епохални проналазак гностичких јеванђеља, праћен је мрачном причом о најсуровијој крвној освети сељака Мухамеда Алија и његове браће.
Ћуп у којем се налазило 13 папируса у кожном повезу умало није завршило у ватри, јер их је њихова мајка из незнања користила за потпалу заједно са сламом по којој су били расути. У страху од полиције Мухамед је неколико књига дао на чување 1 свештенику, а недуго потом, књиге доспевају у руке месног учитеља историје, који их, наслутивши њихову вредност, шаље у Каиро да им се утврди вредност. Иако бивају продати на црној берзи, папирус ће привући пажњу египатске владе која ће откупити једну, а конфисковати 10 и по књига и предати их Коптском музеју у Каиру.

Велики део тринаестог кодекса сачињеног од пет изванредних текстова биће, ипак, прокријумчарен у Америку. Сазнавши за кодексе, Жил Квиспел, цењени историчар религије из Утрехта, затражиће од Јунгове фондације у Цириху да откупи кодекс. Захтев му бива услишен, али он убрзо открива да неке странице недостају, што ће га натерати да оде у Каиро, где успева да добије фотографије неких текстова. Чим је почео да их дешифрује, сусрео се с речима које су веома озбиљно запретиле да из темеља уздрмају читаву хришћанску доктрину:

«Ово су тајне речи које је живи Исус изговорио, а његов брат близанац Јуда Тома записао.»

Квиспел је препознао да ови редови припадају од раније познатим изворним фрагментима на грчком Јеванђеља по Томи, који су пронађени у Оксиринху 1897. и 1903. године, међутим, откриће целокупног текста претило је да подстакне питања о аутентичности садржаја званичних Јеванђеља. Јеванђеље по Томи било је, наиме, само једно од педесет и два текста пронађена у црвеном ћупу код Наг Хамадија.

То су били до тада потпуно непознате текстови у којима се оштро критикује хришћанство за криво излагање истине, која се пак налази у свом пуном облику у овим скривеним текстовима. Касније је утврђено да су они, заправо, преводи на коптски још старијих грчких рукописа.
У њима се говори, карактеристичном стилском формом јеванђеља, о постанку Човека и Космоса, али на сасвим другачији начин него у Књизи Постања; читава космогонија прожета је предхришћанским мистичким култовима и мистеријама, неоплатонистички филозофијом, па чак и утицајима далекоисточних религија. О Исусу се говори, као и о Марији Магдалени и другим познатим протагонистима Новог завета у потпуно другачијем контексту од оног новозаветног.

 

Одломак из гностичког списа: ,,О ПОРЕКЛУ СВЕТА” 
(II 97, 24-127, 17)

Slika

 

Када је Сабаот, син Јалдабаота, чуо глас Софије Пистис, запјевао јој је у славу и осудио Оца Јалдабаота…  Славио је Софију Пистис, јер их је подучила Бесмртном Човјеку и његову Свјетлу (Адам од Светлости).
Тада Пистис Софија испружи свој прст, и излије на Сабаота Свјетло из свога прста, проклињући тако његова Оца. Када је Сабаот био ПРОСВЕТЉЕН, дата му је голема власт над Силама Хаоса. Од тога дана Сабаот се назива “Господарем Сила”.

…Због његова Свјетла, сви су му Моћници Хаоса завидјели. Када су се они узнемирили, СЕДАМ је небеса заратило.
Када је Пистис Софија видјела рат, послала је Сабаоту седам арханђела из своје Свјетлости. Они су га отели из шестог, и одвели у седмо небо.
…
Када је Сабаот заузео своје мјесто, као награду за покајање, Софија Пистис му је за жену дала своју кћер Софију Зое (Живот) и додијелила му велику моћ, те га је подучила о свему што постоји на Осмом небу.
…
Сабаот је створио прворођенца званог Израел, чије име значи “човјек који види Бога”;
Другог сина, званог Исус Христ, који наликује Спаситељу горе на Осмом небу (Адам од Светлости),
и који сједи њему з десна, на узвишеном пријестољу.
Њему с лијева, на пријестољу сједи Дјевица Светога Духа (Софија Зое, кћер Софије Пистис).
( Ово је чувено Свето Тројство из Гностичких Јеванђеља : Сабаот, Исус Христ и Софија, прим.прев.)
…
Пистис Софија одвојила је Сабаота од таме и позвала га себи здесна, док је првобитнога оца Јалдабота поставила себи слијева.
Од тога се дана десно назива Правдом, а лијево Злом.
Из тога су разлога сви примили Краљевство (Космос) у заједништву правде и зла…

Стога, када је првобитни родитељ хаоса Јалдабоат, лављег лика, видио свога сина Сабаота и славу у којој је пребивао, као Највећи од свих Владара Хаоса, позавидио му је.
Обузет гневом, из своје је смрти послао Смрт: он (Смрт) је био установљен у Шестом небу, јер је одатле Сабаот отет. Тако је постигнут број Шесторице Владара Хаоса.

…

Будући да Бесмртни Отац зна да недостатак истине постоји у вјечним краљевствима и њиховом свемиру, када је пожелио уништити Владаре Губитка помоћу створења која су они обликовали, послао је своје слике доле, у свијет губитка, наиме, благословљене, мале, недужне бесмртне Духове. Њима Знање није било страно. Јер, све је Знање садржано у једном Анђелу који се појавио прије њих; он није био немоћан, јер је био у пратњи Оца. И он им је дао Знање. Кад год се ти Светли Духови појаве у Свијету Губитка, смјеста и најприје разоткривају узорак трајности, као осуду Владара и њихових сила.
Када су се Благословљена бића појавила у облицима које су им дали Владари, будили су завист.
А из зависти су владари помијешали своје сјеме с њима, надајући се да ће их оскрнавити. Нису успјели…. Када су се благословљена бића појавила у свијетлом облику, појавила су се на различите начине. Сваки од њих, почевши у својој Земљи, разоткрио је своју (врсту) Знања видљивој цркви састављеној од обличја губитка. Црква је била основана како би садржавала све врсте сјемења, због сјемена владара које се с њоме помијешало.

Тада је Спаситељ створио свију њих – и њихови су духови очито надмоћнији, (јер су, оп. прев.) благословљени и разнолики. (Створио је) такођер многа друга бића, која немају краља, те су боља од свакога ко је постојао прије њих.
Постоје, дакле, ЧЕТИРИ РАСЕ.

Три расе припадају краљевима Осмога неба.

Но, четврта раса нема краља, већ је савршена и од свију највиша. Јер, они ће ући у Свето мјесто њихова Оца. И они ће стећи мир и спокој и вјечну, неизрециву славу и бескрајну радост. Штовише, они су краљеви у смртном подручју, у њему су бесмртни. Они ће осудити богове Хаоса и њихове силе.

Ријеч која је изнад свих бића послана, је само да би ОН могао објавити непознато.
Он је рекао : 
“Ништа није скривено што није очито, и оно што није било препознато, бит ће препознато.” 

Ови Духови светлости (у земаљским телима) су послани да обзнане оно што је скривено – седам Моћника Хаоса и њихову безбожност. Тиме су Архонти били осуђени на смрт.

Када се сви Савршени појаве у облицима које су им дали моћници, и када разоткрију неуспоредиву Истину, осрамотиће сву мудрост Архоната. Вера Архоната је била проклетство. И њихова се моћ суши. Њихова се власт топи. Њихова је мисао постала празнина, заједно с њиховом славом.

Пре свршетка времена, читав простор потрест ће снажан гром. Тада ће владари туговати…Анђели ће оплакивати своје човјечанство, демони ће плакати над својим материјалним добрима, а њихово ће човјечанство туговати и кукати у својој смрти.
Тада ће започети другачије доба, и они ће се узнемирити. Њихови ће краљеви бити затровани ватреним мачем, те ће међусобно заратити, а Земљом ће потећи крв.
Ти ће ратови узнемирити воде мора. Звијезде на небу зауставиће своја кретања. Гром ће загрмјети из велике силе која је над свим силама Хаоса, гдје се налази небески свод Жене (Софија Пистис).
… Тада ће Софија прогнати Богове Хаоса, које је створила заједно с Првобитним Родитељем (Јалдабоатом). Бацит ће их доле, у Понор. Бит ће збрисани због своје злобе. Јер, постат ће попут вулкана и прождријети један другога, док не ишчезну у руци Првобитнога Родитеља. Када их Јалдабоат уништи, окренут ће се против себе, и себе самога уништити, док не престане постојати.
А њихова небеса паст ће једно на друго, и њихове ће силе прогутати ватра. Њихова ће вјечна краљевства такођер бити прегажена. Они ће пасти у понор, и понор ће бити прегажен.

Свјетлост ће победити Таму и збрисати је: бит ће нешто што никада није било. А творевина којој је слиједила Тама растопит ће се. И недостатак ће бити ишчупан из коријена (и бачен) доле, у Таму. И Свјетлост ће се вратити своме коријену. И појавит ће се слава Нерођених. И испунит ће читаво Вјечно Краљевство.

Када пророчанство и приповијести о онима који су Краљеви буду обзнањени, и када га испуне они који се називају Савршенима, они који – за разлику од њих, нису постали Савршени у Нерођену оцу, примит ће њихову славу у својим краљевствима и краљевствима Бесмртних: но, никада неће ући у краљевство без краља.
Јер, свако мора отићи на мјесто одакле је потекао. Доиста, по његовим делима и знању, сваки човјек разоткрит ће своју (властиту) природу.

( Псалм 92 (91), 13)

Преузето са:

http://www.objave.com/phpBB3/viewtopic.php?p=1157#p1157

Category: Drevni spisi  Comments off
Feb
01

Deset neverovatnih podvodnih gradova

ATLIT IAM, IZRAEL

.

Na samoj obali sela Atlit u Izraelu, pod nazivom Atlit-Jam, pronađen je 12 metara ispod nivoa mora i pokriva površinu od 40.000 kvadratnih metara. Ono što je zanimljivo, jeste da ovaj neolitski lokalitet i datira između 6900 i 6300 pre nove ere. To je jedno od najstarijih i najvećih potopljenih naselja koje je ikada pronađeno, pružajući važne uvide u svakodnevni život drevnih populacija. Među desetinama ljudskih skeleta leže neometano u svojim grobovima, razno kamenje, kosti, a tu je i sedam megalitia koji stoje u polukrug, između 1 – 2 metra visoki i fasciniraju.

GRAD LAVA POD JEZEROM KVINDAO U KINI

.

Možda je ovo jedan od najsjajnijih i najfascinantnijih podvodnih gradova koje možete videti. Lion City nalazi se na dnu jezera Kuiandao u Kini. Ali, nemojte da vas zavara da je ovaj grad izgubio izuzetnu arhitekturu, statue i bogatstvo koje leži neotkriveno milenijumima, ne, jer ovaj grad je namerno poplavljen pre samo 50 godina da bi se napravilo mesta za elektrane… Da, dobro ste pročitali, Grad Lava, nekada poznat kao Shi Cheng, izgrađen je pre više od 1000 godina, a sada živi pod vodom, ali je nekada bio središte politike i ekonomije u istočnoj provinciji Zhejiang. Jezero je završeno 1959. godine, izazivajući da grad nestane preko noći i sa pravom dobije naziv “kineski Atlantik”. Ovaj drevni grad ostaje gotovo potpuno netaknut, uključujući i drvene grede i stepenice. Možda je u ovom slučaju jezero poklon, a ne prokletstvo.

DUARKA, INDIJA

.

Za ove ruševine smatra se da predstavljaju drevni grad Krišne. Ruševine se nalaze 131 metara ispod površine okeana u zalivu današnjeg Duarka, jedan od sedam najstarijih gradova u Indiji. U 2001. godini, najavljeno je da su ostaci drevne civilizacije otkriveni 20km od obale Gujarat, u zalivu Khambhat i 40 metara ispod nivoa mora. Predviđa se da je područje potopljeno na kraju poslednjeg ledenog doba, pre 9-10,000 godina. Na osnovu pronađenih komada drveta, keramike, ručnog alata, kostiju i zuba, arheolozi još nisu otkrili tačne podatke o ovom podvodnom gradu.

KLEOPATRA PALATA, ALEKSANDRIJA, EGIPAT

.

Još jedno od podvodnih carstva hipnotiše i zaustavlja srce otkrićem ruševina Klopatrine potopljene palate i hrama na obalama Aleksandrije koje datiraju od pre 3.000 godina. Kao i kod mnogih sudbina gradova, Aleksandrija je sa kraljevskim odajama jednostavno skliznula u more, nakon zemljotresa tokom četvrtog i osmog veka, pre nekih 1400 godina. Do danas, više od 140 predmeta je otkriveno od strane stručnjaka koji sada veruju da se ovde nalazi grob Kleoplatre i drevni muzej u okviru ruševina. Pronađen je kovani novac, sitne amajlije, statuete, kao i velike statue ratnika, Sfinge, i razni sudovi koji su se koristili se za transport i skladištenje robe.

PORT ROYAL, JAMAJKA

.

Za arheologe, ovaj podvodni grad je raj, obiluje svim vrstama predmeta koji datiraju iz ranih 1500-ih sve do ranih 1900-ih. Na jugoistoku Jamajke grad je bio uništen u zemljotresu 1692. godine, a kasnije cunami, redovne poplave i požari su učinili da ovaj grad potone i sada se nalazi 40 metara ispod nivoa mora.

PYRAMIDE  YONAGUNI, JIMA, JAPAN

.

Smešten na obale južne strane Yonaguni ostrva, tokom 1980-ih lokalni ronioci su otkrili misteriozne formacija stena u obliku stepeništa sa ravnim stranama i ugaonim uglovima. Ovaj predeo je posebno interesantan iz razloga što osim dokaza da je ova piramida nastala prirodno, postoje i oni drugi dokazi koji kažu da je piramidu klesao čovek. Ova piramida se nalazi 250 metara ispod mora i smatra se da je građena tokom poslednjeg ledenog doba, negde oko 10.000 godina pre nove ere. Ali samo pogledajte slike, kako bi ovo moglo biti prirodno?

BAIA, ZALIV U NAPULJU, ITALIJA

.

Poznat kao Las Vegas svog vremena koji baca čini na rimsku elitu, uključujući i Cezara i Cicerona, govorilo se da su čak tražili da tamo izgrade vile za svoje odmore. Ali, to samo mogu biti puste želje. Sada poznat kao Baia Arheološki park, ovaj drevni grad je prepun sa mnoštvo sjajnih prizora – raznih statua, šetališta, vila ispunjenih složenim mozaicima i još mnogo toga. A iznad zemlje ćete naći statuu Hermesa koja vodi do travnate površine, dok će vas tri hrama vratiti u zaboravljeno vreme. Ali, nažalost, od 1500. ostaci luksuznog grada zbog susednih vulkanskih otvora i ruševina su se utopili u plitkim vodama zaliva.

HERACLEION – THONIS, ALEKSANDRIJA, EGIPAT

.

Poznat kao Heracleion, misteriozni grad je bio sahranjen u pesku i blatu više od 1200 godina. Otkriven je početkom prošlog veka, a tek sada grad počinje da otkriva svoje tajne. Istraživanja su otkrila više od 64 brodova zakopanih u glini i pesku, zlatnike i predmete od mesinga, što ukazuje na trgovinu. Sstotina statua u čast manjih bogova su “leglo” morskog dna. Pronađene su takođe neverovatne ploče prekrivene hijeroglifima… a ovo je samo početak otkrivanja. Neverovatno. Ono što je nekada bilo najvažnija luka u Sredozemnom moru sada je jedan od najvažnijih arheoloških nalazišta ikada.

PAVLOPETRA, JUŽNA GRČKA

.

Veruje se da je ovaj grad bio centar trgovine mikenske civilizacije, da je bio naseljen pre 5000 godina. Pavlopetri je samo 4 metara ispod nivoa mora i smatra se najstarijim poznatim potopljenim gradom na svetu. Nikolas Fleming je 1967. otkrio više podvodnih građevina u Grčkoj. Godinu dana nakon toga, arheolozi sa Kembridž univerziteta pomažu mu da mapira svoje otkriće i kako se ispostavilo, otkriven je čitav grad sa putevima, zgradama i grobnicama.

HRAM JEZERA TITICACA, PERU,BOLIVIJA

.

Pronađen ispod najvećeg jezera na svetu, jezera Titicaca, ruševine drevnog hrama pronađene su od strane međunarodnih arheologa zajedno sa putevima i 800 metara dugog zida. Pretpostavlja se da hram datira oko 1.000 godina, dakle to je doba još i pre Inki, a može se eventualno pripisati Tiwanaku ljudima koji su tada živeli. Hram je veličine 200×50 metara, skoro dvostruko veći od prosečnog fudbalskog terena. Jezero sadrži ostatke grada koji se zovu Vanaku, a sve ove priče još više raspiruje priču o mističnom jezeru i dovode nove turiste željne mistike i legendi.

.

Izvor: svettajni.wordpress.com

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Jan
31

Гог и Магог

.

Глава Мосха (Мошеси) и Тубала(1) је Гог, краљ Магога (Медо-Гетa) који је по лажираном библијском родослову син Јефтин. Али, то не бива, јер он је син Хамов по историјским изворима. Источни народи су под Магогом рачунали Саке, а они су медски Срби са Истока. Отуда je, принц Сака по имену Буда, био србски владар Магога.

Саки, ариј. шака, Срби, име је за народ беле пути у Азији, који се помиње као Скити, Индо-Скити (Толомеј) и Јавани. У авестанском су “сака”, мисирско јелински Sakai, Сакалаши, код Арапа Sakalabi, док се у асирским, хетским, хананским и митанским логограмима јављају као “са-газ”, име за Хабире (Сабире). На Даријевом тројезичном запису са Саброса (Загроса), они су исти народ са Кимерима: вав. Гимира, Кимери, а на еламском и персијском “сака”.

Јероним сведочи, да медске Гете називају Гогима и Магогима, док Севиљски каже, да су Гети потекли од Магога, а Верги, да су Гети и Меди у исти народ. Ибн Рустех тврди, да су Срби од Атлантика до Гога и Магога, у које спада и Сирија која се такође називала земља Магог (Џ. Меде). Очигледно, да се под библијским Гогом и Магогом подразумевају Срби и Руси као један народ, али је савремени Магог различит од библијског.

Део племства Срба и Руса на Истоку, познат под именом “Косари” (Хазари) примио је јеврејску веру.

Хазари су поставши Јевреји по вери, почели градити најмоћније царство у Европи и Централној Азији. Проширили су се на север у Русију, а касније у Европу и прешли у САД (Хосеин). Данашњи Гог и Магог нису више само Руси (и Срби), већ и њихови превертити на Западу, или на Истоку међу Арапима и Јеврејима.

Имамо, дакле, Хазаре као Јевреје и хришћане. Јеврејско-хришћанскаалијанса створила је ционистички покрет, са којим Бен Израел нема ништа. Моћ у Израелу не контролишу тамнопути (“семитски”) већевропски Јевреји. Ционизам је јединствена и ексклузивна европска креација, која је извела трансформацију европског хришћанства у модернуЗападну цивилизацију, помоћу Француске буржоаске револуције. На Истоку, ту улогу имала је Бољшевичка револуција (Хосеин).

Имран Хосеин наводи један хадис, у коме се Посланик Иса враћа након убиства Деџала (лажног Месију), где се каже: Алах ће послати Гога и Магога. Ради се о коначном уништењу, јер, ће они проћи поред Галилејскогјезера које ће до тада пресушити. Посланик Иса биће нападнут, алићеотићи на планину са верницима. Онда ће Гог и Магог рећи: Убили смо оне на Земљи, сада ћемо убити оне на небесима. Затим ће усмерити своје стреле (оружје) у небо. Алах ће тада вратити стреле натопљене крвљу.

Овај хадис, наведен је због симболике типске легенде о одапињању стреле на небо, јер се тај мотив понавља. Изворно је везан за претка Магога, по имену Свербин, најпознатијег Данаву који је стрелом пробио Сунце и Месец, па су богови Махабхарате морали да се боре у тами. Када је његов рођак Неброд, алијас Нимрод, освојио (културно) све земље, онда је са Вавилонске куле одапео стрелу на небо и она се вратила крвава. Легенда каже, да је Неброд одједанпут остарео и изнемогао.

Како онда протумачити речи пророка Језекиља, упућене Мошеху и Тубалу(Језекиљ, 39,1): …извешћу те из северних крајева и довешћу те на горе Израелске. На горама ћеш Израелским пасти ти и све чете твоје и народи који буду с тобом… пустићу огањ на Магога и на оне који живе на острвима без страха;(2) и познаће да сам ја Господ. Речи пророка Језекиља се различито тумаче, али, очигледно је, да оне геополитички пресликавају сукоб Магога са алијас Магогом, који иницира Калифат.

 

(1) Библијски Мосhи су Подунавски Илири, по којима је добила име река Москва и по њој град. Тубал су хелмски Ибери или Јужни Срби из Подунавља. По Иберима, искварено Ивери, настало је име за Јевреје.

(2) Јевреји су сваку земљу која је од њих била одвојена морем, звали “острво” , јер, они никада нису били морепловци. У ужем смислу, овај израз се односи на Пелазге и Пелаг (Хелм), за који Малерш каже да је био центар тадашњег света (Деретић)

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Jan
31

Преузети митолошки символи древних Срба

.

Извор живота и сваког постања је светлост, која се у космосу креће путем магнетног поља јер су сва небеска тела у савршеној хармонији са Сунцем. Отуда, светом владају символи, као графичке представе архетипова универзалног космичког закона холограма. Символ је веза и путоказ ка божанском, али само у стварности изворног мита, где се нематеријална основа неиспољеног приказује као једина реалност, из које све проистиче и враћа се у њу што је још Тесла свео на електро-магнетно поље.

Холограмска представа света позната је у старој србској вери као хенотеизам, посебна врста једнобоштва у коме један Бог има безброј облика. Једно је изнад сваке супротности, а његов потенцијал садржи идеју бескарајно великог простора у коме је све потопљено. Отуда је, први символ хенотеизма у старом србском једнобоштву тачка у кругу или „сурбита“, ариј. сáрва-тā, целина, потпуност, тоталитет, укупност, за коју Плотин каже: „тачка је отац кругу“. Сурбита је духовни појам који Александар Ђ. Манојловић дефинише као запремину поља дејства, а сурбиталну тачку као производ пресека (дејства) супротних сила математички представљених координантним почетком.

Тачка у кругу или символ „сурбите“ постоји у асирском и келтском предању. Иако ово нису етничка имена већ титуларно и сталешко, оба назива су изворно старосрбска. Прво је по Ашуру претку Сардана, које Џoн Кембел назива Зербетитима и каже, да је Ашур наметнуо ово србско божанско име по коме је настао назив за Асирију. Константин Николајевић такође каже, да у древним Асирцима, Мисирцима и Индима треба тражити име и род србски, као што су Д. Михаелис и Ј. Форстер тражили Србе у Халдејцима (С. Лукин-Лазић). Наравно, ово се односи само на владајући слој, јер Прво асирско царство је била огромна држава различитих народа. Што се тиче Келта које налазимо по свој Европи и Азији, Маркал за њих каже да су мистичног имена, а Херодот износи како имају обичаје сличне Пелазгима. Да и ово име припада античким Србима, сведочи песник Одисеје када помиње вођу Келта који су дошли у помоћ Тројанцима.

Символ сурбите или тачке у кругу стоји у вези “духовне истине” за коју у аријском или архаично србском језику постоји израз сатјá, истина (духовна), свет (= ашватт’a), космос, васељена, док је сáт, материјална истина. У буквалном преводу на србски језик сатјá је “саће”, док је срб. „сат“, плоча воска с рамом (ст.срп. „сьть“, рус. „сот“). У каквој вези стоји саће с духовном и материјалном истином? Одговор даје једна србска космогонијска загонетка из митологије постања: Шта од неба ка земљи расте? Саће. Очигледно је, да се овде ради о једном облику „дрвета од светлости“, али се поставља питање зашто је баш саће (и мед) поређење за светлост, или пчела атрибут Сунца? Одговор је сасвим једноставан: зато што преламање сунчеве светлости даје шестоугао или сунчев печат, како се у србским митолошким приповеткама назива ова природна појава и макрокосмички символ.

„Сунчев печат“ је мистично обележје, урочник и духовни појам. Симболишу га два спојена равнокрака троугла, која су директно повезана с тројним кретањем светлости. Троугао с врхом нагоре символише сферичну светлост на узлазној путањи Земље, док троугао с врхом надоле представља поларизовану светлост на силазној путањи Земље. Сматра се, да је овај символ јеврејски, а познат је као „Соломонов печат“ или „Давидова звезда“, али он постоји 1000 година пре Јевреја на накиту Неброда, алијас Нимрода (Ирачки музеј, Багдад), цара хамовских Меда који су из Подунавља Европе отишли у Вавилон. Осим тога, Соломон и Давид свакако не могу бити старији од преламања светлости! Иако Кабала зна за „сунчев печат“ он има само украсну функцију све до 17. века, када су пољски Јевреји почели да га стављају на надгробне споменике. Тек у 19. веку, овај символ улази у општу употребу код Јевреја укључујући и ционисте (В. Тилох).

Овца је животиња невидовне нарави, а један од бројних символа Сунца је обредно јагње (божије) у представи чистилачке моћи младог и непорочног зимског Огња. Јагње (овца) је симбол невидовног Сунца, које се рађа о јужном оврагу (повратници). Тиме Сунце започиње свој успон ка северу неба, разгонећи силе зиме и чистећи шар земаљски од греха. Сазвежђе Овна је било бог Рата код древних Срба, као обележје стваралачке моћи „Златоруног Овна“ у улози креатора света о пролећној равнодневици. Символ је Амона бога плодности, а налази се у најстаријим текстовима пирамида и веома често на заставама јер се злодуси плаше Овна (= аџа, Сунце, божански придевак > срб. хаџи, јел. Hagios). Мач је такође символ за светлост Сунца, па је духовни мач с две оштрице као и обредна секира. Он је код древних Срба био символ бога Рата, приношен у паљеницу или представљан забоден у „божанску планину“, с истом симболиком као Артуров мач у камену који је у србском миту поређење за небо.

Звезда од Вергине која се налази на застави Бивше југословенске републике Македоније (БЈРМ), исто је што и Звезда од Витлејема или Бетлехема (четрнаестозрачна), као један од облика вишезрачних представа Сунца. Такве су и седмозрачна престава Сарда и Босне на грбу Немањића код Орбинија, осмозрачна код Нина Беловог и на грбу старе Илирије или шеснаестозрачна на грбу Балшића из Провансе. Поредећи Звезду од Бетлехема са символом Балшића, М. Николић каже у књизи „Карло Велики није постојао“, како је први символ само легенда о рођењу Христовом а други је наша историја, јер цар Балша је први однео Марији поклоне (М. Николић).

Мисирско, феничко и јеврејско предање приказују хиперборејску легенду о Гралу < ариј. грáха, Велика Змија (придевак Сунца на узлазној путањи Земље), као посуду с водом украшену црвеним крстом у кругу. Човек је такође посуда у коју Господ улива воду живота, а овај мотив се јавља код полувераца у претстави „жене с чашом“ (Fides). Иконографски символ крста на посуди (небеских вода) стоји у вези најчешћег символа античких Срба, а то је Часни крст, нематеријални геомагнетни равнокраки крст, као астрономски символ магнетног фокусатора северне полулопте Земље, познат народном предању (Вук, 2,17):

Онда Часни крсти васкрсоше,

Васкрсоше горе на небеса,

Те сијају на ономе свету.

Како су линије магнетног поља Земље у овом нематеријалном небеском крсту у облику оцила, зову га и крст с оцилима. Преисторијска збирка Народног музеја у Београду чува календар из Најеве циглане (Панчево) о коме је писала Љерка Опра. Урађен је на печеној глини с орлом у средини, а стар 3700-3500 година. На полеђини има стилизована четири оцила у облику хлограма, с осмоугаоним венцем на ординати Велике Змије.

Преко Часног крста, у атмосферу Земље улази електро-магнетна сила са Сунца где се одвија фузија водоника у хелијум с последицом фисије на атомском нивоу, која кружећи око Земље утиче на сва догађања на нашој планети. Ову електромагнетну силу која је позната у хелиоцентричној метеорологији као „сунчев ветар“, народно предање познаје као митолошку рајску реку, Веде као митски поток Раса, а песник Илијаде и античко предање као Океан (небеских вода). „Сунчев ветар“ увек удара три пута у Часни крст, па је отуда настало правило: Три пута Бог помаже (М. Стеванчевић)! Астрономски символ “Часнога крстa” постоји у континуитету, како преисторије Хелма тако у световној и профаној уметности антике равноправно присутан на одећи, оруђу и оружју богова, хероја, владара и обичних смртника (Николић), само, што се на већини светских публикација мотив Часног крста прикрива или уклања.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Jan
31

Латини су старе варалице

.

Покорена Јелада, културно је покорила латинског освајача каже Хорације, али њој претходи култура „старе Европе“ на Хелму (Балкану) која је трајала миленијумима, а пренета је у модеран западни свет као део њеног културног наслеђа (М. Гимбутас).

Јелини и Латини, новонастали народи Мрачног доба, једноставно су усвојили од Тројанаца културни континуитет старохелмског неолита који је касније прикривен, тако што је проглашен за „чудо у Јелади“.

По сопственом предању, Латини су пореклом од тих истих Тројанаца потомака Дардана, за кога Илијада каже да је син Дива рођен у Аркадији која се звала Пелазгија:

Вођа Дарданцима беше Анхисов честити синак

Енеја, кога роди Анхису Афродита дивна.

Тако, песник Илијаде пева о честитом Енеју вођи Тројанаца из лозе Дива, праунуку Хама, брату атинског Ерехтејона и сину Дардана (Ил. 2, 819-20).

После Илионске војне познатије као Тројански рат (?), отпловише Тројанци прво за Македонију па после на Апенине где се измешаше с Лаурентанцима (Сарбинима). Ова два народа, добише тада заједничко народно име Латини према имену сарбинског краља Латина. По сопственом предању, Латини су Тројанци (Дардани) а Енеј се оженио Лавинијом, ћерком Латина, зачевши лозу Јулија која је пренела античку културу Западној Европи, чак до Коситерских острва названих Британска по Бриту унуку Енеја (1103. г.ст.ере). Лоза Јулија је у наредних 400 година имала 17 владара, до митског оснивања Рима под Ромулом.

Рим је основан на месту илирског града Гортине половином осмог века ст. ере, али први писани извори о њему су млађи више од 400 година! Зашто су Тројанци или Латини, алијас „Римљани“, напрасно „заборавили“ да пишу читава четири века по оснивању митског Рима? Апенински Тројанци су говорили језиком Брига, на чијем дијалекту је писана и оригинална Илијада око 1000 године, а по владајућој историји преведена тек 400 година касније. Ако, заиста постоји прекид у континуитету „римске“ писмености, како онда историја данас поименице зна за 17 тројанских владара до оснивања Рима? Или су они измишљени, као што је Сарбинима скинуто слово „р“ јер Сабини звуче мање србски?

Очигледно, да се овде ради о прикривању расенског или тројанског писма и културе. У прилог овог става, иде одлука римског Сената у трећем веку ст. ере да уништи сва писана документа тројанских Расена, алијас Етрураца!? У каквој вези стоји ова одлука Сената с већ 300 година „нерешивом“ питањем порекла „Етрураца“ који су Пелазги или антички Срби, без обзира на теорију одакле су дошли на Апенине. Ова „димна завеса“ управо прикрива преузимање расенског (тројанског) писма и културе од стране “Римљана”. Да је ова „одлука“ била у служби психологије гордих, који су сматрали да историја треба да почне с њима, сведоче и „римски“ бројеви који постоје у још неолитској Винчи. Зашто се они зову „римски“, кад су винчански и старији од Рима барем три хиљаде година?

Одлука римског Сената, временски је приближна сарбатској династији македонских Лагића у Мисиру, тадашњем културном центру света који је говорио и писао тим истим медским, сарбатским, расенским или језиком и писмом тројанских Брига. Немачки историчар Дројзен је у 19. веку прогласио културу Лагића за „јелинизам“, иако је јасно разликовао македонске Сарбате од Јелина који тада нису имали ни државу нити заједнички језик. Зато је веома неозбиљна историјска прича, о преводу библијске Септуагинте а поготово акценат на уверљивости с идентичним преводима (!?). Најважнија књига старог света, није „преведена“ на службени сарбатски у Мисиру, него с тада још непостојећег јеврејског којим су у то време говорили само свештеници, на „грчки“ језик за потребе Јевреја у Лесандрији (!?), иако „грчки“ тада уопште није био јединствен већ подељен на дијалекте!? Јели ово историја или бајка?

Нажалост, ово није усамљен пример. Созиген, званични астроном и астролог Теје, алијас Клеопатре, последњег изданка сарбатске лозе Лагића, „урадио“ је календар по поруџбини за (измишљеног) Цезара. У питању је стари сарбатски (србски) календар Лагића у Мисиру, коме је интеркалацијом премењен почетак календарске године (грађанска), па је он назван „јулијански“, али, сасвим озбиљно питање гласи, да ли је уопште постојао Цезар који се толико поносио родом Јулија? Или је прича о Цезару и Теји, алијас Клеопатри, само песничка имагинација млађа више од 14 векова, када је уствари и настала?

Није овде у питању само Цезар, већ и сама „Римска царевина“ чија је историја колико нелогична толико у супротности сама са собом! Упоришна тачка приче о „Римском царству“ је уговор србских устаника Панона, Илира и Далмата с царем Тиберијем девете године нове ере, при чему се мора приметити, како се ти историјски Илири више уопште не помињу до десетог века!? Сва србска племена која су обитавала на десној обали Дунава, од Норикума до Црног мора, сматрали су Римљани једним илирском народом, којем је цар Тиберије доделио римска грађанска права (Патеркул, Еусебије, Деретић) уз обавезу да војнички бране Римску царевину! Зар је опстанак бахате римске царевине која је владала тада познатим светом, једноставно препуштен провинцијској војнoj сили неких Срба, која је тобоже продужила живот Римске царевине за четири века?

У потпуној супротности с овом натегнутом и неуверљивом причом владајуће науке, стоји као савремена примогеност Србске цркве (Iliricum sacrum), где нема ни „Грка“ нити Латина! Апостол Павле је у првом веку проповедао хришћанство у Илирику, а његов ученик Андреја у Панонији где је на првом васељенском Сабору изабран за владику. Прво владичанство или епископија је била у Сирбијуму (данас Митровица), у Панонији, све док није 441 године премештена у Солун а затим у Скопље 535. године под именом Јустинијана Прва. Свети Сава се позивао на примогеност србске цркве и њен континуитет, управо, преко архиепископије Јустинијане Прве и Охридске патријаршије!

Да Срби нису од самих апостола примили веру хришћанску а ови им били први патријарси, како би папа Јован X могао да пише 925 године србским владарима Михајлу у Захумљу и Томиславу у Хрватској (име регије): Ко сме и може да сумња, да се цркава у краљевству Србо-хрватском не рачуна у ону коју су још први апостоли основали и која се рачуна у првобитну васионску цркву? Она је као рану проповед апостолске цркве, с млеком вере примила, као што су је Саксонци примили у најновије време, а под мојим предсвештеником благе успомене папом Григоријем(М. Милојевић). Исто каже и папа Урбан у 13. веку који Србе назива прворођенчад у крилу цркве.

Апостолско хришћанство није настало на Истоку већ у Европи, у Подунављу и данашњој Србији, али, то већ није случај с јудео-хришћанством насталим после иконоборства, када се појављују најстарији примерци фалсификоване Библије и Илијаде. Новгородски летопис и часни Нестор Кијевски сведоче, да Срби („Словени“) од искона живе у Подунављу, а веру хришћанску су примили у апостолско време. Срби су једини народ који је хришћанство примио добровољно и једини који Библију зове Свето писмо. На Сабору у Сердики (Софија) из 347. године, стоје потписи владика из Македоније, Солуна, Дарданије, Медитеранеје и Дакије Прибрежне коју помиње Управда (Јустинијан) 535. године као слабу у вери хришћанској.

Уговором с царем Тиберијем настала је заједничка Србскo-римскa царевина позната као „Ромеја“ у време стварања јудео-хришћанства, а од 16. века „Византија“. Зонара ту србско-римску државу после два века зове именом Србско царство, а „римски“ цар Стојан, алијас Константин у следећем веку уводи на Никејском сабору србске обичаје у хришћанство. У тој србско-римској држави „званични“ језик био је латински, али, Софроније Јероним је превео Библију на латински тек у четвртом веку (!?), кад су и „Грци“ администартивном реформом добили заједнички језик. Како је онда апостол Павле могао да проповеда античким Србима хришћанство на туђем језику? Постоје иконе св. Петра и Павла, као и Убрус Господњи (Пешић, Николић) из апостолског времена с ћирилским натписима, али и ћирилична слова на „римским“ мозаицима из Источне Србије! На једном папирусу из 230 године писмо апостола Павла Колосејцима је на курилици (ћирилици), која се назива „грчким“ писмом, како се назива синајско и писма Истока, па чак и Винче!?

Ћирилица или тачније „курилица“, назив је од архаично србског (аријског) к’урали, вештина (писања), одакле је име за старосрбско дипломатско писмо и језик по коме је настало латинско curialia и “куријални” стил. Отуда је монашко име Кирило (Ћирило) згодно послужило као каламбур за заплет приче о „глагољици“, која се приписује гетском владици Богомилу, а у измишљеној причи пореди с рунама и писмом сарбатских Германа. У потпуној супротности са солунским „просветитељима“, стоји србско Четворојеванђеље из шестог века на пергаменту с 305 страна, сматрано за најстарије хришћанско јеванђеље, све до 15. века када је „пронађено“ латинско из апостолских времена у граду Cividale (М. Стеванчевић). Препис србског Четворојеванђеља налази се у колекцији Честер Бити у Даблину а на његовој другој страни дата је азбука курилице (ћирилице)!?

Србски језик је најстарији (не)класични књижевни језик Европе, али сумњу око србског писма нарочито појачава Србско право и Зборник позитивних закона Константина и Управде, алијас Јустинијана, које је познато као „Римско право“ штампано тек пет векова касније (јел. Пандекта, лат. Дигеста)!? Неки истраживачи сматрају да је „Римско право“ Аларићев Бревијар и 12 таблица, али, чак ни то није „Римско право“ јер је Бревијар гетски (= готски) а 12 Таблица идентичне с таблицама критске Гортине! Врхунац историјске папјазаније око латинске писмености, јединствен је и непримеран случај на свету, а то је превод свих службених државних књига („Источног ромејског царства“) с латинског на јелински, алијас „грчки“ крајем десетог века!?

У истом десетом веку, извршена је интеркалација с почетком христове ере у сарбатском календару, касније названом „јулијански“, као и забрана службе божије на „илирском“ језику од стране Римске цркве, које су временски приближне првим издањима Илијаде и Библије. Данас, већ имамо 19 (или 21) различитих хронологија, међу којима, није спорно да некима недостају читави векови. Али, у односу на најстарији употребни календар на свету, а то је сарбатски, алијас „јулијански“ како зову стари србски календар с почетком ере о потопу 5508. пре Христа, то није случај, јер у њему не недостаје ни један једини дан! Само, проблем је у томе што најмање види онај ко не жели да види. Оснивање великих западноевропских градова савремено је Тридентском сабору који је озаконио одузимање имовине некатолицима. До 14. века, католичка црква је темељно очистила православље у Западној Европи, а ти православци су нама данас познати под прикривеним именима „патарени“ и „катари“ како су полуверци звали православне. Чињенице говоре, да постоји само једно царство у Европи до 14 века и оно је србско (Николић), али га зову „Источно Ромејско“ и „Византијско“. У 15. веку је постављен нови циљ, денационализација и католичење Срба и Руса која траје до дана данашњег, а има различите видове у које се убраја претходно Латинско царство, затим, папске интеркалације календара, Вукова реформа језика… укључујући геополитику 20. века.

Писани извори којима располаже владајућа наука, махом су преписи настали између 14-16 века, управо у време када је настала данашња званична историја. Домовина историјских фалсификата је Италија, а хуманисти су први фалсификовали раносредњевековну литературу, каже Р. Балдауф. Цела стара историја је циркус апсурдности и није вероватна пре 1600. године (К. Фистер). Латински није тако стар, једва да има 1000 година (Е. Гобович). Тек у 12. веку је уведен у католичку цркву као званични језик (Л. Гајзе). Пре 11. века нису позната никаква писана сведочанства и нема оригиналних рукописа, докумената, нити литерарних дела пре 12. века (У. Топер). Од изворног (србског) језика створен је такозвани латински, језик богослужења, трговине и међусобне комуникације (П. Ф. Ј. Милер). Порекло грчког и латинског се може утврдити једино од пре 450 година (К. Фистер). Град Рим постоји тек од 15. века (В. Камајер), а звање „Rex Germania“ постоји од 1508. године (Л. Гајзе). Мартин Лутер који је својевремено посетио Ватикан каже, да је све „безобразна лаж“ јер он „не зна и није ништа видео“ од онога што се причало! Сваки нови измишљени народ европског романтизма, хтео је одмах своју 1000 годишњу историју, спектакуларну, без сваке сумње убедљиву (В. Камајер).

Нема латинских оригинала старијих од 12. века, а расенско и латинско писма су словно иста. Чињеница, да Колосеум или Латеран постоје не значи сама по себи да су ове грађевине „римске“, а поготово да су грађене у време које наводи владајућа наука. Свакако, да се у фалсификовању историје морало поћи од нечег истинитог, али, једини прави одговор крију „нестали“ оригинали.

————————————————————————-
Грађа:

R. Baldauf, Historie und Kritik der Mönch von St. Gallen, Leipzig, 1903.
У преводу: Л. Г. Гајзе, Нереалност Римског царства, Хоенпресенберг, 2002.
E. Gabovitsch, Die Geschichte auf dem Prüfstand, Peterburg, 2005.
W. Kammeier, Dogmentschriftentum Geschichtsfälschung, Leipzig, 1938.
P. J. F. Müller, Meine Ansicht der Geschichte, Düsseldorf, 1814.
М. Милојевић, Одломци историје Срба, Београд, 1872.
М. Николић, Карло Велики није постојао, Београд, 2014.
U. Topper, Fälschungen der Geschichte, Heidelberg, 2003.
Chr. Pfister, Die matrix der alten Geschichte, Nordstedt, 2006.

Слободан М. Филиповић

/ Весник – Наш Гласник / vesnik.net

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Jan
31

Град Леђан

.

Град Леђан, Леден(ац) или Леген се често помиње у србским народним песмама. Најпознатији је онај Леђан „латински“ из песме „Женидба Душанова“, у коме на прстеновању невесте Росе “Латини” питају Тодора (< ариј. тода, сунчева нарав) везира:

Кад ће царе доћи по девојку

У које ли доба године?

Када се зна да је цар митско поређење за Сунце, онда, ово календарско питање уз 12 000 царских сватова, очигледно упућује на циклус и митолошко одређење “Леђана града”. Поготово, што мотив сусрета Јава и Нава народни певач увек драмски пресликава као свадбу.

Један Леђан из друге србске народне песме сведочи да је у питању епски „град“ мртвих, а то значи Нава. Како би услишио молбу девојке удаваче без рода, Бог шаље анђеле на гроб њеног најстаријег брата да га оживе за сестрину свадбу:

Ајде Јово секи у походе,

до суботе буди код сестрице,

у недељу ајде у ледину!

Семантика Леђана је овде митолошки потпуно оправданo по „ледини“, ариј. лунт’а, травњак, травната површина (ливада). Ледина је необрађена земља, а она је митолошки невидовне или нарави Нава, за разлику од обрађене земље која је место азила.

Неки од оних који мисле да је Леђан географска одредница, сматрају да је то име за Венецију, али Срби имају назив Млеци као и архаизам Венет (= Млечанин). Постоји тумачење, да је у питању Ђенова а њу са Млецима повезује једино израз „Склавини“, како су Ђеновљани погрдно звали Млечане (< ариј. млечч’а, неаријац, странац) који су старином Срби. Копитар је мислио, да је то неки град у старој Србији или Арбанији. Руварац ово епско име види као земљописно за Литву и Литавце, а Стојан Новаковић је сматрао да су Срби ову реч примили од Мађара (?) и да она значи Ленђел, Пољак, а стоји у вези пољског краља Владислава који се у Хроници Ђурђа Бранковића назива „Леђанин“.

Руски професор М. Е. Халански из 19. века, истакао је једнакост песме о женидби Душановој у одласку Срба у град Леђен, са сличним мотивом у Нибелунзима и одласком Бургунда на Исланд(ију). Отуда, Халански тумачи етимолошки Леђан преводом од немачког епског облика Is’ant, за Eisland, Исланд, као последицу директног утицаја немачког песништва на србску народну поезију (?). Халански још каже, да је из србске народне песме ово име прешло у једну руску билину где се помиње „град Леденац“(1) из кога је Соловеј Будимировић који се жени нећаком кнеза Владимира (Славяанское Обозръние).

Немачки певачи-путници и пеливани непрестано су долазили у србске земље, а немачки филолози држе да је песма о Нибелунзима настала у Тиролу. Чињенице сведоче, да постоје сличне епизоде у Женидби Душаној и Нибелузима, али тај песнички утицај може да буде само обрнут: са србске на немачку поезију. Поготово, што, што су Немци барем 80% понемчени Срби или Венди. Необориви доказ су митолошки елементи народне песме Женидба Душанова, који недвосмислено приказују Леђан као град Нава. У песми је град Леђан „латински“, а по мнењу народа сви његови непријатељи митолошки припадају „другом свету“, коме пристаје црна боја и лажљивост: Латини су старе варалице. Такође, из тога града је „троглави Балачко војвода“, оличење ноћног Огња с три главе, семантички од ариј. или архаично србског балахака, име змијоликог злодуха.

Роксан(д)у девојку из Леђана изводе на прстеновање по мраку, што је очигледно песничка слика њене невидовне нарави. Ово епско име је јелински облик изговора за персијско женско име по роси, ариј. раса, роса. Епска Ро(к)сана је тројни облик росе која је митолошки симбол Нава: вечерњи, поноћни и јутарњи. Отуда, пред Милоша митско оличење Месеца изводе три једнолике девојке. Да вода граничи поље сила веома лепо пресликава једна србска космогонијска загонетка: Минда, Миндалина кључе изгубила нашао их Месец, отело му Сунце? Роса. Минда је семантички оличење росе од ариј. манда, посебан облик воде, а још је руски научник Николајевич-Мар установио да је ономастика вода најстарија, а имена река и вода изворно женског рода.

Милош је у песми “црно Бугарче” у “бугар-кабаници”, што је само плеоназам за чобанина, јер Месец је у миту јунак (зато је Војиновић), путник и чобанин. У србском језику реч „бугар(ин)“ значи прасац, крмак, семантички од √букк, звук, значи по гроктању, а реч је у преносном смислу добила значење чобанина или погрдно „простак“. Милош је месечеве нарави као и његов кулаш (< кулаха, коњ црвенкасто-браон боје) или златни шестоперац којим бије три шићарџије и Балачка војводу кога је сачекао када су отишли кићени сватови:

Оста Милош у гори зеленој

и са њиме три стотине друга.(2)

Уосталом, месечеве нарави је и његов цар-ујак Србљанин, коме је Стефан титула а име Душан од ариј. душјанта, принц месечеве лозе.

Митолошки елеменати песме „Женидба Душанова“ сведоче, да „Леђан град“ није географска већ митска одредница народне песме која припада Наву или „доњем свету“. Само, треба истаћи да је србски мит изворан. То значи, да он чува митску свежину стварности, јер се заснива на циклусима и налази потврде у савременој науци.

—————————————————————–

(1) Гилфрединг је сматрао да се руски Леденац односи на Кодолско острво.

(2) Милош је бог Месец, гора је божанска планина а зелено боја Нава и бесмртности. Број 300 у овом стиху, може да буде песнички број године или је (приближан) број дана у години када је месец видљив на небу.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Jan
31

Смедерево тројанско

.

На смедеревској тврђави постоји запис да је деспот Ђурађ зидао тврђаву 6938. године, али, име Смедерева је далеко старије и није инокосно како у Европи тако и Азији.

Једно Смендерево постоји у Црној Гори, као и Самандрица, извор и поток код Тивта. Затим, град Смендер у Херцеговини. У Северној Грчкој постоји река Самандра, а на Босфору град тврђава Семендру. Ласкарис наводи да има једно Смедерво у Молдавској, a назив Смедерево има свој пандан чак у Индији. Место се зове Семендор (Semender), а одатле су медски Сасаниди увозили миришљаво сандалово дрво. На Истоку постоји животиња с народним именом „самандар“, што неки повезују са саламандером (даждевњаком), митском животињом, од које изводе име Смедерево. Неки опет доводе у везу биљку „камендер“ с јаком оксалном киселином, која расте у околини Смедерева.

Име Смедерева се помиње први пут, у јеврејско-хазарској преписци из седмог века као Семендер истоимено престоници хазарског царства, за коју В. Петковић предпоставља да је кумовала имену Смедерево. [1] Оба насеља су градови тврђаве које се налазе на води, а чувени су по виноградима. Налазе се на истој географској ширини и представљају сувоземне пролазе. Отуда, Светлана Плетнова у својој књизи о Хазарима каже да Семендер на иранском значи „Крајњаја двер“.

У другом спису Јерменина Гевонде, такође из седмог века, забележен је као С-М-Н-Д-Р. Ибн Хордадбех га у деветом веку наводи као Zemender, а Ибн-Фадлан у десетом као Zaminder. Смедерево се у средњевековним списима и картама први пут званично помиње 1019. године, као Sfentermon у повељи ромејског цара. С. Новаковић је први протумачио ромејску трансрипцију искварено од Eis Mons aureo не наводећи значење речи. То је дуго било прихваћено код србских историчара, а покушаји тумачења помоћу римског насеља Aureus Mons су отпали када је доказано да је на месту данашњег Смедерева било насеље Vincea.

У време, када је Европа увелико доживљавала буђење хуманизма и када homo universale почиње да отвара перспективу високе ренесансе, у једном тренутку фаталном по католичку Европу, Смедерево је за Ватикан постало посебно политичко и геостратешко подручје услед освајачких тежњи Османлија. Ренесансни писац Пиколомини назвао је Смедерево „,капијом рације“, а флорентински хроничари „последњи бедем Европе“. Италијански историчар Бонифиније, савременик Ђурђа Бранковића, протумачио је да име Смедерева води порекло од светитеља Santcus Demetrius, заштитника многих градова католичке Европе. Бонифинијево тумачење наводи Скок у свом Етимолошком речнику као „прихватљиво“, а име Смедерева своди на румунски облик Simedru, Sumedru за латинско име Sanctus Demetrius.

Многи су тражили име Смедерева у некој личности, Приск наводи име средњевековно име неког „Грка“ Smedro (Smeder), који је примио варварске обичаје. Чак и шиптарско предање чува облик Smrdereva, али не у погрдном смислу већ по имену неког војводе Смрдера. У турским изворима се помиње као Сведерево с етимологијом „све од дрвета“ , а најсличнији облик данашњем изговору имена Смедерево је назив Смадерово, забележен у Раваничкој повељи кнеза Лазара из 1381. године.

У грађи за етимолошку загонетку Смедерева, већина градова с овим именом налази се на води, а назив се најчешће везује за лично име, док је сугласничка основа см(н)др потпуно очувана у различитим транскрипцијама. Обзиром, да је назив Смедерево по спољашњем говору облик имена Скамандар, за тројанског бога истоимене реке, онда су ова два назива истородна аријском саму(н)дра, РВ 6,72, бог Нава или доњег света земаљских и небеских вода, од √ у(н)д. Од овог назива су настали изрази: тројански Скамандар, име Бога и реке, хинди samudraka, океан, титула „адмирал“ или јел. Ksant, Србин, која као придев означава црвену боју србског племства, епски повезану са златно-жутом бојом тројанског Скамандра, у коме су по јелинској причи, богиње прале косу пре божанског избора за лепотицу неба.

Може бити, да је нелогично тумачити србско име помоћу србског језика, али, палеолингвисти су одавно уочили многе сличности у евроазијској лексици. Енглески истраживач Олбрајт каже да те везе нису пука случајност, већ доказне чињенице. Сеобе народа у нова станишта прате сеобе земљописних имена, а она трајно чувају траг прошлости.

—————————————————————–

[1] Смедереуа, 1364. године, Дубровачки архив; Smender, 1389. године, Ашик-паша Заде; Asmadera, 1420. године, дипломатски документ с двора деспота Ђурђа; Семендрум, 1435. године, Шафарик, Ac. arch. Ven. II, 299; Самандриа, 1439. године, М. Орбини; Senderow (Zendrev), Сендеровиа, 1440 године, у писму непознатог аутора; Smedrico, XV век, на карти непознатог аутора; Sinedo, 1445 године на карти Ф. Роселија; Smendra, 1445 године, Миклошић; Смадер, 1514. године, Скок, Етимолошки речник; Семендра, 1452. године, Анастасијевић, Сп. 56; Spenderobo, 1454. године, Прокопије; Sindereo, 1459. године, на карти фра Маура;Senderobis, XV век, Халкокондил; Смадерово, 1506. године, Макушев, Извори I; Самандриа, Лф. 69, 73; Schmedrav, 1530. године, Курипешић, Путописи; Samandria, 1567. године, у путопису Пигафета, Старинар XXII; Semendria, 1717. године на аустријској карти; Семендриа, у Хермановој народној песми; Смидерово, икавски облик, А. Ломо.

приредио Слободан М. Филиповић,

из монографије Владимира Ж. Карића “Етимолошка загонетка – Смедерево”

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Jan
31

Доњи свет или Нав

.

Мисирци или Египћани су као и сав антички свет гледали на запад као пребивалиште мртвих. У Одисеји, „земља онострана“ је Схерија (Крф), предводница мртвих душа јер се ту додирују путеви дана и ноћи на самој граници „распеване Хибербореје“, која се простирала све до Атлантика и Антартика.

Западна половина Крита у минојско време је била слабије насељена па се сматрала за дом преминулих покојника. Прва или првобитна Европа (Македонија и Хелм) је сматрала Британију за острво духова, што се касније пренело на западна острва Британије. Отуда је цела западна и средоземна Европа сматрала Запад за Острво мртвих.  Елизијум се за друиде и Келте такође тамо налазио, као за Јелине и Латине, који су исто тако боравиште мртих тражили на западу. Међутим, Астеци су држали север за место мртвих душа, док је Кинезима и јужноамеричким Толтецима то био исток, а по предању и становницима Ускршњих острва.

На први поглед су ова веровања о доњем свету супротстављена, али их астрофизика прикривена у србском миту, врло једноставно мири и објашњава.

По србском миту постоје три света:

доњи свет испод Земље, свет људи на Земљи и свет Богова на небу.

Доњи свет започиње на западу смираја сунца, за које се у РВ X, 170 каже да је “злато које пребива у тами”, а завршава на истоку јутарњим рађањем сунца, које је по србском митском уверењу увек ново у односу на претходни дан. То значи, да граничне тачке замишљеног доњег света образују небеску полусферу, коју графички одређује горња половина Кола небеског, а дефинишу запад-вече, север-поноћ (врхунац тројног кретања светлости) и исток-јутро. Свака тачка ове полусфере припада доњем свету, што дозвољава привидно различита тумачења припадности Наву.

Небеска полусфера доњег света је у Риг Веди седиште вода (4, 113), обавијено тамом којом господари Змај. Громовник је потукао Змаја, помоћу светлости растргао таму (1, 63) и омогућио Сунцу да сија (8, 63), поставивши га на небо (1, 51).

Покорене воде су небеске воде доњег света или Нава, а подчињавање од стране Громовника пресликава свакодневну и годишњу борбу светлости и таме, у којој њихово ослобађање доноси зору и светлост сунца. Те воде замишљане су као реке које теку небом, ариј. раса, митски поток, који кружи небом око земље. Али то нису воде облака већ фина водена пара која испуњава Васељену, чинећи материју од које је створен читав свет и која подстиче светлост Сунца и Месеца.

Посебност овог митолошког уверења о доњем свету је север или надир, почетак „глувог доба“ као страна света која је у србском миту припада светлости, а повратна је тачка врхунца основних небеских кретања која отвара „крсну“или „божанску“ страну.

У Ведама, север припада богу обиља јер плодност зависи од доњег света, па су вршени вечерњи, поноћни и јутарњи обреди богу Месецу од кога зависи влага. Отуда је бела боја првобитно обележје смрти, о чему сведочи марама на глави Чуме србске богиње Смрти.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Jan
31

Гордијев чвор

.

Бриги, које Јелини зову Фриги су били најбројније племе Меда с Хелма (Балкана). У њих спадају и Рашани, а Херодот за Бриге каже да су народ уз Македонију и из Мале Азије, где су се преселили и историјски наследили Хете, а неки кажу како су они праоци Расена, алијас Етрураца с Апенина.

Медске Бриге класични писци зову Арији и они су исти народ с Аријима на Истоку, који су сами себе звали Срби и Кимери у асирским записима. У старом веку су Бриге држали за полубогове људског порекла, а десета књига Риг Веде каже за њих да су они митски народ, један од њених твораца који је човечанству даровао ватру (РВ X, 46).

Бриги су знали тајну прераде гвожђа и копали руде, па их Свето писмо назива Халиви (Калиоци). Изумели су разбој (натра, кросна, тара, брдо), котву (ленгер), кола и точак. Знали су за писмо и број, о чему сведочи аријски или „мајка“ језик, као један облик архаичног србског језика, а најпознатији баснописац старог века Езоп је био Бриг.

У Бригији, коју је наследила Људеја (јел. Лидија), постојала је варош Гордион или Сербогордион. Име је добила по сељаку који се звао Гордије, а живео је на 13 векова пре нове ере у Бригији. Наречени Гордије је на врло чудноват начин постао краљ Бригије. Прича се, да је једном при орању на његов плуг слетео орао. Гордије никако није могао да отера орла с плуга, који је ту остао цео дан.

Збуњен и зачуђен, Гордије пође у храм код свештеника да му растумаче догађај. Успут, на градској капији сретне девојку којој приповеди зашто је дошао у храм. Девојка му одговори да није нужно да иде пророцима, кад је и она сама пророк. Тај чудновати догађај значи да ћеш постати краљ, рече му девојка. Још му рече, како би радо пошла за њега да му буде жена. Гордије прихвати објашњење, девојку узме за жену, а кола и јарам намени храму.

После овог догађаја умножише се немири у земљи, па највиђенији људи похиташе пророцима да се посаветују с њима шта им ваља чинити. Одговор пророка је био, да кад намерници пођу кући прогласе за краља првог човека кога сретну. Срели су Гордија који с колима пошао послом у град. Када су Гордију саопштили одлуку он није био изненађен, јер му је жена то већ предсказала. Али, пре него што ће отићи, увеже чвор на руди с ликом тако вешто (по другој верзији приче то је урадио орао), да га нико не може одрешити, рекавши том приликом: Ко одреши овај чвор постаће господар Азије!

Овај завежљај прозван је Гордијев чвор и нико није могао да га разреши хиљаду година, све док то није учинио Лесандар Велики. Прво је покушао да га одреши као и многи други пре њега, али, када није успео љутито је тргао мач и једним ударцем пресекао чвор.

Неки замерају Лесандру због овог чина, али, симболика „насилног“ поступка пресецања чвора никада није коментарисана у литератури. Чвор је магијски симбол живота, па је поступак Лесандра аналоган ралу које секући земљу даје нови живот, што је потпуно оправдано у циљу испуњења пророчанства, јер, Лесандар је на Исток пошао са хумано-универзалном идејом слободе, братства и једнакости међу људима и народима.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Jan
31

О србском имену Мојсије

.

Право име Мојсија  је Хосариф (Хосе-Ра) а он је дете непознатог оца, па неки кажу да није ни постојао. По легенди, рођен је, заправо нађен у храму бога Сунца у Мемфису. Био је усвојеник принцезе и сестре Рамзеса II а касније Озирисов посвећеник. То потврђују Страбон и Клемент Александријски који каже, да се само тако и може разумети његово дело. Tалентовани ученик храма Амон-ра у Теби инициран је у мистерије Изиде и Озириса, а Љ. Кљакић наводи како је као његов свештеник носио златну арку и заветни ковчег с десет најсветијих магијских књига храма у Теби, међу којима је била и Књига принципа (Сефер Брешит).

Као писар Озирисовог храма, Хосариф је због убиства морао да се подвргне добровољном одласку у Доњи свет, где је требало да потражи душу жртве и затражи њен опроштај. Повратак у свет живих је имао вредност поновног рођења и Хосариф узима име Мојсије, „Спашени“. После тог догађаја и смрти фараона Ехнатона творца мисирског монотеизма, Мојсије одлази на гору Синај где је био центар једнобоштва. Ту је провео много година  с мудрацима из Мадијане, где се и оженио ћерком свештеника Јатора преузевши неке култове и богове, посебно Јахвеа што га чини и мадијанским посвећеником.

Један човек никада не може сам бити творац неке религије, али посвећеност у више религија свакако има пресудну улогу, као што показује случај Питагоре. На путу у земљу Мадијанску и обећану земљу Ханан, Мојсија су пратили одани Левити с најоданијим присталицама. По Фројду, све ово се догађало између 1350 – 1215 г. ст. ере (Љ. Кљакић), а  његово датовање је приближно пропасти Угарита чија је култура темељ јеврејске религије. Град Угарит је разорен 1190. године с.е. највероватније нападом с мора, о чему сведоче многе глинене плочице нађене у пећима. Плочице из Угарита су писане у 15. веку ст. ере, а оне откривене у пећима су биле њихови преписи. Археолошка ископавања у Угариту на сиријској обали Средоземног мора, насупрот Криту, обелоданила су “Свету књигу”, од неколико хиљада глинених плочица тaкoзваних Угаритских таблица.

На дешифровању овог писма радила је екипа на челу са Чарлсом Гордоном зналцем древних језика. Списи говоре о једнобоштву с елементима хришћанства, у коме је главни бог Ел с женом Атирату, чија су деца Бал, његове сестре Анату и Котирату, као и браћа Сатикат, Лел, Јама и Јахве. Ел је подударан са Јахвеом и Христосом, а за све богове је заједничка тврдња да су људе направили од глине по сопственом узору. Разлика је у томе, што су Бал и Јахве послати од небеског оца проповедали подношење људских жртава у њихову славу, док се Христос појавио на земљи да би својом жртвом спасао људе (С. Јаконић).

Поставља се питање, да ли су становници Угарита утицали на хришћане из Палестине обзиром да су они асимиловани у Палестини? Зна се, да су 12 хананских племена уједињена између 1300-800 године ст.ере, као и да су свога бога Јахвеа наметнули осталима што је касније ушло у Библију (Јаконић). Владајућа наука сматра да су источни језици настали од арамејског, а западни од феничког, али оба језика су сродна с кефтским (старокрићанским), језиком Пелазга или античких Срба.  Ова језичка сличност сасвим логично упућује на закључак о јединственој култури Блиског и Средњег истока, која подразумева и заједничку религију.

Сигмунд Фројд каже за Јахвеа, да је био „бог вулкана“ истозвучан божанском Јову – Јупитеру (Gothold, Бог је милостив-пунски еквивалент Ханибал,), као најомиљеније име европског хришћанства: Јохан, Џон, Жан, Хуан (Љ. Кљакић). Али, Фројд не наводи србско и коптско име Јован, као облик назива јáвана, РВ 1, 51, за помоћника бога Рата у значењу „брз“. Ово пребиблијско име јавља се не само у Р(и)г Веди и Махабхарати, већ и касније код Јевреја, а што је посебно интересантно као магијско име њиховог чувара-заштитника! Чуда Мојсијева на Синају припадају мисирској иницијацији мистерија каже В. Брамли, а  Љ. Кљакић наводи Фројда који  каже, да  Мојсије није био Јеврејин  већ Мисирац из угледне породице Левита и савременик монотеистичке реформе фараона Аменхотепа познатијег као Ехнатон. Мојсије је вероватно био угледни Мисирац од кога је легенда направила Јеврејина (С. Фројд). Позивајући се на друге ауторе (Џ. Брестед, Историја Египта), Фројд име Мојсије тумачи помоћу мисирске речи „мосе“, дете, као скраћеница божанског облика, например „амон мосе“, у значењу „Амон дете“ или још пунијих облика, јер се инокосно „мосе“ ретко налази на мисирским споменицима. Слово „с“ на крају јеврејског облика Моше потиче од јелинског превода Старог завета  каже Љ. Кљакић. Фројд наглашава, како га чуди што је Брестед у набрајању пропустио аналогна теофорична имена мисирских краљева, као Ах-мосе, Тут-мосе или Ра-мосе (Рамзес). Осим Фројда, постоји више истраживача који кажу да је име Мојсије мисирско, али се само на основу имена не може са сигурношћу одређивати и етничка припадност.

Као што Мојсије није мисирско име тако ни Јахве није јеврејско (Јехова),  јер пре њих постоји код Угарита као син бога Бела а изворно је божанско име из Р(и)г Веде. Оба имена су аријска или архаично србска, где је име Јахве божански придевак од ариј. јахвá, Огањ, Месец или Громовник у значењу „брз“.Мојсије преносно „Спашени“, од ариј. мешāја, деловање Овна или оно што је у вези с овим сазвежђем, које се на пролећном небу појавује као спасилац од злодуха зиме (Златоруни Ован) или Бесомар, „убица беса“.(1)
Могуће, да  реч „мосе“ преносно значи „дете“ како наводи Фројд, али та реч је у мисирском назив за мистеријског иницијанта највишег ступња, па име Моша или Муса (које може да буде деминутив од Мојсије), долази од ариј. мокша, Смрт, еманципација, ослобођење (спасење) од материјалне зависности. Иако су Моша и Муса семантички различити од појма „месија“, они стоје у корелацији с овим именом по унутрашњем језику.(2)  Мојсије је провео део живота и умро у Кашмиру. У Петој књизи Мојсијевој пише да је умро у покрајини Моаб, а његова гробница се одржава на висоравни Мову изнад Писнага на планини Небо.

Ако зна се, да је тајни језик мисирских свештеника био србски или да близу Синаја лежи Србско језеро, а на самом Синају од искона постоји Србско брдо, онда је проблем Фројда и осталих научника у томе што нису знали србски језик, нити им је падало на памет да користе архаични србски у семантици. Посебно, када су у питању Јевреји чија је култура старосрбска, нарочито у време од стварања њихове државе до појаве хришћанства.

——-

[1] Могућа је корелација мисирског „мосе“, дете, с аријским називом „месија“ јер пролеће је литерарно поређење за дечији узраст Године, аналогно јесени (зрелост) и зими (старост). Поготово, што у србском језику каламбур „мој син“ за Мојсија, има у речи „месија“ посредно значење младог Огња.

[2]  У народној песми „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, оба јунака су невидовне нарави Нава, али, краљ Марко је змајска титула месечеве нарави која је позитивна једино у србском миту, док је Муса оличење Таме у потпуном одсуству светлости, што потврђује митолошка симболика (вранац, број девет) као и његов придевак, „кесеџија“, сецикеса, разбојник.

Слободан М. Филиповић

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off
« Previous Entries
Next Entries »