.

 Sumeri, narod zagonetnog porekla, su zvanično prvi stanovnici Mesopotamije. Inače riječ “mesopotamija” znači međurečje. Gradovi kao što su Ur, Uruk, Kiš, Lagaš, Avan, Hamasi, Isin, Larsa, Nipur, Ešnua, Uma, Eridu i mnogi drugi nastaju oko svetilišta lokalnih božanstava u čije ime upravljaju postojeće dinastije, između kojih se javljaju neprijateljstva,tako da oko 2735. godine pre n.e. vladar grada Uma, Lugal-zagizi, osvaja Lagaš, Ur i Uruk, osniva državu i dodeljuje sebi titulu “Lugal”(Veliki čovek). 

                                           Već u III milenijumu u Mesopotamiju nadiru plemena Amorejaca, koji se učvršćuju u Vavilonu i Akadu (pa dobijaju ime Akađani). Sargon, vladar Akađana pobeđuje Lugalzagizija i pripaja njegove oblasti kao i Elam(oblast severno od Lugalzagizijeve državice). Sargon (2350-2294) učvršćuje akadsku državu, koju nastavlja da ekspandira njegov unuk Naram-sin (2270-2233) tako da se prostirala od Male Azije i Mediterana preko dolina Eufrata i Tigrisa pa do Persijskog zaliva.

Akadsku vlast ruše 2169. Guti, pleme iz Kurdistana.Protjerivanje Guta obavlja kralj Ura Urukegal, dok se obnavljanje sumersko-akadske države i uspostavljanje treće dinastije grada Ura (2080-1930) veže za kralja Ur-Namua. Napad Elamićana 1930.god. pre n.e. kao i unutrašnje slabljenje države zbog borbi za vlast dovode do raspada države.

Oslabljeni Ur nije mogao da se odupre najezdi plemena Amorićana (Amorita), koji su svojim upadima u pljačkaškim grupama, doprineli opštem rasulu treće dinastije Ura. Isbi-Era se nametnuo kao nezavisni vladar u drevnom gradu Isinu i osnovao prvu amoritsku dinastiju u Sumeru. Amoriti su zavladali u većini starih gradova Sumera i u mnogim drugim državama koje su činile sastavni deo Urskog Carstva treće dinastije i delile isto kulturno nasleđe. Posle perioda nereda utvrdile su se nove jake amoritske dinastije na jugu u Larsi, u Vavilonu (severni Sumer ili Akad), u Ešnui (istočno od Tigrisa) i u Mariju (na srednjem Eufratu, današnja Sirija).  

HAMURABIJEV ZAKONIK

Prvi pohod arijskih Sarbata iz Podunavske Medije na Istok, koji je vodio zakonodavac Nino Belov, sa titulom Amonova prvosveÅ¡tenika Sunca (ugaritsko ,,rabbu kahin”), koja je do nas dospjela u engleskom obliku Hamurabi, s nesigurnim vremenskim datovanjem. Titula “hamurabi” se pogreÅ¡no prikazuje kao ime sedmog Amoritskog vladara, a prepis Ninovog Zakona na klinasto pismo smatra se izvornikom. To znači, da su Nino i “Hamurabi” jedna te ista istorijska ličnost (M.Nikolić)

Posle proširenja carevine, Hamurabi se okrenuo sređivanju zemlje po pitanju jedinstvenom zakonodavno-pravnog sistema. Prije Hamurabija bilo je pokušaja donošenja jednog takvog pravnog akta, ali sa manjim ili većim uspehom na nekom lokalnom nivou, pa imamo zakonike od Ur-Namua (osnivača treče dinastije Ura, zvanično najstariji pisani pravni akt, čuva se u Muzeju Starog istoka u Istanbulu), Bilalame (miroljubivog vladara Enšue, čuva se u Iračkom muzeju starina u Bagdadu), Lipit-Ištara (vladara grada Isine, čuva se u Filadelfijskom muzeju).

O unutrašnjoj politici, Hamurabija saznajemo iz njegovog Zbornika Zakona, koji mu je donio veću slavu nego sve njegove osvajačke pobede zajedno. Pronađen je 1902. Godine u iranskom gradu Suzi (oblast starog Elama), gde ga je kao ratni plen bio odneo elamićanski kralj Šutruk Nahunt.Ti zakoni su ispisani na bazaltnom stubu (stela od crnog diorita), visine 2,62 m, koji je ukrašen reljefnim figuricama koje prikazuju samoga Cara kako stoji, pun poštovanja, ispred trona Boga Sunca, pravde i zakonitosti Šamaša, i kako prima iz njegovih ruku isingije najviše sudske vlasti (žezlo i prsten). Tako posmatrač dobija informaciju da je zakon Bogom dan, a vladar samo vrši zakonodavnu vlast.

.

CAR HAMURABI PRED BOGOM SUNCA Å AMAÅ OM

.

  Tekst Zakona se čuva u Francuskoj, u Parizu (muzej “Luvr”), dok se u Moskvi nalazi prekrasna kopija (u Muzeju likovnih umetnosti “A.S.Puškin”). Tekst je pročitao, numerisao i preveo francuski orijentalist Šel, koji ga je podelio u tri dela. U prvom delu, prologu, Hamurabi opširno govori o tome kako su ga bogovi poslali na zemlju da uspostavi red i donese zakon, da štiti slabe od jakih, da dovede vodu u pustinju, i spasi narod od gladi:” Kada je Anu Uzvišeni, kralj od Anukija i Bela, gospodar Raja i Zemlje, koji je objavio veru, naredio je Marduku, svevladajućem sinu Ee, Bogu pravednosti, vladavinu nad zemaljskim ljudima, i učinio ga većim među Igijima, oni nazvaše Vavilon njegonim slavnim imenom, učinivši ga velikim na zemlji, i našavši večno kraljevstvo u njemu, čije su temelje čvrsto položili oni iz raja i sa zemlje;onda Anu i Bel nazvaše me titulom Hamurabi, uzdignuti vladar, koji se boji Boga, da donesem pravičnost na Zemlji; da uništim grešne i zle, tako da snažni ne povređuju slabije; tako da Ja treba da vladam crnoglavim ljudima kao Šamaš, i prosvetlim zemlju što duže, za dobro čovečanstva.”

  U drugom delu, po Šelovoj numeraciji, smeštena su 282 člana koji su ustvari konkretni zakonski propisi i sama suština Hamurabijevog zakonika. U trećem završnom delu, epilogu, on poziva podanike na poštovanje zakona, obećavajući nagrade i božansku zaštitu od prokletstva i zla, svima onima koji se nalaze unutar zidova “njegovog hrama” (koji su pod njegovom vlašću, i koji priznaju zakon), preteći teškim kletvama i kaznama za one koji nisu.

Smatra se da je donesen u poslednjoj dekadi vladavine (oko 1780. godine pre n.e.), kada se posle dugotrajnih ali uspešnih osvajanja, car odlučio da iznutra konsoliduje državu. Zakon je nadasve kazuističan, jer ne sadrži opšte pravne definicije , već reguliše konkretne slučajeve. Neke odredbe su bile surove, a ima i znakova sudske diskriminacije na osnovu razlika u društvenom položaju, ali je mnogo značajnije da se razlikovalo ubistvo sa predumišljajem od od ubistva iz nehata ili povreda. Štaviše, po zakonu položaj žena je povoljniji nego u nekim zemljama danas.

Zakonik uključuje i mnoge detaljne odredbe o raznim staležima i zanimanjima i to mu daje ogroman značaj pri proučavanju društvenih prilika i odnosa onoga vremena. Takođe, ojačali su i novčani odnosi, pri čemu je merilo vrednosti srebro ili zlato u šipkama(šekel-8 grama,mina-500 grama,talir-30 kilograma). Iako su bogovi inspirisali vladara da donese Zakonik, vladar ne predstavlja božanstvo na zemlji, već samo namesnika božijeg (što nije bio slučaj u Egiptu), i zakonik ne sadrži religijske odredbe i sankcije. Svakako da ovo nije najstariji poznati zbornik zakona, ali je najdetaljniji koji potiče iz Mesopotamije.

Izvor - http://www.znanje.org/i/i22/02iv02/02iv0213/

ОД КОГА СУ ФЕНИЧАНИ ДОБИЛИ ПИСМО?

“He смемо се због уобичајене ознаке овог писма као “писма Феничана” дати завести и мислити, да су најстарији Феничани творци тога – писма”.

13. G. E. Mendenhall, The “Philistine” Documents from the Hevron Area, in Annual of the Department of Antiquities of Jordan= ADAJ,1971., 99-102.
14. Spanuth, o.c. p, 176.
Тачност овога тврђења Шпанут доказује наводом једног одломка Диодора Сицилијског (V. 74.), a затим и Тацита (Анали, XI, 14.), који дословно каже:

“Феничани су стекли славу, да су пронашли слова, која су они сами прихватили”

(тј. од неког другог, на жалост, ни Тацит не каже од кога!) Шпанут се пак ни једном приликом не устручава да устврди, да су писмо проширили “народи са севера”, Филистинци, Сакар из Либана, који су истог порекла, итд., па на стр. 178 пише:

“Јер северноморски народи већ су у бронзано доба односили безбројне товаре ћилибара на обале Европе, Египта, Вавилоније, у царство Хитита, на Крит, у Грчку, што доказује постојање светске трговине.”

Писац даље излаже да је било немогуће водити такву светску трговину без познавања писма, које он редовно назива филистинским.

”Па од кога су Феничани примили писмо?”

”Von wem haben die Phönizier die Bushstabenschrift empfangen?”

– пита се он (стр.179.), подвлачећи да се на то питање увек одговара:

”Die Phönizier haben die “Sinai-Schrift” übernommen und daraus ihre Alphabetschrift gemacht”. Was steckt hinter dieser Hypothese? “

To значи дословно:

“Феничани су преузели “Синајско Писмо” и од њега су направили своје. “

Уз свој текст Шпанут је приказао то “чувено синајско писмо”, о коме многи немају јасну представу, па га и ми – из његове књиге, – у којој тај документ носи број 102., преносимо овде. Шпанут објашњава, да се – у овом случају – ради о копији тог “писма”, коју је направио Flinders Petrie. Он затим додаје, да је и сам овде цртеже узео из – Грима, “Старосинајски нaтпиcи” Берлин, 1929., или, како он тачно пише.

“Aus. Grimme, Die altsinaitischen Buchstaleninschriften, Berlin, 1929”.

Иначе доследни и савесни Шпанут, ни у овом случају није желео, да читаоца остави у недоумици, па у вези са споменутим и приказаним “синајским писмом” поставља кратко питање: “Шта се крије иза ове хипотезе?”, тј. иза претпоставке, да су Феничани узели “синајско писмо”, мало га преудесили и усавршили, па предали даље, на начин на који се то још увек учи. На сопствено питање, писац одмах и одговара на следећи начин (стр.179-190.):

“На Синајском полуострву (нешто око 30 км северно од Еилата), још
од четвртог миленија (пре Христа) били су изграђени у области Тимне
рудници бакра, где је он и растапан. “
“Од тог времена, пише аутор даље, тамо је било изграђено најмање
5000 тунела, на површини од шездесет квадратних километара, који су се
пружали и под брдом… ”

…После овог интересантног приказа, дознајемо нешто још интересантније: да управо у овом пределу има око 11000 налаза и натписа, које су ту оставили робови, принуђени да раде у рудницима под најтежим условима. Ти робови, који су радили у области Тимне, оставили су различите натписе и цртеже, урезане у стене. Било је ту египатских цртежа и хијероглифа, али и знакова и слова непознатог порекла, па и слова филистинског писма, тзв. ”грчких слова”. Одмах након предњих објашњења следе докази, да су се ти рудници обилато експлоатисали у доба Рамзеса III. Истовремено, тврди Шпанут бакар су из рудника за Египат транспортовали људи са севера, који су имали сопствене бродове и велико искуство у пловидби. Уз то, око 1200 г. пре Христа, у истом овом крају, јавља се један нови систем обраде и топљења метала, исти, каже Шпанут, као у Средњој Европи. На стр. 48. Шпанут и графички представља врсту “револуционарне пећи” заједничке у том периоду Средњој Европи и рудницима Тимне, а затим поткрепљује своју тезу – између осталог – и доказима из Старог Завета, да су ту новину увели Филистинци. Њихово присуство не потврђује – увек по Шпануту – само Стари завет, већ и предмети од гвожђа, “филистинкса керамика” и она “грчка слова”. Најзад, сматрајући, да је дао довољно доказа, он пише:

“Auf die Frage, von wem die Philister die Buchstaben empfangen haben, kann es nur eine Antwort geben. Die Philister haben diese Bushstabenschrift, fälschlich ‘phönizische Schrift’, oder ‘griechisch Buchstabenschrift’ genannt, um 1200 v. Chr. aus ihrer Heimat mitgebracht”,

a то значи:

“На питање, од кога су филистинци примили слова, постоји само један одговор:

Филистинци су то писмо, погрешно названо “феничанско”, или ”грчко”, донели из њиховог завичаја, око 1200 г., пре Христа.  – sa Peloponeza (Pellazgi, Pelasti, Palestinci, Filistinci).

A OVO ISPOD JE ,,PALEO-HEBREJSKO” PISMO SA LEVE STRANE, A VINÄŒANSKO SA DESNE STRANE (Uporedite sami)

SLIKA JE PREUZETA SA ENGLESKOG SAJTA:

https://britishchristianhistory.wordpress.com/2015/02/22/supporting-evidence-for-christian-identity-doctrine/

…

Од средине прошлог века доступни су подаци са бројних Сумерских глинених таблица, старих ии до 4.000 година пре Христа. Ови подаци открили су вео тајне са дилеме о постојању Шумера (Сумера), народа из Међуречја Тигра и Еуфрата, 1.500 година пре Вавилона, Акада и старог Египта на Нилу. На истим таблицама, које су сада власништво многих светских музеја, разни археолози и историчари су разоткривали део по део >истине<, која се односи на давна времена пре и после Потопа. Један од обдарених исртаживача и познавалаца пиктографског, клинастог и старохебрејског писма, наш уважени савременик Др Захарија Ситчин, је у својих девет књига саставио ову слагалицу у Мозаик, који даје сасвим извесну слику о збивањима на нашој планети у давна времена Палеолита и Неолита. Ова слика се значајно разликује од уобичајених представа, која смо до сада имали. Према том Мозаику у времену Палеолита, цца 500.000 година пре Христа, када је на Земљи постојао наш далеки полу-предак >Хомо Неандерталис<, који се борио за опстанак каменим оруђима, на далекој Планети НИБИРУ или Немезида у сазвежђу Сиријуса, далеко развијенија цивилизација од нас (какви смо сада), имала је далеко сложенији проблем сличне природе. Требало је да сачува отицање енергије са своје планете, јер се њихово Сунце полако гасило, претећи да прерасте у Црвеног Џина и сагори цео соларни систем. У том периоду на планети Нибиру, Анунаки су бирали новог Владара. Један од кандидата био је Велики Принц – Ан Шар Гал са супругом Ки Шар Гал, који су имали сина по и мену АНУ. Међутим за Владара је изабран рођак Ан Шар Гала, који се звао Алау. У каснијим трвењима, власт је преузео АНУ, и Алау је био приморан да напусти планету Нибиру. Његова дестинација била је планета ЗЕМЉА, која је одабрана на основу претходних истраживања, као погодна за живот без заштитне опреме, и као повољна за добијање потребних количина злата. Ово злато било је потребно за израду заштитног поља у атмосфери, које треба да спречи отицање енергије са планете Нибиру.

Више у наставку текста…

more »

Натпис на обелиску из Сирбина (Ксантоса), поглед на јужну страну

 

У сарадњи са преводиоцем Савом Росић, која са руског језика преводи разна корисна штива и књиге у корист освешћивања и буђења србског народа, објављујемо овај изузетно значајан чланак руског професора и академика В. А. Чудинова», који упучатљиво говори о пореклу и постојању нас Срба, у овом случају ради се о VIII веку пре Христа, а о томе говори стари законик уклесан на обелиску из града Сирбина, данашњег Ксантоса, који се налази у Малој Азији, у данашњој Турској.

Ово је веома битно ради раскринкавања лажи да су се Срби населили, по званичној “историји”, на Балкан у VII веку (626 године) из своје прапостојбине која се налазила иза Карпата. Карпати су планине у средњој Европи које се протежу својом дужином од око 1500 км. преко Чешке, Совачке, Пољске, Украјине и Румуније.

Оно што је најиндикативније за историјско постојања неког народа је ЊЕГОВ ЈЕЗИК, његова писменост и његово писмо. Законик који је уклесан на обелиску из Сирбина потиче из VIII века пре нове ере, писан је на сербо-рашанском језику и писму! Ово је очигледан доказ да су Срби у VIII веку пре нове ере били настањени не само на просторима мале Азије, већ и Балкана, будући да је Драгољуб П. Антић у једном делу своје књиге: “Континуитет Винчанске цивилизације” (од хиперборејских корака до данас)” доказао да су у ТЕХНИЧКО-ФИЗИЧКОМ смислу “велике и масовне сеобе” народа у VII веку ПОСЛЕ НОВЕ ЕРЕ биле неизводљиве!

Ако су масовне сеобе народа у техничко-физичком смислу биле неизводљиве у VII веку после нове ере, онда су још мање биле изводљиве VIII веку пре нове ере, јер ако користимно само податке званиче “историје”, пре VII века после нове ере ништа се не зна о Србима, осим да су се “доселили на Балкан из своје прапостојбине иза Карпата”. Само то, а шта су радили пре тога, од чега су живели, итд… ништа се не зна.

Будући да се по овом уклесанмом закону на обелиску из Сирбина, јасно види да су Срби били писмени и постојали као културан народ још у VIII веку пре нове ере, и ако би се само ослоноли и пратили податке званичне “историје” и овог сазнања о постојању Срба још у VIII веку пре нове ере… испада да су се Срби прво са простора мале Азије одселили на простор иза Карпата, напустивши простор мале Азије, заобишавши ближи Балкан, па су ето одлучили, да се у VII веку после нове ере, опет и поново потпуно масовно преселе на неку другу локацију, да се спусте са простора иза Карпата, на Балкан, кога су заобишли приликом претходне “селидбе” из мале Азије, и, од тада, они по званичној “историји” постоје као народ, иако постоје многобројни веродостојни подаци о њиховом постојању као културног и писменог народа, попут овог уклесаног закона на обелиску из VIII века пре нове ере, на њиховом језику, 1400 година пре тог фамозног VII века нове ере.

( Више у проширеном наставку текста…)

more »

• СЛОВЕНО-АРИЈСКЕ ВЕДЕ ( ПЕРУНОВЕ ВЕДЕ )

Комплетан превод Словенских Веда:

https://www.scribd.com/fullscreen/117146494?access_key=key-2dfvas8v22xkvboy83qn

http://www.scribd.com/doc/186533416/slovensko-arijske-vede-2-knjiga-re%C4%8Di-velimudra#scribd

Oригинал на рунском писму, и са руским преводом:

https://www.scribd.com/document/163805653/Sloveno-Arijske-Vede-1-pdf

.

СЛОВЕНСКО-АРИЈСКЕ ВЕДЕ
КЊИГА ПРВА

О књизи:
У овим Сањтијама приповеда се о трећој посети Бога Перуна Мидгард Земљи.

Сањтије Перунове Веде ( Књига Перунове Мудрости) су једно од најстаријих словенско-аријских светих предања. Сачували су их Жреци – чувари древноруске инглистичке цркве православних старовераца- инглинга.
Оригиналне Сањтије само се наизглед могу назвати књигом, јер су то заправо плоче од племенитог, нерђајућег метала исписане древним х’Аријским рунама.

Погледати линк:

https://www.youtube.com/watch?v=zF9T13TVX2I

Древне руне нису слова, а ни хијероглифи онако како их данас схватамо. Руне – то су тајни ликови који носе у себи огромну количину древних знања. Та стара рунска форма писма није ишчезла у дубини минулих векова и миленијума попут других древних алфабета, азбука и буквица. Она је за жреце древноруске инглистичке цркве православних старовераца – инглинга и даље основни облик писма.

У стара времена, Ñ…’Аријска руника послужила је као темељ за изградњу различитих упрошћених облика писма: древног санскрта, черт и резов црта и разреза, деванагари писма, англо-саксонске и гремано-скандинавске рунике, и многих других.
Ð¥’Аријски рунски облик писма се предаје на духовним семинарима древноруске инглистичке цркве православних старовераца-инглинга, како би се сачувао и даље, за наше потомке, и како древна мудрост не би замрла у безвремену, већ да би се и у будуће предавала с поколења у поколење.

more »

ПЕСМА О ПОХОДУ ИГОРОВОМ

Епско средњовјековно дело Песма о Игоровом походу ( старословенски: Слово о плъку Игоревѣ – Слово о плука Игору, украјински: Слово о полку Игореву – Слово о полку Ихоревим, руски: Слово о полку Игореве – Слово о полку Игореве) је настало најкасније 1187. као одраз пораза новгородског кнеза Игора у борби с Половцима (номадским народом турско-монголског порекла, код нас познатог под именом Кумани). Кнез Игор је у битци био заробљен, а песма описује и његов бијег из заробљеништва.

Анонимно епско дело има важну културну вредност за све Источне Словене и сматра се подједнако делом руске, украјинске и белоруске књижевности.Пораз староруском војске (1185.) дошао је као последица феудалне расцепканости Кијевске Русије и надметања појединих кнезова да сваки за себе приграби што више славе не бринући се за заједничке интересе земље. Страшне последице пораза подстакле су непознатог аутора да песничким језиком проговори, не само о слави староруског оружја, него и о узроцима невоља што већ више од једнога века падају на староруском земљу – о феудалним размирицама. Стога је разумљив онај публицистички патос у ауторовом обраћању староруским кнезовима да стану у одбрану заједничке домовине.

Лирски описи природе, епска снага у приказивању судара (“Земља тутњи, реке мутно теку, прашина поља покрива, стијег зборе: Половци иду од Дона, и с мора, и са свих страна староруске пукове опколише. Деца ђавоља виком поља преградише, а храбри Русић преградише црвеним штитовима “) као и елементи говорничке прозе отежавају нам да одређено кажемо којој књижевној врсти припада ово дело. Најближи ћемо ипак бити истини ако га назовемо ратном приповијешћу (због теме) и епском песмом (због обраде теме). И сам се аутор колеба у термину јер га назива “Словом”, тј бесједом, па “трудном” (тужном, ратном) приповијешћу и напокон “песмом”, што све говори о синкретичкој нарави дела.

Било је покушаја да се узор за “Песму о Игоровом походу” нађе у класичној грчкој епици, па у јужнославенској народној поезији или чак у делу које је настало неколико векова касније (“Задоншчина”). Научна истраживања, посвећена “Песми о Игоровом походу” како у Русији и Украјини, тако и у целом свету, показала су да је свако негирање оригиналности овога заиста уметничког дела данас постало неумјесно; то особито потврђују, између осталог, различите текстолошкe студије, посебно прилози турколог у којима се доказује семантичка вредност појединих половачких речи, могућа само за време настанка дела. Текст са само 218 стихова није дугачak. Једини сачуван оригинални рукопис изгорео је у време Наполеоновог напада на Москву 1812. године.

На “Песми о Игоровом походу” заснована је опера Александра Бородина имена ,,Кнез Игор”.

more »

.

ЗЛАТНЕ ЕТРУРСКЕ ПЛОЧИЦЕ ИЗ ПИРГИЈА
Археолошко откриће из 1964. године

 

I– Условна транскрипција писма:

И та тми а и как дерам азва тије чје униала аз треје сојечи и аз ашјечо у тао је бађе у вели у нас зал СЛУВЕНИ аз туду сем чуниз тозо в вас там јер је шкаила све туле РАСЕ нас си авил чудват те зи ашче ИТАЛЕ ак нас вједе и та нишч бједа шче авил је ниа ка гулшч чва нас о је барије вел и јунас о ашчу ке СЛЕВАЈЕ та наи шчасан ти уд у ниаз зела се вачал тми ал авил чвал ашчу гулишч чва снуиф.

II – Слободан превод:

И та тама донесе сву беду неутешну и нагна на размишљање о разарањима као да и богиња баци проклетство на нас СЛОВЕНЕ који су овде живели а ви пођосте у бекство и напустисте и нас и сву земљу РАШАНСКУ и предасте нас разјареним ИТАЛИМА целу земљу и све нас расуте по ИТАЛИЈИ у беди издате од својих вођа који не помислише на своје нараштаје и све СЛОВЕНЕ који су могли имати срећну судбину, па нека је хвала тим издајничким синовима.

(превео професор Радивоје Пешић)

19.10.1986.

.
Највећа мистерија за велики број светских лингвиста је било ЕТРУРСКО ПИСМО, тј. језик. Лингвисти су упорно говорили како ово писмо може да се чита, али се не разуме. Језик је упоређиван са свим језицима, чак и мађарским и централно – афричким, али никада са једним од словенских језика.
Етрурско писмо је на дешифровање чекало вековима да би га сасвим одгонетнуо наш Светислав Билбија, рођен 1907. године у Босанском Грахову, похађао је класичну гимназију, а у Београду 1933. године завршава Богословију. Био је полиглота, и поред “живих”, познавао је и неколико “мртвих” језика.

Дуготрајни и исцрпљујући рад господина Билбије је започет на крајње необичан начин. Док је био у једном италијанском музеју почео је да чита натпис са једног споменика са десна на лево и одмах приметио да су слова слична српској ћирилици. У својој књизи штампаној у Институту за етрурске студије, Чикаго, Билбија даје преводе са више споменика, чији садржај говори много о животу и обичајима народа Етрураца.

 

Један од првих записа на гробним фрескама који је превео Светислав Билбија је:

Са десна на лево свако може да прочита: АЛА ЖЕР СИП НЕИ ПЕРУН

На фресци је и приказана борба добра и зла, Ала (Аждаја) у борби са Перуном, чести мотив и на хришћанским иконама са Светим Ðорђијем. Перун нам је већ добро познат као једно од лица свесловенског Триглава.
Још једна интересантна ствар на свим фрескама јесте обућа која је потпуно идентична српском опанку. Одатле је код Римљана војничка сандала названа ЦЕРБВЛИАНА, тј. СЕРБУЛИЈАНА.

Између себе Етрурци (Етрусци), су се називали Рашанима, људима истог соја, расе. О двојности имена, тј. имену Тусци, Трсци или Тирсенци, треба рећи да се у “Рјечнику” Вука С. Караџића за реч трса налази објашњење да је идентична речима сој, лоза, раса и да се користи у племену Пипера у Црној Гори.

Порекло имена Етрураца је засигурно најбоље објаснио домаћи историчар Радован Дамјановић. Он каже да су ово име Рашанима наденули Римљани у време рашанске пропасти, кад су Римљанима Рашани били познати једино још по вештини врачања, лат. ХАРВСПИКИВМ. Гатање је обављано помоћу џигерице или ЈЕТРЕ неке мање животиње, што је и данас позната занимација старица у Војводини, Тимоку и Црној Гори. Да се ради заиста о џигерици сведочи и српски део жгара, жгаравица, додуше у облику хара, у латинским речима ХАРВСПЕX (доктор, онај који посматра утробу), ХАРВСПИКИВМ (гледање у утробу, букв.).

Одакле два имена џигерица и жгара?

Па жгара је црна, гарава, а и при врачању се пилећа џигерица ставља на ватру, што опет јасно указује на корен гар или жгар. У антици је владала зонска подела тела, торзо је сматран центром свих телесних функција, нпр. у старогрчком постоји једна реч за стомак и за срце: ΚΑΡΔΙΑ.

Јетрурац (Етрурац) је онај који гледа у утробу или јетру.

Одакле онда Грцима реч ΙΑΤΡΟΣ (лекар). После два мање заступљена имена мора се разјаснити право народно име Етрураца, Рашани. Корен речи јесте РАС или РАСА и има га у свим европским језицима као Die rase, La rasa, The rase…

По устаљеној логици Рашани су сви људи исте расе, тј. језика, обичаја, прошлости. Још једна веза корена РАС са Србима и Словенима јесте присутност саме речи на српском говорном подручју: средњовековна Рашка, реке Рашка и Расина у Србији, река Рашка у Немачкој и Индији, село Рашица код Прокупља, имена Рашко и Растко, народно пиће ракија итд.

Ако погледамо називе осталих племена на Апенинском полуострву у антици, уочићемо палео-словенско порекло тих етничких групација са два подручја, са подунавља: Расени, Венети, Лигури и Самнити, и из мале Азије Сабињани и Сардињани.
Сардинија је насељена из централног града малоазијске Лике, Сарда. Записан грчким алфабетом овај назив можда и није тачан и може се слободно претпоставити да је град носио назив Сарб или Срб, а због немогућности изговора овог пра – корена, Грци су га забележили као ΣΑΡΔ.

.

Ново читање и тумачење златних плочица из Пиргија:

Аутор: Винко Стојанов

http://www.knjizara.com/knjige/knjiga/11523_Novo+%C4%8Ditanje+i+tuma%C4%8Denje+zlatnih+plo%C4%8Dica+iz+Pirgija_ISBN:

Маријинско или Маријино јеванђеље представља најстарији сачувани споменик писан старословенским језиком у коме се јављају црте српског народног језика под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Писано је глагољицом на 174 листова[1], а на основу језичких црта, сматра се да је настало најкасније почетком XI века на српском штокавском подручју[1]. Пронађен је средином XIX века у светогорском манастиру свете Марије, по коме је и добио име, а данас се налази у Руској националној библиотеци у Петровграду, заједно са Зографским јеванђељем, такође писаним глагољицом.

О Маријинском Јеванђељу

Овај старословенски рукопис из XI века може се узети као најстарија српска књига. Глагољско Маријинско јеванђеље, названо тако због тога што је нађено у Светогорском скиту,малом манастиру који је посвећен богородици Марији. По особинама његовог језика наш велики слависта В. Јагић утврдио је да је преписивач тога рукописа био Србин. Скит је некадашњи руски манастир Ксилург, у који су се руски монаси уселили почетком XI века. Маријинско јеванђеље чува се данас у Москви. Два листа су била код А. Михановића (песника хрватске химне), па код проф. Ф. Миклошића у Бечу и најзад код проф. А. Лескина у Лајпцигу.

Лексички и гласовно блиско српским говорима, Маријино јеванђеље као глагољски споменик дуго се одржао у српској средини ћирилског писма. У временима када се одавно не пише глагољицом, која је већ пала у заборав, имамо обиље података — да се Маријино јеванђеље код Срба користи као свештена књига у богослужењу.

Маријино јеванђеље је после Јагићевог критичког издања споменика привукло пажњу истраживалаца, поред осталог, и јасним особеностима српских штокавских говора. Данас, после читавог века, опет се могу навести сликовите речи Стојана Новаковића о месту Маријиног јеванђеља према славном руском Остромировом јеванђељу: „Филолошка словенска наука већ познаје један врло давнашњи сјајни споменик старе словенске књижевности, који је у самом почетку ширења словенске књижевности међу Србима примио на се обележје српске народности. То је Маријинско Јеванђеље писано глагољицом, за Србе оно што је Јеванђеље Остромирово за Русе, а од Остромирова јеванђеља без сумње старије, и свакојако не позније од самог почетка XI века.”

Појаву Маријиног јеванђеља треба тражити на основи живих историјских кретања. После покрштавања за владе византијског цара Василија I и у првој половини X века Срби живе у неколико државних целина. Дуж Јадранске обале, од ушћа реке Цетине до Бојане, то су области Неретљана, Захумља, Травуније и Дукље. Северно од ових српских области, иза планина, налазила се најпространија и најзначајнија српска држава, у византијским изворима звана Србија. Иако под византијском влашћу, нарочито у забрђу, сразмерно краће (приближно 1018-1180), српске земље, у сталној борби за самосталност, прихватиле су духовни утицај и зрачење Византијског царства, а уз то из Бугарске знатан део словенске писмености.

Духовни византијски утицај нарочито је ојачао после рушења Самуиловог царства (1018), када је Охридска архиепископија увелико проширила области своје надлежности и још више се заузела око унапређења православие цркве. Глагољски рукописи са овог подруга, у којима се распознају трагови српске говорне средине, јесу поуздани белези велике старине глагољице, као давнашњег писма српских богослужбених књига. У то нас уверава глагољско Маријино јеванђеље и још два, вероватно, читав век или век и по познија српска глагољска споменика — Гршковићев одломак апостола и Михановићев одломак апостола. Ради се сада само о одломцима из апостола, који се као свештена књига читао на словенском богослужењу међу православнима.

Маријино јеванђеље, датовано другом половином X или почетком XI века, чува традиционалне старословенске особине, али истовремено показује — како се живи говор писара (српски штокавски) може одразити у старословенском тексту. То још није доследно читање старословенског текста на основу народног изговора, што ће довести до националних редакција. Маријино јеванђеље нам сведочи да је старословенски текст у српској говорној средини могао да се прими и прихвати без потешкоћа. Наравно, не треба сметнути са ума — да се Маријино јеванђеље у време настанка, односно преписивања, није гласно читало, произносило, како је написано. То неслагање између написаног и произнесеног довело је до испољавања редакцијских одлика. Испољавање редакцијских одлика бејаше дуг ток, који је, претпостављамо, већ у XI веку код Срба добио и јасне графијске одлике.

ATLANTIDA I EVROAZIJA U ,,HRONICI URA-LINDA”