Blog Archives

Jan
31

Кадучеј (змијски бог)

.

Божански атрибут кадучеј (кадукеј), находи се још на „сумерским“ (кимерским) и вавилонским цилиндрима четвртог и трећег миленијума старе ере. На једној вавилонској представи посуде залибацију из 2400. године ст. ере, овај симбол носи Гудеа владар (патеси) Лагаша (Ширпуле), града у коме је главно божанство била Нин-гирсу (богиња десне руке скиптра) соларно божанство и „гласник Земље“ (Амерички археолошки журнал, бр. 20,2,1916.).Исти симбол нoси Иштар асирска богиња Мајка, док га у митраистичкој иконографији носи Зерван (Сербон) бог ватре и топлоте.

У јелинском предању, носилац кадучеја је Хелмије (лат. Mercurius, јел. ‘Ermis), син Дива и Маје рођен у Аркадији. Познат је као путник с крилатим сандалама и вешт лопов, крадљивац Аполоновог златног лука са стрелама и његових говеда. Када је признао крађу на божанском суду, Хелмије и Аполон су постали пријатељи а Аполон је Хелмију дао свој чаробни златни штапић, а овај се заузврат старао о његовим говедима. Хелмије је изумео лиру од оклопа корњаче и црева украдене стоке, као и пастирску свиралу. Он је водич душа у доњи свет. Заштитник јетрговаца и путника који су га звали Ходије (Путник), од ариј. корена ход, инф. ходате, ходати. Као носилац „срећног знамења“ идоносилац среће зове се Хермес Харидот од ариј. чару, чар + д’ате, дати.

Шта је кадучеј, који је нама познат као атрибут божанског гласника Хелмија (Хермеса) чије је право име Шармије, од ариј. шарма, „вечна кућа“, свети гробни камен или хумка. То је штап изрезбарен од тела змије, у облику спирале двоструко испреплетане с две змијске главе на врху. Змија је „живи симбол Бога“ и митолошко поређење за огањ (Нава), док је штап поређење за „сунчеве ступове (зраке)“ односно светлост Сунца: Нађох штап ни резан ни дељан рече Бог, то је мој поштапак? Гуја(змија). Иконографски се пореди са сохом небеском, или граном дрвета од светлости које се на Истоку зове Дрво живота.(1) Змија је живи симбол бога и поређење за ноћни огањ и индиректну светлост, а њена двоглавост на кадучеју, сагласно двоглавом орлу симболише циклус године, који је птица Сунца и поређење за огањ дневне или директне светлости.

Циклус године повезује кадучеј с владарском инсигнијом „шара“, која се зове још и „јабука“, а ова воћка је свето Дрво живота код Келта које чува змија, фалусни символ неолита Хелма пренет у библијску причу. Шар представља космички символ вечности и једнакост критеријума правде. Носе га Немањићи, Рурићи и Нино Белов познат као Хамураби или „Носилац трона Земље“, како гласи његово титуларно име у старим текстовима. Инсигнија „шара“ коју носи Рурић или Немања је владарски скиптар, од ариј. стаб’а, штап, колац > јел. sкeptron, лат. sceptrum, енг. staff.

Разлика између “шара“ и „кадучеја“ је само у символу, јер, шар уместо двоглаве змије има Часни крст, мада, вавилонска представа кадучеја има штап од изувијане змије, с две главе на врху између којих је земљина кугла. У гностицизму, штап кадучеја симболише кичмену мождину а две увијене змије пореде са енергетским каналима иде и пингале. Када пробуђена енергија иницијанта стигне до срца, добијају се Ватрена крила која су упоредна крилима на палици кадучеја.

Кованица „кадучеј“ у буквалном преводу с архаичног србског језика значи „змијски бог“, од ариј. гада, гад (змија) +ч’аја, име бога Нава у значењу „замрачујући“ или „господар сутона“. Придевак овога бога је у србском језику магијско име „Саја“, за женску децу рођену у сутон! По имену овог бога је лексемa„осој(е)“, у сенци, земљописна имена „Осој“ и „Осојник“, као и јел. skia, сенка или јевр. s‘ki‘a, залазак сунца. Али, пошто све почиње с Јелинима и Латинима, владајућа наука веома неубедиво етимологошелат. caduceus, помоћу јел. kerykeion од kiriz, гласник, као да је божански атрибут кадучеја у старим цивилизацијама хиљадама година чекао на историјску појаву Јелина, алијас „Грка“ да би добио име?

Кадучеј, кога Вард изворно сматра оружјем (сравни српу) налази се као прототип једне представе харфе у Асирији. Такође, на новцу сиријског града Хиераполиса из трећег века. Поред Вавилона,Мисира, Сирије и Хетије, кадучеј се находи код Егејаца, Крићана, Микењана и Тројанаца. Остаје сасвим нејасно, зашто се у науци овај божански атрибут везује за јелинског („грчког“) Хелмија или Хермеса, бога водича душа на други свет, а не за за временски далеко старије вавилонске или „сумерске“ богове?

…

(1) Феничка табла из музеја у Мадриду је представа Бала (десно) и Танит (лево)уз Дрво живота и змију.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Jan
31

О србском песнику Илијаде

.

Било какав помен или податак о примогености србске културе у њеној историјској прошлости, код једног дела јавности у земљи Србији изазива подсмех, (не)скривени бес или увредиву агресивност. Није тајна, да су неки од њих плаћени за неаргументоване коментаре, други за мотив имају позиционирање, док неки једноставно не знају шта раде. Једно је сигурно, принцип „аргументом“ по човеку уместо по чињеницама, свакако стоји у функцији србског културног парастоса.

Један од примера који често изазива подсмех на лицу саговорника или слушалаца, јесте помен имена Момир за бесмртног песника Илијаде. Да ли је србско име за (античког) Србина заиста разлог за подсмех? Далеко од тога, јер, винчанска култура је идентична тројанској или пелашкој која претходи јелинској, па се име песника Илијаде може тражити само у србском архаичном именослову! Поготово, што србску семантику имена Момир подржавају чак и чињенице владајуће науке. Изворни текст је по сведочењу античких писца (Херодот, Диодор, Елијан) писан на бригијском (сарбатском) дијалекту који је преведен на јелински („грчки“), а савремене анализе изворних фрагмената Илијаде утврдиле су да је писмо пелашких Брига сарбатско (старокритско) или србско писмо (Пасоф, Грант и Вист), односно супстрат србског језика (Икономиди, Данковски).

Још у старом веку су постојале бројне биографије песника Илијаде, али је тек релативно скоро његов живот за неке постао „историјска фикција“. Тако је он постао предпостављени „зборник радова“, комбинација „знања учених људи“ или „песничко средиште јонске школе“. Предпоставка, да песник Илијаде „није ни постојао“, повлачи неизбежно логичко питање: Шта је онда Шлиман открио у М. Азији? Предпостављену Троју, јер, „божанствени“ спев Илијаде носи име по граду Илијону на јадранској обали, који је био на месту данашњег Скадра (М. Јаћимовић). Шлиманов „научни маркетинг“ и произвољна промена назива Илијон у Троју, терминолошки представљају „научно шибицарење“, у циљу дислоцирања историјских догађаја на други континент.“ *

Овидије и Будимир називају песника Илијаде именом Мајонац (Меонац), по покрајини јонске Бригије (Фригије) у М. Азији. Италикус за те Мајонце каже да су Расени, у које спадају Бриги, Дардани, Латини, Дорци… док Хеланик с Лезбоса, Плутарх и Мирсал кажу да су сви они Пелазги. Ако, овде поменемо Херодота, који каже да су Рашани (Расени) исти народ са Сарбатима (Медима), онда можемо да закључимо како је песник Илијаде историјски био антички Србин. Исто тврди и Псеудо-Еродот у животопису Момира, где каже да је бесмртни Мајонац био пелашки Бриг или егијалски Пелазг, значи старином Спартанац, Сарпат или Сарбат. У његовој биографији стоји, да му је дедовина као и Одисејева са кршне илирске Итаке, одакле су се 150 година после Илионске војне, његови преци доселили у апенинску Куму која је основана око 1050 г. ст. ере (Еусебије).

После смрти родитеља, Момирова мајка се преселила у Смирну где је на реци Мелети ванбрачно родила сина који је добио име Мелесиген по божанској реци. Његова мајка се касније преудала, али се Мелесиген после смрти очуха убрзо прихватио трговачког посла. На једном од путовања у Иберију, Мелесигена при повратку кући изненада заболе очи, тако да се у Смирну вратио слеп. Онда га прозову „Хомерос“, што је у регионализму језика Куме (малоазијске) значило: „слеп“, „слепац“. Исто значење „слепац“ износи и Прокло, док Ђорђић даје нетачну јелинску конструкцију „Талац“ а Будимир „Састављач“. Треба нагласити, да је бесмислено тражити етимологију Момира у јелинском („грчком“) језику, када Јелини, алијас „Грци“ као народ нису ни постојали у време настанка изворне Илијаде. Чак, ни преведена и фалсификована Илијада после 400 г. нигде не помиње „Грке“ нити Јелине! Уосталом, „Хомерос“ је инокосно јелинско име или надимак!

Обзиром, да је бесмртни песник Илијаде био Бриг и Егејски Пелазг од јонских Сарбата, алијас Сарпата или Спартанаца досељених у Јонију после освајања Илиона од стране Дораца (1128 г. ст. ере по Страбону),** онда порекло његовог надимка треба тражити у архаичном србском језику. Име Момир је истородно ариј. мамара, „Сунце на смирају“, које као придев значи „смртан“, па зато у србској народној песми ниче бор (дрво од светлости) на гробу Момира, јер Сунце божије пребива у тами. Отуда у јелинском језику Momo, дете Ноћи и Momar, нахоче (мит. Сунце) кога рађа „Ноћ без мужа“. Постоји још арапски облик Omer, у значењу „дуговечан“ с турском варијантом Omer, као и скандинавски облик Mimir, трећи корен Игдрасила (дрво од светлости) на божанском Јасену.

Наравно, мотив путујућег слепог певача постоји још у Ведама, али, суштински то ништа не мења, јер: Песници вуку нит ка небу, РВ 1, 155. Митолошки симбол „слепоће“ само наглашава улогу песника у тумачењу воље Божије, па је материјални фактор „слепоће“ у биографији песника Илијаде семантички пресудан, јер, она као и мудрост митолошки припада Наву који почиње управо на смирају Сунца божијег!

 

* “Илионска војна” је добила име по јадранском граду Илијону из Илијаде, а претворена је у “Тројански рат“ по граду Троја у јелинској регији некадашње тројанске Јоније у М. Азији, домовини бесмртног песника Илијаде.

** Значи, Илијон није пао 1183 г. ст. ере већ касније, с најездом Дораца и легендом о Тројанском коњу из Енеиде која је писана 1000 година касније!

Слободан М. Филиповић

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off
Jan
31

Ала, Змај и Аждаха …

.

Само у србској митологији „змај“ може да има позитивне особине, па је у свакодневном говору уз нечију успешност честа узречица: Ти си змај! Осим, што га народна песма држи за доброг љубавника, сматра се да змај наводи човека на нечастиве мисли и радње. У оперативној магији постоји „позитивно зло“, па када негативне мисли користимо као један од покретача ствари држећи их под контролом, ми користимо „снагу змаја“ а кад ствари измакну контроли, онда „змај“ постаје „ала“ која може да нашкоди човеку.

Србска народна традиција сасвим јасно разликује појмове „ала“, „змај“ и „аждаха“: Ала има од аждахе особиту духовну силу те лети и води облаке и град наводи на на летину (Вук, Рј.). Семантичи, „ала“ долази од аријског или архаично-србског валá, „прекриватељ“, божански придевак у значењу „сила“, „снага“ или „моћ“ од које је угаритски Вал, асирскоили (илу), Бог, фенички Илус (Сатурн),1 хетски Иллу, Медо-Гетски Уил, Сунце, јеврејски Ел, јел. ilios < eli, сјај, или арапски (В)алах. Да је ала облачне нарави сведоче христијанизовани стихови народне песме:

Намакну се облак Бечу,

из облака светац проговара.

Јер, облак је у старој вери станиште или оличење самог божанства. Отуда, ала је слична змају, али за разлику од њега узима памет и здравље јер је прождрљива и несита. Напада Сунце и Месец, па Громовник бије громом алу, против које се бори змај-чувар.

За змаја народ мисли, да је као огњевит јунак у којега у лећењу огањ одскаче и свијетли(Вук, Рј.). Змај је змија с крилима, а истоветна семантика ариј. џма-ја, (гма-ја), гмизати, упућује на Огањ који настаје сам од себе: Одовуд клада, одонуд клада а у среди змај лежи?Ватра. Нарав змаја је месечева:

На истоку пун месец изађе,

Змај огњени путовати пође.

Дијана Сербона богиња Месеца добила је име Хеката (изворно каријска богиња Нава), у вези вештичарења, јер се веровало да се вози небом у колима које вуку змајеви (Џемисон).Управо је стари дедо Месец „змајски цар“ у србској митологији, па као епски Змај Огњени Вук он има „вучју шапу“ (ноћно биће), „орлово крило“ (јачина) и „змајево коло“ (месечева нарав).

Аждаха је такође „змија с крилима“, а народ сматра да док змија змију не прождере не може аждахом настати. Назив долази од ариј. ахиндра (< ахи, змија, РВ 9,77), „господар змија“, име злодуха кога је покорио Громовник, па је од ове речи македонско-јелинска „ехидна“, србско „ездер“, стезник, као и ведски Ахи Будња, „Змај дубина“ или персијски Ази-Дахак чудовиште с три главе, јер Огањ је трострук. Како је змија симбол за огањ: Једна гуја преко бела света? Муња, аждаја се обично јавља у „језеру“ што је поређење за небеску воду. Огањ је још ведски син вода, а осим станишта, невидовну нарав аждаје одаје и непаран број глава.

Змај је оличење месечеве нарави поларизоване светлости, која доприноси космичкој хармонији у којој владају мале силе, јер, Месец као вештачки сателит има улогу припреме за деловање сферичне светлости. За разлику од змаја који је месечеве нарави ала је „облачна“, јер, електромагнетна сила са Сунца која долази преко магнетног фокусатора земљине атмосфере, у додиру с облацима изазива трење производећи звук који ми називамо „гром“ или „грмљавина“ (М. Стеванчевић).

Смртници могу да виде аждају, али алу и змаја само видовити, па је право питање шта се крије иза ових назива којима је заједнички именитељ змија – песничко поређење за Огањ и живи симбол Бога?

Ала, змај и аждаја су астрофизички облици светлости у васељени, који су нама познати као њена митолошка оличења.

Човек мора имати глобално знање да би разумео локалне појаве. Србско народно предање чува део општег знања пете генерације људи на Земљи, које се заснива на основним небеским кретањима, па Србе и њихово знање можемо схватити само преко циклуса монополарне космогоније.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Jan
31

О имену Козаци

.

Слободни коњички војнички ред Козака просторно обухвата сливове Дона, Дњепра и Урала, а настао је као одговор на агресију Татара, Литаваца и Пољака у 14. и 15. веку. Козаци су по сопственом предању пореклом Срби, али њихово име се не тумачи помоћу србског језика, већ по наметнутом принципу владајуће науке да се за тумачење користи било који други језик осим србског! Овај прећутно погрешан научни став, проистиче из сасвим просте научне чињенице да је србски био древни или „мајка језик“ на планети Земљи!

Тако је србски именослов у семантици имена Козак „обогаћен“ још једном лингвистичком инверзијом, с татарским козак, „лако наоружан војник“. Ако знамо, да на руском казак значи коњаник, онда тумачење добија на тежини, јер коњ је код старих Срба био животиња Сунца, па је чак додаван као предметак у божанским именима. Како су коњаници код старих Срба били искључиво „племенита рода“, њихова одлика је била ношење перчина (кика) по божанском примеру. Дуга коса је значи била ознака виших сталежа, што је временом прерасло у народно име.

Сходно наведеном, име Козаци треба тумачити као Косаци, ариј. кешара (кесара), „кос(м)ати“, име бога Нава < кеша (кеса), коса, као атрибут бога Сунца, јер коса најбоље преноси електро магнетна својства. Отуда, коса је симбол душе у србској митологији, а косматост атрибут огранулог Сунца. Србски мит недри чудновату митолошку длаку црвене боје, девојке сјајне као Сунце. Та златна „длака“ даје сво знање овога света од његовог постања, када је цар расцепи на двоје! Не само да је коса у миту обележје за светлост Сунца, већ је и замена за човека:

Шта је откуп брате?

Русе косе сејо!

Сеја косе одрезала,

те је брата откупила.

Код старих Срба је било у обичају да се прво воће као и прва коса намењују за душу (шишано кумство), па се не треба чудити што је коса у прошлости била статусни симбол. Потврду дају и вилинска имена Коса, Косара, Косана… или ороним Космај, јер, спота ове некадашње србске Свете горе везује се за косу и косматост, без обзира да ли је у питању шума Свете горе, коса њених посвећеника или врста винове лозе.

Влашићи (Плејаде) такође носе име по богу Нава, ариј. вала-џа (вала-са), власи (косе), „длакави“, „косати“, оличење сазвежђа Влашићи (Волосожари), које „затвара“ Ђурђевска зора а отвара Видовданска јер се у том периоду Влашићи не виде на небу. Али, Влашићи нису само оличење скотног бога већ и бога Рата (Картикеја). Отуда се у Несторовим листинама заклиње Волосом (= Велес).

У чешким споменицима 15. и 16. века Велес је сатана под утицајем хришћанства. Његова птица је гуска а празник св. Влахо (Влахос, Власиј, Власов дан), познатији као св. Блаж (16 фебруар).

Постоје ли синонимни примери у историји за божанско народно име по коси?

Постоје. На првоме месту медски Хикси које би требало звати Перчинаши, јер је њихово име од ариј. шик’а (кик’а), кика, перчин. Код Мисираца су познати као хека к’асевет, а код Арапа под именом Хасаки. Вероватно по перчину носе име и њихови рођаци Касити (асир. кашу), који су сами себе звали „љубимци Мардукови“ (Сербонови). Јелински писци их зову Косаји, Кисаји или Каспи. Ахајци из Илијаде такође носе придевак „косати“, а они су изворно Меди или Сарбати.

Још један историјски народ носи божанско име по коси, а то су Хазари или Косари. Бели Хазари су били плавокоси и црвенокоси људи, дуге распуштене косе, чије је писмо потекло од српског (Марваруди).

Познато је, да су Срби до Првог србског устанка носили перчин. Прича се, како је Црни Ђорђе усред устанка наредио да се секу перчини, јер, скоро да га је убио борби неки Турчин који га је дохватио за перчин. Ова наредба, умало није изазвала устанак у устанку, који је подигнут у Шумадији на простору некадашње Медије.

Слободан М. Филиповић

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off
Jan
06

ПАН, ПАНова свирала и ПАНични страх …

.
ПАН, ПАНова свирала и ПАНични страх …
.
Пан је син нимфе Дриопе и бога Хермеса, и већ као беба родио се с козјим ногама, рогат и брадат. Његов изглед толико је уплашио његову мајку да ју је обузео дотада незапамћен страх, па се такав страх још и данас назива ‘ПАНИЧНИ страх’. Наиме, нимфа Дриопа, мајка Панова, једноставно је побегла ‘главом без обзира’ и оставила малог Пана самог. Но, отац Хермес остао је ‘хладне главе’ и прихватио сина таквог какав јесте, па га је повео са собом на Олимп.
.
На Олимпу су се богови толико смејали и ругали Пановом изгледу да је несретник једноставно побегао из обиља и безбедности Олимпа у мрачне и опасне шуме Аркадије. Пан је скривен од свих одрастао у тим шумама, чувајући стада, свирајући на фрули, и повремено боравећи у друштву сатира и нимфи. Пан је волео да буде и у друштву бога вина Диониса и уживао у његовим веселим шалама.
.
Пан није марио за Олимп и друштво богова, презирао је њихову надмену умишљеност и саможивост. Радије је с пастирима скитао Аркадијом, него што је желео да губи време у божанским сплеткама. Лежао је на лепим местима, на прекривачу од најситнијих и најмекших иглица, у грмовима, под боровима велике крошње, препуштајући се телом и мислима светом поподневном одмору.
Није се попут других богова претварао у птице, лабудове, препелице, кукавице или орлове и змије . Показивао се напротив као јарац, с тврдим папцима, репом и роговима, ругајући се боговима и њиховој савршеној и непојмљивој лепоти.
.
Жене су обожавале његове шале. Кад би завршавали пољски радови, жетва и берба, мушкарци су опонашали Пана у полупристојној игри са женама, а оне би шалећи се, допуштале мушкарцима и више од шале, подбадајући их и охрабрујући узвицима “враже један”, баш онако како су некад и нимфе дражиле и поскакивале с Паном.
.
Све шале беху с Паном дозвољене осим једне – нису га смели будити из подневног сна. Кад би се то догодило и Пан се пробудио, продерао би се громогласним божанским гласом који се разлегао брдима, најчешће у подне. Сва су бића тада дрхтала од ужаса, као што и данас чине кад их ухвати паника и велики страх, који је по Пану добио назив ПАНИЧНИ СТРАХ.
…
Бог чије је друштво Пан обожавао био је Аполон којег је Пан подучио тајнама прорицања, иако је знао да ће касније Аполон утемељити пророчиште у Делфима које ће бити супарничко његовом пророчишту у Аркадији. Касније су Римљани изједначили Пана с Фауном.
Митологија је запамтила и такмичење Пана и Аполона у свирању, дакако, победио је Аполон са својом чувеном лиром.
.
Пану се догодила несрећна љубав, а само из ње је могла настати Панова СВИРАЛА и тужна љубавна песма од које ће задрхтати срца људи. Загледао се Пан у озбиљну нимфу Сирингу, једну од Артемидиних девојака које су девичанској богињи и саме заклеле на невиност. Она није разумела телесне радости, није нимало марила за њих. Пан се шалио са Сирингом, навлачио јарећу кожу, показивао јој папке и све ствари што их је сам, у бескрајној доколици умео израдити из неког комада дрвета. Нимфа се није обазирала, није се са њим хтела састати ни на једном месту, ни испод стабала најширих крошњи на најмекшој и најдужој маховини. Њена је потпуна одбојност изазивала у њему бес и потпиривала жудњу.
.
Једног је дана пратио нимфу брдима Аркадије, од горе Лекај до реке Ладон. Сустигао је уз саму реку и она се, губећи наду да ће се спасити од Панове грубости и срамоте, помоли реци и небу да јој одузму девојачки лик, и даду неки други, мање изазован и осетљив лик. Свом је снагом Пан загрлио Сирингу баш кад је подизала хаљину и загазила у реку, не би ли се некако спасила. И гле чуда! Уместо девојке Пан је у рукама имао само шупље стабљке ТРСКЕ. Није могао смирити бол кад је схватио да је Сиринга радије постала трска него његова љубав. Схватио је и то да је љубав према њој морао исказати на друкчији начин, и мирно поднети њено одбијање.
Одговорио му је ветар, стварајући у трсци тонове притајене туге. Досетио се. Одрезао је трску, спојио цеви воском у једну ВИШЕЦЕВНУ СВИРАЛУ, нежно је на њој засвирао, дозивајући титравом музиком и божанском тугом нимфу да му се врати.
.
Отада Сиринга или Панова свирала увек изнова, као да то чини први пут, обнавља љубавну тугу коју Пан упућује Сиринги, и подсећа на то како је љубав увек СВЕТА, па и онда кад није узвраћена.
Кад пате од љубави, онако као што је и Пан патио, заљубљени одлазе далеко од људи, у равнице где никога нема осим тишине и ветра. Онда на Пановој свирали засвирају тужну љубавну мелодију… Истина је да ће девојци коју тако дозивају задрхтати срце, и на зов свирале одговориће тужним сузама љубави.
.
Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Jan
02

Право порекло наводних Хазара

Теорија о отпадничком пореклу Хазара…

.

У последњих пар година су се могле чути и прочитати разне теорије везане за наводне Хазаре – од тога да су они монголско-турско племе, па до тога да владају светом или самостално или у име изфантазираних рептила.

Међутим, све те теорије су потпуно промашене и представљају празне приче, јер истина о наводним Хазарима је скроз другачија.

Наводни Хазари не могу никако да буду монголско-турско племе, из разлога што немају изглед и црте лица које су карактеристичне за Монголе.

Наиме, наводни Хазари су описивани као народ светле боје коже, црвенкасте косе и плавих очију; у кинеској хроници T’and-shu су описани као високи, црвене косе, црвеног лица и плавих очију, док арабски хроничар Ибн-Саид ал-Махриби пише да им је кожа бела, очи плаве, коса црвена и да су им тела крупна.

Ови описи јасно показују да наводни Хазари никако не могу бити Монголи, а са друге стране је јасно да Србска раса има све наведене физичке карактеристике које се приписују наводним Хазарима (бела и светла кожа, црвена коса, плаве очи, висока и крупна тела).

1300. године наводни Хенрих фон Нојштат пише да су Хазари људи Гога и Магога, а унаводној средњовековној Немачкој (кажем наводној јер је Немачка настала крајем 19. века и није постојала у средњем веку) Хазаре називају црвеним јеврејима са црвеном косом и брадом.

Термин јевреј  је термин који је измишљен у средњем веку, пре пар стотина година, јер у време када је наводно живео Исус није било никаквих јевреја већ је било наводних Јудејаца, а сам термин јевреј се везује за Хазаре, односно Ашкеназе који су су у средњем веку живели и Европи, а који никада нису живели у Јудеји.

.

Што се тиче поменутог назива за наводне Хазаре који гласи “људи Гога и Магога” – ту треба разјаснити на шта се тачно он односи.

Званична лажна историја за Гога и Магога претпоставља да се ради о монголским племенима, што је опет погрешна теза.

Магог се спомиње у Библији и он је наводно Јафетов син, односно унук наводног библијског Ноја који је, заједно са својим синовима Јафетом, Семом и Хамом и њиховим женама, успео да преживи велики потоп.

Наводно од Јафета, Сема и Хама потичу сви садашњи народи света, односно сви садашњи народи наводно представљају њихове потомке, па се тако сви народи света деле у три групе народа које су назване по Нојевим синовима, тако да по званичним поделама имамо “јафетидску” групу народа, “семитску” групу народа и “хамитску” групу народа.

Наводни Јафет, Магогов отац, је у овој причи битан јер наводно Срби представљају његове потомке, па у Изороду (Изироту, Постању) Јафет представља Србе.

О Србима као Јафетовом потомцима пише и Мавро Орбини који у свом делу “Краљевство Словена” каже: “Словени (Срби) као потомци Јафета, старијег Нојевог сина…”.

О Србима као потмцима Јафета говоре и страни писци Samuel Hazzard Cross и Olgerd P. Sherbowitz-Wetzor, као и католички свештеник, доминикац фра Винко Прибојевић (који Србе назива измишљеним именом Словени).

Када се све ово има у виду, онда  је јасно да ни Магог не може бити никакав Монгол, већ да Магог као Јафетов син наводно представља или директног или побочног Србског предка.

Араби такође помињу Гога и Магога, па тако арабски назив за Гога и Магога гласи Је’џуџ и Ме’џуџ, и у тој њиховој причи Је’џуџ и Ме’џуџ представљају два народа или племена која се појављују са истока пред кијаметски (судњи) дан и који пустоше муслиманске земље, а које ни “васкрсли” Исус тј. Иса (како га зову муслимани) неће моћи да заустави.
Међутим, у називима Је’џуџ и Ме’џуџ се налази “џуџ”, а “џуџ” невероватно подсећа на један од погрдних назива за Србе који гласи “џуџа”.

Наравно да и Ноје и Јафет (као и остали Нојеви синови и унуци ) и арапска прича представљају измишљотине и подметачине Србској раси,  јер су Србска раса и Србска цивилизација старији од ових измишљених библијско-кур’анских протагониста, но остало је званично записано да Срби спадају у “индо-европску” групу народа (тачније евро-индијску јер се Србски ген из Србије ширио и по Европи и ка Индији – управо као што су европска истраживања хаплогенома потврдила да је хаплогеном Н1А1 најзаступљенији у делу мушке Србске популације и да се седиште тзв. лажно назване индо-европске цивилизиције налази на Балкану, у Србији), чији изворни назив гласи “Јафетиди”.

.

Да се вратимо на право порекло наводних Хазара.

Наводно се њихова држава простирала између Каспијског језера и Црног мора, међутим, на тим просторима су, у време наводног постојања хазарске државе од 7. до 10. века н.е., живели Скити чија Скитија се простирала од Дона на истоку до Дунава на западу.

Ко су били Скити?

Званична лажна наука нам не открива идентитет Скита, већ Ските дефинише као номадски народ и Скитима званична лажна наука означава сва номадска и лутајућа племена.
Међутим, Јосиф Флавије за Ските, као и за већ поменуте Гога и Магога каже: “Магог оне који живе у њему зове Магогити, а који су од Грка названи Скити”.

Пошто смо већ видели везу наводног Магога, сина Јафетовог, са Србима, и пошто су се Магогитима називали Скити, из тога јасно произилази да Скити имају везе са Србима, односно да су Скити у ствари Срби.

Да је тако, говори нам и само име Скити које је настало из Србског глагола скитати, што се савршено уклапа у причу о скитачком, номадском, лутајућем народу.

Скитија се такође помиње под називом Сарматија, јер је име Сармати заменило име Скити.

Сармати се као назив употребљавало до 11. века н.е., и за Сармате је записано да су живели око Кавказа, Црног мора, Дона и Дњепра, па да су се касније раширили до Висле и Дунава, али нам званична лажна наука не открива идентитет Сармата.

Писац, историчар и лингвиста Павел Јозеф Шафарик (1795-1861) који је у свом делу “О пореклу Словена” истакао тврдњу да су сви Словени првобитно називани Србима, је у истом делу о Сарматима написао следеће: “Сарматски народ – то су Сирби”, а такође је у свом делу приложио цитат једног католичког бискупа из 10. века који је записао: “За Сармате се каже да су се у то време звали Сирби”.

.
Као што видимо, нигде ту нема ни помена Хазарима, Хазарији, Хазарстану, а одређени покушаји углављивања Хазара као монголско-турског племена од стране званичне лажне науке пропадају због описа тих наводних Хазара, где се види да расне и физичке карактеристике којима су описани не могу да припадају Монголима већ Србима, као и што повезивање монголско-турског племена са “људима Гога и Магога” нема никакву основу јер је Магог, као син Јафетов, повезан са Србима, као што су са Србима повезани и Скити (Сармати) који су називани Магогитима.

Чак и Артур Кестлер, писац књиге “Тринаесто племе” која говори о Хазарима наводи да су наводни Хазари дошли са реке Волге и Кавказа а не са реке Јордан и Канана.

Јасно је да су Сармати, односно Скити, некада били Срби и то је оно што нам званична лажна наука свесно прећуткује из разлога што је право порекло наводних Хазара тј. некадашњих Срба а потоњих Скита (Сармата) проузроковано искључиво одпадништвом од Србства због лажне религије .

.

Званично, наводни Хазари су, пре примања јудаизма, обожавали једног бога по имену Тенгри коме су, у ритуалима, жртвовали коња.

Пошто случајности не постоје, и пошто смо већ видели да су наводни Хазари у ствари Скити, због тога не треба да изненађује готово истоветан запис везан за жртвовање коња који је оставио Страбон: “Меса-Гети су веровали у једног бога коме су као жртву приносили коња”.

Меса-Гети је један од назива за Ските, односно људе Гога и Магога, а Херодот за Меса-Гете каже да су “скитско племе”.

Поједини историчари кажу да је жртвовање коња богу било својствено свим Србским племенима тог доба, али оно што нам такви историчари прећуткују је чињеница да је такво веровање и да су такви ритуали били веровање и ритуали искључиво одпадничких Србских племена који су управо због накарадних обичаја и веровања прогнани из Србства, јер само одпад од Србства може да ритуално жртвује животиње некаквом богу.

.

Још једна ствар коју нам историчари прећуткују је ком и каквом то богу су Скити жртвовали коња?

Одговор на то питање даје нам Скитски артефакт који се зове “скитско сребрно огледало” из скитског тумулуса тј. могиле, гробнице Келермес (Кубан, Краснодарска регија) на коме се налази лик не бога већ богиње коју многи сматрају Сербоном, а у питању и јесте лажна богиња којој је име Сербона само једно од многих имена под којима је позната.

Сербона је богиња Месеца, а као што већ сви знамо – у нашем тродимензионалном свету нама видљиве манифестације светлости и таме су Сунце и Месец, односно Ра и Ар, а позната је древна борба између култова светлости и култова таме, односно борба између Срба и одпадника од Србства.

Самим тим је јасно да су Скити некада били Срби који су славећи богињу Месеца и приносећи јој крвне жртве постали поклоници култова таме, па су зато протерани из Србства и осуђени на номадски, скиталачки, луталачки живот, те су зато прозвани Скитима.

Да је тако говори нам и један од синонима за глагол скитати по коме су Скити добили свој назив када су као одпадници протерани из Србства а који гласи – лунгати.

Глагол лунгати се односи на лунге, тј. на оне који лунгају односно скитају, лутају, и сам глагол лунгати у себи садржи реч “лун” која једино може да означава Луну, што је један од назива за Месец.

Ако се има у виду да су Скити веровали у богињу Месеца којој су приносили крвне жртве те да су зато као одпадници протерани из Србства и названи Скитима по глаголу скитати, онда је јасно зашто је један од синонима за глагол скитати управо глагол лунгати – управо због Скита и богиње Месеца.

Такође, један од синонимних назива за Ските је Скоти (у једнини – Скот), тако да су Скоти, као одпадници од Србства, погрдно названи скотовима.
Но тај сининимни назив за Ските који гласи Скоти а који је као погрдан назив додељен одпадницима протераним из Србства такође асоцира и на Шкоте.
Званична лажна наука нам говори да су Келти (у које спадају данашњи Шкоти, Ирци, Велшани) насељавали простор Србије пре него што смо се ми Срби наводно доселили.
Наравно да је прича о досељавању Срба у Србију један фалсификат који је разбијен у парампарчад, и зато право питање треба да гласи: ко су Келти (као и ко су Германи, Романи, Скандинавци…?) а не ко су Срби.

.
Да су Хрвати, Црногорци, Македонци и “Бошњаци” у ствари некадашњи Срби – то је сваком касветном кристално јасно.
Иста је ствар и са Келтима.
Келти су такође некада били Срби, па су протерани из Србије и Србства.
Конкретно, Шкоти су пореклом Скити, односно Скоти, и та тврдња о њиховом скитском тј. скотском односно скотовском пореклу је изречена и написана од њих самих.
Наиме, у Шкотској је 5. априла 1320. године издат документ под називом Арбротска декларација (Declaration of Arbroath).
Арбротска декларација је била наручена и потписана од стране осморице шкотских ерлова и тридесет једног племића, укључујући представнике породица Ситон, Синклер и Грејем, и у том документу је дат приказ историје Шкота од њиховог порекла из Скитије и тамошњег преобраћања у хришћане под “светим” Андрејом.
Ствари су апсолутно јасне, и иако лажна званична наука Шкоте сврстава у Келте – Шкоти документовано сами за себе тврде да пореклом нису Келти већ Скити тј. Скоти, односно скотови, одпадници од Срба.

Ирци, које лажна званична наука попут Шкота проглашава Келтима, такође нису Келти већ одпадници од Србства који су наводни хазарски а у ствари скитски тј. скотски, скотовски ритуал жртвовања коња практиковали и приликом церемоније крунисања свог краља.
Они би тада једну кобилу жртвовали и скували у води у којој би се новоустоличени краљ купао, пијући истовремено ту чорбу и једући месо жртвоване животиње.
Такође би се новокрунисани краљеви код Шкота и Ираца приликом церемоније крунисања и ритуално венчавали са богињом.

Што се тиче Велшана, који су такође од стране лажне званичне науке проглашени Келтима, њима се држава зове Wales, и више је него очевидно је да је то име узето по Валесу / Велесу, који је у Србској митологији бог подземља али и бог животиња односно скотји бог.

Према томе, скот представља синоним за животињу, па сада постаје јасније зашто су одпадници који су протерани из Србства називани скотовима – разлог томе је деградација од свесног Србина на ниво скота, односно животиње.

.
Цела ова прича о одпадницима протераним из Србства подсећа на причу о прогнаним јеврејским племенима, попут племена Дан које је дошло до Ирске славећи богињу Дану – Даницу (што је само још једно од многих имена под којим је позната лажна богиња).
Обзиром да су Јевреји (као и Хазари) измишљена категорија, самим тим никаква Јудеја није постојала и никаква измишљена јеврејска племена из ње нису могла бити прогнана.
Права истина гласи да је Србија та наводна Јудеја, а фалсификована званична лажна наука данас наводним Хазарима назива управо одпадничка Србска племена која су протерана из Србије и Србства, и такође повезује наводне Хазаре са наводним Јеврејима, а занемарује чињеницу да наводни јевреји сами себе народним именом називају Ибрис, што прочитано на њихов начин, са десна на лево, даје реч Сирби, а јасно је да су Сирби у ствари Срби, те да су наводни јевреји и наводни Хазари само једни од многобројних одпадника од Србства и да су имена Јевреји и Хазари само неке од измишљених категорија званичне лажне науке.

.
Међутим, велика већина данашњих Срба су само неми посматрачи или преписивачи и преносници туђих лажи које највише одговарају онима који су их измислили и пласирали са једним јединим циљем – да се не сазна њихово право порекло.
Зато данас имамо ситуацију у којој уместо да се на “Хазаре” и остале беле одпаднике од Србства гледа као на нижу сорту коју су наши преци прогнали из Србства и назвали скотовима, на њих се, због материјалистичког погледа на свет у модерних Срба, гледа као на “успешне” који поседују гомиле новца и злата, па се модерни Срби све више клањају новцу и злату, иако новац представља само једну врсту шарене лаже (безвредни шарени папир), док злато представља само један од неплодних, па самим тим и безвредних комада земље.

Извор –

http://srbskibozur.blogspot.rs/2015/05/blog-post_17.html

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Dec
27

DRUIDI (DRVIDI)

Друиди и келтска митологија

Slika

.

Друиди (Дрвиди) су описани на више места, а посебно детаљно у „Коментарима о галском рату“, где Цезар, између осталог, пише: „Друиди, како се називају њихови свештеници, повезани су са свим што се тиче религије. Они се старају о приношењу жртава, наступају као саветници у свим верским питањима и уживају велико поштовање. Они доносе одлуке у скоро свим политичким и приватним парницама, а ако се деси злочин или неко почини убиство, уколико настане сукоб око наследства или граница, они су ти који пресуђују и одређују одштету и казну. Ако појединац или народ не поступи према њиховим пресудама, бива искључен из учествовања у приношењу жртава. То је највећа могућа казна за коју Гали знају. Они који су на овај начин изопштени, третирају се као богохулници и злочинци и сви им се склањају с пута избегавајући да их сретну и говоре с њима, или да буду „заражени“ личним контактом; они не могу да траже своје право на суду нити да добију државну службу.

Вођа друида је човек који има апсолутну власт над свима. Када он умре, бира се нови: ако је један од друида посебно виђен, он наступа даље као његов наследник; ако је више једнако вредних, одлука се доноси гласањем друида, а понекад и на основу дуела. Сваке године у исто време свештенство одржава судске процесе на светом месту у земљи Карнутерна (сматра се да се та област налазила у средишту Галије). Овамо долазе из целе земље они који желе да разреше своје спорове или да им се суди. Сматра се да је учење друида настало у Британији и одатле се раширило на Галију. Још увек је уобичајено да они који желе да темељније студирају одлазе тамо.“

„Под нормалним условима, друиди не иду у рат и уопште не плаћају порез. Ове значајне привилегије привлаче многе младе људе на студије, а има доста и оних које шаљу родитељи и рођаци. Прича се да време користе учећи штиво напамет. Зато није неуобичајено да неко студира и по двадесет година. Док Гали, иначе, у јавним и приватним документима чeсто користе грчки, друиди сматрају да је записивање светог знања у сукобу са њиховом религијом.Њихова позната доктрина је да човекова душа не нестаје, већ се након смрти сели у другог; они сматрају да ће ова мисао дати људима храбрости, јер нема разлога да се боје смрти. Иначе, са великом темељитошћу проучавају звезде и њихово кретање, расправљају о величини универзума и Земље, бићу живота, моћи бесмртних богова уопште и специфичној надлежности појединих богова и о свему томе подучавају омладину“
Нешто касније Цезар наставља: „У свих галских народа религија има надређену улогу. Због тога они који су погођени болешћу или су у рату или се на неки други начин налазе у опасности, приносе људске жртве или дају обећање да ће принети жртву. У вези са жртвама користе друидску помоћ, пошто Гали сматрају да се бесмртни богови не могу умилостивити без давања живота за живот, као и да жртву исте врсте такође треба да принесе само друштво. На неким местима праве колосалне фигуре чији су удови исплетени од врбовог прућа и напуњени живим људима; онда под њима запале ватру и жртве тако страдају у пламену. Смакнућа лопова и пљачкаша или других преступника сматрају се за најугодније жртве бесмртним боговима, а ако нема довољно таквих не преза се ни од смакнућа невиних.“

И Страбона су занимали друиди: „Генерално говорећи, међу галским народима постоје три врсте људи који су изузетно поштовани: барди, vati и друиди. Барди су певачи и песници, vati врачеви и природни филозофи, док друиди уз природну филозофију проучавају и филозофију морала. Сматра се да су друиди од свих најправичнији и због тога им је дато да одлучују не само у приватним већ и у јавним споровима; чак су у ранијим временима одлучивали у ратним приликама и успевали да противнике већ спремне за борбу одговоре од рата; њима је посебно у случајевима убиства препуштено доношење пресуде…“
Страбон пише да су Келти раније жртвовали осуђенике: „Међутим Римљани су укинули ове обичаје, као и све што је у вези са жртвовањем и врачањем а што је у супротности са нашим обичајима. Келти су имали обичај да човеку осуђеном на смрт забоду сабљу у леђа и да на основу начина његове самртничке борбе предсказују будућност.“
Плиније даје живописну слику верског ритуала приношења жртвеног бика: „Они имају име за имелу која значи „оно што све лечи“. Пошто су обавили припреме за приношење жртве и гозбу под дрвећем, приведу два бела бика, којима су рогови по први пут завезани. Друид који је обучен у белу ношњу пење се на дрво и одсече имелу златним српом, а остали, који такође имају беле огртаче, прихвате је. После овога убију жртвену животињу, истовремено молећи Бога да им благослови поклон. Они верују да имела узета у пићу чини неплодне плодним и да је противотров свим отровима.“

Плиније наводи да друиди познају својства разних биљака. Он, на пример, пише о једној посебној биљци: „Биљка се зове selago. Бере се без употребе гвожђа и то тако да десна рука клизне кроз леви рукав тунике, као да је то чин крађе. Ношња мора бити бела, стопала боса и чиста, а пре него што се убере треба да се жртвују вино и хлеб. Друиди у Галији кажу да се биљка носи као амајлија против свих врста зала и да њен дим лечи очне болести.
Такође користе биљку мочварицу коју зову samolus; она се бере након поста левом руком и штити од крављих болести. Али они који је беру не смеју гледати иза себе нити игде одложити биљку осим корито за пиће.“
Осим тога, Плиније приповеда и о специјалној врсти змијских јаја којих има у Галији: „Такође постоји и друга врста јаја која су позната у галским провинцијама, али Грци их не познају.
Лети се безброј змија склупча у клупко и држи на окупу уз помоћ пљувачке и секрета из њихових тела. То се зовеanguinum. Друиди кажу да оно што пиштеће змије избаце у ваздух треба ухватити у огртач који не сме дохватити земљу а затим брзо побећи на коњу, јер ће змије прогонити човека све док их водени ток не заустави. Кажу да то треба проверити тако што ће се видети дали су отпливале у смеру супротном од речне струје… Како су врачеви навикли да своје радње обавијају велом тајни, прописују да се змијска јаја смеју узети само тачно одређеног дана у месецу, као да је људима задано да им месец и змије одређују време догађаја.“

Света места
Више античких писаца наводи да су се келтски верски ритуали изводили у природи, у забаченим шумарцима. И извори и језера имали су важну улогу када су желели да комуницирају са вишим силама. Језера и речни токови такође су се користили за жртвовање драгоцених предмета боговима.
Страбон о томе пише: „…Као Посидоније, и многи други рекоше да је земља Галија богата златом и, пошто је становништво било богојажљиво и живело умерено, благо се могло наћи на више разних места у келтском подручију, посебно неповредивост језера пружаше заштиту благу. Али када Римљани заузеше ово подручје, продадоше језера на јавној аукцији.“
Овде се може навести важно налазиште на британским језерима – на Англсију, вализијском острву на коме су друиди имали своје важно одредиште – на којима је за време II светског рата пронађено много оружја, као и возило на два точка, робовски ланци, котлови и комад бронзе са латенском декорацијом. Сматра се да је ту приношена жртва у периоду пре римског освајања Англсија 61. године н.е.

Природа, свети шумарци- ЛУГОВИ, речни токови и језера су, иначе, чинили оквир верског живота и ритуала Келта. Стварних храмова очигледно, уз изузетак одређених локалитета на којима су имали близак контакт са средоземном културом, нису имали. Међутим, у јужној Немачкој, Француској и Енглеској пронађени су трагови неколико стотина тзв. четвртастих светилишта. То су велика правоугаона ограђена подручја, понекад са остацима мањих грађевина. Раније се сматрало да су то остаци фортификација али су у многим од ових ограђених подручја пронађени шахтови, дубине до 40м, који се не могу објаснити постојањем шахтова за одлагање ђубрета. Вероватније је да су то били бунари који су имали култну функцију пошто су у једном од њих пронађена два јелена издељана од дрвета, а у другом стварни јеленски рогови и поред њих различите органске материје као што су месо и крв.

Богови и богиње – значај животиња

Цезар пише о келтским боговима у „Коментарима о галском рату“: „Меркур је бог којег највише обожавају. Његових статуа је највише и сматрају да је он пронашао све занате; он је показивач правца и заштитник на путу, он има највећу моћ када је у зарађивању новца и вођењу трговине реч. После њега долазе Аполон, Марс, Јупитер и Минерва. О њима Гали углавном имају исте представе као и други народи: Аполон лечи болести, Минерва учи људе занатству и уметности, Јупитер влада боговима, Марс одлучује у рату.“

У келтској митологији, животиње имају јак симболички карактер. Најраспрострањеније животиње у келтској митологији су јелен и коњ. Јелен је, осим код Келта, био важна животиња и код народа у много ранијем периоду. Ова лепа и достојанствена животиња била је повезана са представљањем плодности и поновног рођења, јер јелени сваке године губе рогове да би им на чудноват начин опет израсли, још већи и лепши од предходних.
Осим јелена, и коњ је имао централно место. Коњ није био само важна животиња у вођењу ратова, за рад и вучу већ га је, као и јелена, обавијала магична аура. У старијим келтским гробницама кнежева и кнегиња нађени су коњска опрема и коњска кола положени у гробницу заједно са покојником (али не и сам коњ, што је супротно обичају који се среће на истоку, код Скита, који је, несумњиво, директно или индиректно, утицао на Келте).
Један од доказа централног значаја коња, који је највреднији пажње, јесте неуобичајени приказ истог који се данас може наћи код Уфингтона у јужној Енглеској – леп и очишћен приказ коња, 110м дуг, направљен тако да кад се са површине уклоне бусени траве, на видело изађе бели кречњак испод њих. Слика потиче из I века пре н.е.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Dec
27

АСАСИНИ

АСАСИНИ – ВИТЕЗОВИ ИЗ СЕНКЕ

 

“Беспоговорно испуњавају наређења свог Старца,  а сви их се плаше,   јер са лакоћом убијају чак и владаре.”
  (Бенjамин из Туделе,  јеврејски хроничар и рабин, cca. 1170.)

.

Прича о чувеним Асасинима — мистериозна комбинација теологије, разних легенди и поузданих историјских навода — почиње у 11. веку на територији данашњег Ирана и Сирије.

Низарити, припадници посебног огранка у оквиру измаелизма (који је грана шиитског ислама) у том периоду почињу да представљају све већу претњу ауторитету већински сунитског султаната Турака Селџука, који је у 11. веку, непосредно пре Првог крсташког рата, био на свом врхунцу.

Вођа низаритских измаелита, Хасан ал-Сабах, започео је отворену побуну против Селџука, заузевши неколико планинских утврђења на северу данашњег Ирана. Хасан је новоосвојена изолована, тешко приступачна планинска упоришта претворио у добро повезану мрежу база, а своје низарите је организовао у дисциплиновани ред изузетно вештих убица и атентатора.

Хасан је убрзо постао познат као мистериозни Старац са Планине, а његови одани и вешти следбеници — познатији као Асасини — имали су кључну улогу у политичким токовима крсташких ратова и свих већих дешавања у Прекоморју.

Асасине, дакле, начелно можемо идентификовати као припаднике шиитске мањине, организоване ради остваривања политичког утицаја у сунитском султанату Турака Селџука. Међутим, разлог за њихову легендарну репутацију не лежи у природи њихових политичких циљева, већ у начину на који су исте остваривали.

Припадници овог реда били су међу најдисциплинованијим и најобученијим ратницима свог времена. У питању су били елитни атентатори, беспоговорно одани, изузетно физички спремни и вешти у руковању готово свим врстама оружја, мајстори прерушавања и шпијунаже, савршено обучени за прецизно и сигурно уклањање тачно одређених појединаца.

.

Wikipedia, Asasini ubijaju Nizam al Mulka

.

Често се сматра да назив за припаднике овог реда потиче од арапске речи Ḥashshāshīn, која се може превести као “корисници хашиша”. Тако су их, наиме, називали њихови политички противници, а сам назив је заснован на уверењу да су Асасини своје атентате извршавали под утицајем хашиша, који су, наводно, узимали да би себе довели у стање хладне смирености потребне за успешно обављање задатка.

Етимологија њиховог назива је, међутим, знатно очигледнија — сам Хасан је своје следбенике звао Asasiyun, што се може превести као “верни принципима”. Какво год било његово порекло, назив Асасин је у Европу много касније пренео Марко Поло, забележивши приче о Асасинима које је чуо током својих чувених путовања.

У енглеском језику, реч assassin и данас означава политички мотивисаног атентарора, професионалног убицу истакнутих личности, а сличне речи са идентичним значењем постоје и у већини индоевропских језика.

Политички циљеви Асасина увек су знатно варирали — по нареби би спроводили жеље свог Старца са Планине, засноване на личној освети, користољубљу или нерашчишћеним рачунима, док би најчешће деловали у интересу свог реда или припадника шиитске мањине.

Посвећен верским текстовима и уобличавању доктрине за своје следбенике, Хасан-ал-Сабах  до краја живота није напуштао замак Аламут, седиште реда Асасина. Преминуо је 12. јуна 1124. године. Према неким наводима, на самрти је изговорио да “нема апсолутне истине; све је допуштено”.

За ред је била карактеристична строга хијерархијска структура — Асасини већег ранга нису обављали “теренски рад”, већ су радили на обуци и индоктринацији нових следбеника.Професионалне атентате извршавали су Асасини најнижег ранга — fida’i (“пожртвовани”).

Ученици су годинама били обучавани у духу Исламског Витешког Етичког Кодекса познатог као Furūsiyya — вежбали су јахање и руковање свим врстама оружја, проучавали су верске текстове, лингвистику, уметност ратовања и напредне принципе војне стратегије. Специфична природа њихове “професије” захтевала је и посебну обуку у области прерушавања, саботаже и шпијунаже. Да би успешно окончали своју обуку, будући fida’i су морали усвојити и етичке принципе реда Асасина.

Најважније морално начело реда налаже да се сваки Аасасин мора уздржавати од насиља према свима осим према својој мети, а нарочито им је забрањено повређивање или угрожавање цивила.

Нарочито важан део њихове доктрине оличен је у веровању да елиминација појединаца представља “безболнији” вид политичког утицаја, мање зло у односу на избијање масовних сукоба и ратова. Колико год то деловало контрадикторно, Асасини су веровали да убијањем одређених појединаца, најчешће амбициозних, ратоборних и опасних, спашавају многобројне животе и доприносе очувању мира у Прекоморју.

Тактички приступ Асасина извшавању задатка био је застрашујуће ефикасан, а претходне припреме су могле трајати месецима, чак и годинама. Асасин би се најпре уклопио у средину у којој његова мета живи и обавља свакодневне активности, што је подразумевало прерушавање и усвајање локалног дијалекта. Затим би се посветио откривању свих корисних информација, а нарочито уочавању устаљених шаблона у понашању будуће жртве. Бележио би навике, склоности, страхове, укусе и свакодневне ритуале своје мете, што је могло трајати веома дуго. Стечено знање би му најчешће омогућило да пронађе згодну прилику да се довољно приближи жртви, а обученом Асасину најчешће није било ни потребно пружити више од једне прилике. Од великог значаја је био и избор одговарајућег тренутка. Овакав атентат имао је за циљ да пошаље јасну политичку поруку, те је морао бити изведен у јавности, пред очима што већег броја посматрача.

Асасини се нису увек служили елиминацијом истакнутих личности. Њихова смртоносна ефикасност убрзо им је донела репутацију коју су једнако вешто користили ради остваривања својих интереса. Наиме, сама помисао да би се могао наћи на мети Асасина је код појединца најчешће изазивала опсесиван, готово параноичан страх, због чега би се дотични својски трудио да се истима не замера.

Оно што је нарочито ужасавало противнике Асасина јесте чињеница да им практично нико није био ван домашаја. Примери су бројни — гроф Конрад од Монферата, који је једно време de facto владао Јерусалимским краљевством, пао је као жртва Асасина. Низам ал-Мулк, велики везир селџучког султаната, убијен је у својој носиљци од стране Асасина прерушеног у дервиша, окружен збуњеним телохранитељима.

Чак се и велики Саладин, султан Сирије и Египта, смртно плашио Асасина — најмоћнији појединац у тадашњем исламском свету, освајач Јерусалима и апсолутни господар Дамаска и Каира, није се усуђивао да крочи на територију под контролом Асасина.

Асасини су, заједно са осталим друштвеним и верским групама у Прекоморју, били знатно ослабљени под притиском монголске инвазије у 13. веку. Претпоставља се да су fida’i по наређењу Куршаха ал-Дина, тадашњег поглавара реда Aсасина, покушали атентат на монголског Kана. Монголи су заузврат покренули масовну војну кампању против Aсасина. Замак Аламут, седиште реда, нашао се 15. децембра 1256. под монголском опсадом. Утврђење је убрзо пало, након чега је монголски кан Хулагу наредио погубљење Куршаха ал-Дина.

За разлику од Монгола, мамелучки султан Бајбарс поступио је много мудрије — није уништио ослабљени Сиријски огранак Aсасина чију је територију освојио, већ је сиријске Aсасине примио у своју службу.

Лишени приступа етичким начелима и верским учењима свог реда, Бајбарсови Aсасини убрзо су изгубили велики део своје ефикасности, репутације и вештине. Асасини, атентатори који су се придржавали витешких принципа, припадници реда који је некада држао у шаци чак и најмоћније појединце на Блиском истоку, потпуно су изгубили целокупан политички, а и сваки други вид утицаја.

Читаоцима заинтересованим за детаљнију историју реда и за бројне легенде и мистериозне појединости везане за Aсасине препоручује се роман Аламут  словеначког писца Владимира Бартола.

Извор – http://www.stavstudenata.com/2015/08/03/asasini-vitezovi-senke

…

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Nov
16

СРБИЈАНСТВО

Порука књиге ,,СРБИЈАНСТВО”,

аутора Драгана Марјановића и Бобана Васиљевића

 

СРБИЈАНСТВО КАО УСЛОВ СРПСКЕ СВЕСТИ

Термин СРБИЈАНСТВО  уопште није познат термин. Велика су лутања у покушајима да се он схвати и само ретки су успевали да ствар поставе на своје место. Лутања настају превасходно из разлога што се термин србијанство од самог свог настанка користи неадекватно. Прва употреба овог термина била је дириговано извитоперена, свакако смишљеним деловањем против српског народа, јер није одражавала суштину овог појма.

Термин србијанство, који суштински представља одлику Срба, који Србе упућује и води ка стварању и изграђивању сопствене српске земље, који изражава унутарњу међусобну љубав Срба, лансиран је као име… као име једног дела српског народа, онога који се нашао у ослобођеној од Турака Карађорђевој односно Милошевој Србији. Дакле приписан је само једном делу Срба и то не као његова унутарња одлика, него као званично име.

Чињеница је да такво име Срби у Србији никад нису прихватили, јер су схватали да је то апсурдно, али су Срби који су живели изван Србије олако усвојили ново име за део свог српског рода. Тиме су направили страховиту штету себи, јер себе више нису сматрали Србијанцима, и тиме су губили и моћ коју ова реч носи, губили су способност да стварају српску државу. Управо су они били дужни да пруже отпор оваквом имену јер би то био начин да се сачува јединство Срба и да се настави борба за ослобађање и обједињавање свих Срба једном српском државом.

Сам појам србијанство управо то и значи: србијанство подразумева тежњу свих Срба за јединственом српском државом, као омеђеном српском отаџбином. Активност Срба у том смеру, дакле у смеру изграђивања државе, отаџбине Срба, која би могла да чува и култивише српски идентитет, у којој племените тежње Срба могу да нађу своје упориште и постојан темељ и пруже неопходан оквир, то је србијанство.
Овај појам је покушао да предочи Србима и свету Љубомир Мицић објављујући 1940. године ,,Манифест србијанства”, који је одмах и забрањен, односно, Мицић није успео из разлога што је то било време у коме се такав подухват тешко могао реализовати. Било је још неколико покушаја да се овај појам исправно сагледа и протумачи, али довољног одјека није било. Погрешно схватање појма србијанство и данас доминира међу самим Србима и самим тим кочи сваки напредак и сваку добру и корисну делатност српства у целини.

Без исправног схватања појма србијанство, српство је сасвим дезоријентисано у самом свом корену. Српство не препознаје своје основно стремљење, свој правац пружања, своју улогу и свој метод живљења и опстајања. Јер србијанство као љубав према непрестаном изграђивању и небеске (врлинско усавршавање) и земаљске (свакодневно унапређивање и украшавање) Србије, јесте подлога за свако српско делање, оно даје смер и путоказе Србима. Свака иоле добра акција, будући да у недостатку србијанске свести бива непрепозната, већ је у самом зачетку и теоретски осуђена на неуспех.
На нама је да појам србијанство расветлимо, доведемо га до његовог основног, суштинског значења и тек тада српство може да препозна себе, своје место и своје могућности. Само схватањем србијанства ми ћемо сазнати шта је српство и спознати себе саме.

„Сви ми треба, најзад, да се збратимимо под једном круном Србијанства од Немањића.
Зато што је србијанство веће и светије од Србства.”

Извор –

http://www.srpskikulturniklub.com/srbijanstvo-uslov-srpske-svesti

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
Nov
01

O Kulturi Vinče i Vinčanskom pismu na engleskom jeziku

 

 

This text is in response to Serbian Golden Age Celebrated in London, in particular to the title.

The mere suggestion of a golden age suggests and assumes there have been no ages or serious Serbian civilisations that have been equally as golden and that predate the one mentioned.

There are people such (Dr Miloš Milojević, Draško Šćekić, Ognjen Radulović, Dr Olga Pjanović, Dr Jovan Deretić, Prof. Milorad Stojić, Radonja Božović, Prof Radivoje Pešić, Pavle Josef Sarafik, Holy Nestor of Novogorod, Mavro Orbini, Eusebius Pamphilia & others) who have an alternative view on Serbian history. Who can possibly give documentation of hundreds of rulers prior to Nemanjci, who were possibly 142nd Serbian Rulers in its entire history. For example Carstvo Svevladovici, Svetimirovici, Ostrivojevic.

The golden age theory, regardless of how great it was, indirectly and unintentionally rests on the foundations of “De administrando imperio”, written by the Byzantine emperor Constantine VII Porphyrogennetos (912-959). Which has been decoded and copied, to imply it has been “adjusted” over time. See http://www.scribd.com/doc/18757308/C-Porphyrogenitus-and-Ragusan-Authors

The document or its variants basically imply that the Slavs migrate to the Balkans in the 6th Century. It is the only source for this historic theory.

http://en.wikipedia.org/wiki/Origin_of_the_Serbs

http://en.wikipedia.org/wiki/West_Slavs

This was mainly adopted by the Serbian Monarchy, its educational institutions and the Church at the time of the Congress of Berlin, when actual Serbian History was banned.

Can someone on the planet provide additional information that can substantiate, and actually prove this claim of a Serbian/Slav migration from the “Carpathian’s” in the Sixth Century?

For example, the resulting population void that materialises, when tens of thousands of people leave a homeland never to return. The battles for food, in order to logistically support such a mass movement of people/army. Documentation, poems, and songs etc from those lands, that witness this movement of people. The communication that remains between families over time.

This kind of movement tends to be quite well documented through history. It can normally later inspire travel, with possible expeditions to retain alliances and kinship, or to trace the roots of your brethren. A possible example being the belief that Alexander the Great was possibly inspired by Nino Belov and Serbo Makeridov to conquer the world?

I would assume the Serbs are able to document time, as the word Calendar derives from a Serbian/Slavonic toponym. Furthermore its calendar predates most others, hence the Serbian calendar marked the Battle of Kosovo at circa 6897, and this registered on some monuments.

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
« Previous Entries
Next Entries »