Archive for » March, 2011 «

Mar
30

Tajna knjiga Jakovljeva

TAJNA KNJIGA JAKOVLJEVA

Sveti Jakov

Spasitelj reče: “Zaista, kažem vam, nikada nitko neće ući u kraljevstvo nebe­sko na moju zapovijed, nego ako ste sami ispunjeni.” 2-3

Jao onima koji su se oslobodili svojih bolesti, jer će ponovno oboljeti. Blagoslovljeni oni koji bolesti nisu iskusili, ja sam pronašao olakšanje prije nego što sam obolio; vaše je kraljevstvo Božje. 3-4

Spasitelj reče, “Rekao sam vam ,,Ispunite se, da ne biste žudjeli. No, oni koji žude, neće biti spašeni. Jer, dobro je biti ispunjen, a žudjeti je loše. 4-5

Zaista, kažem vam, nitko među onima koji se boje smrti neće biti spašen; jer, kraljevstvo pripada onima koji se prepu­ste smrti. 6-7

“Požurite naći svoj spas prije nego vas pritisne nužnost! (7-8) Budite gorljivi po vlastitoj volji i, ako je moguće, stignite čak i prije mene;

Otac će vas voljeti zbog toga.

“Zamrzite licemjerje i zlu misao; jer misao je ta koja rađa licemjerje; no licemjerje je daleko od istine. 7-8

“Shvatite riječ ozbiljno! Jer, prvi dio riječi je vjera; drugi, ljubav; treći, djela; iz toga dolazi život. Jer, riječ je poput zrna pšenice; kad ga je zasijao, netko je vjerovao u nj; kada je niknulo, netko ga je volio jer je umjesto jednog vidio mnogo zrna. A kada je učinio djelo, našao se spašen, jer dio mu je poslužio za hranu, a dio je ostavio da ga nanovo zasije. 8-9

“Stoga, kažem vam, budite trijezni, i ne dajte se obmanuti! 8-9

“Imajte, stoga, vjere u mene, braćo moja; shvatite što je velika svjetlost. Ocu nisam potreban, – jer ocu sin nije potreban, već je sinu potreban otac – pa ipak, ja idem k njemu. Ocu Sina vi niste potrebni.9-10

“Poslušajte riječ; shvatite znanje; ljubite život i nitko vas neće progoniti niti ugnjetavati, osim vas samih. 9-10

Mislite li da su mnogi našli Kraljevstvo Nebesko? Blagoslovljen onaj koji je sebe vidio kao četvrtoga na nebu!” 12-13

“To vam govorim kako biste sami sebe spoznali. Jer, Kraljevstvo je nebesko poput proklijaloga zrna. Kada proklija, ono baca svoje sjeme i čini da zemlja rodi i sljedeće godine. Tako i vi požurite, kako bi u vama proklijao život i kako biste se ispunili kraljevstvom!” 12-13

Blagoslovljeni oni koji su me poznavali; jao onima koji su čuli, ali nisu povjerovali! Blagoslovljeni oni koji [su povjerovali] ne vidjevši! 13

Sjećajte me se zbog toga što me, dok sam bio s vama, niste poznavali. Blagoslovljeni oni koji 13 nisu vidjeli, [pa ipak vjeruju]!

“Ne činite kraljevstvo nebesko pustinjom u vama. Ne budite ponosni zbog svjetlosti koja obasjava, već prema sebi budite onakvi kakav sam ja prema vama. Jer, radi vašeg sam spasenja pristao biti proklet.”13-14

Kroz vjeru [i] znanje(učenje) vi ste primili život. Prezrite, stoga, odbacivanje kad ga čujete, već se tim više radujte kad začujete obećanje.

Zaista, kažem vam, onaj tko primi život i vjeruje u kraljevstvo, nikada ga neće napustiti, čak ni ako ga Otac poželi istjerati.14

more »

Category: Drevni spisi  Comments off
Mar
30

Песма о Троји

Пелејева приповест

” Тетида. Неоспорно је имала лепоту мора у себи. Чак ухватих себе у жељи да поверујем да је ћерка бога, јер дуго сам тонуо у оне камелеонске очи, видео све буре и затишја што погађају море, одјек неке суздржане страсти која се не да описати. И пожелех је за жену” (36).

“Богови не чине чуда да би улили веру у срца људи.” (36).

Хиронова приповест

“Био сам много стар. И то понајвише у јесен, када сам осећао да почињу болови, предзнаци зиме. Нико се није сећао колико сам заправо стар, понајмање ја сам; дође време када се збиљска природа старости замрзне, када су све године и сва годишња доба само једно дугодневно чекање на смрт (49).”

“Зидови су грађевине које је Смрт сазидала од камења ископаног у Тартару “(50).

“Сталожен и невесно краљевски, изгледао је као саздан од злата. Коса попут Хелијевих зрака, раскриљене обрве сјале су као жути кристали, кожа блистава као злато. Веома леп, изузев уста без усана – равних, просечних-срцепарајуће ружних, а ипак тако одлучних да сам се уплашио за њега. Гледао ме је озбиљно очима боје касног свитања, жутим и тамним, очима испуњеним знатижењом, болом, жалошћу, збуњеношћу и разборитошћу.”(54)

“Доколица је оно што храни назадовољство, неваљалштину, злобу, несташлуке.”(56)

Јеленина приповест

“Први пут сам искусила појаву која ће ми постати веома блиска у данима који долазе: ја сам била ни више ни мање него наградна животиња изложена за јавну продају најбољем понуђачу.”

Одисејева приповест

“Сви добри изгредници, пустолови и незадовољници бистри су момци. Туп човек није опасност у строју.”

Патроклова повест

“Имао је способност да постигне да га људи воле, били они његови Мирмидонци или његове заробљенице, или ја, на пример. Али узрок није лежао у његовој телесној привлачности; то је био вид његовог духа, ширина која је другим људима, изгледа, недостајала.”

“Тако се десило да смо постали љубавници, мада нисам открио онај занос о коме сам сањао. Да ли га икада откривамо?

Ахил је горео за многим стварима, али удовољавање телу никада није спадало међу њих. Свеједно, љубав није суштински телесна. Љубав је слобода да лутамо срцем и душом вољеног.”

Енејина приповест

“Чак и када су ме понори њене страсти потресали до сржи мога бића, постојао је један њен део који није чак ни знао да се она предала, неки кутак скрајнут и скровит. Спојио сам се са њом у ропцу задовољства, али док је мене лишила целе моје душе, своју је сачувала чврсто закључану у некој скривници, и ја нисам имао никакве наде  да ћу икада пронаћи тај кључ.”

Колин Мекалоу

***

Прочитах на распусту „Песму о Троји“, чија је ауторка, Колин Мекалоу, писала и „Птице умиру певајући“, књигу над којом, са својих седамнаест-осамнаест лета, пролих море суза.

Иако су стилски и тематски прилично различите, јер су “Птице..”, пре свега, роман о љубави, што не захвтева велику еридуцију, а „Песма о Троји“ указује на ауторкино добро познавање грчке митологије, обе су изузетне и веома сам срећна што сам их прочитала.

Како на корицама пише, „у Песми о Троји ауторка на нов начин приповеда о Парису и Јелени, бесмртним љубавницима који су осудили два народа на ужасни рат. Њихова повест сагледана је очима гавних ликова: заводљиве и самодопадљиве Јелене, препреденог и изванредно паметног Одисеја, сетног и остарелог тројанског краља Пријама, растзаног ратника Ахила, и Агамемнона, краља краљева, који је пристао да почини и немогуће само да порине својих хиљаду лађа. Ово је прича о љубави, стремљењима, обманама, части и сажижућим страстима коју ћете прочитати у једном даху.“

Izvor: http://trg-cuda.leonardo.it/blog/

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
Mar
22

Срби и света планина Меру

.

Према писању немачког географа Johana Daniela Ritters-a, у његовом делу “Земљопис”, на стр. 19-29, станишта прастарих Срба била су негде у подножју самих Хималаја, јер – како каже на стр. 15.:

”Са врха Мера (брдо у Индији) пружају се његове разне гране, као Химават, Хенакуташ, Нишадес, на којима је живео сурови и одевен у одело од кожа, народ Серба или Срба. “

(Johan Daniel Ritters, Älteste meisnische Geschichte bis auf Heinrich den Erlauchten, aus der Handschrift des Verfassers, herausgegeben von Johann Mathias Schröckh, Leipzig, 1780., Seite 15.)

Исто тврђење понавља и други један писац, Рус Мороскин, пишући:

”Од хималајских до хиндукушких планина живео је Српски народ, под именом Сјемскрита (Сaмскрита), или Срба.”

Према античком историчару Диодору Сицилијском, у митској Хипербореји , у чијем се средишту налазила Света планина Меру, налазио се и храм посвећен богу Аполону.

.

Veličanstveni Kmerski (Kimerski) hramovi iz perioda Agnakora (Agni-Oganj)

Najveći hram je odraz Kmerske (Kimerske) kosmologije – na vrhu terasa koje se penju i smanjuju nalazi se pet tornjeva, oblikovanih kao lotosovi cvjetovi, koji simboliziraju planinu Meru, dom Bogova.

Kmerski vladari (Kmeri, Kimeri) smatrali su se božanskim vladarima. Više o Kimerima ovde:

http://vesna.atlantidaforum.com/?p=173

Svaki Kimerski kralj gradio je vlastiti hram, posvećen jednom božanstvu. Time je kralj svojim hramom bio istovremeno utjelovljenje određenog boga, s kojim se nakon smrti trebao sjediniti. Ovaj hinduistički običaj utjecao je na kralja Surjavarmana II. koji je vjerovao da će se nakon smrti sjediniti s bogomVišnuom (kod Srba Višnji), te je okrunio svoje vjerovanje gradnjom hramskog kompleksa Agnakor Wata kao svoj dinastički hram i grobnicu.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Mar
22

Aleksandar Veliki i njegov zagonetni testament

TESTAMENT ALEKSANDRA VELIKOG

Original teksta testamenta Lesandra Makedonskog  Srbima (i Mesagetima) nalazi se na kamenoj ploči crkve Sv Jeronima u Pragu, ali nije dostupan javnosti. Istraživačkim trudom Milenka Nikolića pronađena su četri stara dela, u kojima je ovaj kuriozitet opširno opisan, a koji je M. Nikolić objavio pod naslovom „Testament Aleksandra Velikog“.

Jedno od ovih dela je Crkvena istorija gornjolužničkih Srba, objavljena 1767. u Budišinu, koja sadrži kratak tekst čiji početak glasi:

Mi, Aleksandar, kralj Filipa u Makedoniji, u kneževinama prvenstveno, osnivač carstva u Grčkoj, sin velikog Jovana, opunovlašćen kroz Rektanab, Bramane i drveća, takođe sunca i meseca poštovalac, uništitelj persiskog i medskog carstva, srca najvećeg svetskog od početka do propasti, od podne do ponoći. Poštovanoj srpskoj istoriji i jeziku…

U daljem tekstu odaje se priznanje Srbima i namenjuju im se oni koji će im služiti?

Iz ovog teksta nameću se dva pitanja, koja su naravno popuno nezavisna od truda M. Nikolića. Prvo je opšte zajedničko ime Srbi koje nije postojalo u Lesandrovo vreme, a drugo akcenat na „slugeranstvu“ (cinična verzija?), što stoji u potpunoj suprotnosti sa Lesandrovom ličnošću i delom.

Nekanonski spisi Svetog pisma započinju sa delima Lesandra Velikog, koje Kuran takođe priznaje, jer, on prethodi Hristosu sa svojom humano-univerzalnom idejom slobode, bratstva i jednakosti među ljudima. Lesandar je prvi vladar naše planete koji je sili podredio čovekovo pravo na egzistenciji, o čemu svedoči tolerancija vera i običaja vojnički poraženih naroda.

Za njega je ljudska veličina bila u vrlini, koju je shvatao kao dužnost, koja uzdiže čoveka iznad telesnosti. On sam o tome svedoči u jednom pismu Aristotelu u kome doslovno kaže „…da bi više voleo da sazna duhovni zakon vaseljene i tajnu sveta i života, nego vasceli svet da oružano pokori“.

Bio je veoma obrazovan čovek. Dao je da se na stenu kod Ninive ukleše tekst „Zakona ljudskih“, poznat kao Smaragdna ploča. Omiljena literatura mu je bila Ilijada. Svirao je na liru, kao Ahil pre njega i Skenderbeg posle njega. U ophođenju je bio vedra duha i lakonske misli. Na prigovor Aristotelov da će se izgubiti u dalekoj Aziji bez mape, odgovorio je da su se mornari oduvek orijentisali po pticama. Kada mu je Parmenid predložio da primi ponuđeno Darijevo zlato, rekavši da bi on uzeo to zlato da je car, Lesandar mu je odgovorio da bi i on uzeo zlato da je Parmenid. Od svih bogatstava koje je u Makedoniji razdelio drugima, pred polazak na Istok, za sebe je zadržao samo „nadu“.

Lesandar je izvršio reformu dotadašnjeg kalendara, koji su Lagići kasnije preneli u Egipat, a Kleopatra naložila Sozigenu da izradi za Cezara, nama danas poznat kao julijanski, a njegova korekcija kao gregorijanski. Takođe je formirao univezalno kulturni centar u Aleksandriji i prvi otvorio uporedno polje proučavanja ljudskih kultura.

Izvor: SVETLICA – br 11, april 2006.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off
Mar
21

Dragoš Kalajić

Драгош Калајић:

Спаситељ од групе АБ

Због незнања или површности, на репродукцијама најславније фигуре са десног зида храма Милешева, задужбине краља Владислава, недостаје, скоро по правилу, оно што је ту духовно битно. Недостаје предмет на који нам упућује поглед светла и просветљавајућа рука Белог анђела. Реч је о плаштаници што чува крваве трагове голготе и отисак васкрсења Исуса Спаситеља. По хришћанском предању у ту плаштаницу било је умотано тело Исуса Спаситеља након скидања са распећа. По свему судећи, плаштаница је почивала у Цариграду до 1204. године, када су је отели крсташи у великој похари, изведеној, наводно, ради стицања средстава за наставак похода. Ту она понире у тајну историју све до 1356. године, када поново избија на површину повести. Те године, у бици против Енглеза код Поатјеа, погинуо је француски витез Жифре де Карније. У његовој оставштини, коју је открила супруга, нађено је ланено платно, дуго 4,36 метара са крвљу и отиском лика Исуса Спаситеља.
Супруга Жифре де Карнијеа понудила је плаштаницу обласној цркви али је била одбијена јер црквењаци нису веровали у веродостојност предмета. Године 1453, унука витеза де Карнијеа поклонила је плаштаницу војводи од Савоје који је реликвију похранио у породичну капелу, у Шамберију. У пожару који је избио у капели Савоја, 1532. године, део сребрне шкриње, што је чувала плаштаницу, излио се у унутрашњост и опалио свету твар, наруживши је са два исправна и паралелна поретка нагоретина. То је податак од великог значаја за савремене расправе о веродостојности плаштанице коју су Савоје, по опоруци краља Умберта II, предали, године 1983, на чување католичкој цркви, односно торинској катедрали, где се она управо ових дана показује погледима верника и неверника.
Неупућеном у тајне Ватикана – и унутрашњу борбу између хришћанских и антихришћанских снага – може изгледати парадоксална чињеница да су сумње у веродостојност плаштанице почеле да колају од часа њеног преноса под окриље јурисдикције католичке цркве. По свему судећи, антихришћанске снаге унутар и изван Ватикана покренуле су процес сумњичења и скрнављења Светог лика.
Тај процес досегао је врхунац 13. октобра 1988. године, када је архибискуп Торина и потоњи кардинал, Анастазио Балестрини, на конференцији за штампу – сазвану ради објављивању исхода лабораторијских анализа плаштанице – лично објавио како је у питању банална кривотворина, те да платно са претпостављеним ликом Исуса Спаситеља не потиче из првог већ из XII или XIV столећа.
Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
Mar
18

МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ

Андрија Вујовић:

ТАЈНА И ЗАБРАНА ЗВАНА МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ

Милош C. Милојевић

Поштована господо, реч je о једном од најзабрањенијих људи који су се крстили са три прста, једном однајзабрањенијих Срба свих времена.
Прича о Милошу Милојевићу не може се почети самом причом о његовом животу, јер он је планина међу брежуљцима наше духовности, међу травом наше људскости он је храст. Да бисмо могли објаснити како је дошло до појаве зване Милош Милојевић, морамо и да објаснимо шта је то аутохтонистичка школа коју је он предводио, и како је уопште дошло до тих школа, и таквих подјела.

Наиме, ратови у свету су ужасна ствар, остављају застрашујући број жртава. То су ратови на бојном пољу где се противник види, и на коме се пуца један у другог. Најгори су међутим они ратови који се воде иза бојног поља, идеолошки, политички ратови у којима се путем фалсификата историје, путем шизофреније нечијих политичких идеологија оправдава нечији национални програм, његов пут, његова стратегија. Е такву идеологију, такав програм створила је германска раса.
Треба објаснити због чега је она то урадила.
Простор данашње Hемачке прије више од хиљаду година није припадао данашњим Нијемцима. Он је припадао Словенима вендске расе. И дан данас на територији Њемачке, у Горњој и Доњој Лужици народ се зове Лужички Срби, који су остаци вендске(ведске) расе.

Како је дошло до тога да од једног, како кажу историчари, вишемилионског народа, данас, на почетку 21. века, остане свега око сто хиљада Лужичких Срба?

Укратко, у томе треба тражити неки casus belli германског катедризма. Видите, Нијемци су у свему завидели тим Вендима, том вендском соју. Све тековине своје назови старе њемачке културе, поготово у прехришћанству, али и у хришћанском периоду, они су наслеђивали од вендске културе и цивилизације. И расли су им комплекси, љубоморе, мржње, и зависти. Та мржња, та завист и та љубомора покренуле су застрашујући талас геноцида. Од тридесет и седам вендских племена која су постојала на данашњој територији Њемачке, Чехословачке и Пољске, Нијемци су пре хиљаду година, покренувши три застрашујућа геноцида која су ишла у таласима у десетом, једанестом и дванаестом веку, довели то тога да од Венда остану само они који су се понемчили.

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off
Mar
17

Zaboravljena istorija Zemlje

ZABORAVLJENA ISTORIJA  ZEMLJE

Danas poruku prenosimo nas trojica članova Saveta Sirijusa, Vašta i Teletron, istoričar sa Sirijusa i stručnjak za civilizaciju i kulturu galaktičkog čoveka kao i Mika, istoričar sa Sirijusa, geolog i biolog, stručnjak za kitove.
U ovom poglavlju upoznaćemo vas sa celovitom istorijom svih prohujalih civilizacija na planeti Zemlji od njenih samih početaka, pre oko 35 miliona godina, do danas. Ovo znanje je bitno zato Što će vam omogućiti da razumete zašto se sada uspostavljaju određene okolnosti u galaksiji i zašto se one u toj meri razlikuju od događaja za koje pretpostavljate da su se odigrali u prošlosti. Najvažnije u svemu je da konačno saznati pravu istoriju svoje planete i ulogu čovečanstva u njenom razvoju.

Da bismo na jasan način objasnili promene u galaksiji, poslužićemo se vremenskim odrednicama da bismo čitaocu dali smernice i označili periode u kojima su se ti događaji odigrali. Počnimo sa pregledom istorije vašeg sunčevog sistema sa periodom osvita neljudske civilizacije na vašoj planeti do uspostavljanja poslednje kolonije Zemljana pod uticajem kulture Lire/Sirijusa – čuvenog izgubljenog Kontinenta Lemurije.
more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
Mar
16

Kalijuga u srpskom narodnom predanju

Марко Божић:

Мотив калијуге (каљугe) у србском народном предању


Oвде нам је циљ да укажемо на то да је једно конкретно србско предање или проистекло из културе из које је проистекло и хиндуско предање, или је далека меморија ведског мита из којег је проистекло хиндуско предање; прихватање једне од ове две могућности, међутим, води у већој или мањој мери и прихватању даљих консеквенци тог чина. У неком другом огледу, можемо се бавити и неким другим конкретним стварима у вези са индо-аријском тезом о пореклу Срба, али овде ћемо се сконцентрисати на мотив калијуге који налазимо у србској традицији, и који (имплицитно и/или експлицитно) упућује на боравак у долинама реке Инда: мотив чијим се присуством у нашем колективном памћењу, колико је нама познато, до сада нико није бавио.

2. Према хиндуистичкој религији, трајање света се дели на четири одвојена космичка раздобља, која се називају југе: четири југе чине круг од најсретнијег до најпокваренијег раздобља; хиљаду југа је један Брахманов дан, или калпа. Према том древном учењу, прва југа (критајуга) је најсавршенија, а свака следећа представља корупцију у односу на претходну. Оне се за критајугом смењују овим редом: третајуга, двапарајуга и напослетку калијуга(каљуга).

Те четири југе су добиле имена по присутности праведности у њима: када су присутна сва четири дела праведности, она је потпуна; када преостану три дела праведност је мања, када остану два још је мања, и када остане само један део праведности наступа најгоре време[1]. То време се завршава природним катастрофама након чега долази потпуна поплава и потпуно уништење света, након чега Брахман утоњава у сан из кога после извесног времена излази и после чега долази до новог стварања света.

Опис и крај тог најгорег времена, калијуге, који ћемо ми користити је онај из гласовитог древноиндијског епа Махабхарате, из Ванапарване, то јест, Књиге о шуми. Са друге стране, србско народно предање садржај и начин окончања овог раздобља описује у народној песми Свеци благо дијеле, коју је у збирци Српских народних пјесама „издао Вук Стеф. Караџић, у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1845. године“ и која се у редоследу у тој збирци налази на првом месту. Овде ћемо дати упоредни приказ ова два споменика, а приступићемо и делимичној анализи нашег, гледано из ведске перспективе.

more »

Category: Drevni spisi  Comments off
Mar
15

Мистериозни Хопи (Моке) Индијанци

.

Hopi (Moki, Moqui), Šošonsko pleme, u ranija vremena nazivano i Moki ili Moqui, jezične porodice Uto-Aztecan, nastanjeno na području rezervata Hopi u sjeveroistočnoj Arizoni. Godine 1990. Hopi su brojali oko 12,000 duša.

Ime

Hopi sami sebe nazivaju Hópitu, “miroljubivi” ili Hópitu-shínumu, “miroljubivi ljudi“. Ime im i pristaje jer Hopi su uistinu ‘miroljubivi’, i često ih se u literaturi navodi kao ‘Miroljubivi’. Naziv Moki ili Moqui nije razjašnjen, u njihovom jeziku ta riječ znači ‘mrtav’, i zasigurno nema nikakvu etničku vrijednost. Od imena koja su im dali druga plemena, najljepše su ih opisali Apači, nazvavši ih A-ar-ke ili E-ar’-ke, u značenju “oni koji žive visoko na vrhu mesa”. Hopiji su bili prisiljeni graditi svoje pueble na mesama upravo zbog napada Apača i Navaha, i kasnije Španjolaca.

HOPI  PUEBLI (NASELJA)

Hopi pueblo na vrhu mese, u Arizoni

Hopi su imali sedam glavnih puebala(naselja), koji možda imaju i neke karakteristike plemena. To su:
Awatobi (uništeno), na mesi 9 milja jugoistočno od Walpi.
Mishongnovi, na Second Mesa’. .
Oraibi, na Third ili West Mesa.
Shipaulovi, na Second ili Middle Mesa.
Shongopovi, na Second Mesa.
Sichomovi, na First ili East Mesa.
Walpi, na First Mesa.
Postoji još nekoliko manje poznatih pueblo-naselja:
Homolobi, blizu Winslow, ovaj pueblo bio je naseljen precima iz raznih Hopi-klanova .
Kisakobi, na sjeverozapadnoj strani East Mesa. Pripadao precima Walpima.
Kuchaptuvela, na terasama First East Mesa blizu Walpija. Pripadao precima Walpima.
Moenkapi, farmersko selo Oraibija oko 40 milja sjeverozapadno od njega.
Razni autori redovito među pueble Hopija pišu i onaj Hano ili Tewa Indijanaca, stranog plemena koje nema ničega zajedničkog sa šošonskim plemenom Hopi, osim činjenice da su se naselili na njihovoj zemlji.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off
Mar
14

Tajanstveni Ainu narod u Japanu

.

Sami sebe zovu Utari (Stari) i kažu da potiču sa Kamčatke i Sibira.

Na sanskrtu, riječ “Uttara” istovremeno označava “sjever” i “Uzvišenu oblast”.

Sudeći po njihovoj beloj koži i poreklu, verovatno pripadaju drevnim Slovenima,

(ili Srbima koji su u to vreme nastanjivali Sibir, jer se naziv Rusi pominje tek u IX veku n.e.)

Takođe tvrde da čuveni kult SAMURAJA (sam-u-raj) potiče od Ainu naroda.

Do istog otkrića je danas došla i savremena nauka o genima:

http://www.science-frontiers.com/sf065/sf065a01.htm

.

 

Oženio se i ostao u selu, ali na kraju se vratio u Božansku zemlju.

Heroji povijesti su Kosamainu Ainu i Samkusainu.

Prvi je živio u Istočnom Hokaidu,

i organizovao je pobune protiv japanskih naseljenika.

Na jugu Hokkaida, uništeno je dvanaest japanskih baza, ali je ubijen 1457.

Samkusainu organizirao pobunu Ainu u južnoj polovici otoka tijekom 1669,

ali nakon dva mjeseca su bili masakrirani od strane snaga Matsumae.

…

AINU  RELIGIJA

Ainu religija je panteistička.

Oni vjeruju da Bog planina živi u planini, i Bog vode živi u rijeci.

Veruju da su životinje posjetitelji iz drugog svijeta,

koji su privremeno preuzeli oblik životinje na Zemlji,

kao medvjed, sova ili kit, kojima ukazuju najveće poštovanje,

kao božanskim inkarnacijama. Imaju mnogo bogova.

Na primjer: Bog kuće, Bog vatre, Bog planine, Bog rijeka i jezera, Bog mora itd.
Najvažniji Bog za žene, kod kuće, bio je Bog vatre.

…

iasahik001p4

Svaka kuća imala je ognjište, gde se kuha, jede i gdje se obavljaju rituali.

Drugi obredi su se sprovodili na otvorenom, u najvišim lugovima ( šumama).

Najvažniji Ainu festival je u gradu Ja-omante, i posvećen je sovi ili medvjedu.

To je grad u kom obožavaju medvjeda,

a takođe su poznati jer puštaju da im raste  mnogo dugačka kosa.

Poslije tri dana poštovanja prema medvjedu,

uz molitve, ples i pjevanje, ubijaju ga  strijelama.

Glavu mu ukrašavaju i postavljaju na oltar,

dok meso pojedu pripadnici seoske zajednice.

Veruju da tokom boravka na ovom svijetu,

duh je privremeno bio u obliku medvjeda.

Ritual služi da oslobodi duh , da bi se mogao vratiti u drugi svijet.

Bilo je mnogo festivala u mnogim gradovima gde su živeli Ainu.
U djetinjstvu, djeca uče tradicionalni lov, rezbarenje,

i uče da naprave oružja, kao što su strelice.

Osim toga, djevojčice uče tkanje, šivenje i vezenje.

Mladić daruje rezbareni drveni nož mladoj djevojci,

kako bi pokazao njegovu ljubav prema njoj.

Darujući mu vez, mlada žena,

također iskazuje i spremnost da prihvati njegov prijedlog.

Ponekad, podnositelj zahtjeva posećuje obitelj mlade žene

za dozvolu od devojčinog oca, da se oženi,

a također pomaže budućem tastu u lovu,

rezbarenju, i drugim djelovima tradicionalnog života.

Ako porodica zaključi da je on pošten i iskusan radnik,

otac onda odobri brak.

Smrt Ainu duboko osećaju i oplakuju,

i svi oblače za tu priliku vezene haljine,

muškarci opašu svečani mač,

a žene stavljaju na vrat biserne ogrlice.

Na sahrani se upućuju molitve božanstvu vatre,

i oni izražavaju želje za uspješan put preminulog na drugi svijet.

S vremena na vrijeme, sahrani slijedi paljenje kuće.

.Uko-ČARANKE (uzajamne rasprave) je rješavanje nesporazuma kroz diskusiju, bez borbe.Natjecatelji sjede i čuvaju svoju odbranu satima ili čak danima.

Najbolji predstavnici besedništva koristili su svoje vještine u rješavanju sukoba između različitih sela.

Ranije, Ainu su gradili kuće od drveta i slame, najveće i do sedam metara.

Kuća Šefa sela korištena je kao mjesto okupljanja seljana po potrebi.

Kuće su građene dovoljno blizu jedna drugoj, tako da se glas za pomoć

od nekoga kome je pomoć bila potrebna, mogao se čuti u opasnosti.

.

Kawakami Tribal Chief from the series Customs of Ainu (Ainu fuzoku)

.
Ainu ljudi su vrlo gostoljubivi, i uvijek dijele hranu i piće s lokalnim stanovništvom.

Psi su kućni ljubimci kod Ainu naroda. Kao primjer, postoji scena iz epske poeme

koja opisuje silazak mladog božanstva na ovaj svijet u obliku psa, i on im je bio rekao za zrna prosa.

Psi su također korišteni u lovu.

Ainu tradicionalna nošnja je napravljena od tkanih vlakana.Koriste pojas kao većina japanskih kimona.

Zimi, nose kratke jakne bez rukava ili jelensku kožu.

Ženska nošnja dopire do gležnjeva,nošnje su vezene rukom ili mašinom za šivenje.

Nošnje još uvijek koriste samo u posebnim prilikama.Međutim, Ainu danas nose odjeću sličnu onoj

koju koriste i Japanci u svakodnevnom životu.

Ainu narod u Japanu su beli ljudi,  nisu kossoki,

skoro su istrebljeni u etničkom čišćenju od strane Japanaca.

Obratite pažnju na dekorativne elemente nošnje :

.

.

i povežite slikovne elemente nošnje naroda Ainui sa elementima datim u uporednom prikazu dve kulture: Krita (Minojska civilizacija) od pre više od 4000.godina, i Kelta,  a tu je i drevni simbol SVASTIKE, kao iz Vinčanskog pisma.

.

Tradicionalna jela Ainu su losos i meso jelena,kao i ljekovito bilje, proso i korijenje ubrano u šumi.Takođe i riža na početku ovog stoljeća.Svježi losos narezuju i kuhaju juhu od njega, ili jaja ovih riba.

Ainu ne jedu sirove ribe, kao Japanci. 

Kada jedu, muškarci koriste štapiće, a žene koriste drvene kašike.
Tradicionalno, djeca su obrazovana u svojoj kući.

Babe i dede su im recitirali pjesme i priče,a roditelji ih učili praktične vještine i zanate.

Od devetnaestog stoljeća, su obrazovani na japanskom školama.

Ainu usmene tradicije sačuvane su iz generacije u generaciju.

Glavne kategorije su kratke i duge epske pjesme,

stare priče i autobiografska proze, i pjesme i ples.

Muškarci pričaju priče o ratu polubogova i ljudskih bića,

a žene pjevaju epove o Bogovima.

Saru regija na jugu centralnog Hokkaida,je poznata kao zavičaj mnogih bardova i pripovjedača.

Od sredine 19.veka, tradicionalne aktivnosti kao što su lov, ribolov,sakupljanje divljih biljaka i gajenje prosa

zamijenjeni su uzgajanjem riže,poljodjelstvom, i komercijalnim ribolovom.

Ostale aktivnosti  su proizvodnja mlijeka, šumarstvo, rudarstvo,prehrambena industrija,

i industrija za obradu drveta i celuloze.Tkanje, vez i rezbarenje su među najvažnijim u Ainu umjetnosti.

Kasete urezanog medvjeda se čuvaju kao atrakcija.

Zbirka tradicionalnih elemenata ima u Muzeju Ainu Šigeru Kaiane,

osnovanom 1984. u Shiraoi, u jugoistočnom Hokkaidu.

Ainu ljudi se bore za opstanak….

…

Japan zvanično priznao narod Ainu


Globus -|Objavljeno 06.06.2008.

Japanski parlament je i zvanično priznao domorodački narod Ainu,

koji već hiljadama godina živi na arhipelagu lišen, sve do sada, zakonskog postojanja.

Rezolucija koju su jednoglasno zajednički izglasali poslanici iz stranaka na vlasti i opozicije

priznaje prvi put da je Ainu “domorodački narod sa svojim jezikom, religijom i kulturom”.

Rezolucija poziva vladu da poduzme “hitne” mjere i pruži podršku Ainuima

koji su danas među najsiromašnijim stanovnicima u Japanu.

Iako je više simbolično, ovo priznavanje bi trebalo da otvori mogućnost za pomoć

u domenu obrazovanja i zapošljavanja.  Samo 17 posto Ainua završi fakultet,

dvaput manje od nacionalnog prosjeka.

Zvanično priznanje je upriličeno prije samita bogatih zemalja iz grupe G-8

koji Tokio organizira od 7. do 9. jula 2008.

na otoku Hokkaido gdje živi većina od 70.000 Ainua u Japanu.

Narod Ainu, koji je tradicionalno živo od lova i ribolova,

bio je prisiljen da odustane od svoje zemlje, jezika i načina života

zbog “zakona o starim Aboridžinima Hokkaida” koji je usvojen 1899. godine u Tokiju.

Kada je ovaj zakon ukinut 1997. godine, zamijenio ga je zakon koji određuje da se zaštiti tradicija Ainua,

koji ipak nisu tad bili priznati kao domorodački narod.

Ainui se etnički razlikuju od Japanaca:

viši su, dlakaviji, imaju svjetliju kožu i nemaju kose oči.

Hiroshi Ōshima, the former Japanese Ambassador to Germany, believed that the noble castes in Japan,

the Daimyo and the Samurai, were descended from gods of celestial origin,

which was similar to Himmler’s own belief that “the Nordic race did not evolve,

but came directly down from heaven to settle on the Atlantic continent.”

A swastika (卐) crossed by two arrows, within a shield and surmounted by a royal crown

on an orange background was used as the coat of arms of the Samurai Hasekura Tsunenaga

.

TEKST O SRBIMA U JAPANU –

http://serbdom.webs.com/apps/forums/topics/show/3152123

…

 

 

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off
« Previous Entries