Archive for the Category » Zaboravljena istorija Zemlje «

Трачака богиња Бендис

ТРАЧКА БОГИЊА БЕНДИС

.

Шта значи њено име и чега је она богиња?

Погледајмо: “бендати, -ам импф. (Бања Лука) ‘признавати’. У Црној Гори (Ријечка нахија) ишло би заједно с тиме обендати пф., кад не би било назначено значење ‘бегенисати’ (в.), без примјера који би то значење потврђивали. За импф, обендавати из истога нарјечја даје се примјер и значење ‘марити’, које се може сложити са значењем у Бањој Луци.

Тај турцизам персијског порекла (бенде ‘слуга’, бенден ‘служити’, особито у формули учтивости бендениз ‘Ви, ваш слуга’) није другдје потврђен.”(П. Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика, ЈАЗУ, Загреб, 1971) Скок каже да је ријеч “бендати” персијског поријекла, а потом тврди да је до Срба дошла преко турског језика, заборављајући при томе да србски језик, исто као и персијски, припада ткз. индо-европској групи језика, што аутоматски значи да је ријеч “бендати” могла одувијек постојати и у србском језику.

Да је то управо тако, свједочи нам име трачанске богиње БЕНДИС (и у енглеском језику постоји ријеч “бенд” са значењем “савити”, јер кад се некоме из части поклањамо, тад се и лучно савијамо).  Пошто “бендати” значи “цијенити, поштивати, уважавати, емотивно бити везан за некога или нешто”, видимо да трачански коријен БЕНД- значи исто као староиндијско бáндхана-, авестанско “бандаyаити” сто значи “веза”.

То је БЕНДИС, богиња поштoвања и уважавања.

Видећи дивље животиње уз БЕНДИС, неки изједначавају Бендис са Артемидом, што је скроз погрешно, јер за разлику од богиње Артемиде која је сурова према животињама, лови их и убија не бендајући их, богиња БЕНДИС је блага према животињама, поштује их и брине о њима, служећи им. Она јесте ратник, али ратник чија је снага у поштовању и уважавању нејаких и слабих у природи и свијету уопште. БЕНДИС је каснија ВЕСНА, богиња прољећа.

 

Бендис је опремљена као ратник са Фригијском капом са крестама, прошараном тротачкама (тротачке су једноставни приказ трике (трискелиона). Сунчана креста на капи и тротачке говоре да се ради о соларном божанству, наоружаном, али безазленом и благом, те се ње ни нејаке дивље животиње не плаше.

Трачка богиња БЕНДИС сликовно је представљена као смирена и блага. Поред ње је срна приказана као радознала питома животиња без икаквог страха, мада је Бендис ратник са копљем.

На слици:

Аполон са дрветом живота (Божијим жезлом) дарује зеца богињи Бендис (зец је симбол прољетне плодности и рађања живота).

AUTOR: Petko Nikolić Viduša

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Kineski carevi bele rase

Autor: Dušan Mitrović

Ovde imamo priložene četiri fotografije. Obratite pažnju na rasne osobine ovih kineskih careva. To su ljudi BELE RASE. Pored toga, na poslednjoj slici predstavljen je eksponat sa iskopavanja Šajginskog naselja koje se nalazi 70 km. severno od grada Nahodka – jedinstven spomenik kulture. Ovo ogledalo je otkriveno 1891. godine, a 1963. godine je započeto iskopavanje spomenika, što je trajalo do 1992. godine. Kako vidimo na njemu je predstavljena SVASTIKA – simbol  Slavjano-Arijevaca.

Car Tai-Cu, Vanjajn Aguda (1115-1123).

Car Tai-cun, Vanjajn Ucimaj (11235-1135).

Car Tai-cun, Vanjajn Lajan (1149-1161).

Ogledalo sa svastikama

ČIJI JE VELIKI “KINESKI” ZID?

 

U Kini, postoji još jedan opipljiv materijalni dokaz o prisustsvu u toj zemlji napredne civilizacijae, sa kojom kinezi nemaju veze. Nasuprot kineskih piramida, ovo svedočenje je poznato svima. To je takozvani Veliki kineski zid.

Da vidimo šta kažu ortodoksalni istoričari o najvećem spomeniku arhitekture, koji je odnedavno postao glavna turistička atrakcija u Kini. Zid se nalazi na severu zemlje, koja se proteže od morske obale i ide duboko u mongolske stepe, i po različitim procenama ima dužinu, uzimajući u obzir njegove grane, od 6 do 13 000 km. Debljina zida je nekoliko metara (u proseku 5 metara), visina 6-10 metara. Navodi se dase zid sastoji od 25 hiljada kula.

Veliki “kineski” zid

Kratka istorija izgradnje zida sada izgleda ovako. Izgradnja zida je navodno počela u 3. veku nove ere tokom vladavine dinastije Cin, da bi se zaštitili od nomadskih upada sa severa, i jasno definisali granice kineske civilizacije. Inicijatorom izgradnje je postao znameniti “ujedinitelj zemlji kineskih,” car Cin Ši Huan Di. On je sakupio za izgradnju oko pola miliona ljudi, što je veoma impresivna brojka pri 20 miliona ukupnog stanovništva. Tada je zid bio uglavnom od zemlje – veliki zemljani nasip.

Tokom dinastije Han (206 pne do .. 220 nove ere), zid je produžen na zapad, ojačan kamenom i linijom osmatračnica, koje su išle duboko u pustinju. Pri dinastiji Ming (1368-1644) je nastavljena gradnja zida i dalje. Kao rezultat toga, on se proteže od istoka ka zapadu od Bohajskog zaliva u Žutom moru do zapadne granice moderne provincije Gansu, ulazeći na teritoriju pustinje Gobi. Smatra se da je ovaj zid izgrađen naporima miliona Kineza od opeke i kamenih blokova, zato što su neki od ovih delova zida sačuvani do danas u obliku u kojem su navikli da ih vide savremeni turisti. Dinastiju Ming zamenila je mandžurijska dinastija Cin (1644-1911), koja se izgradnjom zida nije bavila. Ona se ograničila na održavanje relativnog reda na maloj površini blizu Pekinga, koja je služila kao “kapija ka glavnom gradu.”

Godine 1899., američke novine su širile glasine da će zid uskoro biti srušen, a da će na njegovom mestu izgraditi autoput. Međutim, to niko je mislio da uradi. Osim toga, 1984, je pokrenut program za obnovu zida na inicijativu Deng Ksjaopinga i pod vođstvom Mao Ce Duna, koja se sprovodi i sada, a finansirana je od strane kineskih i stranih kompanija, kao i pojedinaca. Koliko je sakupio Mao za obnovu zida, nije saopšteno. Nekoliko delova je obnovljeno, a na nekim mestima je izgrađen ponovo. Dakle, možemo pretpostaviti da je izgradnja četvrtog zida počela 1984. godine. Obično, turistima pokazuju jedan od delova zida, koji se nalazi 60 km severozapadno od Pekinga. Ova planinska oblast Badaling (Badaling), sadrži dužinu zida od 50 km.

Veliki “kineski” zid

Najveći utisak zid ne proizvodi u oblasti Pekinga, gde je on izgrađen na ne baš visokim planinama, već u udaljenim planinskim područjima. Tamo, uzgred, se jasno vidi da je zid, kao fortifikacija, urađen veoma pažljivo. Prvo, po samom zidu na mestu je zajedno moglo da se kreće po pet ljudi u redu, tako da je to što je bio jako dugačak bilo neophodno, da se ako je topotrebno, po njemu kreće vojska. Pod zaštitom grudobrana stražari su mogli sakriveni da se prikradaju izabranom mestu gde su neprijatelji planirali da napadnu. Signalne kule su raspoređene na takav način da je svaka od njih u zoni vidljivosti druge dve. Neke važne poruke su se prenosile ili bubnjevima, ili dimom, ili vatrom. Na taj način, vesti o neprijateljskoj invaziji su iz najudaljenijih graničnih područja mogle biti poslate u centar za dan!

Veliki “kineski” zid

U procesu obnove zida otkrile su se neke zanimljive činjenice. Na primer, njegovi kameni blokovi su spojeni međusobno sa pirinačanom lepljivom kašom sa primesama gašenog kreča. Ili da su rupe na kulama gledale prema Kini; da je severna strana zida male visine, daleko manje nego na jugu, a tu se nalaze i stepenice. Ove činjenice, iz očiglednih razloga, ne oglašava i ne komentariše zvanična nauka – ni kineska ni svetska. Osim toga, pri rekonstrukciji kula, praznine pokušavaju da se izgrade u suprotnom smeru, mada to ne uspeva svuda. Ove fotografije prikazuju južnu stranu zida – sunce sija u podne.

Veliki “kineski” zid

Međutim, neobičnosti kineskog zida se tu ne završavaju. Vikipedija ima kompletnu mapu zida, koja pokazuje zid različitim bojama, kako nam je rečeno, da se vidi izgradnja zida svake kineske dinastije. Kao što možete videti, Veliki zid, ispostavilo se, da nije jedan. Severna Kina je prepuna gusto posutim “velikim kineskim zidovima”, koji ulaze na teritoriju današnje Mongolije, pa čak i Rusije. Svetlo preliveno na te neobičnosti je usmerio A.A. Tjunjaev u svom radu “Kineski zid – veliki uspeh kineskog naroda”:

“Praćenje etapa izgradnje ” kineskog ” zida, na osnovu podataka kineskih naučnika, je izuzetno zanimljivo. Iz njih je vidljivo, da kineski naučnici, nazivajući zid “kineski”, ne mare toliko o tome da kineski narod u njegovoj izgradnji nije učestvovao: svaki put kada je izgrađen još jedan deo zida, kineska uprava nalazila se daleko od mesta gradnje.

Dakle, prvi i osnovni deo zida izgrađen je u periodu od 445 godine pre nove ere od 222 nove ere. On se proteže na 41- 42 ° severne geografske širine, a istovremeno duž nekih delova Žute reke. U to vreme, naravno, nikakvih mongolo tatara nije bilo. Osim toga, prvo ujedinjenje naroda u sastav Kine bilo je tek 221. godine pne pod carstvom dinastije Cin. A pre toga je bio period Čžango (zaraćenih carstva 5-3 vek pne.), kada je na teritoriji Kine bilo osam carstva. Tek u sredini 4. veka pne, Cin je započeo borbe protiv drugih carstva, i 221. godine pne osvojio deo njih.

Mapa Velikog “kineskog” zida.. Delovi “kineskog” zida sa početka zida stvoreni Cin carstvom (do 222 pne) .Delovi “kineskih” zidova u prvih pet godina carstva Cin (221-206 pre nove ere.) Delovi “kineskih” zidova tokom epohe Han (206 pne – 220 ne Delovi “kineskih” zidova izgrađeni do začetka Tang dinastije.

Slika pokazuje da se zapadna i severna granica carstva Cin do 221. godine pne nije protezala tim delom “kineskog” zida, koji je počela da gradi još 445 pne i koji je bio izgrađen 222. godini pne.

Na taj način, vidimo, da taj deo “kineskih” zidova nije gradilo kinesko Cin carstvo, već severni susedi. Za samo 5 godina – od 221 do 206 godine pre nove ere zid je izgrađen duž cele granice carstva Cin, što je zaustavilo širenje njenih podanika ka severu i zapadu. Pored toga, u isto to vreme 100-200 km zapadno i severno od prvog je bila izgrađena i druga linija odbrane od carstva Cin – drugi “kineski” zid tog perioda.

Sledeća faza izgradnje obuhvata period od 206 godine pre nove ere do 220 nove ere. Tokom ovog perioda, bili su izgrađenai delovi zida, koji se nalaze 500 kilometara zapadno i 100 km severno od prethodnog … U periodu od 618 do 907 godine Kinom je vladala dinastija Tan, koja nije sebe obeležila pobedama nad njenim severnim susedima.

Delovi “kineskih” zidovi sagrađeni za vreme vladavine dinastije Sun. Delovi “kineskih” zidova sagrađeni za vreme vladavine dinastije Ming. Karta Orteliusa 1602. godine. Karta Azije 1754. godine «Le Carte de l’Asie» Veliki “kineski” zid.

U narednom periodu, od 960 do 1279. u Kini se utvrdila dinastija Sun. U to vreme, Kina je izgubila vlast nad svojim vazalima na zapadu, na severo-istoku (na teritoriji korejskog poluostrva) i na jugu – u severnom Vijetnamu. Sun carstvo je izgubilo veliki deo teritorija na severu i severozapadu, ustupljenih kidanskom carstvu Liao (deo savremene provincije Hebej i Šansi), tangutskom carstvu Si-Sja (deo teritorije sadašnje pokrajine Šansi, celu teritoru savremene provincije Gansu i Ninsja-Huejsku autonomne oblasti).

1125. granica između ne-kineskog carstva Čurčen i Kine nalazila se na reci Huajhe – to je 500-700 km južno od mesta izgrađenih zidova. A 1141. godine je potpisan mirovni sporazum, pod kojim je kineska dinastija Sun priznala sebe vazalom ne-kineske države Jin, obavezavši se da joj plati veliki danak.

Međutim, Kina je zapravo bila smeštena južno od reke Hunahe, a 2100-2500 km severno od njenih granica je izgrađen sledeći deo, “kineskih” zidova. Ovaj deo zida, izgrađen od 1066 do 1234.godine prolazi kroz ruske teritorije na severu pored reke Argun. U isto vreme na 1500-2000 km severno od Kine izgrađen još jedan deo zida koji se nalazi duž Velikog Hingana …

Naredni deo zida izgrađen je u periodu od 1366 do 1644 godine. On prolazi po 40. paraleli od Anduna (40 °), malo severnije od Pekinga (40 °), preko Inčuana (39 °) do Dunhuana i Ansia (40 °) na zapadu. Taj deo zida je poslednji, najjužniji i najdublje prodire na teritoriju Kine … Tokom izgradnje ovog dela zida u ruske teritorije uključen je ceo Amurski region. Do sredine 17. veka, na obe obale Amura već su postojale ruske tvrđave-utvrđenja (Albazinska, Kumarska i dr.), seljačka naselja i oranice. 1656 je formirano Daursko vojvodstvo (kasnije – Albazinsko), koe je obuhvatalo dolinu gornjeg i srednjeg Amura na obe obale … Izgrađen Rusima 1644.godine “kineski” zid koji je išao tačno po granici između Rusije i Cinske Kine. 1650. godine, Cinska Kina je napala rusku zemlju u dubini do 1500 km, što je bilo sadržano Ajgunskim (1858) i Pekinškim (1860) sporazumom … “

Danas se “kineski” zid nalazi u Kini. Međutim, bilo je vreme kada je zid obeležavao granicu zemlje. Ovu činjenica potvrđuju došle do nas stare karte. Na primer, čuveni srednjovekovni kartogrf Abraham Ortelius sa svojim atlasom sveta Theatrum Orbis Terrarum iz 1602.godine. Na mapi je sever sa desne strane. Na njoj se jasno vidi da je Kina odvojena od severne zemlje – Tartarskim zidom. Na karti iz 1754. godine «Le Carte de l’Asie», se takođe jasno vidi da granica između Kine i Velike Tartarije ide po zidu. Čak i karta iz 1880. godine pokazuje zid, kao granicu Kine sa svojim severnim susedom. Primetno je, da deo zida zalazi dovoljno daleko u područje zapadnog suseda Kine – kineske Tartarije …

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

ПСОГЛАВА ИЗ ШАЛАБУРГА

Vidan Nincic  ,,ПСОГЛАВА ИЗ ШАЛАБУРГА

.

.

Приповеда се да је из 3 правца каменог распећа одјекнуо болан крик, да се небо намрачило и да су муње почеле да цепају таму над шумом…
…Седамдесетак километара северозападно од Беча налази се замак Шалабург. Jедан je од најлепших ренесансних двораца у Доњој Аустрији, у крају који обилује романтичним и раскошним племићким резиденцијама и утврђењима прохујалих векова.

После тешких разарања у Другом светском рату, пустошења и запостављености, замак је темељно преуређен и у њему се данас налази један од угледних аустријских музеја који сваке године посете десетине хиљада туриста. Ретко коме од посетилаца промакне необичан детаљ: међу десетинама украсних мотива и ликова од црвене теракоте које красе велико унутрашње двориште замка налази се и биста особе одевене према моди из средњег века, с капом на глави. Необично је то што је глава те особе псећа!

Археолози и историчари се слажу да почетак градње Шалабурга, утврђења на речици Шала, потиче из времена 10. века. Првобитно утврђење састојало се од четвртасте високе куле, двоспратне утврђене резиденције и кружне капеле, све окружено високим каменим назупчаним бедемом. Положај му је био повољан, на врху мањег стеновитог платоа, са добрим погледом на околне долине и ниске брежуљке обрасле густом шумом. Његови власници припадали су лози Сигхардинга, према имену грофа Сигхарда VI, родоначелника ове изворно баварске породице. Род је изумро средином 13. века, када је аустријски војвода Фридрих II од Бабенберга запустели посед и утврђење даровао свом вазалу Оту од Отенштајна, а пола века касније Шалабург је постао власништво Отона I од Целкинга, као део мираза који је супругу донела Левкардис од Отенштајна. После смрти без наследника последњег Целкинга, грофа Штефана, 1451. године, посед су наследили синови његове сестре Ане, удате за барона од Лозенштајна, и са њима почиње мрачна и древна легенда о псоглавој из Шалабурга!

Прича почиње негде средином 16. века, када су замак наследила два брата. Осим заједничких родитеља браћа нису имала ничег другог што би их везивало! Тачније речено, имали су још једну заједничку ствар: мрзели су један другога више него што се то може испричати или објаснити! Посебно се у томе истицао старији. Чинило се да не може да нађе мир док му је брат жив. Млађи је одлучио да се, у страху за свој живот, уклони док је време. У непосредној близини родитељског замка започео је да гради сопствени утврђени дворац, који је успео и да заврши на брзину и да се у њега пресели. Шалабург је препустио старијем брату!

Пресељењем невоље нису престале. Старији брат користио је сваку прилику да изазове млађег на сукоб. Низали су се изазови и позиви на двобој. Коначно је до сукоба и дошло. Прича се да је старији брат пуцао на млађег из пиштоља, и да га је промашио, а да се потом латио мача, коме је био вичнији, и захваљујући чему је његова снага и мржња однела превагу. Млађи брат изгубио је живот. На месту његове погибије, на шумском раскршћу, пријатељи и вазали убијеног подигли су спомен-обележје, крст од црвеног камена са ликом распетог Христоса.

Смрћу млађег брата, дивља мржња његовог убице није ослабила. Наредио је да се поруши тек изграђени братовљев замак. Изгледа да је, без обзира на дивљу природу и безграничну мржњу, почела да га мучи савест, или барем нешто налик на грижу савести! Иако се у међувремену оженио, супруга му је затруднела, он се посветио лову, с истом страшћу са којом је за живота прогањао брата. Проводио је дане и ноћи у необузданим хајкама на дивљач по густим шумама око Шалабурга, са седам дресираних ловачких паса и неколицином ловаца и слугу.

Једне вечери, гонећи јелена, барон Лозенштајн случајно је набасао на оно исто раскршће где је брату дошао главе. Црвени камени крст деловао је попут шока на ловца. Избезумљен мешавином необузданог беса, а можда и притиснут осећањем страха због злочина који је починио, ловац је потегао пиштољ и, узвикнувши „Овај пут те нећу промашити!”, испалио зрно у груди Распетог на крсту!

Легенда даље приповеда да је из правца каменог распећа одјекнуо болни крик, да се небо намах наоблачило, да су муње почеле да цепају таму над шумом. Ужаснути сценом, слуге и ловци су се разбежали куд који. Пренеражени и престрашени барон Лозенштајн са седам оданих паса, појурио је на коњу ка Шалабургу и безбедности његових високих и дебелих зидина.

Зидине Шалабурга нису биле довољна заштита. Стигавши у дворац, барон је затекао велику узнемиреност и страх код својих људи. Све је било у покрету, свеће, буктиње и ватре запаљене, сви су избегавали господара. Коначно је неко смогао храбрости да му саопшти да се његова супруга, господарица Шалабурга, управо породила и да је добио кћер! Нестрпљив да види дете, слутећи неку злу коб, али и са олакшањем што је ноћ која је започела ужасом добила ведар наставак, барон је устрчао у собу где су га чекали породиља и кћер. Оно што га је сачекало превазилазило је његове најстрашније слутње. Дете је имало главу пса!

Кажу да је, обузет ужасом, барон изјурио из собе, узјахао коња и праћен само са својих седам ловачких паса одјурио у ноћ. Никада га више нико није видео, само су сељани причали да се по ноћи без месечине шумом проламају његови бесни крици и лавеж ловачких паса, док уклети ловац гони невидљиви плен.

Девојчица са псећом главом расла је у потпуној издвојености. У разрушеном замку њеног стрица начињена је подземна одаја у којој је боравила. Ту одају је подземни ходник спајао са дубоким бунаром заштићеним гвозденом решетком у подруму Шалабурга. Око врата јој је била стављена сребрна огрлица на крају дугог сребрног ланца, таман толико дугог да је могла да пређе растојање између свог подземног боравишта и бунара у Шалабургу. Прича се да је умрла навршивши 32 године. Гроб јој се не зна.

Последњи од Лозенштајна, Георг Христоф, господар Шалабурга, преминуо је 1622. године. У дворцу, надгробни споменик од белог мрамора приказује његовог стрица, барона Ханса Вилхелма, као тужног витеза одевеног у оклоп, са десницом пребаченом преко затворене књиге. Легенда није тачна, као што је често случај. Не зна се ко би могла да буду браћа на које је пала клетва. С обзиром на то да се радња смешта у 16. век, можда се ради о Себастијану и Ахацу од Лозенштајна, синовима Вилхелма од Лозенштајна и Барбаре фон Парсберг, или можда о Христофу II и брату му Грегору, синовима поменутог Ахаца и Саломе фон Полхајм.

У првом случају, познато је да је млађи син надживео старијег брата, и да је имао потомство….У другом случају, старијем брату Грегору се не зна ни година рођења ни смрти, а потомство опет припада млађем.

У последњој генерацији која је живела у 16. веку постојала су три брата (Ханс Себастијан, Георг Ахац и Ханс Вилхелм), од којих је само онај средњи – Георг Ахац – имао потомство (већ поменутог Георга Христофа). Неки истраживачи склони су да легенду вежу са Хансом Вилхелмом (1546–1601), као неку врсту савремене љаге бачене на првог изданка Лозенштајна који је напустио католичку веру и постао протестант.

Прича о псоглавој из Шалабурга  једна је од оних које опстају кроз векове иако не могу тачно да се временски као ни у погледу личности. У Доњој Аустрији то је једна од најпознатијих легенди, и до данашњих дана плени пажњу љубитеља тајанствених прича, чаролија, клетви и морализаторских приповести. На њеном истраживању су се опробали многи историчари, књижевници, антрополози и етнолози, чак и форензичари. Без резултата. Мотив „дивљег лова”, предања о уклетом ловцу који вечно тера хајку на фантомске звери кроз шумску ноћ, једно је од омиљених и најраспрострањенијих у земљама немачке културе.

Шта год да је истина о псоглавој из Шалабурга, по изумирању дома Лозенштајн 1622. године, њихов замак, сада већ дограђен и преуређен у ренесансном духу, прешао је у власништво породица Штубенберг, па потом Клецл-Алтенаха. Велики трошкови на његовој доградњи, уређењу и одржавању доводили су генерације власника до банкротства.

Коначно, дворац је 1762. године откупила талијанска породица барона Тинти из Бергама и у њиховом поседу је остао све до 1945, када су га запоселе совјетске трупе. Од 1955. замак је власништво аустријске државе, а темељно је преуређен у доба од 1968–1974. године.

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

КРИШЊИ И РАДА

.

КОЛЕДОВА КЊИГА:  КРИШЊИ И РАДА

„Лице његово је жарко,

На потиљку Месец му сија,

На челу му је звезда рој.

Кришњи у рукама држи Књигу Звездану

Књигу Јасну, златну књигу Веда.“

( Коледова књига )

ЛЕГЕНДА О КРИШЊЕМ И РАДИ

.У Словенској митологији Кришњи, у Индијским Ведама  Кришна, син Вишњег и Злате Маје, рођен је у овоземаљском свету да би победио зло и људима пренео Ведско знање.

У то време је на земљи владао Црни Змај. Овај бог Зла лишио је људе ватре и топлоте. Он је сакрио ватру у Црним планинама. Кришњи и његов верни друг Белогриви коњ су од Црног бога  украли ватру. Црни бог, преображен у Змаја, полетео је за Кришњим. А кад су се, на обалама Северног океана, супарници сукобили, Кришњи је оковао Црног бога огромним сантама леда. Кришњи је, после тога, људима предао ватру и заповедио:

„Запалите Огањ Свети“ Нек се распламсају ватре –  Пружајући се небу под облаке“Славите и не заборавите Кришњег, Сина Злате Маје и Вишњег!“

Поводом победе над Великим Црним Змајем, у Иријском врту окупили су се сви Јасуни – небески житељи, сви Сварогови синови. Они су испијали чаробни напитак – медну Суру и размишљали, ко је од њих достојан да пије Суру из пехара Бога Свевишњег?

Недоумицу је разрешио сам Кришњи, одлетевши у Сваргу на Гамајуну, птици Вишњег. Он је донео пехар Вишњег, отпио из њега, и пожалио што људи не знају шта је Сура. Тада је, боравећи у Сварги, пролио на Земљу Суру из пехара: „Пијте, људи Суру чудесну! Славите Суру и Кришњег! Пијте истину Божјих Веда!“

Сура је мед од трава што врије! Сура је Сунце Жарко! Сура је Веда поимања! Сура је траг Свевишњег Вишњег! Сура је истина Бога Кришњег!“

.

КРИШЊИ И РАДА

Рада је била кћерка Господарице Мора и бога Сунца Ра. Живела је на Сунчевом острву. Запросио ју је Тритон, син Морског цара, али Рада није желела да се уда за њега. Рак-самац је посаветова како да одбије удварача. Он јој даде травку-суварку коју Тритон није могао поднети, због чега се и вратио својој кући. Рада је била толико лепа да је, причало се, милија од самог жарког Сунца. Дознавши то, бог Сунца Ра, уприличи надметање са својом кћерком: ко од њих јаче сија? Након надметања сви се сагласише да на небу јаче сија Сунце, а на Земљи Рада.

Глас о Радиној лепоти допре и до Кришњег. Он опреми Летећу лађу и полете на острво Сунца Ра. Појави се пред богом Сунца Ра и затражи руку његове кћерке, прелепе Раде. Бог Ра одговори да, пре тога, он мора да се докаже и изврши три задатка.

Први задатак: Кришњи мора да прикаже витешки скок; да јашући на коњу допре до Раде док буде седела у високој кули која сеже до неба. Кад долети до прозора требало би да скине прстен са Радиног прста и пољуби је у уста румена. Кришњи је лако обавио овај задатак, јер је крилати Белогриви коњ узлетео до самог неба.

Да би извршио други задатак, Кришњи је требало да, за један дан, укорти Златорогог дивљег јарца, упрегне га у плуг, пооре њиву, посеје раж, пожање изникле усеве, справи пиво и њиме послужи госте. Кришњи је и овај задатак лако обавио.

Бог Ра је онда и трећи пут искушао Кришњег. Кришњи је требало да пронађе кључ који је Рада изгубла на пољани. Само се тим кључем могао откључати катанац којим је била закључана Радина кика. Кика се могла расплести једино ако се катанац откључа (расплетена коса симболизовала је удају).И Кришњи пронаше кључ. Испостави се да је први цвет тај кључ (кључ-цвет). Убрзо након тога, Кришњи и Рада се венчаше и примише златне венце.

„На глави миле Раде, стоји венац исплетен од првог цвећа. На глави Кришњег је венац од љиљана. Појављиваху се Рада и Кришњи на морском стрмом жалу, обасјавајући поднебесје, Попут Дуге и Сунца.“

На Сунчевом острву Ради и Кришњем роди се Кама, бог Љубави.

( Коледова књига )

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Легенда о краљу Нимроду и Абрахаму

Муслимани приповедају ову легенду које нема међу библијским причама.

Био једном један силни краљ, а име му је било Нимрод.

Краљ Нимрод (Немрут или Неброд) је владао големом и пребогатом земљом Вавилонијом, а био је и градитељ чувене Вавилонске куле. Живео је у прекрасној палати у главном граду краљевине, у Уру.

Једне је бесане ноћи седео на тераси и посматрао небо засуто безбројним звездама. У сјајном мору звезданог бескраја, изненада уочи једну звезду која се стаде издвајати из свог јата, па стаде треперити и крупњати. Блистала је попут малог сунца! Од њезина бљештавила постидеше се звезде па и сами Месец – те се склонише у рубне делове неба.
Тај неописиви и несхватљиви догађај потресао је краљеву душу, увукао у њу силан страх,  јер човјек се плаши само оних догађаја које никако разумети не може.

Краљ Нимрод хитро сазва Сабор астролога вавилонских, тумача небеских појава, а придода им, најпослије и чаробњаке којих није било мало у његовој силној држави.
И дођоше још тумачи снова и гаталице, а и за произвођаче лажнога злата нађе се места на краљевом Сабору. Краљ Нимрод, бог на земљи, како су сви веровали, опише уваженом скупу шта је видео с терасе своје палате.
Најпослије, дода: “Који су разлози том чуду, тој појави небеској који је узрок?”

Мудре се главе сјатише једна до друге. Дуго су већали мудраци, постављали потпитања, па опет већали, па опет стидљиво питали краља за неки, као, важан детаљ у чуду невиђену.

На крају, најпаметнији звездознанац овако протумачи загонетку:

“У земљи ће се родити човек и он ће друкчије гледати на ствари и на појаве него што их сви ми данас проматрамо. Биће узрок променама у схватању читавог нашег света.
То ће, о краљу, бити крај једног царства а почетак новог царства.
Бојимо се рећи, краљу наш, наше Светло Божанско, да је најављен твој пад и рађање сјаја…”

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Посејдон, господар Атлантиде

ТРАГОВИ ПОСЕЈДОНА НА ДУНАВУ …

.

Грчка митологија памти да је пред Посејдоновим насртајима Тројна богиња Месец, називана Амфитрита уточиште нашла на планини Атлас. Један од гласника, од Посејдона јој послатих, био је у лику делфина, способног убедити Амфитриту да удовољи Посејдоновим намерама. Амфитрита се јавља и у облику псоглаве богиње смрти Хекате, какву представу имамо на једном коштаном предмету са Лепенског Вира. Хеката је и ноћна богиња чаролија, што лута са душама умрлих, праћена стишким псима. Иначе делфин- краљ међу рибама, као жртва метаморфозе изведене по Дионисовој одлуци, бива родоначелником доброте међу дотад злим Тиренцима . Остатке крупних кости водених немани и козорога, старе 29.000 година, скупа са фрагментима прастарог наковња-претече античких Гвоздених врата, археолози су 2005.године открили у тешко приступачној пећини, тик изнад места где је постављена ова Трајанова табла.

Са значењем наде у поновно рођење, Роберт Гревс забележио је веровање да се  Јелисејска поља, део античког подземног света-Тартара, налазе на излазу из делте Дунава у Црно море, следствено чему би имало смисла северну границу Тартара, идентификовану са реком Стиг, мајком Силе и Власти, тражити у подручју ђердапског залеђа, и данас званом истим именом- Стиг. Као женски пандам богу Дагону, феничанском двојнику Посејдоновом, божанство доњег-подземног света еуфемистичког назива Баба, присутно је на улазу у област Ђердапа, кроз име горостасне стене Баба Кај, чиме је управо обележена гранична област њене владавине.

Познато је да је Амфитрита често боравила у овом рубном пределу подземног света, што указује и на Посејдонову присутност у близини. То се да врло ефектно уклопити са детаљем да према легенди, трећи део Дунава Истар извире из Ахиловог извора, са падина Карпата у близини Херкулових стубова, у реону Ђердапа, а на острву на крају делте ове реке налази се Јелисеј, по коме лута душа великог јунака. Веселин Чајкановић мисли да споменуто острво има исте карактеристике као и ”Платонова Атлантида, која поседује све потребне карактерне црте другог света…а у тај други свет треба рачунати и Хиперборејце, ‘с оне стране северног ветра” .

На нашим просторима лик Ахила овековечен је рељефом који је Феликс Каниц видео у Великом Градишту- ”Ахил вуче Хектора везаног за кола, са зидинама Троје у позадини ” . Ахил слови за древног пелашког светог краља, сина богиње мора, који убија сина Мрачног духа године у опадању, у време зимске краткодневице. Обреди убијања светог краља сваке године у хомољским селима Србије садрже јаке корене ритуала, својевремено везиваног за Ахила.

За даља истраживања митске прошлости захвално би било детаљније анализирати повезаност имена Ис-тар, одреднице за водену Богињу и реку, и место њеног утока у Црно море, Тар-тар, знајући да је њена сестра Ерекшигал била господарица света сенки. Не делимо олако изнета мишљења Луиса Спенса, попут оног да име града ЈС- келтски епоним за место ситуирано у близини Бретање, што се пише са ИС- чини скраћеницу од Атлант-ИС , но у склопу претходно изнетих детаља евидентна је повезаност Посејдона, господара вода и подземног света са реком Истар, којом је Херкул отпловио са Герионовог острва Гада-Еритије-Ада Кале, до града Тартеса у Сунчевом златном пехару- барци, попут оне приказане на праисторијском амулету од бронзе пронађеном крајем протеклог столећа на обали Дунава у ђердапском предворју, код Старог Костолца .
На прамцу овог ”костолачког бродића” налази се представа Посејдона у виду коња, животиње коју је по легенди управо он створио. Дивни бронзани коњ из другог века пронађен је на Дунаву, локалитет Дијана, као и фигура Нептуна са делфином на руци. Коњ има значајно место и у персијском предању. Када је Пурушасп на наговор злих духова покушао уништити пророка Ахура Мазде- Господара мудрости, тако што би био смрскан под ударом копита побеснелог крда ”коњ са најснажнијим копитима и жутим ушима беше први. Пође први, пре челног коња, и заустави се пред Заратустром. Чувао га је целог дана, држећи остале коње далеко од њега. Дошавши први, оде последњи” . Родоначелник породице Спитама, из које потиче Заратустра, био је Хаекатаспа-”перач коња”. И први изасланик Ахура Мазде праведни Сраоша, преузевши од сунчаних божанстава знамења оружје и коње, бива светом ношен од четири блистава ата без сенке, ”бдијући над уговорима Лажи и Светога Духа” .

О боравку Посејдоновом у граду Ег, чије име чини и корен назива античке подунавске насеобине Егете, али и кћери речног бога Асопа, Егине, Хомер пева: ”Одмах се спусти оданде (са трачког Сама) с неприступног планинског врха/ кораком брзим, а горе високо се тресле и шума / све под стопама божјим Посидона кад је корач’о./ Трипут коракне ногом и четвртом стигне до циља,/ у граду Егу, где двор му у морској лежи дубини/ славан, и златан, и блистав, и саздан да вечито траје./ Онамо стигавши он медоноге упрегне коње,/ брзе к’о ветар, грива на врату беше им златна;/ потом се у злато он обуче и прихвати блистав/ бич од злата исплетен и на кола попне се своја./ Погна уз таласе коње, и весело стану се под њим/ играт”животиње морске, познајућ’ свога владара,/ све се од радостти море расклопило, коњи су брзо/ летели, није се медна осовина сквасила нигде,/ коњи лакоскоки њега доведу до Ахејских лађа” .

Римски војсковођа Марко Крас 29. године пре нове ере приликом похода на Мизију освојио је територију Сегетике, за коју се углавном претпоставља да се налазила у реону притоке Дунава Цимбрице. Свега пар десетина километара узводно, област данашње Брзе Паланке, постојало је и подунавско насеље Егета за које има основа сматрати да своје име дугује богињи плодности Сегетији. То такође указује на могућу повезаност са Гетима, племеном као и Трачани, толико блиским Мизији, да има гледишта да је Мизија тек географски појам подручја насељеног мешавином ових двеју етничких група. Један сачувани фрагмент дешавања из времена Красовог похода илуструје обичај становника Мизије да пред битку својим боговима жртвују коња, прастари Посејдонов знамен, не би ли атрибуте једног таквог божанства задобили за себе. Пред налет моћних римских легија, они ”сместа заклаше коња испред бојног реда и заветоваше се да ће утробама убијених вођа почастити и богове и себе” .

Управо на делу завршетка пута бистре воде, потичуће из извора смештеног у посуди блид по којој носи почетно име Блидерија, пролазећи каскадама низ подручја Алисар са изграђеним млиновима, чија је заштитница нимфа Егерија, у близини античког насеља Егета, и данас се својом лепотом размеће висока прелепа стена са ликом коњске главе. Као да подсећају на дивну приповест о Хиполитовом страдалништву, када је возећи коњску запрегу, лажно оптужен од Афродите, по Посејдоновој наредби страдао под копитама, из водених таласа насталог, разјареног бика. Ипак уз Дијанину помоћ, Хиполит бива враћен од Капије смрти и предат нимфи Егерији да, симболизујући светлост која се прелама кроз бистру воду, уз њу живи непознат и усамљен под именом Вирбије. Хиљадама година касније, неуморни трагачи за античким златом у окружењу Егете, данас Брзе Паланке, и даље настоје да приче о вретену од злата- Амфитритином обележју, златној преслици на којој је Суђаја испрела нову нит Хиполитове судбине, и златним колима којима је јездио овим пространствима, преточе у стварност. Ако су у бику персонализована начела правде у датом случају била злоупотребљена вољом једног бога, онда је разумљиво инсистирање на ”усамљености и непознатости” одређеног вида божанског милосрђа, исказаног превазилажењем слабости својствених нижим бићима, ношеног пламеном Дијанином светлошћу до злом неукаљаних водених пространстава.

Присутво, како каже Платонов извор, врховног божанства Атлантиђана, Посејдона у регији Ђердапа уочљиво је још на једном примеру. Због љубави са њим, љубоморна Атина је Медузу претворила у крилато чудовиште, способно да људе преображава у камен. Када је Персеј убио Медузу, из њеног тела изникла су Посејдонова деца- крилати Пегаз и Крисаор.

Камеја са приказом Медузе из Трећег века нове ере, заједно са фигуром Нептуна-Посејдона, представљеног са трозупцем и рибом у руци, нађени на локалитету Дијана код Караташа, сврставају се у најлепше експонате Археолошког музеја Ђердапа у Кладову.

То нас живо подсећа како је Медузин убица Персеј, син Зевса и Данаје и праотац Персијанаца, показујући њену одрубљену главу, окаменио Посејдоновог сина Атланта, преобразивши га у планину Атлас. И овај Медузин лик има сплет змија, симбола хтонских сила, које се до данас доживљавају као бића која комуницирају с људима. У селу Волуја, ђердапско залеђе, још 2006. године живи старац који ”познаје њихов језик”. Како се овде верује, он има моћ наслеђену од предака, да звиждуком дозива змије или да их одагна уколико населе нежељено место.

Посејдоново обитавање на Ђердапу овековечено је именом горостасне дунавске хриди, ситуиране на месту које означева почетак краљевства Гвоздених врата- Баба кај- коњи, принчеви подземног света, како се назив даје протумачити путем прастарог влашког говорног извора.

(Aутор: Ранко Јаковљевић)

.

ПОТОП БОГА ПОСИДОНА У ТРОЈИ
Кад лађама Див испрати, Јектора и друге Тројце
Он у муку и биједу непрекидну метну борце,
Па блистави поглед сврне и мотрити натраг стане
Коњодржним крајевима, стаде мотрит на Трачане,
На Мишане борце с`близа, Хипемолге поносите,
Сто се хране са млијеком и Абије праведнике,
А на града Тројанскога не окрете више очи,
Јер се надо да ниједан од бесмртних неће доћи
Ахајцима ил Тројану да би био од помоћи.

ПОСИДОН НА ТРАЧКОМЕ САМУ (ОРЈЕНУ)
– У КРИВОШИЈАМА

Без разлога није прежо земљотресац господ моћни:
Чудећи се ратовању, сидијаше брижан тада
На врхунцу највишему шумовитог Трачког Сама
Цијела се са тог врха могла видјед Вида гора :
Видио се град Пријанов и Ахејска лађа многа.
На врхунац тај се засједе, кад изрони он из мора
Жалио је он Данајце, мрзеч Тројце, љут на Дива :
Па се брзо озго вину са планинског стрма виса.
Под ногана бесмртника, док је журбо корацима
Планина се тресла јака и планинска брда силна.
– Три пут, ногом, он коракне, и четвртом стигне циљу
граду Еги, гдје му двори леже води у дубину
златни, славни и блистави, који никад пропаст неће.
Кад Посидон тамо стиже, медоноге коње преже
Своје коње брзоноге позлаћене дугих грива
Па у злато обуче се и дохвати златног бича.
Кад лијепог бича узе, на своја се кола попе,
Про бездана скакајући уз таласе погна коње:
Па весело под њим стану, кад познаше господара:
Господара Позидона – животиње играт морске.
Од радости сво се море, отворило пред њим бјеше
Осовина оста сува кад кочије пролећеше.
Лакоскоки коњи њега ка лађама понијеше
У затону пространоме, у тјеснац је спиља једна
На сред пута Позидону – измеђ Имбра и Тенета.
Земљотресни ту господар заустави коње вране
Испрегне их из кочије и бесмртне даде хране.
Па им ноге онда спути некиданом пути тада
Неломљиве златне пути, док чекају господара,
Па Ахејским запути се таборима и лађама.
( ИЛИЈАДА XIII 1-38)

ПОСЕЈДОН НА ФИЛМУ: Јасон Мамоа

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Аталанта, легенда о храбрости

ATALANTA

.

Постоји предање да се у Калидонији једне године за време владавине краља Енеја, појавио страшни вепар великих чекиња и кљова, који је помахнитало газио и упропаштавао усеве, нападао стоку, а кљовама би растргао свакога ко би се усудио поћи на рад у поље. Краљ Енеј очајнички је тражио помоћ и нудио кљове и кожу ономе ко убије вепра. Дакако, позиву су се одмах одазвали највећи ратници, ловци и јунаци, а међу њима су били: Тезеј, Јасон, Нестор, Мелегар и једна одважна дјевојка имена Аталанта.

Аталанту су родитељи напустили одмах по рођењу, јер су силно жељели сина, а не кћер. Управо Аталанту спасила је богиња Артемида, која је послала медведицу која ће дојити и подигнути напуштену девојчицу. Под строгим надзором Артемиде лакостријеле, Аталанта је израсла у предивну девојку, храбру и одважну, врло вешту у баратању луком и стрелом. Да ли зато, што је била боља од свих обучених у руковању стрелама, неки од мушких учесника никако се нису слагали с учешћем Аталанте.

Под своју заштиту узео ју је особно велики јунак Мелегар (иако је био сретно ожењен с Клеопатром (није она египатска). Мелегара је Аталанта једноставно задивила и очарала. Након многих бучних и дугих препирки, Мелегар је ипак устрајао и лов је могао почети.

Но, вепар се показао сувише тешким противником. Тако је неколико ловаца одмах растргао, а чак је и величанствени Нестор морао потражити спас на дрвету. Јасон је бацио своје копље, али је и промашио, други ловац бацио је своје копље, али ни оно није погодило вепра.

Тада је Аталанта напела свој лук и вепра погодила точно између ушију, вепар се на тренутак затетурао, то је искористио сам Мелегар, па је вепра пробио својим копљем.

Вепар је подлегао ранама. Кљове и кожу Мелегар је дао Аталанти, јер је она прва погодила вепра, но, то тако силно увредило Мелегарове ујаке (браћу Алтеје, мајке Мелегарове ) који су од самога почетка завидели вештини Аталанте.

.

.

Мелегарови ујаци на њега су потегнули оружје, али их је Мелегар свладао и у окршају убио. То ће пак сада расрдити Алтеју, мајку Мелегарову која одлучи убити властита сина. Наиме, када је Мелегар имао само седам дана, појавиле су се Мојре и, показујући Алтеји цепаницу која је догоревала у камину, предвиделе да ће Мелегар умрети кад цепаница изгори до краја. Алтеја се одмах снашла и залила цепаницу водом, ватра се угасила, а Алтеја заувек сакрила цепаницу.

Но, сада се предомислила и намерно је запалила, па кад је цепаница изгорјела, Мелегар је пао мртав. Алтеја се није ни снашла и уопште се није надала да ће цепаница тако брзо изгорјети, па се скхрвана болом за сином једноставно обесила, а то је готово истовремено учинила и Клеопатра жена Мелегарова. Сви који су жалили за Мелегаром једноставно су се касније претворили у малене птице које су древни Грци назвали Mелеагриде.

.

Аталанта се хрва са грчким борцем Пелејом, док остали Грци посаматрају ( цртеж са грчке вазе из 6.века пне)

Занимљиво је да је Атланта представљена као бела Аријевка, као што се увек представљају и Амазонке на вазама, док су Грци представљени као црни

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Град Сурож

.

Небески Храм на Земљи по предању Херодота

Изнад азурних обала Црног мора на острву Криту у храмовима града Сурожа обожавано је божанство Сунца бога Јарила. Срби-Сораби ово море називају Сурошким морем, а град Сурож био је изузетно богат, па су многи бродови често упловљавали у његову луку. Ту су били усидрени многи бродови као на пример: персијиски, етрурски, египатски, индијски…

Тада дођоше бродови дивљих Семита и Египатских војних дезертера, који су почели пљачкати и насељавати Јеладу. Домороци их зваху Јелини (каснији Грци), због тамне и масне коже и косе.

Ипак јелински бродови овде нису упловили ради трговине, већ су се са бродова искрцали ратници.

Јелини проваљују у храмове, руше божанства и износе драгоцености које су овде биле енормне. Пуно књига, злата и сребра, однешено је у Хеладу. Тако су у једном моменту Јелини заузели овај град.

Поред драгоцености, злата и разнога блага многога Сурож је имао и јединствену на далеко познату библиотеку са старим рукописима од непроцењиве важности. У њима је била историја од почетка времена на земљи и многа знања науке.

Дивљаци су покупили оно што им је било интересантно а остало су спалили. Међу изузетно вредним стварима које су украли је и посуда слична оној која се налазила у Ретри са цртежима и фигурама небских сазвежђа древних Словена.

Јелини су се трудили да одгонетну значење звезданих богова и онога што је изнад њих било написано, међутим наука Сорабије је за њих највећим делом остала нерешива мистрерија.

Након тога они су дали своја тумачења словенских сазвежђа и божанстава. Онда су прекрстили имена богова Сорабије у јелинска имена и од тада датира Јелинска-(грчка) митологија. Ипак стари Грци су говорили да су свето звездано знање добили од Хиперборејаца са севера, како су називали Словене. Све се ово догодило негде око 4.века пр.н.ере.

Најстарија књига која садржи знање о звездама назива се “Звездана књига Коледа” Стари Словени су ову књигу добили од бога Коледа. Овде се налазе песме о стварању света, и свему оном што је потребно за астролошку науку.

Бог Коледо пренео је ову науку о Великом Колу, и направио први календар (дар Коледа). Према традиционалним астролошким прорачунима ово се последњи пут догодило око 6530. год. пр.н.ере. Касније су мудрац Браг и његов син Усењ (Осењ) преносили даље астролошку науку.

Да су астролошким знањем Словени одлично владали не сведоче само записи и легеде, већ и остаци древних опсерваторија на северу и јужном Уралу.

Током експедиције Е.С. Лазарева и В.Н. Димина на планини Нинчурт у близини језера Сејд, откривене су рушевине палеолитске астрономске опсерваторије која је саграђена у међуледеном добу, док је на јужном Уралу пронађен град храм Аркаим (друга Аркона), који је у исто време саграђен као календар и опсерваторија.

(Сораб Радољуб, превод Херодота)

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Smaragdne table Tota Atlantiđanina

KNJIGA KRALJA TOTA, Tri puta Najvećeg

.
Slika
.

Ploča Prva: 

Ja, Tot Atlantiđanin

1. Ja Tot Atlantiđanin, Gospodar Tajni, Čuvar Zapisa, moćni Kralj i Mag, živeći kroz naraštaje, uskoro odlazim u Dvorane Amentija, odakle ću voditi one koji dolaze posle ovih Zapisa moćne Mudrosti Velike Atlantide.
2. U velikom gradu Keor na ostrvu Undal (Atlantida), u vreme prošlosti davne, započeo sam ovaj život.
3. Nisu veliki Atlantiđani živeli i umirali, kao mali ljudi sadašnjeg doba, već su kroz Eone obnavljali svoj život u Dvoranama Amentija gde reka života večno protiče.
4. Hiljadu puta se spuštah tamnim putem što vodi ka Svetlu i toliko se puta uzdigoh iz Tame u Svetlo i obnovljena bi moja snaga i moć moja.
5. Sada, na neko vreme spustiću se i ljudi Kema više me neće znati.
6. Ali u vreme još nerođeno ustaću ponovo, moćan i snažan, tražeći zapise od onih što ostali su iza mene.
7. Tada pazite se, O ljudi Kema, jer ako ste izdali moje učenje iskrivljujući ga, svrgnuću vas s visokih položaja vaših u tamu pećina iz kojih ste i došli.
8. Ne otkrivajte moje tajne ljudima sa Severa niti ljudima sa Juga jer će prokletstvo moje pasti na vas.
9. Zapamtite i pazite moje reči, jer sigurno ću se vratiti opet i tražiti od vas što ste čuvali.
10. Znajte, da vremenom nevezan i od smrti slobodan Ja ću se vratiti, nagrađujući ili kažnjavajući prema ispunjenju vašem u Zakonu.
11. Veliki bejahu moji ljudi u drevno doba, uzvišeni iznad shvatanja malih ljudi što okružuju me sada.
12. Uzvišeni u mudrosti Starih, jer tražiše daleko unutar beskrajnosti Srca znanje što pripada naslednicima Zemlje.
13. Mudri bejasmo obliveni mudrošću Dece Svetla što boraviše među nama.
14. Snažni bejasmo okovani moćima oblikovanim iz večne Vatre.
15. Među decom čoveka od svih veći beše Totme moj otac, Čuvar Velikog Hrama, posrednik između Dece Svetla što u Hramu boraviše i rase ljudi što nastaniše deset ostrva.
16. Glasnik Trojice, Žitelj Unala, govorio je Kraljevima glasom kojem se moralo biti pokoran.
17. Iz detinjstva u zrelost sam izrastao tamo, od mog Oca učen Starim Tajnama i vremenom kroz Vatru Mudrosti uzrastah, do u tren kad se razbukta u proždrljiv plamen.
18. Ništa, sem da mudrost dosegnem želeo nisam, dok na Veliki Dan zapovest ne dođe od Gospodara Hrama da pred Njega Ja izveden budem.
19. Nekoliko nas je bilo od dece čoveka kojima je dato da vide to moćno Lice i žive, jer nisu sinovi čovečiji kao Deca Svetla neovaploćena u telo.
20. Izabran ja bejah od sinova čovečijih, da od Gospodara Hrama naučen budem tome da Ciljevi Njegovi ispunjeni budu, Ciljevi još nerođeni u materici vremena.
21. Mnogo vekova boravih u Hramu, učeći se samo mudrosti i mudrosti sve većoj, dok i ja, takođe, ne priđoh Svetlosti što iz Velike Vatre izranja.
22. Podučio me On o stazi ka Amentiju, Bezdanu gde Veliki Kralj sedi na Njegovom Tronu Moći.
23. Sa strahopoštovanjem duboko se poklonih pred Gospodarima Života i Gospodarima Smrti, primajući na dar Ključ Života.
24. Oslobođen bejah u Dvoranama Amenti, ograničenja smrću u Krugu Života.
25. Daleko do Zvezda sam putovao sve dok Prostor i Vreme ne postaše ništa.
26. Onda bejah duboko opijen Peharom Mudrosti, i pogledah u Srce Čoveka i u njemu nađoh veće Tajne i bi mi drago.
27. Jer samo u Potrazi za Istinom moja Duša bi smirena i plamen u njoj ugašen.
28. Kroz mnoge sam vekove živeo, gledajući oko mene one što Pehar Smrti ispijaju i opet u Svetlo Života se vraćaju.
29. Vremenom se iz Kraljevstava Atlantide prolomiše talasi svesti što bejahu jedno sa mnom, međutim, izrod sa niže Zvezde ih je zamenio.
30. U pokornosti Zakonu, reč Gospodara izrasta u Cvet.
31. Padom u tamu obesmišljene su misli Atlantiđana, dok konačno iz svog Agvantija ne ustade Pravednik razjaren u besu, izgovori Reč i priziva Moć.
32. Duboko u srcu Zemlje sinovi Amentija čuli su i slušali, naredbu preobražaja Ognjenog Cveta koji večno gori, preobražava i oblikuje upravljajući po Zakonu, i potom Velika Vatra preobrazi ustav svoj.
33. Svetom tada provališe velike Vode, plaveći i potapajući izobličiše ono što od Zemlje ostade i samo Hram Svetla na velikoj planini Undal još uvek nad vodom osta, i malo je spašenih pod naletom virova od onih što tamo su živeli.
34. I pozva mene Gospodar tada govoreći: Okupi narod moj i povedi ga, veštinama koje si naučio daleko preko voda, i kad stigneš u zemlju dlakavih divljaka, što u pećinama pustim žive, nastani se tamo i Zavet koji poznaješ sledi.
35. Okupih narod svoj i u veliku barku Gospodara našeg uđosmo.
36. Na visinu se izdigosmo u jutro, a Tama ispod nas je nadvila Hram.
37. Odjednom prekriše ga vode.
38. Veliki Hram nestade sa lica Zemlje, do vremena proroštva.
39. Leteli smo brzo prema izlazećem Suncu, dok se ne otkri ispod nas zemlja dece Kema.
40. Dočekaše nas besni sa batinama i kopljima, dižući ih u gnevu tražeći pogubljenje i potpuno uništenje Sinova Atlantide.
41. Tada podigoh svoj Štap i usmerih iskru razbijanja, udarajući ih na poljima njihovim poput odrona kamenja planine.
42. Odgovorih im staloženo i mirno, govoreći o moći Atlantide, rekoh da smo Deca Sunca i Njegovi Glasnici.
43. I uplašiše se silno gledajući veštinu magije.
44. Do mojih stopala puzeći stigoše i tada sam ih pustio.
45. Dugo živesmo u zemlji Kema, dugo i još duže, slušasmo zapovesti Gospodara koji spava, a ipak živi večno.
46. Poslao sam Sinove Atlantide, poslao ih u mnoge zemlje, da uz moć Mudrosti rascvetaju život iz materice vremena i uzdignu se ponovo kao deca Njena.
47. Dugo sam vremena živeo u zemlji Kema, sprovodeći Veliko Delo mudrošću srca svog.
48. Izrastali su u svetlo znanja deca Kema, napojeni potocima mudrosti moje.
49. Probio sam put do Amentija kako bih moći svoje sačuvati mogao, kroz vekove živeći kao Sunce Atlantide, čuvajući mudrost i štiteći zapise.
50. Nekoliko velikih među sinovima Kema, pokoriše ljude oko sebe, izrastajući lagano u Duhovnoj moći.
51. Uskoro, Ja odlazim od njih u mračne dvorane Amentija, duboko u dvorane Zemlje odlazim pred Gospodare Moći, licem u lice još jednom pred Pravednika.
52. Izdigoh se visoko iznad prolaza, Kapije što vodi dole u Amenti.
53. Malo je njih koji bi hrabrost imali da pokušaju, malo će njih proći kroz Kapiju u mračni Amenti.
54. Izgradio sam iznad prolaza moćnu piramidu, koristeći moć koja nadvladava Zemljinu silu.
55. Duboko i mnogo dublje postavio sam Kuću sile, Odaju iz koje izrezah kružni prolaz, što do velikog vrha doseže.
56. Tamo na vrhu postavih kristal, što šalje zrak u Večni Svemir i iz Njega silu upija, bacajući je na Kapiju Amenti.
57. Odaja izgradih još i ostavih prividno prazne da budu, jer u njima skriveni su Ključevi Amentija. Onaj ko se osnaži da krene u mračna Kraljevstva, neka se prvo pročisti dugim postom. Neka legne u sarkofag od kamena u Odaji mojoj, i otkriću mu Velike Tajne tada.
58. Ubrzo će proći tamo gde smiren u tami Zemlje Ja ću ga dočekati, Ja Tot, Gospodar Mudrosti, dočekaću ga i primiti i saživeću se s njim zauvek.
59. Izgradio sam Veliku Piramidu po obrascu središnje vatre Zemljine sile što gori večno da i ona, takođe, ostane moćna kroz vekove.
60. Ugradio sam u nju svoje znanje Magijske veštine, da bih mogao boraviti ovde kada se ponovo iz Amentija vratim, jer dok spavam u Dvoranama Amentija, Duša Moja slobodno luta, ovaploćuje se, i živi među ljudima u ovom obliku ili drugom.
61. Poslanik Pravednika na Zemlji sam ja, izvršavam naredbe Njegove da se mnogi uzdignuti mogu.
62. Sada se vraćam u dvorane Amentija, ostavljajući iza sebe nešto od mudrosti svoje.
63. Štitite i čuvajte zapovest Pravednika, pogleda uvek uprtog prema Svetlu.
64. Zaista ste jedno sa Gospodarom u vremenu, i s pravom znajte da ste jedno sa Gospodarom, i s pravom znajte da ste jedno sa Svim.
65. Sada, odlazim od vas.
66. Znajte Moje Zapovesti, čuvajte Ih i budite kao One, i Ja ću biti sa vama, pomoćnik i vodič vaš ka Svetlu.
67. Predamnom se otvara Kapija.
68. Silazim dole u Tamu.

Ploča Druga: 

Dvorane Amentija

1. Dvorane Amentija duboko u srcu Zemlje stoje, daleko ispod ostrva Atlantide potopljene, Dvorane Mrtvih i Dvorane Živih, kupaju se u vatri Beskonačnog Svega.
2. Daleko u prošlosti izgubljenoj u vrtlogu vremena, Deca Svetla pogledaše dole na svet.
3. Gledajući na decu čoveka u ropstvu njihovom, porobljenim od Sile što iz Onostranog dolazi.
4. I znali su da samo slobodom od ropstva čovek će se uzdići sa Zemlje ka Suncu.
5. Dole su se spustili i stvorili tela, uzimajući izgled čovekov kao svoj.
6. I rekoše Gospodari Svega: Mi smo Oni što ovaplotiše se od Zvezdane prašine, i odvojismo život od Beskonačnog Svega, da živimo u svetu kao deca čoveka, slični ali i ne i isti kao sinovi čovečiji.
7. A onda za Boravište svoje, daleko ispod kore Zemlje, razoriše moćima svojom prostore ogromne, prostore da odvojeni budu od dece čoveka.
8. Ogradili su ih Moćima i Silom, i od zla zaštitili Dvorane Mrtvih.
9. Jednu pored druge, potom, izgradiše Odaje nove, ispuniše ih Životom i Svetlošću uzvišenom.
10. Izgradili su Dvorane Amenti, da u Njima večno boraviti mogu, i život beskrajan da Im bude.
11. Trideset i dvoje Dece je tamo bilo, Sinova Svetla što dođoše među ljude, s namerom da oslobode od ropstva Tami one što porobljeni su od Sile Onostrane.
12. Duboko u Dvoranama Života rastao je Plamteći Cvet, što širi se i odnosi nazad Tamu.
13. I stajaše u središtu, Zrak velike moći, Životodavan, Svetlonosni, što moćima ispunjava svakog ko kraj Njega stane, i u krug Tronova dva i trideset.
14. Mesto za svako Dete Svetla, postavljeno da se kupa u isijavanju, Životom ispunjenog Večnog Svetla.
15. Na posletku, nakon vremena ovog, postaviše prvostvorena tela da ispune se Duhom Životodavnim.
16. Od hiljadu godina, vek jedan Svetlo koje život daje osvetljavati mora Njihova tela, da oživi i probudi Duh Života.
17. Tamo u Krugu iz Eona u Eon, sede Veliki Gospodari, proživljavajući Život nepoznat čoveku.
18. Tamo u Dvoranama Života Oni leže spavajući, a Duše Njihove žive slobodno kroz tela čovečija.
19. I dok Njihova tela leže spavajući, vek za vekom ovaploćuju se Oni u tela čovečija da uče i vode napred i uzvišeno, iz Tame ka Svetlu.
20. Tamo u Dvoranama Života, ispunjenim mudrošću Njihovom, rasi čoveka nepoznatoj, proživljavajući večnost, ispod hladne Vatre Života, sede Deca Svetla.
21. Razdoblja počinju Njihovim buđenjem, kad dolaze iz dubina da budu Svetla među ljudima, Beskonačni Oni među konačnim ljudima.
22. Onaj koji se razvio izrastajući iz Tame, i izdigao Sebe u Svetlost, od Dvorana Amentija se oslobodio.
23. Od Cveta Svetlosti i Života oslobođen, vođen mudrošću i znanjem, preobraženjem od čoveka je Gospodar Života postao.
24. Tamo On boraviti može kao jedno sa Gospodarima, oslobođen od ropstva Tami, i sedeti unutar Isijavajućeg Cveta može gde sedi Sedam Vladara Beskonačnog Svemira iznad nas, pomažući i vodeći beskrajnom Mudrošću stazom kroz vreme decu čoveka.
25. Moćni i Neobični su Oni, ispunjeni moćima, tihi, sveznajući, Životnu Silu privlače, drugačiju, od one dece čoveka, ali opet istu.
26. Zaista, drugačiji su, a opet Jedno su sa Decom Svetla.
27. Nadzornici i Čuvari Sile ljudskog ropstva, spremni su da oslobode kada Svetlost se dosegne.
28. Prvi i najmoćniji, sedi u Zaklonjenoj Prisutnosti, Gospodar nad Gospodarima, Beskonačni Devet, iznad je svakog od ostalih Gospodara Vremena i Prostora;
29. Tri, Četiri, Pet i Šest, Sedam, Osam, svaki sa svojom misijom, svaki sa svojim moćima, vode i usmeravaju sudbinu čoveka.
30. Tamo sede Oni, moćni i snažni, slobodni od granica vremena i prostora.
31. Nisu sa ovoga sveta Oni, ali su srodni.
32. Starija Braća su deci čoveka.
33. Sude i odmeravaju mudrošću svojom, nadgledajući napredak Svetlosti među ljudima.
34. Tamo pred Njih Pravednik me doveo i videh gde sjedinjuje se sa Jednim od Uzvišenih.
35. Tada On progovori: Veličanstvena je veština tvoja, Tote, od sve dece čoveka.
36. Slobodan si od sada Dvorana Amenti, Gospodar Života budi među decom čoveka.
37. Okusiti nećeš smrt sem po volji tvojoj, pij sa izvora Života do Večnog ishodišta.
38. Od sada i zauvek je Život tvoj da ga uzmeš, od sada Smrt nek se odaziva na poziv ruke tvoje.
39. Živi ovde ili otiđi kada želiš, jer slobodne su sada Amenti za Sunce čoveka.
40. Uzmi iz Života ono što želiš, jer si Dete Svetla što raslo je među ljudima.
41. Izaberi svoje Delo, ali znaj da je za svako potreban rad, i Stazu Svetla ne napuštaj nikad.
42. Jedan korak si osvojio na dugačkom putu prema gore, beskonačna je sada planina Svetla pred tobom.
43. Svaki korak koji napraviš planinu uvećava i sav tvoj napredak udaljava Odredište.
44. Blizak budi uvek beskrajnoj Mudrosti, uvek, čak iako padaš na putu ka cilju.
45. Slobodan si od sada Dvorana Amenti da hodaš rukom pod ruku sa Gospodarima Sveta, jedinstveno u svrsi jednoj i radeći zajedno noseći Svetlost deci čoveka.
46. Tada sa Trona svog siđe jedan od Gospodara, uzimajući ruku moju i odvodeći me napred, kroz sve Dvorane duboko skrivene u zemlji.
47. Vodio me je kroz Dvorane Amentija, pokazujući mi Tajne čoveku nepoznate.
48. Kroz mračan prolaz, dole me vodio, u Dvoranu gde sedi mračna Smrt.
49. Beskrajna je velika Dvorana ispred mene, zazidana Tamom ali Svetlom ispunjena.
50. Ispred mene izdiže se veliki Tron Tame, skrivena je na Njemu sedela Smrt.
51. Tamnija od Tame sedela je velika Smrt, tamna Tamom što od noći nije.
52. Ispred Nje stao je Gospodar govoreći, Reč što Život donosi progovori: O Gospodaru Tame, vođen putem iz Života u Život, ispred tebe dovodim Sunce jutra.
53. Neka ga nikada ne dodirne Moć Tame Tvoja.
54. Ne zovi njegov plamen u Tamu Noći.
55. Znaj ga i pogledaj ga, jedan je od naše Braće, podignut iz Tame u Svetlo.
56. Oslobodi njegov plamen od ropstva, pusti ga da gori slobodno kroz Tamu Noći.
57. Podiže ruku svoju Smrt tada, i priđe plamen što posta čist i jasan, te maknu hitro zastor Tame, otkrivajući Dvoranu u noćnoj tmini.
58. Ispred mene se veličanstven prostor ukaza, plamen za plamenom iz zastora Noći.
59. Neizbrojano ih mnogo zaigra ispred mene, gde poneki tu ispred poput cvetova vatre gore.
60. Drugi pak ispustaše mutne zrake, izlivajući se, ali slabašno, iz Noći.
61. Neki se od njih ugasiše brzo, drugi u male iskre svetla izrastoše.
62. Svaki okružen svojim mračnim zastorom Tame, ali sijajući Svetlom koje se nikada ugasiti ne može.
63. Dolaze i odlaze kao svici u proleće, ispunjeni Svetlom i Živi.
64. Tada progovori glas, moćan i uzvišen, govoreći: Ovo su svetla duša među ljudima, rastu i padaju, ali zauvek ostaju, promenljivi su, ali žive kroz smrt u život novi.
65. Kad procvetaju dostižući vrh u životu svom, hitro tada Ja spustim zastor Tame, u pokrov ih obmotam i u novi oblik života stavim.
66. Neprekidno kroz godine izrastaju, šireći se u drugačiji plamen, što Tamu osvjetljava moćnije, gaseći se još ne ugašeni zastorom Noći.
67. Tako raste duša čoveka uvek napredujući, gaseći se ali ipak ne ugašena Tamom Noći.
68. Ja, Smrt, dolazim ali ne ostajem, jer Život večni postoji u Svemu samo sam prepreka Ja na putu, brzo savladljiva beskrajnim Svetlom.
69. Probudi se, o Vatro što goriš unutra zauvek, rasplamsaj se i razgrni koprenu Tame.
70. Tada u središtu plamenova u Tami izrastao je jedan šireći se i plamteći predvodio je stado kroz Noć, uvek sjajniji, dok na kraju osim Svetla ne osta drugo ništa.
71. Tada moj vodič, glas Gospodara progovori: Gledaj dušu svoju kako raste u Svetlu, oslobođena je sada zauvek od Gospodara Tame.
72. Napred me je vodio kroz mnoge Odaje velike ispunjene Tajnama Dece Svetla, Tajnama koje čovek nikada saznati neće dok i on, takođe, Sunce Svetla ne postane.
73. Nazad me On u Svetlo vratio, nazad u Dvoranu Svetla, i kleknuh pred Gospodarima velikim, Vladarima Svega u Krugu Postojanja.
74. Progovori On tada rečima velike moći: Ti si oslobođen Dvorana Amenti, izaberi svoje Delo među decom čoveka.
75. Tada progovorih Ja: O, Veliki Gospodaru, dopusti mi da budem Učitelj ludima, da vodim ih napretku i usponu da i oni, takođe, postanu svetla među ljudima, oslobođeni od Pokrova Noći koji prekriva ih, da gorim svetlom koje će sijati među ljudima.
76. I glas mi odgovori tada: Idi, i neka ti je po volji, neka tako bude.
77. Gospodar si ti sudbine svoje, slobodan da uzmeš ili odbiješ po volji.
78. Uzmi Moć i Mudrost uzmi, među decom čoveka Svetlost budi.
79. Izvede me na Zemlju Pravednik tada i opet među decu čoveka stadoh, podučavajući ih ponešto od mudrosti moje, Sunce Svetla pokazujući, vatru među ljudima.
80. Sada opet odlazim dole, u potragu za Svetlom u Tami.
81. Podebljajte i čuvajte, štitite zapise moje, da vodič budu deci čoveka.

Opširnije u nastavku:

. more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Templari – da li je baš kako znamo?

.

1307. godine desetak brodova reda Templara napustilo je Francusku da bi izbegli progon kralja Filipa 4. Više nikada nisu viđeni, a njihova sudbina do danas nastavlja da intrigira istoričare.

Red je osnovan, zvanično od strane Svete Stolice, 1118. godine kako bi se se zaštili hodočasnici koji su išli u Svetu zemlju. Od tada, Templari su bili okruženi aurom misterije. Legende oko njih počele su da se pojavljuju posle skoro dva veka postojanja. Red je bio proganjan i uništen, navodno kao rezultat ljubomore među evropskim monarsima i sveštenicima zbog njihove moći i bogatstva.
Iako je značajan deo toga samo fikcija, vitezovi su ostavili u istoriji niz zagonetki koje stručnjaci još uvek ne mogu da reše. Jedna od njih je od 13. oktobra, 1307, kada je, bežeći od progona francuskog kralja Filipa 4., mnogo članova Reda pošlo iz luke La Rošel (Francuska) na dvanaest brodova, kako bi izbegli da budu uhvaćeni. Ova flotila krenula je preko Atlantika pod jedrima, na kojima su bili crveni krstovi Reda vitezova Templara, nestali su bez traga, a njihova sudbina je ostala nepoznata. Veruje se da su čak stigli u Ameriku pre Kolumbove ekspedicije.

U određenom periodu, mnogo pre nego što je oko templara stvoreno mnogo legendi i glasina, oni su bili samo “jednostavni vitezi, spremni da štite hodočasnike u Svetoj zemlji”, po zvaničnoj verziji.

Hajde da vidimo šta kaže zvanična verzija:

Rođenje Reda vitezova Templara

Sveti grad Jerusalim, gde je Hrist umro i ponovo ustao, bio je pod muslimanskom vlašću (oni su takođe verovali da je to sveti grad). Međutim, sledbenici Muhameda, po pravilu, nisu dozvoljavali hodočasnicima drugih vera da posete grad i svoje svetinje obožavanja.
Ipak, sa širenjem Turaka Seldžuka, ova očigledno mirna situacija počela je da se menja, a Evropljanima je postalo sve teže da dođu do granice savremenog Izraela. Seldžuci Turci nisu propuštali priliku da pljačkaju i ubijaju putnike hodočasnike. Pored toga, oni su na taj način pokušavali da uvrede kraljevstva koja ispovedaju hrišćansku veru.
Svi ovi faktori, kao i agresivna dejstva (i teritorijalna i politička) doveli su do toga da 1095. Papa proglašava krstaški rat za oslobođenje Svete zemlje. Zaneti idejom pohoda i plana da uzdignu svoju veru iznad verovanja onih koje zovu “nevernici”, stotine vitezova se ujedinilo u vojne jedinice, da bi osvojili Jerusalim silom. I to je namera doživela ostvarenje 15. jula 1099, kada je vojska, koja se zasnivala na teškoj konjici (Evropa je poslala više od četiri hiljade vojnika), sa istim brojem pešadije, upala u grad.

Ubrzo, mesni žitelji su ih zamrzeli. Razloga za to je bilo dosta. Preplavljeni željom za osvetom, krstaši su počinili brojne zločine – uopšte, široko su bili rasprostranjeni pljačkanja i ubistva. To je izazvalo dosta problema sa hrišćanima koji su ostali u gradu nakon što su njihovi naoružani branioci otišli. Bez pouzdanog vojnog štita, kao zaštite od napada Saracena, stotine hrišćana je ubijeno i podvrgnuto svim vrstama uznemiravanja. “Nakon masakra vitezovi su prisiljavali vojnike da se vrate svojim kućama, ostavljajući u ozbiljnim problemima braću, koja su odlučili da se tamo nasele i koji su zatim bili podvrgnuti teškim progonima.”, piše popularni hroničar istorije Viktor Kordero Garsija u svojoj knjizi” Istinita istorija o vitezovima Templarima od 12. veka do današnjih dana »(« Historia real de la Orden del Temple: Desde el S XII hasta hoy » ).

U nastojanju da zaštite hodočasnike od konstantnih napada, nekoliko grupa vitezova, koja je živela u Jerusalimu, otišla je sa oružjem na “nevernike”. Jedna od njih, koji se sastojala od devet članova, 1118. godine je obećala da će zaštiti put, i život hrišćana od napada muslimana. Oni su postali osnova Reda vitezova Templara. Od tog trenutka, sačuvali su imena svoja dva osnivača: Pajenski Hugo (Hugo de Payens), koji je kasnije postao prvi Veliki Majstor Reda, i Gotfrid Sent Omerski (Godofredo de Saint-Aldemar). “To je bilo vreme vladavine kralja Baldvina 1, koji je priredio toplu dobrodošlicu” jadnim vojnicima Hristovim “, kako su sebe nazivali. Oni su proveli na Svetoj zemlji devet godina, boraveći u jednoj od palata, koju im je namenio Boldvin 1., koja se nalazila neposredno iznad nekadašnjeg Solomonovog hrama (otuda i ime Vitezovi Hrama), “napisao je istraživač Rohelio Uvale (Rogelio Uvalle) u svojoj knjizi “Kompletna istorija vitezova Templara» ( «Historia completa de la Orden del Temple»).

Uspon i pad Templara

U narednim godinama, Hugo Pajenski pretvorio je Templare u jednu od najznačajnijih institucija svoga doba. Nakon nekoliko putovanja u Evropu, bio je u stanju da obezbedi finansije, i kao posledicu toga, priliv novih snaga u Red. A 1139. godine je dobio je niz poreskih olakšica. “Pored velikodušnih donacija, razne beneficije su obezbeđene od Pape. Templari su dobili pravu autonomiju u odnosu na episkopa, bili su podređeni samo Papi. Oni nisu podpadali pod normalnu građansku i crkvenu nadležnost. Oni su dobili pravo da prikupljaju i primaju novac na razne načine, uključujući i pravo da primaju donacije za crkvu jednom godišnje, ” kaže hroničar Jose Luis Hernandez Garvi (José Luis Hernández Garvi) u svom radu “krstaši u kraljevstvima Iberijskog poluostrva » (« Los Cruzados de los reinos de la Península Ibérica »).
Kao rezultat toga, kako autor ističe, njima je takođe odobreno ekskluzivno pravo da grade crkve i zamkove, gde su to smatrali neophodnim, bez prethodne dozvole od strane državnih i crkvenih vlasti. Iako na prvi pogled takva privilegija ne izgleda značajno, ona je doveli do toga da su Templari koncentrisali u svojim rukama velika finansijska sredstva i imovinu u Jerusalimu i Evropi. Tome mora da se doda značajno bogatstvo u vlasništvu vitezova koji su se pridružili Redu, kao i sredstava dobijena od prodaje viška poljoprivrednih proizvoda, koje su akumulirali iz godine u godinu. Sve ovo dovelo je do toga da je u 13. veku Templarski Red postao neka vrsta države. Do 1250 je brojao, prema Uvalu, 9000 zemljišta i kuća po selima, trideset hiljada vojnika (ne uključujući one sa puškama, službenike i zanatlije), više od pedeset zamaka, sopstvenu flotu i prvu međunarodnu banku.

Njihovo bogatstvo je bilo toliko veliko, da su neki vladari, posebno, francuski kralj Filip 4., tražili novac od reda i postali njegovi dužnici. Na kraju, to je, nažalost, zapečatilo sudbinu Templara. Umoran od velike vojne i finansijske moći, koja je bila koncentrisana u rukama “jadnih vojnika Hristovih” (kao i zbog sopstvenog duga), 1307. monarh je odlučio da završi sa njima. “Filip 4.  je verovao da je prvobitna ideja za povratkom svetih mesta hrišćanstva izgubila svoju aktuelnost, s obzirom na to kako se ukorenio položaj islama na Istoku. Pored toga, on je dugovao mnogo Templarima. 

 Filip 4.  je naredio raspuštanje Reda, kao i hapšenje članova, koje je teretio za bogohuljenje, jeres, sodomiju, kao i klanjanje demonu BAFOMETU … “, kaže pisac i nastavnik na Madridskom Otvorenom univerzitetu (UDIMA) Marija Lara Martinez, dobitnik Nacionalne nagrade za diplomski rad iz istorije i autor knjige “Enklave Templara” ( «Enclaves templarios»).

A SAD NEŠTO INTERESANTNO O DEŠIFROVANJU REČI ,,BAFOMET”:

Reč Bafomet dešifrovana je uz pomoć Atbaske šifre. Atbaska šifra je sistem u kome poslednje slovo predstavlja prvo, a pretposlednje slovo drugo. Atbasku šifru je otkrio dr Hju Sonfild koji je bio jedan od izvornih istraživača koji su radili sa ‘Rukopisima sa Mrtvog mora’. On je primenio Atbasku šifru na neke svitke koji su inače bili nečitljivi njegovim kolegama istraživačima. Ona je korišćena da se SAKRIJU IMENA u tekstovima Esena, Zadokita i Nazarena u prvom veku. U stvari, prvi su je koristili pisari iz petog veka p.n.e. koji su pisali ,,Knjigu proroka Jeremije”. Ona je jedan od nekoliko sistema šifrovanja koji se koriste u  jevrejskom jeziku.

Kako je Sonfild bio fasciniran Bafometom koga su obožavali vitezovi Templari, primenio je Atbasku šifru i na reč ‘Bafomet’. Na svoje iznenađenje, otkrio je da se reč ‘BAFOMET’ pretvorila u ‘SOFIJA’, sto na grčkom znači ‘MUDROST’.

Rec ‘Bafomet’ se na hebrejskom piše na sledeći način, imajući u vidu da Jevreji pisu s desna na levo: (taf)(mem)(vav)(pe)(bet). Kad je primenio Atbasku šifru na to, Sonfild je otkrio sledeće: (alef)(jod)(pe)(vav)(sin), što je grcko ‘Sofia’ napisano na jevrejskom s desna na levo. ‘Sofia’ ne znači samo ‘Mudrost’. Sofija je takodje Boginja koja bi trebalo da bude Božija nevesta. Mnogi veruju da su vitezovi Templari obozavali tu Boginju, i da je ona ustvari Eon Sofia Pistis, Božanstvo iz Gnostickih tekstova.


Ali Filip 4. je shvatio da bez verske podrške neće moći protiv snažnog Reda. “Pošto je upravo umro papa, on je počeo da traži neodlučnog kardinala, koji bi u potpunosti poštovao njegovu volju. I on je našao pravog kandidata u licu nadbiskupa Bordoskog. U modernoj epohi, kao i u prvim vekovima hrišćanstva, izbor glave Svete Stolice predavao se u ruke Svetoga Duha. I u srednjem veku i u modernim vremenima oko Rimske stolice isprepletana je mreža interesa. Francuskom monarhu je pošlo za rukom da ga stavi na čelo Rimokatoličke crkve pod imenom Kliment 5., i započeo sa njim plan protiv Templara “, nastavio je ekspert. Sedam godina kasnije, 1314. godine, oni su doneli odluku u vezi sa templarima, a odlučeno je da sva njihova imovina postane prihod francuske blagajne. Nakon toga, više od 15 hiljada vitezova je uhapšeno. Veliki majstor Žak de Mole (Jacques de Molay) je uhapšen, ispitivan i spaljen živ sa svojim najbližim saradnicima ispred crkve Notr Dam. Posle 200 godina Veliki Red je likvidiran na najrigoroznije načine.

Bez obzira na legende, možemo sa sigurnošću tvrditi da je sa povećanjem kupovne moći Red stekao veliki broj brodova, koji su mogli da plove od Evrope do Svete zemlje. “Ovi brodovi su učestvovali u trgovini i u borbi. Templari su kontrolisali morske komunikacije, a osnove navigacije su naučili od Feničana. Oni su imali na raspolaganju veliku armadu koja je plovila u Mediteranu i na Atlantiku (francuski deo).

Prema Mariji Lari, Templari su uspeli da uspostave kontrolu nad lukama Flandrije, Italije, Francuske, Portugala i Severne Evrope. Najznačajniji je bila La Rošel (glavna tačka Templara na Atlantiku), kao i Marsej i Koliur u Sredozemnom moru. Treba napomenuti da su ratnici monasi pažljivo proučiavali luke, u koje su odlazili njihovi brodovi da bi mogli da ih zaštite u slučaju napada.

A ipak, kada su počeli da grade flotu?

Prema nekim istraživačima, posebno, istoričaru Huan G Atienci (Juan G. Atienza), red Templara je počeo da pravi posle nekoliko decenija nakon što su dobili poseban tretman od Pape. Dokaz za to je da su Templari ponudili Ričarud Lavljeg Srca svoje brodove, da bi se vratili kući posle krstaškog pohoda na muslimane, na čijem je čelu bio 1191.godine (u toku njega, nisu uspeli da povrate Jerusalim od neprijatelja hrišćanstva). Nešto slično se desilo sa Džejmsom 1. Osvajačem, kome su vitezovi dali brodove, koje su imali u Barseloni i Koliuru, na početku borbe za Svetu zemlju.
Transport robe i hodočasnika, flota je radila do 1307. godine, kada je počeo progon Reda. Onda su brodovi (prema mnogim izvorima, bilo ih je 13) napustili luku La Rošel pre nego što su francuske vlasti poslali iza rešetaka njihove kapetane i posadu. Taj dan se rodila Velika Tajna, jer, istorijski dokumenti i tvrde da su brodovi plovili iz francuske luke pod zastavom Reda, i do danas je još uvek nepoznato gde su se usidrili.

Kada je na petak, 13. oktobra 1307, Filip 4. započeo progon Templara, flota je nestala bez traga. Ova misterija i dalje obavija istoriju Templara. Nije jasno da li su se raspršili po moru ili su grupisani u drugu luku. Postoji hipoteza da su Templari napustili Sredozemno more u nastojanju da nađu nepoznato i sigurno mesto kao svoj azil. Ali gde? ”
Gde se flota uputila ?
Nestanak te izgubljene flote iznedrio je decenijama kasnije špekulacije o tome gde su mogli otići vitezovi sa svojim teretom. Neki teoretičari zavere ukazuju na to da su Templari ukrcali na ove brodove veliki bogatstvo, skupljano decenijama, tako da ne padnu u ruke Filipa 4. Neki izvori čak tvrde da se na njima krio Veliki Majstor Žak de Mole (Jacques de Molay), koji je uhapšen tek kada se vratio u Evropu u tajnoj misiji. Šta god da je, jasno je da su samo upozorenjem Templarski (verovatno iz Vatikana ili pripadnika francuskog dvora) brodovi mogli izbeći ono što će se dogoditi.

Šta škripi u zvaničnoj verziji?

Pa, rekao bih više stvari. Na prvom mestu, priče i legende o Templarima koje potkrepljuju zvaničnu verziju pojavile su se tek 200 godina posle njihovog nestanka. Do tada nisu živele, ili nisu živele u obliku koji je odgovarao Svetoj stolici. Onda, poznato je da je Sveta Stolica volela vlast i bogatstvo. Nepoznat je neki drugi primer takvog velikog dobrovoljnog odricanja bogatstva bez upravljanja crkve nad njim. Takođe je poznato da je crkva prepravljala istoriju i pisala sebi odgovarajuću. Za prepravljanje istorije i istinitih podataka, angažovali su se tokom istorije crkve ogromni resursi, koji u tim situacijama nisu šteđeni, a kako bi se i preko “istorijskih” izvora potvrđivao autoritet i ispravnost crkve. Zašto to i ovde ne bi bio slučaj. Najefikasnije su one verzije kada se neke stvari naprave misterioznim, kao što je slučaj ovde. A kada se da neko tumačenje van zvanične verzije, onda ono dobija prizvuk razotkrivanja i tada počinjemo da smatramo kako smo najzad saznali istinu. Nažalost, istinu koja je opet u funkciji prikrivanja.

Ono što mi je najverovatnije kao realno, a na osnovu podataka vezanih za Radomira je, da je jedini Jerusalim koji su Templari videli bio Carigrad koji su napustili posle njegovog raspeća, da su proširili svoj red prvo u Francuskoj pa zatim sve dalje, da su redu prilazili i mnogi drugi plemići, da jesu gradili zamkove i da su širili znanja u učenja koja nisu bila vezana za hrišćansku crkvu i da su ljudi koji su prihvatali ta učenja nazivali sebe Katarima. Ne bi me čudilo, čak sam i sklon da pomislim tako, da je čuveni Petak Trinaesti kao baksuzan dan, ne delo i volja crkve, već da crkva nije mogla da izbriše pamćenje i sećanje ljudi na taj progon Templara koji se zaista i desio, a da mu se morala dati sasvim nova dimenzija odgovarajuća crkvi. Sa druge strane, možda je to zaista žalostan dan za crkvu, jer ogromno blago Templara nije stiglo u njen trezor, već je nestalo zajedno sa brodovima Templara. Čak nije nemoguće da su oni zaista štitli puteve hodočasnika, kao i njih same, samo ne do Jerusalima Izrelskog, već do onoga kojeg su oni tako posmatrali, do Carigrada gde je njihov učitelj i prijatelj bio razapet. Vrlo je verovatno, da se isplela cela jedna nova verzija istine o templarima, data nam od strane Svete Stolice, koja je njoj najzgodnija…

 U tekstu su korišćeni odlomci teksta Dušana Mitrovića.

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off