Archive for the Category » Nepoznata istorija Srba «

Срби су преци Румуна и Молдаваца

.

Романизација Срба

Руски академик Олег Николајевич Трубачов у свом делу: „Етногенеза и култура старих Словена – лингвистичка истраживања“, наводи да су Балкан и Подунавље прапостојбина свих данашњих Словена. Супротно званичној историографији, Трубачов тврди да су, с Балкана и из Подунавља, Словени (незнано у којем давном времену) населили западне, источне и северне крајеве Европе и да је српски језик основа свим словенским језицима.

Ако проверавамо тврдњу Трубачова о матици свих Словена у Подунављу, сусрећемо се са, наизглед, несавладивом препреком, јер од леве обале доњег тока Дунава, па до северних карпатских планина се простиру две романске нације – Румуни и Молдавци. Тешко је поверовати, да је њихова данашња земља била део прапостојбине Словена, кад ту, данас, не живи ниједан словенски народ.
Поред тога, нема историјских трагова о некаквом ранијем прогону Срба (Словена), па досељавању новог становништва с романских територија – рецимо, из Италије, Француске, или Шпаније. Откуд романски народ на словенској земљи, то нам руски академик Трубачов не објашњава. Но, антички и средњевековни извори, недвосмислено упућују на закључак, да су преци данашњих Румуна и Молдаваца били Срби (Словени). Те изворе је представио у својој књизи „Карпатски и ликијски Срби“ (““The Carpatian and Lycian Serbs””), на српском и енглеском језику, проф. др Реља Новаковић. Књига је награђена на Међународном салону књига у Новом Саду, у Србији (1997). Додељена јој је награда „Лаза Костић“.

Проф. др Новаковић не поставља нове тезе о историји Срба. Не труди се ни да нас увери у истинитост навода о Србима у Турској, Румунији и Италији пре Христа. Користи само историјски потврђене чињенице и додаје географска имена, записана у старим картама. Напросто, износи само прилоге за историју Срба – од другог миленијума пре Христа до 14. столећа Нове ере. Временски распон о историји Срба (Словена) запањује, јер смо научени да су Срби на историјској позорници европске цивилизације тек у шестом и седмом столећу првог миленијума.
Професор Реља Новаковић нас, једноставно, ослобађа свих временских ограда и, поузданом анализом, шири видике српског искона. Ређа чињенице. А оне врве и неоспориве су. И неизбрисиве су, јер су многе уклесане у гранитне плоче у Ираку, Малој Азији, Балкану и Етрурији (Северној Италији). Уз ове камене записе непознатих хроничара, остале историјске помене о Србима (Словенима) оставили су нам такви ауторитети антике и средњег века, какви су: Херодот, Страбон, Плиније, Птоломеј, Марцелин, Дион Касије, Апијан из Александрије, Јован Зонара, византијски цар Порфирогенит, тзв. Баварски географ и многи други. Ови извори о српској давнини нису изгубили научну верификацију до наших дана. На њих су се позивали многи слависти новијег времена у западноевропским земљама – посебно у Француској (Сипријан Робер, Ами Буе), Павел Јозеф Шафарик, Јан Колар и Константин Јиричек из Аустроугарске, али и наш савременик Колин Ронфру, професор с Кембриџа.
У овој књизи, професор др Реља Новаковић исцрпно наводи и српске изворе о давној српској прошлости и установљава да они садрже оно што су о Србима (Словенима) сведочили римски и грчки историчари и картографи. Примећује, да је права штета што су их наши историчари запостављали, мада су сачувани у многим првославним манастирима. Да су ова сведочанства била правовремено коришћена, онда би радови српских и хрватских историчара били много утемељенији, примећује професор др Реља Новаковић. Међутим, некима од њих одаје признање, јер су, мада су се бавили истраживањем судбине српског народа (као последицом надметања великих сила на Балкану), почетак развојног лука српске (словенске) културе стављали у праисторију. С обзиром на то, да се писац определио за утврђивање групе индоевропских народа којој су припадали и Срби, или којој су били најближи, морао је да изучава и српски језик, и српско писмо, антропологију, етнологију, српско паганство и српско хришћанство. Тако је и уочио српске (словенске) трагове на огромном географском пространству и то у времену које измиче тачном одређењу. Мада је у наслову поменута само територија данашње Румуније и српска краљевина Ликија (Лика) у Малој Азији, у књизи се обрађују српске насеобине или државе од Велике Британије до Индије. Свакако, присуство Срба (Словена) на два континента изазива сумњу, али само док се не прочитају извори у Карпатским и ликијским Србима.
Много пре проф. др Реље Новаковића, „Баварски географ“ и Павле Шафарик су оставили белешке – да су Срби били многољудан и моћан народ, од којег су постали сви данашњи Словени!
Професор др Новаковић је своје дело подредио чињеницама, прикупљеним кроз миленијуме и с великог подручја, показавши право методолошко мајсторство, јер је истраживања сажео на само 190 страна двојезичног издања (на српском и енглеском).
Новаковићево дело, Карпатски и ликијски Срби – прилози за историју Срба од другог миленијума пре Христа до 14-ог века, одговара на многа питања и објашњава недоумице, али намеће и нове. Ако се осврнемо на карпатске Србе, слободни смо да констатујемо, да будућим историчарима остаје, да прошире ова истраживања, користећи интердисциплинарну методу. Древност Срба на овом подручју је потврдио и Константин Јиричек, који је написао, да је данашња територија Румуније „матична земља“ Срба (Словена), иако је своје дело о историји Срба проткао закључком, да су се Срби на Дунав и на Балкан доселили тек у шестом и седмом столећу после Христа.
Мада професор др Новаковић не критикује (чак и не спомиње) закључке савремене историографије о (наводном) доласку Словена на подручје око доњег Дунава у седмом столећу, он ће овоме супротставити византијске изворе, који су више него јасни. По својој навици, професор Новаковић само упућује на документа и историјске догађаје. Описује шта се дешавало у 4. столећу нове ере (360-363). Тад је владао римски цар Јустинијан Други. Хроничар у Цариграду Марцелин назива Карпате Српским планинама.
Пре тога (308-324), што је још драгоценије за потврду староседелаштва Срба (Словена) у Румунији и Молдавији, у време борби међу римским царевима Константином Великим и Ликинијем, спомињу се Срби у Карпатима и на доњем току Дунава – на тој територији су данас Румунија и Молдавија. А Дион Касије у Римској историји бележи, да је Ликиније био Србин и да је затражио помоћ од карпатских Срба! Поред овога, проф. др Новаковић наводи топониме и хидрониме у Румунији, који су чисто српски: Снагов, Северин, Дева, Трговиште, Погана, Брашов, Изворул Рече (Извор Хладни) и многа друга.
Неоспорно је да географски називи и имена насеља нису могли да се преузму из језика народа који је само протутњао преко једне територије, како се најчешће тврди, да су то учинили Срби преко Румуније – на путу до Балканског полуострва. Овим подацима о Србима у четвртом столећу у Румунији, треба само придодати чињеницу да су становници Румуније примили хришћанство на српском језику и да су у администрацији у Средњем веку употребљавали српски језик, па отворити питање порекла данашњих становника Румуније и Молдавије. Посебно, зато што је савремени румунски језик прве своје трагове оставио тек у 17. столећу и што још данас садржи велики проценат српских речи.
Да не би станишта Срба у Румунији у четвртом столећу била тумачена могућношћу – да су Срби долазили на Карпате из „прапостојбине“ у Украјини, па се ту задржавали до свог насељавања на Балкан – у 6. и 7. столећу, проф. Новаковић наводи историјска документа о истим таквим (српским) насеобинама у Србији и то, опет, у четвртом столећу. У питању су византијски записи о бискупу Никети у Ремезијани (Белој Паланци, у Србији), који је ширио хришћанство међу „дивљим Србима“.
Проф. др Реља Новаковић утврђује, да су у Румунији Срби поштовали бога Дагона (пола човек пола риба) и да је цар Ликиније био противник хришћанске вере, па да је, због тога, против њега заратио цар Константин Велики. Исто божанство је код народа у Месопотамији. А у Месопотамији (Ирак), антички картографи су убележили географска имена на српском, од којих су се нека задржала: Баба, Пиран, Рисан, Берана, Бихаћ, Бар, Дебар, Лим, Бари, Бојан, Колар, Котур и друга.
Тек из Мале Азије, стижу изненађења. У предгрчкој држави Ликији (Лики), откривени су споменици с натписима на српском (словенском) језику. Тај локалитет су истраживали амерички археолози, па нема бојазни, да је у питању необјективност. Главни град те државе био је Срб. А град с тим именом, имамо данас у Лики, у Републици Српској Крајини. Друга држава на територији данашње Турске, која је, несумњиво, била српска, звала се Лидија, а главни град јој је био Сард.[4]
Проф. др Новаковић је споменуо српске трагове у Италији, Западној Европи, па и на Британским острвима. Књига је изазовна и преко потребна, али се на српске (словенске) трагове, у Малој Азији и у другим крајевима Европе, на овом месту, нећемо освртати. Занима нас античко и средњевековно становништво Румуније и Молдавије – његова етничка припадност, на коју упућује претходни језик у овим покрајинама, коришћен пре него што је, у Румунији и Молдавији, створена варијанта данашњег романског језика.
На основу срдњевековних језичких података у Молдавији и Румунији, намеће се закључак да су румунска и молдавска нација створене од Срба (Словена). Учињено је то државним инжињерингом Римске Империје, Римокатоличке и Протестанске цркве, Хабсбуршке Монархије (Аустрије), Немачке, Француске… Становништво Румуније и Молдавије је, тако, сврстано у романску групу народа. У тој групи су још: Италијани, Португалци, Шпанци, Валонци и Французи. Данашња наука, ове европске народе, схвата (етнички) сродним. Друге две групе су Германи и Словени.
Значи, сличност језика: Италијана, Шпанаца, Португалаца, Француза, Валонаца, Молдаваца и Румуна, омогућила је закључак о њиховој сродности, па су сврстани у исту групу – романску.
При овом разврставању, етничке одлике тих народа нису узимане у обзир. Ни чињеница да су делови тих народа (и цели народи), у одређеном времену, говорили језиком који није у сродству с њиховим данашњим језиком (например, Немци у северном и источном делу државе, говорили су, до 19. столећа, варијантом словенског језика). Ако узмемо у обзир – да језик опредељује националну припадност, онда данашњи Немци нису истог националног, или расног порекла – јер, не тако давно, преци две групе су говорили различите језике, па нису припадали истој нацији.
Да би ова европска енигма о језицима и нацијама била јаснија, узећемо хипотетичан пример преласка народа с једног језика на други. Тако, ако би било који европски народ одлучио (или био присиљен) да користи језик неког од афричких племена, не значи да би тај европски народ (због новог језика) био уврштен у Африканце. Јер, расно не припада Африканцима. Овај очигледан пример, да нација (и раса) не прати (обавезно) одређену врсту (савременог) језика, приморава нас – да преиспитамо чистоту данашњих европских група народа: Романе, Германе и Словене. У нашем случају, ако су преци данашњих Румуна говорили српским (словенским) језиком, по којем правилу су могли да буду уврштени у романску групу народа? Ако је тако нешто немогуће (мењање етникума) на примеру кад европски народ преузима афрички језик, зашто је то могуће кад словенски народ преузима романски језик?
У Европи су народи били приморавани (државном присилом и ауторитетом цркве), да се одричу свог језика и да прихватају туђи – па су сматрани другим народом.

Стварање “румунске нације“ и „молдавске нације“, условљено је:
1. променом језика – говорили су српским, а онда им је наметнут језик створен мешавином српског и латинског и
2. прећуткивањем да у античким и средњевековним документима пише, да су становници данашње Румуније и Молдавије – Словенски Дачани, или Дачки Словени.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Кад је наше Ново Брдо било веће од Лондона

 

СРБИЈА ЈЕ НЕКАД БИЛА ЦЕНТАР СВЕТА…

Барем је тако турски историчар Дурсун-бег написао средином 15. века, описујући је као “средиште свих земаља” и “сву као један мајдан злата и сребра”. Ово није било претеривање.

У прилог томе најбоље сведочи податак да смо у време деспота Стефана Лазаревића и његовог наследника Ђурђа Бранковића задовољавали 20 одсто европске потребе за сребром, док је после припајања Сребренице тај удео порастао на чак 35 одсто.

Као привредни центар наше државе пре него што ће пасти у 350 година дуго ропство под Османлијама, посебно се као мајка свих српских градова издвајало Ново Брдо на Косову у близини Приштине, које је деспотима годишње доносило више од 200 хиљада дуката. Годишње се према томе није могло вадити мање од седам тона, а заједно са Сребреницом и Рудником Србија је производила годишње 15 тона сребра. Ова и оваква производња спасила је италијанску економију и угасила тамошњу монетарну кризу почетком 15. столећа!

plan-grada-novog-brda-670x445

За време цара Душана Силног постаје један од најважнијих рудника империје, у коме постоји и ковница новца, а налазишта су толико велика да он 1348. године поклања Хиландару 87 килограма сребра. Ово нимало не треба да чуди: столеће касније, деспот Ђурађ после првог пада Србије предаје Дубровчанима на чување 50.000 дуката и скоро две и по тоне сребра!

Није познато када је тачно основан овај град, али се зна да се у историјским списима први пут помиње 1319. године, на самом крају владавине краља Милутина. Дубровачки архив чува податак да је тада Петрус де Братости из Котора у њему купио робињу Дражицу и њену ћерку Красну. Седам година доцније Стефан Дечански обавештава дубровачког кнеза да заступник трга новобрдског Лука Лукаревић ништа не дугује.

novo-brdo-castle-04-medium

ГРАД НАД ГРАДОВИМА

Овај “град сребрни и у истину златни”, како га описује Константин Филозоф, ова “сребрна и златна планина” како га описује важни сведок тог времена Константин Михаиловић, родом управо из Новог Брда, ово економско и привредно средиште које млетачки картограф фра Мауро великим масним словима подвлачи на својој карти света, имало је средином 15. века по неким проценама чак 50.000 становника! Поређења ради, Лондон је тада имао тричавих 10.000, дакле био је пет пута мањи. Само је у турском дефтеру са самог краја ере овог града у опадању уписано постојање 38 четврти са 887 кућа.

Његова тврђава налазила се на брегу на 1.100 метара надморске висине, и састојала се од мањег Горњег и већег Доњег града који су делили један заједнички зид и били повезани капијом. У оном мањем била је смештена посада и вероватно део градске управе, док су у већем, где се данас назиру трагови зграда и складишта, вероватно живели најутицајнији Новобрђани.

Већина његових житеља ипак је обитавала у вароши око брега коју су звали Подграђе, а које се ширило око километар на све стране. Прилазни пут тврђави, широк три метра, био је калдрмисан. Ново Брдо је било толико големо да је било потребно седам цркава не би ли се задовољиле духовне потребе свих његових становника. Најбитнија је била катедрала, црква Свете Петке, а постојала је и сашка црква. У самом је средишту Подграђа био главни трг око кога су биле размештене најбитније јавне и приватне грађевине.

novo-brdo-castle-medium

Можемо само да замислимо како је обичним или пијачним даном изгледало то шаренило рудара, топионичара, ковача, кројача, седлара, дрводеља, месара, кожара, рибара, крчмара, пекара, кујунџија, бојаџија, трговаца, препродаваца, сељака који су дошли да продају робу, свештеника, калуђера, пушкара, грнчара, лекара (постојала је и болница) и зографа. Било је чак и глумаца, а тројици знамо и имена. У питању су Тодор Милошевић, Вукоје Иванковић и извесни Милосав чије презиме историја није запамтила. Наши први глумци!

Премда је владар био неприкосновен, Ново Брдо је уживало аутономију, и њиме су управљали војвода као заповедник одбране, кнез као администратор и кефалија. Ситније спорове су сами решавали, али је за крупније ствари било потребно тражити мишљење Већа које се састојало од 12 пургара (од немачке речи “бургер”, грађанин) и које је било самоуправно тело унутрашњег уређења града. Заједно су учествовали у управним и судским пословима и добијали извесне приходе, па чак имали и тржишну инспекцију. Остало је забележено да “војвода, кнез и пургари слободно бирају четири добра човека да надзиравају и огледају продају и куповину у граду”. Наређања власти грађанима је саопштавао путал (од немачког “бутел), а приватно-правне исправе писао иномик. Познато је да је у граду било и банкара.

Премда су Албанци у то доба били готово без присуства на Косову и Метохији (о чему сведочи турски попис неколико деценија касније), последњи је војвода слободног Новог Брда био Љеш Спан, представник њиховог властелинског рода из Дриваста.

НОВОБРДСКИ РУДАРИ

Логично, његови су први становници били рудари, али не само Саси које је у Краљевство Срба први довео краљ Урош И Храпави: већину су чинили наши људи који су овим занатом већ овладали. Рудари су били повлашћени у овом месту: имали су предност при набавци намирница, а у Закону о рудницима (другом таквом документу у Европи, одмах после немачког) даје им се право да заложе баштину власника рудника ако им он на време не исплати наднице. Ово је можда и први законски члан о заштити права радника на свету!

Од Саса су, међутим, остали називи послова: шафар се звао надзорник рудника, валтурци су куповали истучену и опрану руду и топили је у колу (топионици) па је продавали, хаутмани су надзорници одређеног копа, плакаоничари испирачи руде, трајбари су радници на машини у облику усправног вретена којом се помоћу упрегнутих коња извлачио већи терет из јаме а која се звала рат (од немачког рад, што значи точак), фурници су преносили руду а фосери су били обични рудари, по нашки “рупници”.

Били су чувени у свету. Војвода од Фераре управо је у њему тражио мајсторе за рад у својим коповима, а краљ Алфонсо Арагонски од Сицилије и Напуља молио деспота Ђурђа да му пошаље добре мајсторе јер су пронашли руде злата и сребра али немају никога ко зна да их вади и пречишћава.

Умешни новобрдски рудари учествовали су и у опсади Цариграда, на страни Турака, као део војске коју је Ђурађ Бранковић морао да пошаље Османовим потомцима, а деспотове речи да “без наше помоћи никада не би био освојен” одзвањају као клетва кроз векове.

Племенити метали су се понајвише извозили на Сицилију, у Абруцо, Тоскану, Анконитанску Марку а посебно у Венецију, и све то махом путем вештих дубровачких трговаца караванским путевима према Републици Светог Влаха и према зетским лукама. На тим дугим путовањима спавало се по свратиштима (мотелима), становима (пансионима) али и по манастирима и приватним кућама.

Град су Турци два пута покушавали безуспешно да освоје, 1412. и петнаест година касније. Коначно се предаје 27. јуна 1441. године, када опседнути грађани “једу непристојне и забрањене ствари”, па чак и своје руке само да се не предају Османлијама, али већ две године касније долази до ослобођења.

1455. поново пада, после неиспуњеног обећања султана Мехмеда II Освајача да ће његове житеље поштедети (међу заробљеницима је био и горепоменути Константин Михаиловић који је одведен у јаничаре, а касније побегао опет међу хришћане и умро у Пољској), овога пута заувек у таму.

Желели смо овим текстом поново да га осветлимо.

Извор:

http://srpskaistorija.com

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

О србском имену Мојсије

.

Право име Мојсија  је Хосариф (Хосе-Ра) а он је дете непознатог оца, па неки кажу да није ни постојао. По легенди, рођен је, заправо нађен у храму бога Сунца у Мемфису. Био је усвојеник принцезе и сестре Рамзеса II а касније Озирисов посвећеник. То потврђују Страбон и Клемент Александријски који каже, да се само тако и може разумети његово дело. Tалентовани ученик храма Амон-ра у Теби инициран је у мистерије Изиде и Озириса, а Љ. Кљакић наводи како је као његов свештеник носио златну арку и заветни ковчег с десет најсветијих магијских књига храма у Теби, међу којима је била и Књига принципа (Сефер Брешит).

Као писар Озирисовог храма, Хосариф је због убиства морао да се подвргне добровољном одласку у Доњи свет, где је требало да потражи душу жртве и затражи њен опроштај. Повратак у свет живих је имао вредност поновног рођења и Хосариф узима име Мојсије, „Спашени“. После тог догађаја и смрти фараона Ехнатона творца мисирског монотеизма, Мојсије одлази на гору Синај где је био центар једнобоштва. Ту је провео много година  с мудрацима из Мадијане, где се и оженио ћерком свештеника Јатора преузевши неке култове и богове, посебно Јахвеа што га чини и мадијанским посвећеником.

Један човек никада не може сам бити творац неке религије, али посвећеност у више религија свакако има пресудну улогу, као што показује случај Питагоре. На путу у земљу Мадијанску и обећану земљу Ханан, Мојсија су пратили одани Левити с најоданијим присталицама. По Фројду, све ово се догађало између 1350 – 1215 г. ст. ере (Љ. Кљакић), а  његово датовање је приближно пропасти Угарита чија је култура темељ јеврејске религије. Град Угарит је разорен 1190. године с.е. највероватније нападом с мора, о чему сведоче многе глинене плочице нађене у пећима. Плочице из Угарита су писане у 15. веку ст. ере, а оне откривене у пећима су биле њихови преписи. Археолошка ископавања у Угариту на сиријској обали Средоземног мора, насупрот Криту, обелоданила су “Свету књигу”, од неколико хиљада глинених плочица тaкoзваних Угаритских таблица.

На дешифровању овог писма радила је екипа на челу са Чарлсом Гордоном зналцем древних језика. Списи говоре о једнобоштву с елементима хришћанства, у коме је главни бог Ел с женом Атирату, чија су деца Бал, његове сестре Анату и Котирату, као и браћа Сатикат, Лел, Јама и Јахве. Ел је подударан са Јахвеом и Христосом, а за све богове је заједничка тврдња да су људе направили од глине по сопственом узору. Разлика је у томе, што су Бал и Јахве послати од небеског оца проповедали подношење људских жртава у њихову славу, док се Христос појавио на земљи да би својом жртвом спасао људе (С. Јаконић).

Поставља се питање, да ли су становници Угарита утицали на хришћане из Палестине обзиром да су они асимиловани у Палестини? Зна се, да су 12 хананских племена уједињена између 1300-800 године ст.ере, као и да су свога бога Јахвеа наметнули осталима што је касније ушло у Библију (Јаконић). Владајућа наука сматра да су источни језици настали од арамејског, а западни од феничког, али оба језика су сродна с кефтским (старокрићанским), језиком Пелазга или античких Срба.  Ова језичка сличност сасвим логично упућује на закључак о јединственој култури Блиског и Средњег истока, која подразумева и заједничку религију.

Сигмунд Фројд каже за Јахвеа, да је био „бог вулкана“ истозвучан божанском Јову – Јупитеру (Gothold, Бог је милостив-пунски еквивалент Ханибал,), као најомиљеније име европског хришћанства: Јохан, Џон, Жан, Хуан (Љ. Кљакић). Али, Фројд не наводи србско и коптско име Јован, као облик назива јáвана, РВ 1, 51, за помоћника бога Рата у значењу „брз“. Ово пребиблијско име јавља се не само у Р(и)г Веди и Махабхарати, већ и касније код Јевреја, а што је посебно интересантно као магијско име њиховог чувара-заштитника! Чуда Мојсијева на Синају припадају мисирској иницијацији мистерија каже В. Брамли, а  Љ. Кљакић наводи Фројда који  каже, да  Мојсије није био Јеврејин  већ Мисирац из угледне породице Левита и савременик монотеистичке реформе фараона Аменхотепа познатијег као Ехнатон. Мојсије је вероватно био угледни Мисирац од кога је легенда направила Јеврејина (С. Фројд). Позивајући се на друге ауторе (Џ. Брестед, Историја Египта), Фројд име Мојсије тумачи помоћу мисирске речи „мосе“, дете, као скраћеница божанског облика, например „амон мосе“, у значењу „Амон дете“ или још пунијих облика, јер се инокосно „мосе“ ретко налази на мисирским споменицима. Слово „с“ на крају јеврејског облика Моше потиче од јелинског превода Старог завета  каже Љ. Кљакић. Фројд наглашава, како га чуди што је Брестед у набрајању пропустио аналогна теофорична имена мисирских краљева, као Ах-мосе, Тут-мосе или Ра-мосе (Рамзес). Осим Фројда, постоји више истраживача који кажу да је име Мојсије мисирско, али се само на основу имена не може са сигурношћу одређивати и етничка припадност.

Као што Мојсије није мисирско име тако ни Јахве није јеврејско (Јехова),  јер пре њих постоји код Угарита као син бога Бела а изворно је божанско име из Р(и)г Веде. Оба имена су аријска или архаично србска, где је име Јахве божански придевак од ариј. јахвá, Огањ, Месец или Громовник у значењу „брз“.Мојсије преносно „Спашени“, од ариј. мешāја, деловање Овна или оно што је у вези с овим сазвежђем, које се на пролећном небу појавује као спасилац од злодуха зиме (Златоруни Ован) или Бесомар, „убица беса“.(1)
Могуће, да  реч „мосе“ преносно значи „дете“ како наводи Фројд, али та реч је у мисирском назив за мистеријског иницијанта највишег ступња, па име Моша или Муса (које може да буде деминутив од Мојсије), долази од ариј. мокша, Смрт, еманципација, ослобођење (спасење) од материјалне зависности. Иако су Моша и Муса семантички различити од појма „месија“, они стоје у корелацији с овим именом по унутрашњем језику.(2)  Мојсије је провео део живота и умро у Кашмиру. У Петој књизи Мојсијевој пише да је умро у покрајини Моаб, а његова гробница се одржава на висоравни Мову изнад Писнага на планини Небо.

Ако зна се, да је тајни језик мисирских свештеника био србски или да близу Синаја лежи Србско језеро, а на самом Синају од искона постоји Србско брдо, онда је проблем Фројда и осталих научника у томе што нису знали србски језик, нити им је падало на памет да користе архаични србски у семантици. Посебно, када су у питању Јевреји чија је култура старосрбска, нарочито у време од стварања њихове државе до појаве хришћанства.

——-

[1] Могућа је корелација мисирског „мосе“, дете, с аријским називом „месија“ јер пролеће је литерарно поређење за дечији узраст Године, аналогно јесени (зрелост) и зими (старост). Поготово, што у србском језику каламбур „мој син“ за Мојсија, има у речи „месија“ посредно значење младог Огња.

[2]  У народној песми „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, оба јунака су невидовне нарави Нава, али, краљ Марко је змајска титула месечеве нарави која је позитивна једино у србском миту, док је Муса оличење Таме у потпуном одсуству светлости, што потврђује митолошка симболика (вранац, број девет) као и његов придевак, „кесеџија“, сецикеса, разбојник.

Слободан М. Филиповић

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

О србском песнику Илијаде

.

Било какав помен или податак о примогености србске културе у њеној историјској прошлости, код једног дела јавности у земљи Србији изазива подсмех, (не)скривени бес или увредиву агресивност. Није тајна, да су неки од њих плаћени за неаргументоване коментаре, други за мотив имају позиционирање, док неки једноставно не знају шта раде. Једно је сигурно, принцип „аргументом“ по човеку уместо по чињеницама, свакако стоји у функцији србског културног парастоса.

Један од примера који често изазива подсмех на лицу саговорника или слушалаца, јесте помен имена Момир за бесмртног песника Илијаде. Да ли је србско име за (античког) Србина заиста разлог за подсмех? Далеко од тога, јер, винчанска култура је идентична тројанској или пелашкој која претходи јелинској, па се име песника Илијаде може тражити само у србском архаичном именослову! Поготово, што србску семантику имена Момир подржавају чак и чињенице владајуће науке. Изворни текст је по сведочењу античких писца (Херодот, Диодор, Елијан) писан на бригијском (сарбатском) дијалекту који је преведен на јелински („грчки“), а савремене анализе изворних фрагмената Илијаде утврдиле су да је писмо пелашких Брига сарбатско (старокритско) или србско писмо (Пасоф, Грант и Вист), односно супстрат србског језика (Икономиди, Данковски).

Још у старом веку су постојале бројне биографије песника Илијаде, али је тек релативно скоро његов живот за неке постао „историјска фикција“. Тако је он постао предпостављени „зборник радова“, комбинација „знања учених људи“ или „песничко средиште јонске школе“. Предпоставка, да песник Илијаде „није ни постојао“, повлачи неизбежно логичко питање: Шта је онда Шлиман открио у М. Азији? Предпостављену Троју, јер, „божанствени“ спев Илијаде носи име по граду Илијону на јадранској обали, који је био на месту данашњег Скадра (М. Јаћимовић). Шлиманов „научни маркетинг“ и произвољна промена назива Илијон у Троју, терминолошки представљају „научно шибицарење“, у циљу дислоцирања историјских догађаја на други континент.“ *

Овидије и Будимир називају песника Илијаде именом Мајонац (Меонац), по покрајини јонске Бригије (Фригије) у М. Азији. Италикус за те Мајонце каже да су Расени, у које спадају Бриги, Дардани, Латини, Дорци… док Хеланик с Лезбоса, Плутарх и Мирсал кажу да су сви они Пелазги. Ако, овде поменемо Херодота, који каже да су Рашани (Расени) исти народ са Сарбатима (Медима), онда можемо да закључимо како је песник Илијаде историјски био антички Србин. Исто тврди и Псеудо-Еродот у животопису Момира, где каже да је бесмртни Мајонац био пелашки Бриг или егијалски Пелазг, значи старином Спартанац, Сарпат или Сарбат. У његовој биографији стоји, да му је дедовина као и Одисејева са кршне илирске Итаке, одакле су се 150 година после Илионске војне, његови преци доселили у апенинску Куму која је основана око 1050 г. ст. ере (Еусебије).

После смрти родитеља, Момирова мајка се преселила у Смирну где је на реци Мелети ванбрачно родила сина који је добио име Мелесиген по божанској реци. Његова мајка се касније преудала, али се Мелесиген после смрти очуха убрзо прихватио трговачког посла. На једном од путовања у Иберију, Мелесигена при повратку кући изненада заболе очи, тако да се у Смирну вратио слеп. Онда га прозову „Хомерос“, што је у регионализму језика Куме (малоазијске) значило: „слеп“, „слепац“. Исто значење „слепац“ износи и Прокло, док Ђорђић даје нетачну јелинску конструкцију „Талац“ а Будимир „Састављач“. Треба нагласити, да је бесмислено тражити етимологију Момира у јелинском („грчком“) језику, када Јелини, алијас „Грци“ као народ нису ни постојали у време настанка изворне Илијаде. Чак, ни преведена и фалсификована Илијада после 400 г. нигде не помиње „Грке“ нити Јелине! Уосталом, „Хомерос“ је инокосно јелинско име или надимак!

Обзиром, да је бесмртни песник Илијаде био Бриг и Егејски Пелазг од јонских Сарбата, алијас Сарпата или Спартанаца досељених у Јонију после освајања Илиона од стране Дораца (1128 г. ст. ере по Страбону),** онда порекло његовог надимка треба тражити у архаичном србском језику. Име Момир је истородно ариј. мамара, „Сунце на смирају“, које као придев значи „смртан“, па зато у србској народној песми ниче бор (дрво од светлости) на гробу Момира, јер Сунце божије пребива у тами. Отуда у јелинском језику Momo, дете Ноћи и Momar, нахоче (мит. Сунце) кога рађа „Ноћ без мужа“. Постоји још арапски облик Omer, у значењу „дуговечан“ с турском варијантом Omer, као и скандинавски облик Mimir, трећи корен Игдрасила (дрво од светлости) на божанском Јасену.

Наравно, мотив путујућег слепог певача постоји још у Ведама, али, суштински то ништа не мења, јер: Песници вуку нит ка небу, РВ 1, 155. Митолошки симбол „слепоће“ само наглашава улогу песника у тумачењу воље Божије, па је материјални фактор „слепоће“ у биографији песника Илијаде семантички пресудан, јер, она као и мудрост митолошки припада Наву који почиње управо на смирају Сунца божијег!

 

* “Илионска војна” је добила име по јадранском граду Илијону из Илијаде, а претворена је у “Тројански рат“ по граду Троја у јелинској регији некадашње тројанске Јоније у М. Азији, домовини бесмртног песника Илијаде.

** Значи, Илијон није пао 1183 г. ст. ере већ касније, с најездом Дораца и легендом о Тројанском коњу из Енеиде која је писана 1000 година касније!

Слободан М. Филиповић

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Срби у Библији

 

 
       
 SRBI U BIBLIJI
 Autor Petko Nikolić Viduša
(Preuzeto sa sajta: http://stecciibogumili.blogspot.ca/2015/08/srbi-u-bibliji.html)

Prorok Jeremija je prorokovao oko 626. godine stare ere. U njegovoj knjizi piše:

        “And all the kings of Zimri, and all the kings of Elam, and all the kings of the Medes,…” (Bible, King James version, Jeremiah,25,25)
         Da vidimo kako je to prevedeno u srbskim prevodima:
        “Svi kraljevi od Zimrija, svi kraljevi od Elama, svi kraljevi od Medije;…” (Prevod: Ivan Šarić)
“…sve kraljeve Zimrija, sve kraljeve Elama i sve kraljeve Medije;…” (Jeruzalemska Biblija)
“…svim kraljevima Zimrija, svim kraljevima Elama, svim kraljevima Medeje;…” (Prevod: Tomislav Dretar)
 “I sve careve Zimrijske, i sve careve Elamske, i sve careve Midske,…” (Prevod: Daničić-Karadžić)
Ovi Zimri žive uz Elamite i Mede (u prevodu Daničić-Karadžić, ne slučajno, pogrešno stoji “Midi”, jer Medi i Midi nisu isti narod, niti su bili na istom području).
U vrijeme Sargona II (vladao Asirijom od 722 – 705. god. st. e) i Eshadrona (vladao od 681 – 669. god. st. ere) markirani dio Zagros-planina najvjerovatnije je bio stanište Zimra.
      Šta pišu drugi izvori o Zimrima?

Kuban – Kubusna (Khubusna)?
  “Asarhadon uze dvadeset i jedan njihov grad noseći svoj plijen i stavi teški jaram svog carstva na njih. Negdje u istoj regiji susretne Tijuspu, nasilnog ratnika Cimerijana ili Zimra, čija je udaljena zemlja u provinciji Kubusna, i njega i svu njegovu armiju uništi mačem.” *
Kubusna (Khubusna) mogući je stari naziv Kubana istočno od Krima. Tu su živjeli Cimeri prije no što su ih Skiti potisli i istjerali.
       “Zimri… problematično ime naroda u Božijem sudu (Jer.25:25) često uzimano kao od Hebreja drugo ime za Cimerijane.” **
        “U najranijoj istoriji svijeta jedna stara rasa poznata je kao Gomir, Cumr, Cimmeri, Cumbri i Kumbri. Khorsabad zapis, koji ima skitske elemente, pored ostalih starih naroda izvještava i o Kumrima ili Zimirima, a to ime je prepostavka, označava nomadska plemena bez identifikovane rase ili nacionalnosti, koji po njihovim lutajućim navikama su Kumri ili Zimiri, koji su izdvojeni od naseljenih seljaka u zemlji.” ***
        “Glavno operativno područje korišteno od Kimerijana i njihov glavni dom u vrijeme Sargona II i Esarhadona očigledno je bio Zagros, uključjući Mediju.” ****
  “Evidentno je, dakle, da je zemlja sjeverno od Crnog mora bila mjesto Cimerijana, naroda Gomera, i Krim još uvijek sadrži svjedočanstvo tog dokaza: Gomer, Gomerin, Gimiri, Kimeri, Krim.”*****
Američki evangelista Harry Rimmer (1890–1952) piše da baklanski narodi, krvno povezani sa Rusima,  vode porijeklo od Gomera.
      “Kir je stvorio Persijsko carstvo, arijsko po karakteru, ali u kojem nema ni jedne arijske provincije. To ime izvedeno je od Peresiti. Parsi, ili Parisi, grana Kelta Zimra ili Kimra.”******
Keltsko pleme Parisi osnivači su Pariza.
        “U ovom postupku analize važan deo predstavlja i utvrđivanje odnosa Aristofanovih Kimberoi prema slovenskom simb(e)ru u kome se skriva potonji sebar. U obliku Kimmerioi ovaj etinom je poznat autoru Odiseje.” (Ljubomir Kljakić, Protokulturni arealizam, Milan Budimir i problem protoslovenskih protoindoevropljana, Catena Mundi, Knjiga II, priredio Predrag R. Dragić Kijuk, drugo izdanje, Beograd, 2014, str, 841)
        “Budimir je naročito isticao oblast metalurgije, vojne i grnčarske industrije vezane za ime Kimera i Sigina, to jest Simbera, Sembera, Sebara ili Srbalja, kao i plovilačka ili brodarska umeća vezana za ime Neura ili Naura brodoteča, takođe srpsko-slovenskog plemena, kojima treba pridružiti arhitekturu u ksilotektonici kod Šafarikovih Budina i pismenost Pešićevih i Vasićevih Vinčanaca (Sigina-Kimera-Sembera).” (Aleksandar M. Petrović, Kratka arheografija Srba, Novi Sad, 1997)
U Petoj knjizi svoje Istorije (četvrti pasus) Herodot pominje Sigine (Sigynnae) koji žive preko Dunava sjeverno od Trakije kaže da oni tvrde da su došli iz Medije i da nose medijsku nošnju. U Rumuniji, istočno od Temišvara, i danas postoji grad Simeria (Zimerija < Zimri, Zimeri, Cimeri, Simeri, Simbri, Sibri, Srbi).
        Dakle se i Srbi Zimri pominju u Bibliji.
…………………………..
KIMERI (Kimerci, Cimerijci, Simerijci, Simbri, Srbi): http://vesna.atlantidaforum.com/?p=173
Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Античка Србија

АНТИЧКА СРБИЈА ( текст на србском и енглеском језику )

 

У древним временима су цареви, краљеви и јунаци доводили своје порекло у везу са неким од Богова, што је била уобичајна појава. Обично се дешавало да нека знаменита личност буде проглашена за сина од неког Бога (Јован И. Деретић)

Empeors, kings and heros in acient times frequently claimd that they originated from Gods. In reality, a memorable persona was commonly proclaimed as a son of some the acient divinities (Jovan I. Deretic)

Када се неко на тај начин прогласи за божијег сина, онда иступа као преставник Бога: свога оца или се једноставно поистовети са својим оцем (Јован И. Деретић)

When a persona is proclaimed a son of God, ther he either represents himself as the “son”, or he identifies himself directly as the respective God on Earth (Jovan I. Deretic)

Сви Римски и Грчки јунаци или императори су се трудили да се преставе као божанства, углавном безуспешно. (Јован И. Деретић)

All Roman emperors, and Greek heros stoutly tried to sepresent themselves as divinities; however, ther were largly unsuccessful (Jovan I. Deretic)

Нино, први велики освајач тадашњега света, оличен је као Бог Бак, но назива се Белов: Бело је Белбог код старих Срба, а касније код Словена; међутим, Белбог је исто што и Бак: дакле, добијамо име Нино Белов (Јован И. Деретић)

Nino/Nimrod, the first great conquerer of the known world, is depicted as the God Bacchus, but his surname is Belov: Belbog (White God) from acient Serbian mythology, and later Slavic; however, Belbog is the same God as Bacchus (Jovan I. Deretic)

Бошар каже за Нина да је он код старих писаца Бак; на јеврејском језику Нина називају „гибор“ сто значи моћан или силан (Самуелис Бошар)

Bocharti argues that Nino, Nimrod, is referred to as Bacchus; in Hebrew, Nino is called “gibor” which means the powerful, or strong (Samuelis Bocharti)

Јоанис каже да је код старих Срба Бог Бак био сматран највећим у реду Богова, а оличен је у лику бика, пошто су њему бикови били приношени као жртве; мајка Бакова, земља, је Богиња која оличава земљу (Јоанис Зонарае)

Ioannis Zonarae claims that acient Serbs viewes Bacchus, Belbog, as the greatest among Gods, and, furthermore, Bacchus is depicted as a bull because it was sacrificed to him as a giftl the mother of Bacchus was the Goddess of the Earth (Ioannis Zonarae)

Јоанис још додаје да су Римљани звали Бака Бакус, а Грци Дионизоц што је спој два имена: Диос-Бог и Низа-Ниш: место Баковог рођења (Јоанис Зонарае)

Additionally, Ioannis argues that Romans called Belgob Bacchus, and the Greeks called him Dionysus which is a combination of two names: Dios/God, and Naissus/Nis (Serbia): the birth place of Bacchus (Ioannis Zanarae)

Јоанис тврди на крају да свуда где је било присутно веровање у Бога Бака су живели Срби (Јоанис Зонарае)

Lastly, Ioannis claims that wherever people belived in Bacchus, Serbs were present (Ioannis Zonarae)

Еусебије каже да је Нино Велов, око 2054-2002 г.п.н.е. извршио први освајачки поход у историји и освојио тадашњи свет; Бошар додаје да је Нино освојио целу западну Азију за 17 година (Еусебије Памфили)

Eusebii ways that Nimrod, ca.2054-2002 B.C.E. was the first conqueror in world history: he conqquered the whole acient world; Bocharti adds that Nimrod conquered West Asia in only 17 years (Eusebii Papphili)

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

САМАРКАНД

 

. Пренела бих вам једно необично искуство из Узбекистана, са дипломатско–привредне посјете наше делегације, које сам недавно чула. Тамо су нашој делегацији направили културну ескурзију, гдје су им казали и показали да су њихов најстарији, главни град САМАРКАНД, основали Срби око 700. п.н.е. Они, за нас кажу, Серби, тако им је лакше. У средњем веку Самарканд је био и Тамерланова престоница. Пошто су сви из наше делегације слушали забезекнуто, нико није имао појма о томе, неко је рекао, да не би испали баш пуно смешни, а помислио је да се можда домаћини шале са нама (чули за оно: Србија до Токија): ,,Ех шта би Ви без нас!“ А они рекоше да су нам се одужили тако што су нашег највећег непријатеља ухватили, поставили на магарца главом према репу, кад је био говно од човјека нека гледа у дупе. Тако су га водали по Малој Азији док није издахнуо. Сахранили су га ипак са царским почастима. Велики Тамерлан (Тимур Ленк) је тада рекао: рођен је да буде Цар па тако треба да буде и сахрањен, а пошто се понашао на власти као псето, и умро је као псето. Причали су наравно о турском султану Бајазиту, ког је Тамерлан заробио 1402. у бици код Ангоре.

Тамерлан (Тимур Ленк)

„КАНДА је врло важна тачка невидиљивог (астралног) тела одакле се разашиље животна енергија у тело”- Самарканд (зове се још и Мараканда) је и било мјесто гдје су се пресецали трговацки путеви и одакле се роба слала на разне стране: Из Кине за Србију и Индију и обратно. То је била као централна пијаца гдје се скупљала и продавала (мијењала) роба на велико (товарима тј. САМАРИМА) из Индије, Кине, Србије- Русије. и растурала по регионима. Ту су се мијењале камиле за коње и обратно. Можда је Самарканд по томе и добио име. А можда САМАР није „бреме” него Сабар, Србар?
Око 140 године п.н.е. становништво Согдијане (област у којој је Самарканд био главни град) ујединило се са Токарима и основало КУШАНСКО ЦАРСТВО (већи део централне Азије,део Индије и цео данасњи Авганистан)
http://www.asraresokhan.com/story.html

Samarkand je među nastarijim gradovima Azije. I Knjiga AVESTA govori o Sogdijanskom Samarkandu.

Samar-kand se nazivao Mara-kand u vreme osvajanja Aleksandra Velikog, ali pre toga je glavni grad SOGDI-ANE

http://ata.uz/Samarkand-is-the-capital-of-empire-Amir-Temur.html

Samarkand je bio poznat kao središnja tačka puta svile između Kine i Zapada.Osnovan oko 700 pre n.e. Bio je glavni grad Sogdijanske satrapije Persijskog carstva za vreme vladavine Ahemenida.
Lociran je u „ Zerafshan River valley” isto je srbofono: Serabskoj rečnoj dolini (reka Serbica), imao je sistem za navodnjavanje.
Na slikama se vide ljudi bele i žute rase:
http://depts.washington.edu/silkroad/cities/uz/samarkand/samarkand.html
SOGDIANA, staropersijski SUGUDA
Sogdijanci (iransko-skitsko- sarmatsko pleme) su bili trgovci.
Od njih su nastali Tadžiki narod, koji danas žive i u Uzbekistanu. Nađeni su neki novčići kušanskog carstva u Uzbekistanu:

http://www.uzbekembassy.org/e/museums/
Jezik im je indo-evropski
http://www.prayway.com/unreached/peoplegroups5/10.html
Nosili su neke dugačke gunjeve:
http://en.wikipedia.org/wiki/File:SogdiansNorthernQiStellae550CE.jpg
Bili su visoki i masivne gradje, svetle kose.
Povezani su sa Tokarima, beloputim ljudima u Kini i kasnije su se ujedinili sa njima.

Vedskog boga Brahmu su zvali Zravan (to je naš Svetovid)
ali ime liči na Zurvan, Zirbi su Srbi, Zurvan bi bio S(u)rba(n)

Bog Surban/Zurvan (Danas ga kod nas zovu Serbon)


http://en.wikipedia.org/wiki/Sogdiana
Teritorija Sogdiane i Baktrije pokriva današnji Uzbekistan, Tajikistan, Turkmenistan, Severni Iran and Severni Afghanistan.
Ime Uzbek liči na Izbeg, izbeglice, iako je ime turkofonog plemena.
P.S.Vidi se i  toponim grada DUŠAN’BE! ? istočno od Samarkanda, u Tadžikistanu
http://travellingtwo.com/gallery2/d/23356-1/uzbek-route2.jpg

Aleksandar Veliki se u Samarkandu, u oblasti Sogdijani, oženio Roksanom (Sarmatkinjom=Srpkinjom). A možda je njeno ime bilo ustvari starosrpsko ROKSANDA?
Roksanin otac je bio plemić Vashuvadarva (podseća na ime indijskog učitelja Vasudeva, koji je Indusima predao VEDE)…

Otac i Roksana su se sakrili u Samarkandu („Sogdijska stena”) jer su ga svi smatrali neosvojivim. Aleksandar je pretio ispred zidina da će ih osvojiti, a iz tvrđave su mu odgovorili „Samo ako znate da letite”. Kažu da je od 300 Lesandrovih vojnika, 270 uspelo da se popne do tvrdjave …On se odmah zaljubio u Roksanu, a „razlozi venčanja su mogli da budu i političke prirode. To venčanje pomoglo je da se okonča pobuna na severoistoku. . Ženidbom sa lokalnom princezom osvajao je srca domaćega stanovništva. Venčanje je obavljeno po lokalnim običajima,,(u tom Samarkandu) gde mladenci umoče hleb uz pomoć mača, pa sa mača uzimaju zalogaje.
Kasnije, oko 306 g. pne. je Samarkand bio u sastavu pokrajine Aleksandrovog zapovednika puka, Slavka Prvog (Selavka Pervogo). Roksana je pratila Aleksandra do Indije i Vavilona, gde je on umro.

http://www.sairamtourism.com/uzbekistan/roxana

http://outline-of-history.mindvessel.net/230-career-of-alexan der-great/235-was-alexander-indeed-great-.html

 

 

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Истина о Марку Кеаљевићу

 
OVO JE PRAVA ISTINA o Marku Kraljeviću:
Srpski heroj kog su epske pesme ‘oskrnavile’!
 
Naš narod, nažalost, nije imao priliku da nauči neophodno o čoveku koji je na neki način dao poseban pečat našoj istoriji i literarnoj baštini. Srbi ne znaju gotovo ništa o hrabrom, ponositom i velikom vitezu čiji su život obeležili najslavniji, ali i najteži dani srednjevekovne Srbije. Ovo je drugačija priča o Marku Kraljeviću – čoveku koji je dobro znao kako je to biti na vrhu, ali je nažalost saznao i kako je to biti na dnu.
Autor: Stefana Pavlović 

Freska Marka Kraljevića u manastiru u blizini Skoplja, čiji je ktitor i bio

Čovek od krvi i mesa koji je živeo kao MIT

 

“Marko Kraljević – čovek koji je postao legenda” – na policama srpskih knjižara “ušuškao” se prvi roman Marka Aleksića, svestranog istraživača koji je diplomirao i magistrirao srednjovekovnu arheologiju. Ovo je jedan od prvih romana na našim prostorima koji nam donosi istorijsku i naučnu istinu “upakovanu” u modernu, “urbanu”, živopisnu reč, pitku i razumljivu svima. Autor je pokušao da izbegne suvoparne podatke, potrudivši se da istorijskim činjenicama da novi i svež “dah”, istovremeno ne rušeći načela istine i tačnosti. I u tome je uspeo – plod njegovog rada, truda i istinske strasti ka srednjevekovnoj istoriji je knjiga koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, ruši tabue, “raskopčava mito”, i donosi pravu i jedinu istinu o jednom od najvećih junaka srpske istorije – Marku Kraljeviću. A, ako ste mislili da je on samo plod mašte srpskih epskih pesnika ili mizerna istorijska figura – varate se! Vreme je da zagrebete ispod površine i saznate istinu.

 

Promo

– Prvi put u našoj istoriji ova knjiga pokušava da odgovori na nedoumice ko je Marko Kraljević zapravo bio. On je nadaleko poznat kao fascinantna literarna ličnost, nema ko ne zna spevove o njemu, znamo da “ore drumove”, “pola pije, pola Šarcu daje”, ali o stvarnom Marku Kraljeviću, kao istorijskoj ličnosti, malo ko zna da kaže nešto. On je nacionalni heroj Srba, ali ne samo Srba, već svih južnih Slovena, istu “titulu” ima i u Bugarskoj i u Hrvatskoj, pesme o njemu zabeležen su i u Sloveniji, a čak ni Albanci ne zaostaju u spevovima o njemu – započinje da rasvetljava, možda i “najzapostavljeniju” temu naše istorije, priznati arheolog Marko Aleksić.

Aleksić, “dečački” zaljubljen u istoriju, čovek koji je godine i godine proveo posvećen izučavanju srednjeg veka na našim prostorima, ističe da je čak i sam ostao zapanjen informacijama koje je saznao dok je radio na ovoj gotovo “revolucionarnoj” knjizi.

Biografija Marka Kraljevića donosi ne samo krajnje zanimljive podatke, već krije i one koji su do sada bili nepoznati širokoj javnosti, i predstavlja primer kako istoriju prezentovati na način dopadljiv i prihvatljiv svima. Ali, kada se spoje, ljubav, zalaganje i tema koja je od nemerljivog značaja za istoriju i očuvanje dostojanstva srpskog naroda – dobar rezultat ne može da izostane.

 

Vukašin Mrnjavčević, otac Marka Kraljevića (Foto: Wikipedia)

– Epska snaga Marka Kraljevića jeste dominanta, ali on je bio stvarna istorijska ličnost, i to veoma značajna figura svog vremena. On je bio čovek ratnik, čovek vitez, čovek vezan za svoju porodicu i narod – što je i obeležilo njegov život. Marko Kraljević je zaista bio veliki vladar i plemić, kao i njegov otac i stric, koji su upornošću uspeli da se izbore da njihova porodica postane vodeća u zemlji. Marku je kao najstarijem sinu Vukašina Mrnjavčevića bilo suđeno da postane vladar Srbije, pa je proglašen za princa, tačnije mladog kralja. Baš zato što mu je i otac bio kralj, on je poneo prezime Kraljević, kao i njegova braća Dmitar i Andrejaš. Kada je Vukašin poginuo u Maričkoj bici, Marko je automatski postao kralj čitave države –pojašnjava naš sagovornik.

 

Marko – požrtvovani vladar koji je svoj život posvetio borbi protiv Turaka

Jedno od najvažnijih i “najosetljvijih” pitanja koje se nameće jeste kako smo kao narod uspeli da “zakopamo” u zaborav Marka Kraljevića kao stvarnu istorijsku ličnost, čoveka koji je vladao Srbijom i na kraju dao svoj život za nju.

– To je kardinalna greška naših istorijskih istraživača i naučnika, i ne može da se objasni na neki racionalan i uobičajen način. Naša narodna tradicija je veoma sugestivna i jaka, naša epika je “najjača” u svetu, odmah nakon Homera, a prvi ovdašnji istoričari bili su toliko impresionirani tom epikom da su joj u potpunosti verovali. Vreme je pokazalo da se epske pesme ne mogu koristiti kao relevantan istorijski izvor, pa su buduće generacije istoričara otišle u drugu krajnost – oni su olako nipodaštavali narodna predanja, a upravo je Marko Kraljević završio kao žrtva, jer je bio simobol takvog predanja. Naučnici su u strahu da ih ne etiketiraju kao “nenaučnike” polemisali sa njegovim životom do te mere, da su mu prepisali negativne stereotipe – naglašava Aleksić, pokušavajući da sruši tabue:

 

Marko Aleksić (Foto:Privatna arhiva)

– Jedan od najčešćih stereotipa dok pokušavamo da “razbijemo” epsku sliku Marka Kraljevića jeste činjenica da je on bio turski vazal, čime dokazujemo da smo navodno objektivni i kritični prema svojoj tradiciji. Ali, to je zapravo velika greška – istina je da je on najveći deo svoje vladavine i života posvetio borbi protiv Turaka. Velika je nepravda da takvog čoveka danas njegov narod proglasi za turskog udvoricu. On jeste bio turski vazal, ali tek u drugom delu svoje vladavine, i to u trenutku kada su oko njega već svi bili vazali, te onda kada je to bila jedina moguća i najbolja odluka za njegov narod. On je to uradio razumno, svesno žrtvujući svoj položaj. Drugi negativni stereotip koji mu se “prišiva” jeste da je za razliku od njegovog grandioznog epskog lika on istorijski bio zapravo minorna ličnost. Zapravo, on je 35 godina proveo u vrhu države, što je neverovatnoe veliki period, i ubraja se u ličnosti koje su ključno uticale na sudbinu naroda. Kao samostalni vladar je proveo dugih 25 godina, i sam sebe smatrao je vladarem svih Srba i tako se predstavljao. Jedno kratko vreme su ga i drugi smatrali tako, ali to ne umanjuje značaj da je on bio jedna veoma važna figura svog vremena.

 

Buran privatni život Kraljević Marka

Knjiga “Marko Kraljević – čovek koji je postao legenda” rasvetljava ne samo život srpskog vladara i junaka, već i život njegove porodice, predaka i onih koji su ostali posle njega. Takođe, knjiga se pozabavila i odgovorima na pitanje o tome kakav je bio način života u srednjevekovnoj Srbiji, ali i Evropi uopšte. Ipak, nesumnjivo će čitalačku publiku najpre zaintrigirati ljubavni život čuvenog heroja! Da, i on je voleo, i zbog ljubavi patio. I, mada je nauka verovala drugačije, Marko Kraljević ostavio je potomke iza sebe.

– To je veoma polemično pitanje; narodno predanje i nauka slažu se u tome da nije imao potomke. Sećamo se i reči njegovog oca iz pesama kada ga proklinje – “Ne imao ni groba, ni roda, ni poroda…”. Međutim, ova knjiga je ozbiljno razmotrila to pitanje i ispostavilo se da je Marko Kraljević imao potomke najverovatnije, što dokazuje biografija najvažnije žene u njegovom životu – Jelene. On je imao buran privatni život, čak i narodno predanje se time pozabavilo, što je potpuno nesvojstveno konzervativnoj atmosferi u našoj epici. Danas istorijski znamo da je imao najmanje tri braka, a ono što je fenomenalno je da su dva bila sa istom ženom (pomenutom Jelenom), što svedoči o njihovom složenom odnosu – priča naš sagovornik, donoseći još zanimljvih informacija o Markovoj intimi:

– Njegova žena Jelena bila je oficirsko dete, ćerka čuvenog generala cara Dušana – Vojvode Preljuba, a pogrešno se verovalo da je kćerka Radoslava Hlapena. On je zapravo bio njen očuh i ratni drug njenog slavnog oca Ćesara od Preljuba. Jelenina majka se nakon pogibije vojvode Preljuba, preudala za Hlapena, koji je usvojio njenu decu iz prvog braka i korektno se odnosio prema njima do kraja života, šta više pomagao im je u teškim životnim situacijama. Jelena i Marko su najverovatnije imali decu, a u knjizi je opisana i dramatična scena i ljubavna svađa koja se odigrala u gradu Kastoriji. Knjiga donosi priču o situaciji kada je Jelena otišla za drugog čoveka – Balšu Balšića, te kako je Marko došao da se bori za nju. Ova “epizoda” desila se jer se Jelena borila za svoje dete, pošto su po srednjevekovnim pravilima deca ostajala kod oca. Tada joj je Radolsav Hlapen pomogao, pa se ponovo udala za Marka. Međutim, kasnije se ponovo razvela, ali tada je ponela sa sobom najmanje jedno dete, kćerku Irenu. Ako je to bila ona, Irena je dobila ime po svojoj baki, a Jeleninoj majci. Kasnije se udala za jednog italijanskog viteza, i pripadala je vlasteli koja je živela na današnjem jugu Grčke. Druga poznata žena Marka Kraljevića bila je Teodora Šupić iz Dalmacije, međutim taj brak je bio veoma kratkotrajan, jer se srpski vladar razveo, kako bi ponovo oženio Jelenu.

Marka Kraljevića, kako iz predanja, tako i sa slika i fresaka, znamo kao gorostasnog, snažnog, markantnog čoveka. Aleskić razotkriva da li je takva slika o njemu verodostojna i istinita:

– Velike nacije vizuelizuju svoje važne, istorijske ličnosti, a ako nemaju njihov portret, okupe najbolje umetnike u državi, koji potom crtaju jedan zamišljeni portret po istorijskim opisima. Ali, mi zapravo imamo pravi porteret Marka Kraljevića, tri su sačuvana – dva su oštećena, dok je jedan u veoma dobrom stanju – i kada ih uporedimo, vidimo autentičnu ličnost. Njegov portret donosi čoveka u najboljim godinama, u srednjim tridesetim, potpuno je realan, i verujemo da umetnik nije imao potrebu da improvizuje – on je tada bio vitez u naponu snage i elana. Ova knjige krije i jedini pravi porteret Markove majke Jelene (Jevrosime u narodnom predanju), ali i fotografije dragocenog nakita koji je mogla da nosi samo vladarka i najvažnija žena u porodici – najverovatnije su to nosile Markova majka i supruga.

 

Slika Novaka Radonića “Smrt Marka Kraljevića” (Foto: Wikipedia)

“Kasno Marko na Kosovo stiže” i poslednje reči srpskog heroja

 

Kosovski boj odigrao se nekoliko godina pre smrti Kraljević Marka, a njegova uloga u njemu do dana danas nije rasvetljena, i ne zna se da li ju je uopšte bilo. Uprkos tome što je Aleksić doneo odgovore na sva pitanja o životu srpskog vladara, ovo je moralo da ostane “okrnjeno”.

– Informacije o ulozi Marka Kraljevića su veoma oskudne, i nažalost ova knjiga nije mogla ništa da kaže o tome. Da smo morali, mogli smo da kažemo sledeće – on se ne pominje među turskim vazalima koji su se borili protiv Turaka, ali se ne pominje ni među onima koji su ratovali protiv hrišćana.Ono što je indikativno jeste da turska vojska nije prošla preko njegove teritorije, nego preko teritorije Dragaša, njegovih istočnih suseda, što i nije logično, jer je Markova teritorija bila lakša za proboj do Kosova. To je ono što nauka može da kaže, a ostala je još samo šaljiva narodna izreka “Kasno Marko na Kosovo stiže” – naglašava ovaj arheolog.

 

Marka Kraljevića smrt je stigla kao šezdesetogodišnjeg čoveka, a poginuo je baš kao što je i živeo, boreći se do poslednjeg daha.

– Marko Kraljević poginuo je 17. maja 1395. godine u bici na Rovinama, on je u tom trenutku bio turski vazal i znao je da je to zenit njegovog života. Njegova braća su napustila zemlju, otišli su u Mađarsku, jer nisu želeli da budu turski vazali. Marko je tada bio čovek bez iluzija, znao je da samo još kao dobar vojnik može da posluži svojoj zemlji. Zanimljivo je da se rame uz rame sa njim borio i budući despot Stefan Lazarević, tada tek 18-godišnjak. On je zapamtio i poslednje reči Marka Kraljevića, a glase ovako otprilike: “Molim Gospoda da pomogne hrišćanima da pobede u ovom ratu, a ja nek budem prvi koji će poginuti u njemu” – priča predavač u Istraživačkoj stanici Petnica.

Uloga i značaj Marka Kraljevića u srpskoj istoriji decenijama, možda i vekovima, bila je obavijena velom “neznanja”, zanemarivana je i potcenjena. Ova knjiga, nadamo se, doprineće rasvetljavanju mita o čoveku čiji je lik poslužio kao inspiracija najvažnijim i najsnažnijim epskim spevovima, ali i o čoveku koji je bio i ostaće metafora junaštva i moći.

– Marko Kraljević bio je čovek koji je u kritičnim trenucima stremio vrhunskim moralnim vrednostima, bio je neko ko je uvek imao svest o sebi i svojoj ulozi i odgovornosti u svetu. Ako je nekada pomislio i da je njegovo postojanje uzaludno, istorija je pokazala suprotno, desilo se čudo. Njegov život nije mogao materijalno da pomogne Srbima, ali i te kako jeste u duhovnom smislu – on je bio vitez koji je davao samopouzdanje i veru ljudima da će doći doba oslobođenja. To se i desilo, 500 godina kasnije, zahvaljujući tome što naš narod nikada nije prestao da veruje da će jednom biti ponovo slobodan, a veru je sačuvao i kroz pesme o svom junaku – zaključio je Marko Aleksić, ostaviviši pritom i snažnu poruku o tome koliko su a očuvanje integriteta, ponosa i dostojanstva jednog naroda važni poznavanje istorije i narodnog predanja.

 

 

Musa Kesedžija i Marko Kraljević u jeku bitke u očima slikara Vladislava Titelbaha (Foto:Wikipedia)

Zašto je baš Marko Kraljević “izabran” za nosioca naših epskih pesama?

Ako vas “muči” dilema zašto je od svih junaka naše istorije, a bilo ih je mnogo, upravo Marko Kraljević postao glavna “faca” naše epske poezije, odgovor je možda jednostavniji nego što ste mislili.

– Marko Kraljević simbolizuje jedno veliko doba, on je odrastao u doba najveće slave Srbije – u vreme Dušanovog carstva, bio je svedok poleta, optimizma, entuzijazma, emancipacije čitavog jednog društva i nacije, ali je istovremeno u svojim kasnijim godinama bio očevidac propasti svega toga. Dakle, on je u svojoj ličnosti spojio dve veoma važne etape u istoriji našeg naroda – procvat i raspad. Ipak, njegov život uliva nam ohrabrenje jer do poslednjeg trenutka svog života on je verovao u vrednosti koje je upio kao dete i sve nedaće i tragedije nisu mogle da ubiju njegovu veru. Njegov lik je simbol jednog blistavog perioda, jer smo mi Sloveni turskim ropstvom izgubili najslavniji deo naše istroije – vreme kada smo imali careve, kraljeve, vitezove, dvorske dame, dvorove, proslave… Mi smo bili svesni da to gubimo, i kroz lik Marka Kraljevića želeli smo to da sačuvamo – akcentuje Aleksić.

Izvor: www.dnevno.rs

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Србски Епирус ( данашња Албанија)



Цела територија данашње Албаније прошарана је топонимима србског порекла, што је поуздан доказ да су на тим подручјима живели Срби а највероватније да су већину места именовали приликом насељавања јер нису затекли становништво које би им могло пренети старо име. Раније географске карте сведоче да је било много више топонима словенског порекла као на пример:

Широки Брег, Голо Брдо , Плешевица, Горевица, Берат ( еx Београд ), Подгорје , Пештер , Корито , Каменин , Каменица, Зеленин, Луково , Борич, Белица, Бистрица, Дворани итд…

Поред живог материјала сачуваног у језику и многобројним топонимима постоји и низ других извора који показују да је у границама данашње Албаније било доста србског становништва и њихових насеља, а и да су очигледне албанско-србске везе.

Посведочено је да су чак и бољари били словенског порекла као на пр.:
Никола Санати, Дука Добрил, Мартино Чернота…
Један од најпотпунијих србских средњовековних извора, Дечанска хрисовуља из 1330. године сведочи да је у данашњој северној Албанији било доста србских насеобина. Поред многих дарова Стефан Урош III  подарио је манастиру Дечанима десет села која су се налазила у Алтину, области између жупе Реке и реке Валбоне. То су села: Требопоље, Бабјане, Лужане, Горане, Сипчане, Сошане, Грева, Буњане, Крастављане и Буљуби.
У тим насељима уписани су сви мушкарци, порески обвезници, односно они који су имали неке обавезе према манастиру Дечанима. У тих десет села забележено је према првом полису 1438 имена, а по другом 1266.
Анализа је показала да је преко 90% овог становништва имало имена србског порекла, што би могло значити да је 90% становништва било србског порекла.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Хитити, Хетити, Хети, Хати …

.

Треба истаћи да се 4.500 година до заједничког претка Аријеваца у Анатолији добро слаже са временом појаве Хетита у Малој Азији у последњој четвртини III хиљадулећа пре н.е., пошто има података да су Хетити подигли устанак против Нарам-сина (2.236–2.200 г. пре н.е., то јест пре 4.244–4.208година).

 Е сад мало о тим Хетитима:

 Српско друштво се састојало од четири сталежа и то се потврђује друштвеним уређењем Аријеваца на истоку и доказује кроз законике завршно са Закоником цара Душана. – Први сталеж је просветни сталеж у који улази и свештенство, то је сталеж словести. – Други сталеж је ратнички, односно војни сталеж. – Трећи сталеж чине слободни сељаци, занатлије и трговци. – Четврти сталеж чине меропи, у које улазе странци, зависни сељаци беземљаши, најамни радници бескућници и заробљеници, као и староседеоци у освојеним земљама.

Први, словесни сталеж, најчешћи поклоници богиње Палас и бога Теута и други сталеж, ратни, поклоници бога Арете и богиње Аретуше, давали су управно особље и заједно чинили владајући сталеж под именом – Гети. Назив Гети се на јеврејском пише као Хети, у множини Хетим, на грчком као Кети, Келти и Кити. Гети се још помињу и као Хати и Хитити у Малој Азији и Сирији; Хети, Хати и Кети у Индији. У свим освојеним земљама и насеобинама старих српских племена налази се име Гети, мање или више преличено у записима на страним језицима. У старој Македонији су постојала лична имена – Гетије и Гета.

Бартон каже да се земља Хетим помиње на једној таблици из Вавилона која потиче из времена краља Шамсуилуна, наследника Хамурабија. Хамурабијево право име је Хамурапи, а у Старом завету се помиње као Амрафел (23.ст.293). Некада је Људеја била водећа држава српске расе и представник Гетије, па зато Рагозин каже да су Лиђани један народ углавном хетске расе. Лидијски врховни бог је био Манес (14.ст.366). Улога Мана, Манеста, у Људеји је иста као и код Аријеваца на истоку.

”Потребно је да се осврнемо на употребу имена Хети које се у савременом свету помиње, готово искључиво, као Хитити. Најпре се мислило да то име потиче по граду Хатуши у Кападохији, престоници једног моћног и значајног царства. Али, пошто се то име налази на више места у Европи, чак и пре Хатуше у виду као Хети или Кети, порекло имена се не може изводити од имена града Хатуше, него обратно. Асирски записи помињу Хатушане као Хате, што се очигледно односи на име њихове престонице Хатуше. Међутим, у асирским записима се налази тројако писање имена: Хати, Хате и Хети (104.I.ст.9). Јевреји их називају Хетима и то не само Хатушане него и оне који су се налазили у Палестини и који нису имали никаквих доказивих веза са Хатушанима. Ми смо већ напоменули да, захваљујући недовољној одређености јеврејског писма, Хетим се чита и као Хитим. Од погрешног читања хетског имена у новије време, Западни писци су створили нови облик – Хитити.

Вадел објашњава: ”Хете Јевреји зову Хетх или Хитт, и говоре о њима као владајућој раси у Феникији и Палестини у време када је Абрахам дошао овде. На јеврејски облик Хитт додали су латински завршетак -ите и тако су добили Хиттите” (99. ст.8). И стварно, име Хитити је кованица двадесетог векаа такво име се не налази нигде у историји .

”У време Ниновог похода Серби са Хелмског полуострва су заузели Кападохију и покорили туземски народ који је био једне посебне расе, ни аријевске ни семитске и звао се Хури или Хурити.

Пирен каже: ”У Малој Азији, новодошли су се помешали са Туземцима, Хититима, од којих су усвојили име и поставили су темеље једном моћном војном феудализму. Овај покрет је довео Хиксосе у Мисир (Eгипат)” (48.ст.82). Египћани су Хиксосе називали ”хегау касетиу”, што значи – стране вође. Главни градови Хиксоса у Мисиру били су Сарбар и Видо, ”Абарис” и ”Абидос” из грчких записа. Серби су оставили у њиховој престоници Хатуши само један владајући слој друштва и продужили даље на исток. Са собом су повели један део Хурита као своје помоћне ратнике. Приликом упада у Месопотамију са српским Медима, који су били главна освајачка снага, налазили су се и Хатушани. То су записали и Вардунаши и Хатушани.

Леополд Месершмит каже да су ”око 2000. г. п.н.е, хатушка племена морала упасти и освојити Сирију и Месопотамију” (98.ст.12). Џон Гарстанг, такође тврди: ”Хати су освојили ВАВИЛОН 1925. г. п.н.е.. и тај податак се налази у записима код једних и код других.” Владајућа династија у Вавилону је оборена и једна нова династија, она из Поморског народа, је преузела власт. Хатушки краљ се повукао не настојећи да задржи власт у Вавилонији. У својој власти задржао је само ДамаскТо је време Хиксоса у Египту (93.ст.3). Гарстангово време тих догађаја касни за више од пола века. На то се не треба много обазирати јер, што се датума тиче, даване су разне претпоставке. Све остало је тачно.

.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off