Archive for the Category » Zaboravljena istorija Zemlje «

Посејдон, господар Атлантиде

ТРАГОВИ ПОСЕЈДОНА НА ДУНАВУ …

.

Грчка митологија памти да је пред Посејдоновим насртајима Тројна богиња Месец, називана Амфитрита уточиште нашла на планини Атлас. Један од гласника, од Посејдона јој послатих, био је у лику делфина, способног убедити Амфитриту да удовољи Посејдоновим намерама. Амфитрита се јавља и у облику псоглаве богиње смрти Хекате, какву представу имамо на једном коштаном предмету са Лепенског Вира. Хеката је и ноћна богиња чаролија, што лута са душама умрлих, праћена стишким псима. Иначе делфин- краљ међу рибама, као жртва метаморфозе изведене по Дионисовој одлуци, бива родоначелником доброте међу дотад злим Тиренцима . Остатке крупних кости водених немани и козорога, старе 29.000 година, скупа са фрагментима прастарог наковња-претече античких Гвоздених врата, археолози су 2005.године открили у тешко приступачној пећини, тик изнад места где је постављена ова Трајанова табла.

Са значењем наде у поновно рођење, Роберт Гревс забележио је веровање да се  Јелисејска поља, део античког подземног света-Тартара, налазе на излазу из делте Дунава у Црно море, следствено чему би имало смисла северну границу Тартара, идентификовану са реком Стиг, мајком Силе и Власти, тражити у подручју ђердапског залеђа, и данас званом истим именом- Стиг. Као женски пандам богу Дагону, феничанском двојнику Посејдоновом, божанство доњег-подземног света еуфемистичког назива Баба, присутно је на улазу у област Ђердапа, кроз име горостасне стене Баба Кај, чиме је управо обележена гранична област њене владавине.

Познато је да је Амфитрита често боравила у овом рубном пределу подземног света, што указује и на Посејдонову присутност у близини. То се да врло ефектно уклопити са детаљем да према легенди, трећи део Дунава Истар извире из Ахиловог извора, са падина Карпата у близини Херкулових стубова, у реону Ђердапа, а на острву на крају делте ове реке налази се Јелисеј, по коме лута душа великог јунака. Веселин Чајкановић мисли да споменуто острво има исте карактеристике као и “Платонова Атлантида, која поседује све потребне карактерне црте другог света…а у тај други свет треба рачунати и Хиперборејце, ‘с оне стране северног ветра“ .

На нашим просторима лик Ахила овековечен је рељефом који је Феликс Каниц видео у Великом Градишту- “Ахил вуче Хектора везаног за кола, са зидинама Троје у позадини “ . Ахил слови за древног пелашког светог краља, сина богиње мора, који убија сина Мрачног духа године у опадању, у време зимске краткодневице. Обреди убијања светог краља сваке године у хомољским селима Србије садрже јаке корене ритуала, својевремено везиваног за Ахила.

За даља истраживања митске прошлости захвално би било детаљније анализирати повезаност имена Ис-тар, одреднице за водену Богињу и реку, и место њеног утока у Црно море, Тар-тар, знајући да је њена сестра Ерекшигал била господарица света сенки. Не делимо олако изнета мишљења Луиса Спенса, попут оног да име града ЈС- келтски епоним за место ситуирано у близини Бретање, што се пише са ИС- чини скраћеницу од Атлант-ИС , но у склопу претходно изнетих детаља евидентна је повезаност Посејдона, господара вода и подземног света са реком Истар, којом је Херкул отпловио са Герионовог острва Гада-Еритије-Ада Кале, до града Тартеса у Сунчевом златном пехару- барци, попут оне приказане на праисторијском амулету од бронзе пронађеном крајем протеклог столећа на обали Дунава у ђердапском предворју, код Старог Костолца .
На прамцу овог “костолачког бродића“ налази се представа Посејдона у виду коња, животиње коју је по легенди управо он створио. Дивни бронзани коњ из другог века пронађен је на Дунаву, локалитет Дијана, као и фигура Нептуна са делфином на руци. Коњ има значајно место и у персијском предању. Када је Пурушасп на наговор злих духова покушао уништити пророка Ахура Мазде- Господара мудрости, тако што би био смрскан под ударом копита побеснелог крда “коњ са најснажнијим копитима и жутим ушима беше први. Пође први, пре челног коња, и заустави се пред Заратустром. Чувао га је целог дана, држећи остале коње далеко од њега. Дошавши први, оде последњи“ . Родоначелник породице Спитама, из које потиче Заратустра, био је Хаекатаспа-“перач коња“. И први изасланик Ахура Мазде праведни Сраоша, преузевши од сунчаних божанстава знамења оружје и коње, бива светом ношен од четири блистава ата без сенке, “бдијући над уговорима Лажи и Светога Духа“ .

О боравку Посејдоновом у граду Ег, чије име чини и корен назива античке подунавске насеобине Егете, али и кћери речног бога Асопа, Егине, Хомер пева: “Одмах се спусти оданде (са трачког Сама) с неприступног планинског врха/ кораком брзим, а горе високо се тресле и шума / све под стопама божјим Посидона кад је корач’о./ Трипут коракне ногом и четвртом стигне до циља,/ у граду Егу, где двор му у морској лежи дубини/ славан, и златан, и блистав, и саздан да вечито траје./ Онамо стигавши он медоноге упрегне коње,/ брзе к’о ветар, грива на врату беше им златна;/ потом се у злато он обуче и прихвати блистав/ бич од злата исплетен и на кола попне се своја./ Погна уз таласе коње, и весело стану се под њим/ играт“животиње морске, познајућ’ свога владара,/ све се од радостти море расклопило, коњи су брзо/ летели, није се медна осовина сквасила нигде,/ коњи лакоскоки њега доведу до Ахејских лађа“ .

Римски војсковођа Марко Крас 29. године пре нове ере приликом похода на Мизију освојио је територију Сегетике, за коју се углавном претпоставља да се налазила у реону притоке Дунава Цимбрице. Свега пар десетина километара узводно, област данашње Брзе Паланке, постојало је и подунавско насеље Егета за које има основа сматрати да своје име дугује богињи плодности Сегетији. То такође указује на могућу повезаност са Гетима, племеном као и Трачани, толико блиским Мизији, да има гледишта да је Мизија тек географски појам подручја насељеног мешавином ових двеју етничких група. Један сачувани фрагмент дешавања из времена Красовог похода илуструје обичај становника Мизије да пред битку својим боговима жртвују коња, прастари Посејдонов знамен, не би ли атрибуте једног таквог божанства задобили за себе. Пред налет моћних римских легија, они “сместа заклаше коња испред бојног реда и заветоваше се да ће утробама убијених вођа почастити и богове и себе“ .

Управо на делу завршетка пута бистре воде, потичуће из извора смештеног у посуди блид по којој носи почетно име Блидерија, пролазећи каскадама низ подручја Алисар са изграђеним млиновима, чија је заштитница нимфа Егерија, у близини античког насеља Егета, и данас се својом лепотом размеће висока прелепа стена са ликом коњске главе. Као да подсећају на дивну приповест о Хиполитовом страдалништву, када је возећи коњску запрегу, лажно оптужен од Афродите, по Посејдоновој наредби страдао под копитама, из водених таласа насталог, разјареног бика. Ипак уз Дијанину помоћ, Хиполит бива враћен од Капије смрти и предат нимфи Егерији да, симболизујући светлост која се прелама кроз бистру воду, уз њу живи непознат и усамљен под именом Вирбије. Хиљадама година касније, неуморни трагачи за античким златом у окружењу Егете, данас Брзе Паланке, и даље настоје да приче о вретену од злата- Амфитритином обележју, златној преслици на којој је Суђаја испрела нову нит Хиполитове судбине, и златним колима којима је јездио овим пространствима, преточе у стварност. Ако су у бику персонализована начела правде у датом случају била злоупотребљена вољом једног бога, онда је разумљиво инсистирање на “усамљености и непознатости“ одређеног вида божанског милосрђа, исказаног превазилажењем слабости својствених нижим бићима, ношеног пламеном Дијанином светлошћу до злом неукаљаних водених пространстава.

Присутво, како каже Платонов извор, врховног божанства Атлантиђана, Посејдона у регији Ђердапа уочљиво је још на једном примеру. Због љубави са њим, љубоморна Атина је Медузу претворила у крилато чудовиште, способно да људе преображава у камен. Када је Персеј убио Медузу, из њеног тела изникла су Посејдонова деца- крилати Пегаз и Крисаор.

Камеја са приказом Медузе из Трећег века нове ере, заједно са фигуром Нептуна-Посејдона, представљеног са трозупцем и рибом у руци, нађени на локалитету Дијана код Караташа, сврставају се у најлепше експонате Археолошког музеја Ђердапа у Кладову.

То нас живо подсећа како је Медузин убица Персеј, син Зевса и Данаје и праотац Персијанаца, показујући њену одрубљену главу, окаменио Посејдоновог сина Атланта, преобразивши га у планину Атлас. И овај Медузин лик има сплет змија, симбола хтонских сила, које се до данас доживљавају као бића која комуницирају с људима. У селу Волуја, ђердапско залеђе, још 2006. године живи старац који “познаје њихов језик“. Како се овде верује, он има моћ наслеђену од предака, да звиждуком дозива змије или да их одагна уколико населе нежељено место.

Посејдоново обитавање на Ђердапу овековечено је именом горостасне дунавске хриди, ситуиране на месту које означева почетак краљевства Гвоздених врата- Баба кај- коњи, принчеви подземног света, како се назив даје протумачити путем прастарог влашког говорног извора.

(Aутор: Ранко Јаковљевић)

 

.

ПОТОП БОГА ПОСИДОНА У ТРОЈИ
Кад лађама Див испрати, Јектора и друге Тројце
Он у муку и биједу непрекидну метну борце,
Па блистави поглед сврне и мотрити натраг стане
Коњодржним крајевима, стаде мотрит на Трачане,
На Мишане борце с`близа, Хипемолге поносите,
Сто се хране са млијеком и Абије праведнике,
А на града Тројанскога не окрете више очи,
Јер се надо да ниједан од бесмртних неће доћи
Ахајцима ил Тројану да би био од помоћи.

 

ПОСИДОН НА ТРАЧКОМЕ САМУ (ОРЈЕНУ)
– У КРИВОШИЈАМА

Без разлога није прежо земљотресац господ моћни:
Чудећи се ратовању, сидијаше брижан тада
На врхунцу највишему шумовитог Трачког Сама
Цијела се са тог врха могла видјед Вида гора :
Видио се град Пријанов и Ахејска лађа многа.
На врхунац тај се засједе, кад изрони он из мора
Жалио је он Данајце, мрзеч Тројце, љут на Дива :
Па се брзо озго вину са планинског стрма виса.
Под ногана бесмртника, док је журбо корацима
Планина се тресла јака и планинска брда силна.
- Три пут, ногом, он коракне, и четвртом стигне циљу
граду Еги, гдје му двори леже води у дубину
златни, славни и блистави, који никад пропаст неће.
Кад Посидон тамо стиже, медоноге коње преже
Своје коње брзоноге позлаћене дугих грива
Па у злато обуче се и дохвати златног бича.
Кад лијепог бича узе, на своја се кола попе,
Про бездана скакајући уз таласе погна коње:
Па весело под њим стану, кад познаше господара:
Господара Позидона – животиње играт морске.
Од радости сво се море, отворило пред њим бјеше
Осовина оста сува кад кочије пролећеше.
Лакоскоки коњи њега ка лађама понијеше
У затону пространоме, у тјеснац је спиља једна
На сред пута Позидону – измеђ Имбра и Тенета.
Земљотресни ту господар заустави коње вране
Испрегне их из кочије и бесмртне даде хране.
Па им ноге онда спути некиданом пути тада
Неломљиве златне пути, док чекају господара,
Па Ахејским запути се таборима и лађама.
( ИЛИЈАДА XIII 1-38)

ПОСЕЈДОН НА ФИЛМУ: Јасон Мамоа

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Аталанта, легенда о храбрости

ATALANTA

.

Постоји предање да се у Калидонији једне године за време владавине краља Енеја, појавио страшни вепар великих чекиња и кљова, који је помахнитало газио и упропаштавао усеве, нападао стоку, а кљовама би растргао свакога ко би се усудио поћи на рад у поље. Краљ Енеј очајнички је тражио помоћ и нудио кљове и кожу ономе ко убије вепра. Дакако, позиву су се одмах одазвали највећи ратници, ловци и јунаци, а међу њима су били: Тезеј, Јасон, Нестор, Мелегар и једна одважна дјевојка имена Аталанта.

Аталанту су родитељи напустили одмах по рођењу, јер су силно жељели сина, а не кћер. Управо Аталанту спасила је богиња Артемида, која је послала медведицу која ће дојити и подигнути напуштену девојчицу. Под строгим надзором Артемиде лакостријеле, Аталанта је израсла у предивну девојку, храбру и одважну, врло вешту у баратању луком и стрелом. Да ли зато, што је била боља од свих обучених у руковању стрелама, неки од мушких учесника никако се нису слагали с учешћем Аталанте.

Под своју заштиту узео ју је особно велики јунак Мелегар (иако је био сретно ожењен с Клеопатром (није она египатска). Мелегара је Аталанта једноставно задивила и очарала. Након многих бучних и дугих препирки, Мелегар је ипак устрајао и лов је могао почети.

Но, вепар се показао сувише тешким противником. Тако је неколико ловаца одмах растргао, а чак је и величанствени Нестор морао потражити спас на дрвету. Јасон је бацио своје копље, али је и промашио, други ловац бацио је своје копље, али ни оно није погодило вепра.

Тада је Аталанта напела свој лук и вепра погодила точно између ушију, вепар се на тренутак затетурао, то је искористио сам Мелегар, па је вепра пробио својим копљем.

Вепар је подлегао ранама. Кљове и кожу Мелегар је дао Аталанти, јер је она прва погодила вепра, но, то тако силно увредило Мелегарове ујаке (браћу Алтеје, мајке Мелегарове ) који су од самога почетка завидели вештини Аталанте.

.

.

Мелегарови ујаци на њега су потегнули оружје, али их је Мелегар свладао и у окршају убио. То ће пак сада расрдити Алтеју, мајку Мелегарову која одлучи убити властита сина. Наиме, када је Мелегар имао само седам дана, појавиле су се Мојре и, показујући Алтеји цепаницу која је догоревала у камину, предвиделе да ће Мелегар умрети кад цепаница изгори до краја. Алтеја се одмах снашла и залила цепаницу водом, ватра се угасила, а Алтеја заувек сакрила цепаницу.

Но, сада се предомислила и намерно је запалила, па кад је цепаница изгорјела, Мелегар је пао мртав. Алтеја се није ни снашла и уопште се није надала да ће цепаница тако брзо изгорјети, па се скхрвана болом за сином једноставно обесила, а то је готово истовремено учинила и Клеопатра жена Мелегарова. Сви који су жалили за Мелегаром једноставно су се касније претворили у малене птице које су древни Грци назвали Mелеагриде.

.

Аталанта се хрва са грчким борцем Пелејом, док остали Грци посаматрају ( цртеж са грчке вазе из 6.века пне)

Занимљиво је да је Атланта представљена као бела Аријевка, као што се увек представљају и Амазонке на вазама, док су Грци представљени као црни

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Град Сурож

.

Небески Храм на Земљи по предању Херодота

Изнад азурних обала Црног мора на острву Криту у храмовима града Сурожа обожавано је божанство Сунца бога Јарила. Срби-Сораби ово море називају Сурошким морем, а град Сурож био је изузетно богат, па су многи бродови често упловљавали у његову луку. Ту су били усидрени многи бродови као на пример: персијиски, етрурски, египатски, индијски…

Тада дођоше бродови дивљих Семита и Египатских војних дезертера, који су почели пљачкати и насељавати Јеладу. Домороци их зваху Јелини (каснији Грци), због тамне и масне коже и косе.

Ипак јелински бродови овде нису упловили ради трговине, већ су се са бродова искрцали ратници.

Јелини проваљују у храмове, руше божанства и износе драгоцености које су овде биле енормне. Пуно књига, злата и сребра, однешено је у Хеладу. Тако су у једном моменту Јелини заузели овај град.

Поред драгоцености, злата и разнога блага многога Сурож је имао и јединствену на далеко познату библиотеку са старим рукописима од непроцењиве важности. У њима је била историја од почетка времена на земљи и многа знања науке.

Дивљаци су покупили оно што им је било интересантно а остало су спалили. Међу изузетно вредним стварима које су украли је и посуда слична оној која се налазила у Ретри са цртежима и фигурама небских сазвежђа древних Словена.

Јелини су се трудили да одгонетну значење звезданих богова и онога што је изнад њих било написано, међутим наука Сорабије је за њих највећим делом остала нерешива мистрерија.

Након тога они су дали своја тумачења словенских сазвежђа и божанстава. Онда су прекрстили имена богова Сорабије у јелинска имена и од тада датира Јелинска-(грчка) митологија. Ипак стари Грци су говорили да су свето звездано знање добили од Хиперборејаца са севера, како су називали Словене. Све се ово догодило негде око 4.века пр.н.ере.

Најстарија књига која садржи знање о звездама назива се „Звездана књига Коледа“ Стари Словени су ову књигу добили од бога Коледа. Овде се налазе песме о стварању света, и свему оном што је потребно за астролошку науку.

Бог Коледо пренео је ову науку о Великом Колу, и направио први календар (дар Коледа). Према традиционалним астролошким прорачунима ово се последњи пут догодило око 6530. год. пр.н.ере. Касније су мудрац Браг и његов син Усењ (Осењ) преносили даље астролошку науку.

Да су астролошким знањем Словени одлично владали не сведоче само записи и легеде, већ и остаци древних опсерваторија на северу и јужном Уралу.

Током експедиције Е.С. Лазарева и В.Н. Димина на планини Нинчурт у близини језера Сејд, откривене су рушевине палеолитске астрономске опсерваторије која је саграђена у међуледеном добу, док је на јужном Уралу пронађен град храм Аркаим (друга Аркона), који је у исто време саграђен као календар и опсерваторија.

(Сораб Радољуб, превод Херодота)

 

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Smaragdne table Tota Atlantiđanina

KNJIGA KRALJA TOTA, Tri puta Najvećeg

.
Slika
.
Prevod i adaptacija
Alexandar Thorn
http://www.alexanthorn.com/knjige/tot.htm

Ploča Prva

Ja, Tot Atlantiđanin

1. Ja Tot Atlantiđanin, Gospodar Tajni, Čuvar Zapisa, moćni Kralj i Mag, živeći kroz naraštaje, uskoro odlazim u Dvorane Amentija, odakle ću voditi one koji dolaze posle ovih Zapisa moćne Mudrosti Velike Atlantide.
2. U velikom gradu Keor na ostrvu Undal (Atlantida), u vreme prošlosti davne, započeo sam ovaj život.
3. Nisu veliki Atlantiđani živeli i umirali, kao mali ljudi sadašnjeg doba, već su kroz Eone obnavljali svoj život u Dvoranama Amentija gde reka života večno protiče.
4. Hiljadu puta se spuštah tamnim putem što vodi ka Svetlu i toliko se puta uzdigoh iz Tame u Svetlo i obnovljena bi moja snaga i moć moja.
5. Sada, na neko vreme spustiću se i ljudi Kema više me neće znati.
6. Ali u vreme još nerođeno ustaću ponovo, moćan i snažan, tražeći zapise od onih što ostali su iza mene.
7. Tada pazite se, O ljudi Kema, jer ako ste izdali moje učenje iskrivljujući ga, svrgnuću vas s visokih položaja vaših u tamu pećina iz kojih ste i došli.
8. Ne otkrivajte moje tajne ljudima sa Severa niti ljudima sa Juga jer će prokletstvo moje pasti na vas.
9. Zapamtite i pazite moje reči, jer sigurno ću se vratiti opet i tražiti od vas što ste čuvali.
10. Znajte, da vremenom nevezan i od smrti slobodan Ja ću se vratiti, nagrađujući ili kažnjavajući prema ispunjenju vašem u Zakonu.
11. Veliki bejahu moji ljudi u drevno doba, uzvišeni iznad shvatanja malih ljudi što okružuju me sada.
12. Uzvišeni u mudrosti Starih, jer tražiše daleko unutar beskrajnosti Srca znanje što pripada naslednicima Zemlje.
13. Mudri bejasmo obliveni mudrošću Dece Svetla što boraviše među nama.
14. Snažni bejasmo okovani moćima oblikovanim iz večne Vatre.
15. Među decom čoveka od svih veći beše Totme moj otac, Čuvar Velikog Hrama, posrednik između Dece Svetla što u Hramu boraviše i rase ljudi što nastaniše deset ostrva.
16. Glasnik Trojice, Žitelj Unala, govorio je Kraljevima glasom kojem se moralo biti pokoran.
17. Iz detinjstva u zrelost sam izrastao tamo, od mog Oca učen Starim Tajnama i vremenom kroz Vatru Mudrosti uzrastah, do u tren kad se razbukta u proždrljiv plamen.
18. Ništa, sem da mudrost dosegnem želeo nisam, dok na Veliki Dan zapovest ne dođe od Gospodara Hrama da pred Njega Ja izveden budem.
19. Nekoliko nas je bilo od dece čoveka kojima je dato da vide to moćno Lice i žive, jer nisu sinovi čovečiji kao Deca Svetla neovaploćena u telo.
20. Izabran ja bejah od sinova čovečijih, da od Gospodara Hrama naučen budem tome da Ciljevi Njegovi ispunjeni budu, Ciljevi još nerođeni u materici vremena.
21. Mnogo vekova boravih u Hramu, učeći se samo mudrosti i mudrosti sve većoj, dok i ja, takođe, ne priđoh Svetlosti što iz Velike Vatre izranja.
22. Podučio me On o stazi ka Amentiju, Bezdanu gde Veliki Kralj sedi na Njegovom Tronu Moći.
23. Sa strahopoštovanjem duboko se poklonih pred Gospodarima Života i Gospodarima Smrti, primajući na dar Ključ Života.
24. Oslobođen bejah u Dvoranama Amenti, ograničenja smrću u Krugu Života.
25. Daleko do Zvezda sam putovao sve dok Prostor i Vreme ne postaše ništa.
26. Onda bejah duboko opijen Peharom Mudrosti, i pogledah u Srce Čoveka i u njemu nađoh veće Tajne i bi mi drago.
27. Jer samo u Potrazi za Istinom moja Duša bi smirena i plamen u njoj ugašen.
28. Kroz mnoge sam vekove živeo, gledajući oko mene one što Pehar Smrti ispijaju i opet u Svetlo Života se vraćaju.
29. Vremenom se iz Kraljevstava Atlantide prolomiše talasi svesti što bejahu jedno sa mnom, međutim, izrod sa niže Zvezde ih je zamenio.
30. U pokornosti Zakonu, reč Gospodara izrasta u Cvet.
31. Padom u tamu obesmišljene su misli Atlantiđana, dok konačno iz svog Agvantija ne ustade Pravednik razjaren u besu, izgovori Reč i priziva Moć.
32. Duboko u srcu Zemlje sinovi Amentija čuli su i slušali, naredbu preobražaja Ognjenog Cveta koji večno gori, preobražava i oblikuje upravljajući po Zakonu, i potom Velika Vatra preobrazi ustav svoj.
33. Svetom tada provališe velike Vode, plaveći i potapajući izobličiše ono što od Zemlje ostade i samo Hram Svetla na velikoj planini Undal još uvek nad vodom osta, i malo je spašenih pod naletom virova od onih što tamo su živeli.
34. I pozva mene Gospodar tada govoreći: Okupi narod moj i povedi ga, veštinama koje si naučio daleko preko voda, i kad stigneš u zemlju dlakavih divljaka, što u pećinama pustim žive, nastani se tamo i Zavet koji poznaješ sledi.
35. Okupih narod svoj i u veliku barku Gospodara našeg uđosmo.
36. Na visinu se izdigosmo u jutro, a Tama ispod nas je nadvila Hram.
37. Odjednom prekriše ga vode.
38. Veliki Hram nestade sa lica Zemlje, do vremena proroštva.
39. Leteli smo brzo prema izlazećem Suncu, dok se ne otkri ispod nas zemlja dece Kema.
40. Dočekaše nas besni sa batinama i kopljima, dižući ih u gnevu tražeći pogubljenje i potpuno uništenje Sinova Atlantide.
41. Tada podigoh svoj Štap i usmerih iskru razbijanja, udarajući ih na poljima njihovim poput odrona kamenja planine.
42. Odgovorih im staloženo i mirno, govoreći o moći Atlantide, rekoh da smo Deca Sunca i Njegovi Glasnici.
43. I uplašiše se silno gledajući veštinu magije.
44. Do mojih stopala puzeći stigoše i tada sam ih pustio.
45. Dugo živesmo u zemlji Kema, dugo i još duže, slušasmo zapovesti Gospodara koji spava, a ipak živi večno.
46. Poslao sam Sinove Atlantide, poslao ih u mnoge zemlje, da uz moć Mudrosti rascvetaju život iz materice vremena i uzdignu se ponovo kao deca Njena.
47. Dugo sam vremena živeo u zemlji Kema, sprovodeći Veliko Delo mudrošću srca svog.
48. Izrastali su u svetlo znanja deca Kema, napojeni potocima mudrosti moje.
49. Probio sam put do Amentija kako bih moći svoje sačuvati mogao, kroz vekove živeći kao Sunce Atlantide, čuvajući mudrost i štiteći zapise.
50. Nekoliko velikih među sinovima Kema, pokoriše ljude oko sebe, izrastajući lagano u Duhovnoj moći.
51. Uskoro, Ja odlazim od njih u mračne dvorane Amentija, duboko u dvorane Zemlje odlazim pred Gospodare Moći, licem u lice još jednom pred Pravednika.
52. Izdigoh se visoko iznad prolaza, Kapije što vodi dole u Amenti.
53. Malo je njih koji bi hrabrost imali da pokušaju, malo će njih proći kroz Kapiju u mračni Amenti.
54. Izgradio sam iznad prolaza moćnu piramidu, koristeći moć koja nadvladava Zemljinu silu.
55. Duboko i mnogo dublje postavio sam Kuću sile, Odaju iz koje izrezah kružni prolaz, što do velikog vrha doseže.
56. Tamo na vrhu postavih kristal, što šalje zrak u Večni Svemir i iz Njega silu upija, bacajući je na Kapiju Amenti.
57. Odaja izgradih još i ostavih prividno prazne da budu, jer u njima skriveni su Ključevi Amentija. Onaj ko se osnaži da krene u mračna Kraljevstva, neka se prvo pročisti dugim postom. Neka legne u sarkofag od kamena u Odaji mojoj, i otkriću mu Velike Tajne tada.
58. Ubrzo će proći tamo gde smiren u tami Zemlje Ja ću ga dočekati, Ja Tot, Gospodar Mudrosti, dočekaću ga i primiti i saživeću se s njim zauvek.
59. Izgradio sam Veliku Piramidu po obrascu središnje vatre Zemljine sile što gori večno da i ona, takođe, ostane moćna kroz vekove.
60. Ugradio sam u nju svoje znanje Magijske veštine, da bih mogao boraviti ovde kada se ponovo iz Amentija vratim, jer dok spavam u Dvoranama Amentija, Duša Moja slobodno luta, ovaploćuje se, i živi među ljudima u ovom obliku ili drugom.
61. Poslanik Pravednika na Zemlji sam ja, izvršavam naredbe Njegove da se mnogi uzdignuti mogu.
62. Sada se vraćam u dvorane Amentija, ostavljajući iza sebe nešto od mudrosti svoje.
63. Štitite i čuvajte zapovest Pravednika, pogleda uvek uprtog prema Svetlu.
64. Zaista ste jedno sa Gospodarom u vremenu, i s pravom znajte da ste jedno sa Gospodarom, i s pravom znajte da ste jedno sa Svim.
65. Sada, odlazim od vas.
66. Znajte Moje Zapovesti, čuvajte Ih i budite kao One, i Ja ću biti sa vama, pomoćnik i vodič vaš ka Svetlu.
67. Predamnom se otvara Kapija.
68. Silazim dole u Tamu.

Ploča Druga

Dvorane Amentija

1. Dvorane Amentija duboko u srcu Zemlje stoje, daleko ispod ostrva Atlantide potopljene, Dvorane Mrtvih i Dvorane Živih, kupaju se u vatri Beskonačnog Svega.
2. Daleko u prošlosti izgubljenoj u vrtlogu vremena, Deca Svetla pogledaše dole na svet.
3. Gledajući na decu čoveka u ropstvu njihovom, porobljenim od Sile što iz Onostranog dolazi.
4. I znali su da samo slobodom od ropstva čovek će se uzdići sa Zemlje ka Suncu.
5. Dole su se spustili i stvorili tela, uzimajući izgled čovekov kao svoj.
6. I rekoše Gospodari Svega: Mi smo Oni što ovaplotiše se od Zvezdane prašine, i odvojismo život od Beskonačnog Svega, da živimo u svetu kao deca čoveka, slični ali i ne i isti kao sinovi čovečiji.
7. A onda za Boravište svoje, daleko ispod kore Zemlje, razoriše moćima svojom prostore ogromne, prostore da odvojeni budu od dece čoveka.
8. Ogradili su ih Moćima i Silom, i od zla zaštitili Dvorane Mrtvih.
9. Jednu pored druge, potom, izgradiše Odaje nove, ispuniše ih Životom i Svetlošću uzvišenom.
10. Izgradili su Dvorane Amenti, da u Njima večno boraviti mogu, i život beskrajan da Im bude.
11. Trideset i dvoje Dece je tamo bilo, Sinova Svetla što dođoše među ljude, s namerom da oslobode od ropstva Tami one što porobljeni su od Sile Onostrane.
12. Duboko u Dvoranama Života rastao je Plamteći Cvet, što širi se i odnosi nazad Tamu.
13. I stajaše u središtu, Zrak velike moći, Životodavan, Svetlonosni, što moćima ispunjava svakog ko kraj Njega stane, i u krug Tronova dva i trideset.
14. Mesto za svako Dete Svetla, postavljeno da se kupa u isijavanju, Životom ispunjenog Večnog Svetla.
15. Na posletku, nakon vremena ovog, postaviše prvostvorena tela da ispune se Duhom Životodavnim.
16. Od hiljadu godina, vek jedan Svetlo koje život daje osvetljavati mora Njihova tela, da oživi i probudi Duh Života.
17. Tamo u Krugu iz Eona u Eon, sede Veliki Gospodari, proživljavajući Život nepoznat čoveku.
18. Tamo u Dvoranama Života Oni leže spavajući, a Duše Njihove žive slobodno kroz tela čovečija.
19. I dok Njihova tela leže spavajući, vek za vekom ovaploćuju se Oni u tela čovečija da uče i vode napred i uzvišeno, iz Tame ka Svetlu.
20. Tamo u Dvoranama Života, ispunjenim mudrošću Njihovom, rasi čoveka nepoznatoj, proživljavajući večnost, ispod hladne Vatre Života, sede Deca Svetla.
21. Razdoblja počinju Njihovim buđenjem, kad dolaze iz dubina da budu Svetla među ljudima, Beskonačni Oni među konačnim ljudima.
22. Onaj koji se razvio izrastajući iz Tame, i izdigao Sebe u Svetlost, od Dvorana Amentija se oslobodio.
23. Od Cveta Svetlosti i Života oslobođen, vođen mudrošću i znanjem, preobraženjem od čoveka je Gospodar Života postao.
24. Tamo On boraviti može kao jedno sa Gospodarima, oslobođen od ropstva Tami, i sedeti unutar Isijavajućeg Cveta može gde sedi Sedam Vladara Beskonačnog Svemira iznad nas, pomažući i vodeći beskrajnom Mudrošću stazom kroz vreme decu čoveka.
25. Moćni i Neobični su Oni, ispunjeni moćima, tihi, sveznajući, Životnu Silu privlače, drugačiju, od one dece čoveka, ali opet istu.
26. Zaista, drugačiji su, a opet Jedno su sa Decom Svetla.
27. Nadzornici i Čuvari Sile ljudskog ropstva, spremni su da oslobode kada Svetlost se dosegne.
28. Prvi i najmoćniji, sedi u Zaklonjenoj Prisutnosti, Gospodar nad Gospodarima, Beskonačni Devet, iznad je svakog od ostalih Gospodara Vremena i Prostora;
29. Tri, Četiri, Pet i Šest, Sedam, Osam, svaki sa svojom misijom, svaki sa svojim moćima, vode i usmeravaju sudbinu čoveka.
30. Tamo sede Oni, moćni i snažni, slobodni od granica vremena i prostora.
31. Nisu sa ovoga sveta Oni, ali su srodni.
32. Starija Braća su deci čoveka.
33. Sude i odmeravaju mudrošću svojom, nadgledajući napredak Svetlosti među ljudima.
34. Tamo pred Njih Pravednik me doveo i videh gde sjedinjuje se sa Jednim od Uzvišenih.
35. Tada On progovori: Veličanstvena je veština tvoja, Tote, od sve dece čoveka.
36. Slobodan si od sada Dvorana Amenti, Gospodar Života budi među decom čoveka.
37. Okusiti nećeš smrt sem po volji tvojoj, pij sa izvora Života do Večnog ishodišta.
38. Od sada i zauvek je Život tvoj da ga uzmeš, od sada Smrt nek se odaziva na poziv ruke tvoje.
39. Živi ovde ili otiđi kada želiš, jer slobodne su sada Amenti za Sunce čoveka.
40. Uzmi iz Života ono što želiš, jer si Dete Svetla što raslo je među ljudima.
41. Izaberi svoje Delo, ali znaj da je za svako potreban rad, i Stazu Svetla ne napuštaj nikad.
42. Jedan korak si osvojio na dugačkom putu prema gore, beskonačna je sada planina Svetla pred tobom.
43. Svaki korak koji napraviš planinu uvećava i sav tvoj napredak udaljava Odredište.
44. Blizak budi uvek beskrajnoj Mudrosti, uvek, čak iako padaš na putu ka cilju.
45. Slobodan si od sada Dvorana Amenti da hodaš rukom pod ruku sa Gospodarima Sveta, jedinstveno u svrsi jednoj i radeći zajedno noseći Svetlost deci čoveka.
46. Tada sa Trona svog siđe jedan od Gospodara, uzimajući ruku moju i odvodeći me napred, kroz sve Dvorane duboko skrivene u zemlji.
47. Vodio me je kroz Dvorane Amentija, pokazujući mi Tajne čoveku nepoznate.
48. Kroz mračan prolaz, dole me vodio, u Dvoranu gde sedi mračna Smrt.
49. Beskrajna je velika Dvorana ispred mene, zazidana Tamom ali Svetlom ispunjena.
50. Ispred mene izdiže se veliki Tron Tame, skrivena je na Njemu sedela Smrt.
51. Tamnija od Tame sedela je velika Smrt, tamna Tamom što od noći nije.
52. Ispred Nje stao je Gospodar govoreći, Reč što Život donosi progovori: O Gospodaru Tame, vođen putem iz Života u Život, ispred tebe dovodim Sunce jutra.
53. Neka ga nikada ne dodirne Moć Tame Tvoja.
54. Ne zovi njegov plamen u Tamu Noći.
55. Znaj ga i pogledaj ga, jedan je od naše Braće, podignut iz Tame u Svetlo.
56. Oslobodi njegov plamen od ropstva, pusti ga da gori slobodno kroz Tamu Noći.
57. Podiže ruku svoju Smrt tada, i priđe plamen što posta čist i jasan, te maknu hitro zastor Tame, otkrivajući Dvoranu u noćnoj tmini.
58. Ispred mene se veličanstven prostor ukaza, plamen za plamenom iz zastora Noći.
59. Neizbrojano ih mnogo zaigra ispred mene, gde poneki tu ispred poput cvetova vatre gore.
60. Drugi pak ispustaše mutne zrake, izlivajući se, ali slabašno, iz Noći.
61. Neki se od njih ugasiše brzo, drugi u male iskre svetla izrastoše.
62. Svaki okružen svojim mračnim zastorom Tame, ali sijajući Svetlom koje se nikada ugasiti ne može.
63. Dolaze i odlaze kao svici u proleće, ispunjeni Svetlom i Živi.
64. Tada progovori glas, moćan i uzvišen, govoreći: Ovo su svetla duša među ljudima, rastu i padaju, ali zauvek ostaju, promenljivi su, ali žive kroz smrt u život novi.
65. Kad procvetaju dostižući vrh u životu svom, hitro tada Ja spustim zastor Tame, u pokrov ih obmotam i u novi oblik života stavim.
66. Neprekidno kroz godine izrastaju, šireći se u drugačiji plamen, što Tamu osvjetljava moćnije, gaseći se još ne ugašeni zastorom Noći.
67. Tako raste duša čoveka uvek napredujući, gaseći se ali ipak ne ugašena Tamom Noći.
68. Ja, Smrt, dolazim ali ne ostajem, jer Život večni postoji u Svemu samo sam prepreka Ja na putu, brzo savladljiva beskrajnim Svetlom.
69. Probudi se, o Vatro što goriš unutra zauvek, rasplamsaj se i razgrni koprenu Tame.
70. Tada u središtu plamenova u Tami izrastao je jedan šireći se i plamteći predvodio je stado kroz Noć, uvek sjajniji, dok na kraju osim Svetla ne osta drugo ništa.
71. Tada moj vodič, glas Gospodara progovori: Gledaj dušu svoju kako raste u Svetlu, oslobođena je sada zauvek od Gospodara Tame.
72. Napred me je vodio kroz mnoge Odaje velike ispunjene Tajnama Dece Svetla, Tajnama koje čovek nikada saznati neće dok i on, takođe, Sunce Svetla ne postane.
73. Nazad me On u Svetlo vratio, nazad u Dvoranu Svetla, i kleknuh pred Gospodarima velikim, Vladarima Svega u Krugu Postojanja.
74. Progovori On tada rečima velike moći: Ti si oslobođen Dvorana Amenti, izaberi svoje Delo među decom čoveka.
75. Tada progovorih Ja: O, Veliki Gospodaru, dopusti mi da budem Učitelj ludima, da vodim ih napretku i usponu da i oni, takođe, postanu svetla među ljudima, oslobođeni od Pokrova Noći koji prekriva ih, da gorim svetlom koje će sijati među ljudima.
76. I glas mi odgovori tada: Idi, i neka ti je po volji, neka tako bude.
77. Gospodar si ti sudbine svoje, slobodan da uzmeš ili odbiješ po volji.
78. Uzmi Moć i Mudrost uzmi, među decom čoveka Svetlost budi.
79. Izvede me na Zemlju Pravednik tada i opet među decu čoveka stadoh, podučavajući ih ponešto od mudrosti moje, Sunce Svetla pokazujući, vatru među ljudima.
80. Sada opet odlazim dole, u potragu za Svetlom u Tami.
81. Podebljajte i čuvajte, štitite zapise moje, da vodič budu deci čoveka.

Opširnije u nastavku:

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Templari – da li je baš kako znamo?

.

1307. godine desetak brodova reda Templara napustilo je Francusku da bi izbegli progon kralja Filipa 4. Više nikada nisu viđeni, a njihova sudbina do danas nastavlja da intrigira istoričare.

Red je osnovan, zvanično od strane Svete Stolice, 1118. godine kako bi se se zaštili hodočasnici koji su išli u Svetu zemlju. Od tada, Templari su bili okruženi aurom misterije. Legende oko njih počele su da se pojavljuju posle skoro dva veka postojanja. Red je bio proganjan i uništen, navodno kao rezultat ljubomore među evropskim monarsima i sveštenicima zbog njihove moći i bogatstva.
Iako je značajan deo toga samo fikcija, vitezovi su ostavili u istoriji niz zagonetki koje stručnjaci još uvek ne mogu da reše. Jedna od njih je od 13. oktobra, 1307, kada je, bežeći od progona francuskog kralja Filipa 4., mnogo članova Reda pošlo iz luke La Rošel (Francuska) na dvanaest brodova, kako bi izbegli da budu uhvaćeni. Ova flotila krenula je preko Atlantika pod jedrima, na kojima su bili crveni krstovi Reda vitezova Templara, nestali su bez traga, a njihova sudbina je ostala nepoznata. Veruje se da su čak stigli u Ameriku pre Kolumbove ekspedicije.
U određenom periodu, mnogo pre nego što je oko templara stvoreno mnogo legendi i glasina, oni su bili samo „jednostavni vitezi, spremni da štite hodočasnike u Svetoj zemlji“, po zvaničnoj verziji.

U toku je 12. vek, a u svetom gradu „Jerusalimu – Carigradu“ 1086. godine, razapet je Isus Radomir, a budući Vitezi Templari – vitezovi Duhovnog Hrama Isusa Radomira, sa njegovim sinom Svetodarom, ćerkom Vestom i ženom Marijom, odlaze za Španiju, a odatle sa Marijom i Vestom u Francusku.
Carigrad je u to vreme bio centar religija, i kao takav, pošto su se u njemu nalazili prvosveštenici svih religija, imao je pravo da bude nazivan Jerusalimom, kojih je u istoriji zapravo bilo nekoliko.

Hajde da vidimo šta kaže zvanična verzija….

Rođenje reda vitezova Templara
Sveti grad Jerusalim, gde je Hrist umro i ponovo ustao, bio je pod muslimanskom vlašću (oni su takođe verovali da je to sveti grad). Međutim, sledbenici Muhameda, po pravilu, nisu dozvoljavali hodočasnicima drugih vera da posete grad i svoje svetinje obožavanja.
Ipak, sa širenjem Seldžuka Turaka, ova očigledno mirna situacija počela je da se menja, a Evropljanima je postalo sve teže da dođu do granice savremenog Izraela. Seldžuci Turci nisu propuštali priliku da pljačkaju i ubijaju putnike hodočasnike. Pored toga, oni su na taj način pokušavali da uvrede kraljevstva koja ispovedaju hrišćansku veru.
Svi ovi faktori, kao i agresivna dejstva (i teritorijalna i politička) doveli su do toga da 1095. Papa proglašava krstaški rat za oslobođenje Svete zemlje. Zaneti idejom pohoda i plana da uzdignu svoju veru iznad verovanja onih koje zovu „nevernici“, stotine vitezova se ujedinilo u vojne jedinice, da bi osvojili Jerusalim silom. I to je namera doživela ostvarenje 15. jula 1099, kada je vojska, koja se zasnivala na teškoj konjici (Evropa je poslala više od četiri hiljade vojnika), sa istim brojem pešadije, upala u grad. Ubrzo, mesni žitelji su ih zamrzli.
Razloga za to je bilo dosta. Preplavljeni željom za osvetom, krstaši su počinili brojne zločine – uopšte, široko su bili rasprostranjeni pljačkanja i ubistva. To je izazvalo dosta problema sa hrišćanima koji su ostali u gradu nakon što su njihovi naoružani branioci otišli. Bez pouzdanog vojnog štita, kao zaštite od napada Saracena, stotine hrišćana je ubijeno i podvrgnuto svim vrstama uznemiravanja. „Nakon masakra vitezovi su prisiljavali vojnike da se vrate svojim kućama, ostavljajući u ozbiljnim problemima braću, koja su odlučili da se tamo nasele i koji su zatim bili podvrgnuti teškim progonima.“, piše popularni hroničar istorije Viktor Kordero Garsija u svojoj knjizi“ Istinita istorija o vitezovima Templarima od 12. veka do današnjih dana »(« Historia real de la Orden del Temple: Desde el S XII hasta hoy » ).
U nastojanju da zaštite hodočasnike od konstantnih napada, nekoliko grupa vitezova, koja je živela u Jerusalimu, otišla je sa oružjem na „nevernike“. Jedna od njih, koji se sastojala od devet članova, 1118. godine je obećala da će zaštiti put, i život hrišćana od napada muslimana. Oni su postali osnova reda vitezova Templara. Od tog trenutka, sačuvali su imena svoja dva osnivača: Pajenski Hugo (Hugo de Payens), koji je kasnije postao prvi Veliki Majstor Reda, i Gotfrid Sent Omerski (Godofredo de Saint-Aldemar). „To je bilo vreme vladavine kralja Baldvina 1., koji je priredio toplu dobrodošlicu“ jadnim vojnicima Hristovim „, kako su sebe nazivali. Oni su proveli na Svetoj zemlji devet godina, boraveći u jednoj od palata, koju im je namenio Boldvin 1., koja se nalazila neposredno iznad nekadašnjeg Solomonovog hrama (otuda i ime Vitezovi Hrama), „napisao je istraživač Rohelio Uvale (Rogelio Uvalle) u svojoj knjizi „Kompletna istorija vitezova Templara» ( «Historia completa de la Orden del Temple»).

Uspon i pad Templara
U narednim godinama, Hugo Pajenski pretvorio je Templare u jednu od najznačajnijih institucija svoga doba. Nakon nekoliko putovanja u Evropu, bio je u stanju da obezbedi finansije, i kao posledicu toga, priliv novih snaga u Red. A 1139. godine je dobio je niz poreskih olakšica. „Pored velikodušnih donacija, razne beneficije su obezbeđene od Pape. Templari su dobili pravu autonomiju u odnosu na episkopa, bili su podređeni samo Papi. Oni nisu podpadali pod normalnu građansku i crkvenu nadležnost. Oni su dobili pravo da prikupljaju i primaju novac na razne načine, uključujući i pravo da primaju donacije za crkvu jednom godišnje, “ kaže hroničar Jose Luis Hernandez Garvi (José Luis Hernández Garvi) u svom radu „krstaši u kraljevstvima Iberijskog poluostrva » (« Los Cruzados de los reinos de la Península Ibérica »).
Kao rezultat toga, kako autor ističe, njima je takođe odobreno ekskluzivno pravo da grade crkve i zamkove, gde su to smatrali neophodnim, bez prethodne dozvole od strane državnih i crkvenih vlasti. Iako na prvi pogled takva privilegija ne izgleda značajno, ona je doveli do toga da su Templari koncentrisali u svojim rukama velika finansijska sredstva i imovinu u Jerusalimu i Evropi. Tome mora da se doda značajno bogatstvo u vlasništvu vitezova koji su se pridružili Redu, kao i sredstava dobijena od prodaje viška poljoprivrednih proizvoda, koje su akumulirali iz godine u godinu. Sve ovo dovelo je do toga da je u 13. veku Templarski Red postao neka vrsta države. Do 1250 je brojao, prema Uvalu, 9000 zemljišta i kuća po selima, trideset hiljada vojnika (ne uključujući one sa puškama, službenike i zanatlije), više od pedeset zamaka, sopstvenu flotu i prvu međunarodnu banku.
Njihovo bogatstvo je bilo toliko veliko, da su neki vladari, posebno, francuski kralj Filip 4., tražili novac od reda i postali njegovi dužnici. Na kraju, to je, nažalost, zapečatilo sudbinu Templara. Umoran od velike vojne i finansijske moći, koja je bila koncentrisana u rukama „jadnih vojnika Hristovih“ (kao i zbog sopstvenog duga), 1307. monarh je odlučio da završi sa njima. „Filip 4. je verovao da je prvobitna ideja za povratkom svetih mesta hrišćanstva izgubila svoju aktuelnost, s obzirom na to kako se ukorenio položaj islama na Istoku. Pored toga, ona je dugovao mnogo Templarima. Zbog gore navedenih razloga, Filip 4. je naredio raspuštanje reda, kao i hapšenje članova, koje je teretio za bogohuljenje, jeres, sodomiju … „, kaže pisac i nastavnik na Madridskom Otvorenom univerzitetu (UDIMA) Marija Lara Martinez, dobitnik Nacionalne nagrade za diplomski rad iz istorije i autor knjige „Enklave Templara“ ( «Enclaves templarios»).
Ali Filip 4. je shvatio da bez verske podrške neće moći protiv snažnog Reda. „Pošto je upravo umro papa, on je počeo da traži neodlučnog kardinala, koji bi u potpunosti poštovao njegovu volju. I on je našao pravog kandidata u licu nadbiskupa Bordoskog. U modernoj epohi, kao i u prvim vekovima hrišćanstva, izbor glave Svete Stolice predavao se u ruke Svetoga Duha. I u srednjem veku i u modernim vremenima oko Rimske stolice isprepletana je mreža interesa. Francuskom monarhu je pošlo za rukom da ga stavi na čelo Rimokatoličke crkve pod imenom Kliment 5., i započeo sa njim plan protiv Templara „, nastavio je ekspert. Sedam godina kasnije, 1314. godine, oni su doneli odluku u vezi sa templarima, a odlučeno je da sva njihova imovina postane prihod francuske blagajne. Nakon toga, više od 15 hiljada vitezova je uhapšeno. Veliki majstor Žak de Mole (Jacques de Molay) je uhapšen, ispitivan i spaljen živ sa svojim najbližim saradnicima ispred crkve Notr Dam. Posle 200 godina veliki red je likvidiran na najrigoroznije načine.
Bez obzira na legende, možemo sa sigurnošću tvrditi da je sa povećanjem kupovne moći Red stekao veliki broj brodova, koji bi mogli da plove od Evrope do Svete zemlje. „Ovi brodovi su učestvovali u trgovini i u borbi. Templari su kontrolisali morske komunikacije, a osnove navigacije su naučili od Feničana. Oni su imali na raspolaganju veliki armadu koja je plovila u Mediteranu i na Atlantiku (francuski deo).
Prema Mariji Lari, Templari su uspeli da uspostave kontrolu nad lukama Flandrije, Italije, Francuske, Portugala i Severne Evrope. Najznačajniji je bila La Rošel (glavna tačka Templara na Atlantiku), kao i Marsej i Koliur u Sredozemnom moru. Treba napomenuti da su ratnici monasi pažljivo proučiavali luke, u koje su odlazili njihovi brodovi da bi mogli da ih zaštite u slučaju napada.
A ipak, kada su počeli da grade flotu? Prema nekim istraživačima, posebno, istoričaru Huan G Atienci (Juan G. Atienza), red Templara je počeo da pravi posle nekoliko decenija nakon što su dobili poseban tretman od Pape. Dokaz za to je da su Templari ponudili Ričarud Lavljeg Srca svoje brodove, da bi se vratili kući posle krstaškog pohoda na muslimane, na čijem je čelu bio 1191.godine (u toku njega, nisu uspeli da povrate Jerusalim od neprijatelja hrišćanstva). Nešto slično se desilo sa Džejmsom 1. Osvajačem, kome su vitezovi dali brodove, koje su imali u Barseloni i Koliuru, na početku borbe za Svetu zemlju.
Transport robe i hodočasnika, flota je radila do 1307. godine, kada je počeo progon Reda. Onda su brodovi (prema mnogim izvorima, bilo ih je 13) napustili luku La Rošel pre nego što su francuske vlasti poslali iza rešetaka njihove kapetane i posadu. Taj dan se rodila velika tajna, jer, istorijski dokumenti i tvrde da su brodovi plovili iz francuske luke pod zastavom Reda, i do danas je još uvek nepoznato gde su se usidrili. „Kada je na petak, 13. oktobra 1307, Filip 4. započeo progon Templara, flota je nestala bez ostavljanja tragova. Ova misterija i dalje obavija istoriju Templara. Nije jasno da li su se raspršili po moru ili su grupisani u drugu luku. Postoji hipoteza da su Templari napustili Sredozemno more u nastojanju da nađu nepoznato i sigurno mesto kao svoj azil. Ali gde? “
Gde se flota uputila ?
Nestanak te izgubljene flote iznedrio je decenijama kasnije špekulacije o tome gde su mogli otići vitezovi sa svojim teretom. Neki teoretičari zavere ukazuju na to da su Templari ukrcali na ove brodove veliki bogatstvo, skupljano decenijama, tako da ne padnu u ruke Filipa 4. Neki izvori čak tvrde da se na njima krio Veliki Majstor Žak de Mole (Jacques de Molay), koji je uhapšen tek kada se vratio u Evropu u tajnoj misiji. Šta god da je, jasno je da su samo upozorenjem Templarski (verovatno iz Vatikana ili pripadnika francuskog dvora) brodovi mogli izbeći ono što će se dogoditi.

Šta škripi u zvaničnoj verziji? Pa, rekao bih više stvari. Na prvom mestu, priče i legende o Templarima koje potkrepljuju zvaničnu verziju pojavile su se tek 200 godina posle njihovog nestanka. Do tada nisu živele, ili nisu živele u obliku koji je odgovarao Svetoj stolici. Onda, poznato je da je Sveta Stolica volela vlast i bogatstvo. Nepoznat je neki drugi primer takvog velikog dobrovoljnog odricanja bogatstva bez upravljanja crkve nad njim. Takođe je poznato da je crkva prepravljala istoriju i pisala sebi odgovarajuću. Za prepravljanje istorije i istinitih podataka, angažovali su se tokom istorije crkve ogromni resursi, koji u tim situacijama nisu šteđeni, a kako bi se i preko „istorijskih“ izvora potvrđivao autoritet i ispravnost crkve. Zašto to i ovde ne bi bio slučaj. Najefikasnije su one verzije kada se neke stvari naprave misterioznim, kao što je slučaj ovde. A kada se da neko tumačenje van zvanične verzije, onda ono dobija prizvuk razotkrivanja i tada počinjemo da smatramo kako smo najzad saznali istinu. Nažalost, istinu koja je opet u funkciji prikrivanja.
Ono što mi je najverovatnije kao realno, a na osnovu podataka vezanih za Radomira je, da je jedini Jerusalim koji su Templari videli bio Carigrad koji su napustili posle njegovog raspeća, da su proširili svoj red prvo u Francuskoj pa zatim sve dalje, da su redu prilazili i mnogi drugi plemići, da jesu gradili zamkove i da su širili znanja u učenja koja nisu bila vezana za hrišćansku crkvu i da su ljudi koji su prihvatali ta učenja nazivali sebe Katarima. Ne bi me čudilo, čak sam i sklon da pomislim tako, da je čuveni petak trinaesti kao baksuzan dan, ne delo i volja crkve, već da crkva nije mogla da izbriše pamćenje i sećanje ljudi na taj progon Templara koji se zaista i desio, a da mu se morala dati sasvim nova dimenzija odgovarajuća crkvi. Sa druge strane, možda je to zaista žalostan dan za crkvu, jer ogromno blago Templara nije stiglo u njen trezor, već je nestalo zajedno sa brodovima Templara. Čak nije nemoguće da su oni zaista štitli puteve hodočasnika, kao i njih same, samo ne do Jerusalima Izrelskog, već do onoga kojeg su oni tako posmatrali, do Carigrada gde je njihov učitelj i prijatelj bio razapet. Vrlo je verovatno, da se isplela cela jedna nova verzija istine o templarima, data nam od strane Svete Stolice, koja je njoj najzgodnija…

 Dušan Mitrović
Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Deset neverovatnih podvodnih gradova

Ovaj svet je pun čuda i postoji toliko mnogo stvari koje tek treba da otkrijemo. Samo pogledajte fascinantne podvodne gradove i hramove drevnih civilizacija, od kojih su mnogi pronađeni tek nedavno. Samo pogledajte hram pronađen na dnu jezera na granici Perua i Bolivije koji datira od skoro pre 1500 godina. U Italiji, to je drevni rimski grad Baia, nekada smatran Las Vegasom starog sveta, ali sada najveći deo leži pod vodom.

 

ATLIT IAM, IZRAEL

.

Na samoj obali sela Atlit u Izraelu, pod nazivom Atlit-Jam, pronađen je 12 metara ispod nivoa mora i pokriva površinu od 40.000 kvadratnih metara. Ono što je zanimljivo, jeste da ovaj neolitski lokalitet i datira između 6900 i 6300 pre nove ere. To je jedno od najstarijih i najvećih potopljenih naselja koje je ikada pronađeno, pružajući važne uvide u svakodnevni život drevnih populacija. Među desetinama ljudskih skeleta leže neometano u svojim grobovima, razno kamenje, kosti, a tu je i sedam megalitia koji stoje u polukrug, između 1 – 2 metra visoki i fasciniraju.

 

GRAD LAVA POD JEZEROM KVINDAO U KINI

.

Možda je ovo jedan od najsjajnijih i najfascinantnijih podvodnih gradova koje možete videti. Lion City nalazi se na dnu jezera Kuiandao u Kini. Ali, nemojte da vas zavara da je ovaj grad izgubio izuzetnu arhitekturu, statue i bogatstvo koje leži neotkriveno milenijumima, ne, jer ovaj grad je namerno poplavljen pre samo 50 godina da bi se napravilo mesta za elektrane… Da, dobro ste pročitali, Grad Lava, nekada poznat kao Shi Cheng, izgrađen je pre više od 1000 godina, a sada živi pod vodom, ali je nekada bio središte politike i ekonomije u istočnoj provinciji Zhejiang. Jezero je završeno 1959. godine, izazivajući da grad nestane preko noći i sa pravom dobije naziv “kineski Atlantik”. Ovaj drevni grad ostaje gotovo potpuno netaknut, uključujući i drvene grede i stepenice. Možda je u ovom slučaju jezero poklon, a ne prokletstvo.

 

DUARKA, INDIJA

.

Za ove ruševine smatra se da predstavljaju drevni grad Krišne. Ruševine se nalaze 131 metara ispod površine okeana u zalivu današnjeg Duarka, jedan od sedam najstarijih gradova u Indiji. U 2001. godini, najavljeno je da su ostaci drevne civilizacije otkriveni 20km od obale Gujarat, u zalivu Khambhat i 40 metara ispod nivoa mora. Predviđa se da je područje potopljeno na kraju poslednjeg ledenog doba, pre 9-10,000 godina. Na osnovu pronađenih komada drveta, keramike, ručnog alata, kostiju i zuba, arheolozi još nisu otkrili tačne podatke o ovom podvodnom gradu.

 

KLEOPATRA PALATA, ALEKSANDRIJA, EGIPAT

.

Još jedno od podvodnih carstva hipnotiše i zaustavlja srce otkrićem ruševina Klopatrine potopljene palate i hrama na obalama Aleksandrije koje datiraju od pre 3.000 godina. Kao i kod mnogih sudbina gradova, Aleksandrija je sa kraljevskim odajama jednostavno skliznula u more, nakon zemljotresa tokom četvrtog i osmog veka, pre nekih 1400 godina. Do danas, više od 140 predmeta je otkriveno od strane stručnjaka koji sada veruju da se ovde nalazi grob Kleoplatre i drevni muzej u okviru ruševina. Pronađen je kovani novac, sitne amajlije, statuete, kao i velike statue ratnika, Sfinge, i razni sudovi koji su se koristili se za transport i skladištenje robe.

 

PORT ROYAL, JAMAJKA

.

Za arheologe, ovaj podvodni grad je raj, obiluje svim vrstama predmeta koji datiraju iz ranih 1500-ih sve do ranih 1900-ih. Na jugoistoku Jamajke grad je bio uništen u zemljotresu 1692. godine, a kasnije cunami, redovne poplave i požari su učinili da ovaj grad potone i sada se nalazi 40 metara ispod nivoa mora.

 

PYRAMIDE  YONAGUNI, JIMA, JAPAN

.

Smešten na obale južne strane Yonaguni ostrva, tokom 1980-ih lokalni ronioci su otkrili misteriozne formacija stena u obliku stepeništa sa ravnim stranama i ugaonim uglovima. Ovaj predeo je posebno interesantan iz razloga što osim dokaza da je ova piramida nastala prirodno, postoje i oni drugi dokazi koji kažu da je piramidu klesao čovek. Ova piramida se nalazi 250 metara ispod mora i smatra se da je građena tokom poslednjeg ledenog doba, negde oko 10.000 godina pre nove ere. Ali samo pogledajte slike, kako bi ovo moglo biti prirodno?

 

BAIA, ZALIV U NAPULJU, ITALIJA

.

Poznat kao Las Vegas svog vremena koji baca čini na rimsku elitu, uključujući i Cezara i Cicerona, govorilo se da su čak tražili da tamo izgrade vile za svoje odmore. Ali, to samo mogu biti puste želje. Sada poznat kao Baia Arheološki park, ovaj drevni grad je prepun sa mnoštvo sjajnih prizora – raznih statua, šetališta, vila ispunjenih složenim mozaicima i još mnogo toga. A iznad zemlje ćete naći statuu Hermesa koja vodi do travnate površine, dok će vas tri hrama vratiti u zaboravljeno vreme. Ali, nažalost, od 1500. ostaci luksuznog grada zbog susednih vulkanskih otvora i ruševina su se utopili u plitkim vodama zaliva.

 

HERACLEION – THONIS, ALEKSANDRIJA, EGIPAT

.

Poznat kao Heracleion, misteriozni grad je bio sahranjen u pesku i blatu više od 1200 godina. Otkriven je početkom prošlog veka, a tek sada grad počinje da otkriva svoje tajne. Istraživanja su otkrila više od 64 brodova zakopanih u glini i pesku, zlatnike i predmete od mesinga, što ukazuje na trgovinu. Sstotina statua u čast manjih bogova su “leglo” morskog dna. Pronađene su takođe neverovatne ploče prekrivene hijeroglifima… a ovo je samo početak otkrivanja. Neverovatno. Ono što je nekada bilo najvažnija luka u Sredozemnom moru sada je jedan od najvažnijih arheoloških nalazišta ikada.

 

PAVLOPETRA, JUŽNA GRČKA

.

Veruje se da je ovaj grad bio centar trgovine mikenske civilizacije, da je bio naseljen pre 5000 godina. Pavlopetri je samo 4 metara ispod nivoa mora i smatra se najstarijim poznatim potopljenim gradom na svetu. Nikolas Fleming je 1967. otkrio više podvodnih građevina u Grčkoj. Godinu dana nakon toga, arheolozi sa Kembridž univerziteta pomažu mu da mapira svoje otkriće i kako se ispostavilo, otkriven je čitav grad sa putevima, zgradama i grobnicama.

 

HRAM JEZERA TITICACA, PERU,BOLIVIJA

.

Pronađen ispod najvećeg jezera na svetu, jezera Titicaca, ruševine drevnog hrama pronađene su od strane međunarodnih arheologa zajedno sa putevima i 800 metara dugog zida. Pretpostavlja se da hram datira oko 1.000 godina, dakle to je doba još i pre Inki, a može se eventualno pripisati Tiwanaku ljudima koji su tada živeli. Hram je veličine 200×50 metara, skoro dvostruko veći od prosečnog fudbalskog terena. Jezero sadrži ostatke grada koji se zovu Vanaku, a sve ove priče još više raspiruje priču o mističnom jezeru i dovode nove turiste željne mistike i legendi.

.

Izvor: svettajni.wordpress.com

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Гог и Магог

.

Глава Мосха (Мошеси) и Тубала(1) је Гог, краљ Магога (Медо-Гетa) који је по лажираном библијском родослову син Јефтин. Али, то не бива, јер он је син Хамов по историјским изворима. Источни народи су под Магогом рачунали Саке, а они су медски Срби са Истока. Отуда je, принц Сака по имену Буда, био србски владар Магога.

Саки, ариј. шака, Срби, име је за народ беле пути у Азији, који се помиње као Скити, Индо-Скити (Толомеј) и Јавани. У авестанском су “сака”, мисирско јелински Sakai, Сакалаши, код Арапа Sakalabi, док се у асирским, хетским, хананским и митанским логограмима јављају као “са-газ”, име за Хабире (Сабире). На Даријевом тројезичном запису са Саброса (Загроса), они су исти народ са Кимерима: вав. Гимира, Кимери, а на еламском и персијском “сака”.

Јероним сведочи, да медске Гете називају Гогима и Магогима, док Севиљски каже, да су Гети потекли од Магога, а Верги, да су Гети и Меди у исти народ. Ибн Рустех тврди, да су Срби од Атлантика до Гога и Магога, у које спада и Сирија која се такође називала земља Магог (Џ. Меде). Очигледно, да се под библијским Гогом и Магогом подразумевају Срби и Руси као један народ, али је савремени Магог различит од библијског.

Део племства Срба и Руса на Истоку, познат под именом “Косари” (Хазари) примио је јеврејску веру.

Хазари су поставши Јевреји по вери, почели градити најмоћније царство у Европи и Централној Азији. Проширили су се на север у Русију, а касније у Европу и прешли у САД (Хосеин). Данашњи Гог и Магог нису више само Руси (и Срби), већ и њихови превертити на Западу, или на Истоку међу Арапима и Јеврејима.

Имамо, дакле, Хазаре као Јевреје и хришћане. Јеврејско-хришћанскаалијанса створила је ционистички покрет, са којим Бен Израел нема ништа. Моћ у Израелу не контролишу тамнопути (“семитски”) већевропски Јевреји. Ционизам је јединствена и ексклузивна европска креација, која је извела трансформацију европског хришћанства у модернуЗападну цивилизацију, помоћу Француске буржоаске револуције. На Истоку, ту улогу имала је Бољшевичка револуција (Хосеин).

Имран Хосеин наводи један хадис, у коме се Посланик Иса враћа након убиства Деџала (лажног Месију), где се каже: Алах ће послати Гога и Магога. Ради се о коначном уништењу, јер, ће они проћи поред Галилејскогјезера које ће до тада пресушити. Посланик Иса биће нападнут, алићеотићи на планину са верницима. Онда ће Гог и Магог рећи: Убили смо оне на Земљи, сада ћемо убити оне на небесима. Затим ће усмерити своје стреле (оружје) у небо. Алах ће тада вратити стреле натопљене крвљу.

Овај хадис, наведен је због симболике типске легенде о одапињању стреле на небо, јер се тај мотив понавља. Изворно је везан за претка Магога, по имену Свербин, најпознатијег Данаву који је стрелом пробио Сунце и Месец, па су богови Махабхарате морали да се боре у тами. Када је његов рођак Неброд, алијас Нимрод, освојио (културно) све земље, онда је са Вавилонске куле одапео стрелу на небо и она се вратила крвава. Легенда каже, да је Неброд одједанпут остарео и изнемогао.

Како онда протумачити речи пророка Језекиља, упућене Мошеху и Тубалу(Језекиљ, 39,1): …извешћу те из северних крајева и довешћу те на горе ИзраелскеНа горама ћеш Израелским пасти ти и све чете твоје и народи који буду с тобом… пустићу огањ на Магога и на оне који живе на острвима без страха;(2) и познаће да сам ја Господ. Речи пророка Језекиља се различито тумаче, али, очигледно је, да оне геополитички пресликавају сукоб Магога са алијас Магогом, који иницира Калифат.

 

(1) Библијски Мосhи су Подунавски Илири, по којима је добила име река Москва и по њој град. Тубал су хелмски Ибери или Јужни Срби из Подунавља. По Иберима, искварено Ивери, настало је име за Јевреје.

(2) Јевреји су сваку земљу која је од њих била одвојена морем, звали “острво” , јер, они никада нису били морепловци. У ужем смислу, овај израз се односи на Пелазге и Пелаг (Хелм), за који Малерш каже да је био центар тадашњег света (Деретић)

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Град Леђан

.

Град Леђан, Леден(ац) или Леген се често помиње у србским народним песмама. Најпознатији је онај Леђан „латински“ из песме „Женидба Душанова“, у коме на прстеновању невесте Росе “Латини” питају Тодора (< ариј. тода, сунчева нарав) везира:

Кад ће царе доћи по девојку

У које ли доба године?

Када се зна да је цар митско поређење за Сунце, онда, ово календарско питање уз 12 000 царских сватова, очигледно упућује на циклус и митолошко одређење “Леђана града”. Поготово, што мотив сусрета Јава и Нава народни певач увек драмски пресликава као свадбу.

Један Леђан из друге србске народне песме сведочи да је у питању епски „град“ мртвих, а то значи Нава. Како би услишио молбу девојке удаваче без рода, Бог шаље анђеле на гроб њеног најстаријег брата да га оживе за сестрину свадбу:

Ајде Јово секи у походе,

до суботе буди код сестрице,

у недељу ајде у ледину!

Семантика Леђана је овде митолошки потпуно оправданo по „ледини“, ариј. лунт’а, травњак, травната површина (ливада). Ледина је необрађена земља, а она је митолошки невидовне или нарави Нава, за разлику од обрађене земље која је место азила.

Неки од оних који мисле да је Леђан географска одредница, сматрају да је то име за Венецију, али Срби имају назив Млеци као и архаизам Венет (= Млечанин). Постоји тумачење, да је у питању Ђенова а њу са Млецима повезује једино израз „Склавини“, како су Ђеновљани погрдно звали Млечане (< ариј. млечч’а, неаријац, странац) који су старином Срби. Копитар је мислио, да је то неки град у старој Србији или Арбанији. Руварац ово епско име види као земљописно за Литву и Литавце, а Стојан Новаковић је сматрао да су Срби ову реч примили од Мађара (?) и да она значи Ленђел, Пољак, а стоји у вези пољског краља Владислава који се у Хроници Ђурђа Бранковића назива „Леђанин“.

Руски професор М. Е. Халански из 19. века, истакао је једнакост песме о женидби Душановој у одласку Срба у град Леђен, са сличним мотивом у Нибелунзима и одласком Бургунда на Исланд(ију). Отуда, Халански тумачи етимолошки Леђан преводом од немачког епског облика Is’ant, за Eisland, Исланд, као последицу директног утицаја немачког песништва на србску народну поезију (?). Халански још каже, да је из србске народне песме ово име прешло у једну руску билину где се помиње „град Леденац“(1) из кога је Соловеј Будимировић који се жени нећаком кнеза Владимира (Славяанское Обозръние).

Немачки певачи-путници и пеливани непрестано су долазили у србске земље, а немачки филолози држе да је песма о Нибелунзима настала у Тиролу. Чињенице сведоче, да постоје сличне епизоде у Женидби Душаној и Нибелузима, али тај песнички утицај може да буде само обрнут: са србске на немачку поезију. Поготово, што, што су Немци барем 80% понемчени Срби или Венди. Необориви доказ су митолошки елементи народне песме Женидба Душанова, који недвосмислено приказују Леђан као град Нава. У песми је град Леђан „латински“, а по мнењу народа сви његови непријатељи митолошки припадају „другом свету“, коме пристаје црна боја и лажљивост: Латини су старе варалице. Такође, из тога града је „троглави Балачко војвода“, оличење ноћног Огња с три главе, семантички од ариј. или архаично србског балахака, име змијоликог злодуха.

Роксан(д)у девојку из Леђана изводе на прстеновање по мраку, што је очигледно песничка слика њене невидовне нарави. Ово епско име је јелински облик изговора за персијско женско име по роси, ариј. раса, роса. Епска Ро(к)сана је тројни облик росе која је митолошки симбол Нава: вечерњи, поноћни и јутарњи. Отуда, пред Милоша митско оличење Месеца изводе три једнолике девојке. Да вода граничи поље сила веома лепо пресликава једна србска космогонијска загонетка: Минда, Миндалина кључе изгубила нашао их Месец, отело му Сунце? Роса. Минда је семантички оличење росе од ариј. манда, посебан облик воде, а још је руски научник Николајевич-Мар установио да је ономастика вода најстарија, а имена река и вода изворно женског рода.

Милош је у песми “црно Бугарче” у “бугар-кабаници”, што је само плеоназам за чобанина, јер Месец је у миту јунак (зато је Војиновић), путник и чобанин. У србском језику реч „бугар(ин)“ значи прасац, крмак, семантички од √букк, звук, значи по гроктању, а реч је у преносном смислу добила значење чобанина или погрдно „простак“. Милош је месечеве нарави као и његов кулаш (< кулаха, коњ црвенкасто-браон боје) или златни шестоперац којим бије три шићарџије и Балачка војводу кога је сачекао када су отишли кићени сватови:

Оста Милош у гори зеленој

и са њиме три стотине друга.(2)

Уосталом, месечеве нарави је и његов цар-ујак Србљанин, коме је Стефан титула а име Душан од ариј. душјанта, принц месечеве лозе.

Митолошки елеменати песме „Женидба Душанова“ сведоче, да „Леђан град“ није географска већ митска одредница народне песме која припада Наву или „доњем свету“. Само, треба истаћи да је србски мит изворан. То значи, да он чува митску свежину стварности, јер се заснива на циклусима и налази потврде у савременој науци.

—————————————————————–

(1) Гилфрединг је сматрао да се руски Леденац односи на Кодолско острво.

(2) Милош је бог Месец, гора је божанска планина а зелено боја Нава и бесмртности. Број 300 у овом стиху, може да буде песнички број године или је (приближан) број дана у години када је месец видљив на небу.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Доњи свет или Нав

.

Мисирци или Египћани су као и сав антички свет гледали на запад као пребивалиште мртвих. У Одисеји, „земља онострана“ је Схерија (Крф), предводница мртвих душа јер се ту додирују путеви дана и ноћи на самој граници „распеване Хибербореје“, која се простирала све до Атлантика и Антартика.

Западна половина Крита у минојско време је била слабије насељена па се сматрала за дом преминулих покојника. Прва или првобитна Европа (Македонија и Хелм) је сматрала Британију за острво духова, што се касније пренело на западна острва Британије. Отуда је цела западна и средоземна Европа сматрала Запад за Острво мртвих.  Елизијум се за друиде и Келте такође тамо налазио, као за Јелине и Латине, који су исто тако боравиште мртих тражили на западу. Међутим, Астеци су држали север за место мртвих душа, док је Кинезима и јужноамеричким Толтецима то био исток, а по предању и становницима Ускршњих острва.

На први поглед су ова веровања о доњем свету супротстављена, али их астрофизика прикривена у србском миту, врло једноставно мири и објашњава.

По србском миту постоје три света:

доњи свет испод Земље, свет људи на Земљи и свет Богова на небу.

Доњи свет започиње на западу смираја сунца, за које се у РВ X, 170 каже да је “злато које пребива у тами”, а завршава на истоку јутарњим рађањем сунца, које је по србском митском уверењу увек ново у односу на претходни дан. То значи, да граничне тачке замишљеног доњег света образују небеску полусферу, коју графички одређује горња половина Кола небеског, а дефинишу запад-вече, север-поноћ (врхунац тројног кретања светлости) и исток-јутро. Свака тачка ове полусфере припада доњем свету, што дозвољава привидно различита тумачења припадности Наву.

Небеска полусфера доњег света је у Риг Веди седиште вода (4, 113), обавијено тамом којом господари Змај. Громовник је потукао Змаја, помоћу светлости растргао таму (1, 63) и омогућио Сунцу да сија (8, 63), поставивши га на небо (1, 51).

Покорене воде су небеске воде доњег света или Нава, а подчињавање од стране Громовника пресликава свакодневну и годишњу борбу светлости и таме, у којој њихово ослобађање доноси зору и светлост сунца. Те воде замишљане су као реке које теку небом, ариј. раса, митски поток, који кружи небом око земље. Али то нису воде облака већ фина водена пара која испуњава Васељену, чинећи материју од које је створен читав свет и која подстиче светлост Сунца и Месеца.

Посебност овог митолошког уверења о доњем свету је север или надир, почетак „глувог доба“ као страна света која је у србском миту припада светлости, а повратна је тачка врхунца основних небеских кретања која отвара „крсну“или „божанску“ страну.

У Ведама, север припада богу обиља јер плодност зависи од доњег света, па су вршени вечерњи, поноћни и јутарњи обреди богу Месецу од кога зависи влага. Отуда је бела боја првобитно обележје смрти, о чему сведочи марама на глави Чуме србске богиње Смрти.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Гордијев чвор

.

Бриги, које Јелини зову Фриги су били најбројније племе Меда с Хелма (Балкана). У њих спадају и Рашани, а Херодот за Бриге каже да су народ уз Македонију и из Мале Азије, где су се преселили и историјски наследили Хете, а неки кажу како су они праоци Расена, алијас Етрураца с Апенина.

Медске Бриге класични писци зову Арији и они су исти народ с Аријима на Истоку, који су сами себе звали Срби и Кимери у асирским записима. У старом веку су Бриге држали за полубогове људског порекла, а десета књига Риг Веде каже за њих да су они митски народ, један од њених твораца који је човечанству даровао ватру (РВ X, 46).

Бриги су знали тајну прераде гвожђа и копали руде, па их Свето писмо назива Халиви (Калиоци). Изумели су разбој (натра, кросна, тара, брдо), котву (ленгер), кола и точак. Знали су за писмо и број, о чему сведочи аријски или „мајка“ језик, као један облик архаичног србског језика, а најпознатији баснописац старог века Езоп је био Бриг.

У Бригији, коју је наследила Људеја (јел. Лидија), постојала је варош Гордион или Сербогордион. Име је добила по сељаку који се звао Гордије, а живео је на 13 векова пре нове ере у Бригији. Наречени Гордије је на врло чудноват начин постао краљ Бригије. Прича се, да је једном при орању на његов плуг слетео орао. Гордије никако није могао да отера орла с плуга, који је ту остао цео дан.

Збуњен и зачуђен, Гордије пође у храм код свештеника да му растумаче догађај. Успут, на градској капији сретне девојку којој приповеди зашто је дошао у храм. Девојка му одговори да није нужно да иде пророцима, кад је и она сама пророк. Тај чудновати догађај значи да ћеш постати краљ, рече му девојка. Још му рече, како би радо пошла за њега да му буде жена. Гордије прихвати објашњење, девојку узме за жену, а кола и јарам намени храму.

После овог догађаја умножише се немири у земљи, па највиђенији људи похиташе пророцима да се посаветују с њима шта им ваља чинити. Одговор пророка је био, да кад намерници пођу кући прогласе за краља првог човека кога сретну. Срели су Гордија који с колима пошао послом у град. Када су Гордију саопштили одлуку он није био изненађен, јер му је жена то већ предсказала. Али, пре него што ће отићи, увеже чвор на руди с ликом тако вешто (по другој верзији приче то је урадио орао), да га нико не може одрешити, рекавши том приликом: Ко одреши овај чвор постаће господар Азије!

Овај завежљај прозван је Гордијев чвор и нико није могао да га разреши хиљаду година, све док то није учинио Лесандар Велики. Прво је покушао да га одреши као и многи други пре њега, али, када није успео љутито је тргао мач и једним ударцем пресекао чвор.

Неки замерају Лесандру због овог чина, али, симболика „насилног“ поступка пресецања чвора никада није коментарисана у литератури. Чвор је магијски симбол живота, па је поступак Лесандра аналоган ралу које секући земљу даје нови живот, што је потпуно оправдано у циљу испуњења пророчанства, јер, Лесандар је на Исток пошао са хумано-универзалном идејом слободе, братства и једнакости међу људима и народима.

Слободан М. Филиповић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off